КОШ.Први*
1. ГРОЗДАНА – Грозда, ДИМИТРИЈЕ – Мита и СТАНКО ЛУКИЋ, усред фотографског атељеа „Allscher“, Оrshova, (1899 ?). У средини , седи у фотељи Димитрије, прегледач бобичавих свиња, власник кафане у Текији, у грађанској ношњи, са ердељком на глави, и xепним сребрним часовником за појасом. Са Димитријеве десне стране – Гроздана, његова друга жена, у грађанској ношњи, стоји. С лева, њихов седмогодишњи син јединац Станко, у белом оделу… (Фотографија је оштећена…) (Напомена : Дубок је бунар прошлости ; зар га не би требало назвати безданом? – говорио је отац, када се сећао наших предака. Говорио је о њима, кућним духовима, силазећи у бездан генеалогије, у мрачне ходнике лавиринта родослова. Тај непознати и неизвесни пут, то очево сећање, показало се да је већ одавно било повучено из оптицаја, да не припада заједници прагматичних људи. Објашњавајући ми ко смо , одакле смо дошли, отац се спуштао до сеоба и Пазван Оглуа, до Првог српског устанка, до једног од родоначелника, Луке, по коме смо понели презиме, а о коме отац није знао ништа одређено. О свом прадеди, Спасоју, знао је да је умро прерано; знао је о њему мање него о свом деди Димитрију, који је настрадао несрећним случајем, такође, прерано. Спасојева жена Јована, остала је са шесторо мале деце ; зли људи су је отерали враxбинама и мађијама из Мишљеновца, па се са децом, све једном другом до ушију, потуцала по печким селима, радећи под надницу. Кажу да је и просила. Радила је и по Банату. Њен најстарији син, Димитрије, као момчић, помагао је свињарским трговцима ; уз њих је научио занат лечења бобичавих свиња. Мишљеновчани су Јовану прозвали „Пудљива“, и тај надимак јој је остао, до двадесетих година ХХ, када је, сасвим ослепела, умрла. Лукићима је остао надимак ПУДЕ – они који пуде (плаше) народ (можда због високог раста?) ; надимак је измењен и временом добио сасвим супротно значење. Јовану су зли људи отерали тако што су јој једне ноћи намазали врата крвљу , људском погани и перјем… Када се вратила у Мишљеновац, после неколико година надничења и просјачења, општина јој је као сиромашној удовици, доделила десетак хектара општинске шуме, далеко од села, где су биле бачије и салаши…Паљевине, Бандера, Столице )
Човек ни једну људску улогу није одиграо, или их је већ одиграо све, а требало је прихватити само једну, или две, из мојих мана и порока, амбиција и слабости, као из мојих најбољих врлина, помаља се нешто неописиво и стварно, неизмерно као страва пространстава.
Донели су тај Кош, коначно и у њега убацују стару фотељу, дотрајале телевизоре, епископе, дијапројекторе , бивше људе, опушке , гајтане, спајалице, прашину и пепео, садржај фијока безбројних , књиге које је прегазило време , зидне слике, касетофоне, магнетофонске траке , документа којима је истекао рок важења.
Тај Кош, као троглава аждаја, гута све то.
Нестају и људи, бродови, илузије и снег, бирократија, као у утроби библијског кита.
Тај Кош гута све, све.
Нокте и браду, сапуницу и лажни полет, изгубљене деценије, мушко семе и срамоту жене. Ормане и рафове књига. Календаре и године културе. Сабрана и изабрана дела и недела. Опусе мумија, стрвина. Речи и речи. Слике и слике. Олупине читавог једног полусвета који је мислио да ће потрајати дуже од свега на свету…
ДАНАС је 3. март 1997. године, око десет пре подне. (….) (Из једне бележнице)
—
Објавио Ридан Белатукадруз у ХОМОg
Filed under: Literatura | Leave a comment »
