ŽIVETI I UMRETI U ULICI LJUBAVI

Odlomci iz rukopisa ŽIVETI I UMRETI U ULICI LJUBAVI
(kratka ispovest o jednom gradu, njegovim stanovnicima, običajima i stremljenjima na početku XXI veka)

– pripovetke –
KRHKI ĐAVO

I

Kafana Nasmešeni zec nalazila se odmah pored glavnog trga u Severnom S., u Ulici ljubavi. Bila je smeštena u trpezarijski prostor stare, skoro renovirane švapske kuće. Unutar kafane sve je bilo novo, a opet, sve tako staro. Na plafonu je visio ogroman kristalni luster iz gospodskih kuća, malo nakrivljen u stranu. Stolovi su bili drveni, okrugli, prekriveni čistim kariranim stonjacima, ponegde isfelkanim mrljama od crnog vina. Sveže okrečeni zidovi, pola zeleni, pola žuti, bili su malo okrnjeni, namerno razume se, kako bi se videla vremešna braon cigla od koje je čitava kuća sazidana, a i da bi se stekao utisak da je Nasmešeni zec vrlo stara kafana. Teška i glomazna gvozdena mašina za šivenje iz davnih vremena bila je postavljena umesto šanka, ispred dugačke police na kojoj su se nalazila načičkana skupa i jeftina pića. Mnogo malih i velikih, uramljenih, požutelih fotografija nepoznate gospode, gospođa i gospođica, u starovremskoj odeći, ravnodušno su pomatrale goste sa zida naspram širokih ulazinih vrata napravljenih od drveta koje je počelo lagano da truli.
Mlad čovek, zdepaste građe, ispijenog lica i sa tamnim podočnjacima na pljosnatoj proćelavoj glavi, sedeo je sam za stolom iznad koga se isticala uramljena žućkasta fotografija. Na njoj je bio fotografisan portret čoveka sa dugim crnim perčinom, izrazito špicaste glave, malih usta iz kojih su virila dva krupna prednja zuba i kljunastog nosa gde su stajale tanke, okrugle naočare. Bio je obučan u svečano starinsko odelo. Mlad čovek za stolom se podbočio desnom rukom za podbradak, dok je levom tapkao prstima po stolu. Namršteno je usmerio pogled negde ka širokim vratima i crvenom jesenjem sumraku.
– Budimire, prestani da dobuješ prstima! Sa’će stići tvoj vinjak. Čekaj samo da operem ruke. Tako! Nego, zašto si opet nervozan, a? Nije valjda da ti je ono opet ušlo u glavu? – upitao je veselo mlad mršav čovek, sa dugim crnim perčinom i isturenim prednjim zubima, svog gosta koji je zamišljeno sedeo i gledao u daljine.
– Da! – reče ljutito mlad gost nastavljajući da tapka prstima po stolu i gleda u daljinu.
– Čoveče, kako ti ne dosadi? Taman sam mislio da si se smirio. Lepo smo se veselili ovde u kafani proteklih noći, ali evo, ti si se opet smrk’o. Znam da bi bilo lepo, izuzetno lepo, da on ode i da ga nas dvojica nasledimo, ali ja sam postao malo realniji od tebe – rekao je ozbiljno svom gostu mršavi mladić, donoseći mu čašicu vinjaka i vodu. Gost je samo sedeo, tapkao prstima po stolu i gledao ka susednim zgradama i kućama koji su se kupali u crvenom sutonu.
– Otvorio si kafanu! Možeš misliti! Završio si filozofiju i otvorio kafanu. Jaka stvar! A sećam se da si koliko pre mesec dana ti, baš ti moj Arso, govorio kako ćemo nas dvojica uskoro na čelo Kuće kulture ili kulture u Severnom S. neće biti! Govorio si kako će Krstivoje Popović otići milom ili silom sa mesta upravnika. Zar nije bilo tako Arso? – ljutito se okrenuo gost ka mršavom konobaru i podbočio se sa obe ruke za ivicu stola.
– Meni kafana odlično ide. Da kucnem o drvo. Ali ja ni danas ne kažem da mi položaj u Kući kulture ne bi odgovrao! Mislim da je to i prirodno. Ali Budo, šta da radimo kada se taj čovek slepio sa tom ustanovom. Od kada sam naučio da čitam, Krstivoje Popović nalazi se na mestu upravnika Kuće kulture. On joj dođe kao neki otac – rekao je Arsa, slegnuo ramenima i seo za sto svog gosta.
– Baš me briga što joj je Krstivoje otac! Zato je i dete debilno! Ustanova Kuća kulture izdaje mesečno časopis Kultura svakodnevnog života na ukupno šesnaest strana koji, inače, uređuje Krstivojeva žena! Časopis se bavi zdravom hranom, vežbama za telo i duh, lakom literaturom. To može i moja baba Dana da uređuje. Tek tu i tamo se organizuje neki humanitarni koncert klasične muzike u prostorijama Kuće kulture. A ti i ja bez posla! Zar je to pravda? – ljutito je rekao Budimir i srknuo gutljaj vinjaka.
– Ponavljam ti da bi bilo prirodno da nas dvojica vodimo Kuću kulture. Ja sam spreman sutra da zaposlim radnika u Nasmešenom zecu i preuzmem državni posao. Jesam govorio da nama vrh Kuće kulture pripada po nekom nepisanom pravu, i ti i ja smo još kada smo bili klinci lepili Krstivoju plakate za koncerte po čitavom Severnom S., pa onda, kada smo odrasli, organizovali smo par odličnih koncerata za violinu i klavir, a pisali smo i za Kulturu svakodnevnog života. Sve to stoji. Ali, kako maknuti njega sa pozicije da bi mi došli tamo? Taj plan smo počeli da kujemo još od vremena kada smo krenuli filozofiju da studiramo. Već deset godina, Budo, kujemo taj plan – govorio je Arsa potišteno gledajući svom prijatelju u praznu čašu.
– Kujemo! Kujemo! I dokle smo dospeli, a? – pitao je Buda Arsu, gledajući ga u oči.
– Ja sam završio filozofiju. A preporučio bi i tebi da je završiš što pre. Dvadeset i devet imaš! – rekao je Arsa ozbiljno, još uvek gledajući Budinu praznu čašu.
– I šta ću onda? Da se zaposlim kod tebe kao konobar? Ti bar imaš lepo nasledstvo od tvog oca. Mislim, nema čega da se sramotiš. On je bio častan čovek, veliki poljoprivrednik, preduzetnik – tiho je pričao Buda i gledao napolje, ka zgradama i kućama koje su tonule u mrak.
– A u slobodno vreme bio je i filozof. Prirodnjak – rekao je Arsa sa neskrivenim ponosom, pogledavši u sliku koja je visila na zidu iznad stola gde su sedeli.
U tom trenutku drvena vrata su zaškripala i u kafanu je ušao grbavi starac duge sede brade i kose i neprirodno velikog nosa na sitnom licu. U prostoriji se za tili čas raširio smrad užeglog alkohola. Starac je na sebi imao sivi mantil i šareni šal oko vrata, dok je u desnoj ruci držao povodac za psa. Kada je ušao par koraka u Nesmešenog zeca za njim je poskakutalo i malo crno kovrdžavo štene vrpoljeći mu se oko nogu.
– Daj Umetniče, molim te! Pa koliko puta treba da ti govorim da ne možeš da dovodiš kera u kafanu! Imaš napolju šipku za kerove, pa ga veži. Neće ti pobeći – skočio je Arsa sa stolice kao oparen.
– ‚Ajmo… napolje Buš! ‚Ajmo napolje… Molim te Arso… Dupla šljiva! – promrljao je starac dubokim glasom i odveo psa napolje.
– Umetnik već jubilarni stoti put dolazi u Nasmešenog zeca i za sobom dovodi psa. Ne vredi više da mu govorim – rekao je ljutito Arsa dok je nosio rakiju i vodu starcu za sto u uglu kafane.
– Ti i ja bi tamo bili kao kraljevi. Kraljevali bismo tamo Arsenije. Obrazovani. Pametni. Informisani. A on? Šta je on? Za svojih šezdeset godina pročitao je možda dve knjige. Sada verovatno čita treću. Rođen da bude na čelu Kuće kulture, a? Gledam ga pre neki dan kako pijan prolazi Ulicom ljubavi. Ne zna gde mu je dupe, a gde glava. Dernja se na nekog klinca, verovatno mu je to unuk. Takva je to familija. I taj mali će biti kao on! – govorio je Buda zamišljeno gledajući kroz mutne kafanske prozore, razvukavaši preko lica kiseli osmeh.
– Budimire Bački! Hoćeš li da pozovemo egzorcista da iz tebe isteruje demone? Danas si baš opsednut! – podviknuo je Arsa svom prijatelju, mahnuo mu rukom ispred očiju i ponovo seo za njegov sto.
– I ti si bio opsednut! Dok nisi otvorio kafanu. Čekaj, znaš da gradom kruže priče da je Krstivoje kao mladić bio opak džeparoš! – viknuo je Buda pravo u Arsino lice. Arsa je samo prevrnuo očima. Buda ga je gledao kao besan pas spreman da ujede.
– Nije bio džeparoš, nego konjokradica! – promrljao je glasno bradati starac koji se kao duh stvorio iznad dva prijatelja.
– Umetniče, daj molim te, ne staj nam i ti na muku – rekao je Arsa i uhvatio se za glavu. Buda je pogledao starca znatiželjno, što je ovom dalo dovoljno povoda da sedne sa njima za sto.
– Arso… može… rakija… – mrmljao je bradonja.
– ‚Ajde donesi čoveku rakiju. Šta si se stis’o? – rekao je Buda Arsi oštro. Arsa je samo prevrnuo očima i otišao za šank. Bradonja je duboko disao i tužno gledao u flašu rakije koju je Arsa držao u ruci.
– Može… rakija… Arso! – promrmljao je glasnije bradonja.
– Evo Umetniče, izvoli! – rekao mu je Arsa mrzovoljno. Bradonja je srknuo čašu rakije na eks.
– Sluša… jte priču! Krstivoje i ja smo zajedno odrasli na davno… srušenim salašima… Lepo se… onda živelo… Bogato… Ne znate vi… Šta je onda bilo… Danas je drukč… – govorio je duboko bradonja, mrmljajući i zastajkujući.
– Dobro Umetniče. Tu priču kako je onda sve bilo bolje, davno smo apsolvirali. Nego, šta je bilo sa Krstivojem? – nervozno ga je prekinuo Arsa.
– Sa Krstivojem? Krstivoje… mi ukrao…davno konja… mog lepog Hajduka… dok sam spavao… Radi ženske… da bi zadivio… onu… gospođicu Bački… lepoticu… posle se kao… Krstivoje opametio i otišao… sa salaša… – mrmljao je bradonja gledajući u praznu čašicu rakije.
– Gospođicu Bački, a? Da ti nije to neki rod, a moj Budimire? – nasmešio se Arsa svom prijatelju.
– A? Ne! Teško. Teško. Nemoguće. Moj otac je došao u Severno S.. Nije rođen ovde – rekao je Buda kao iz topa.
– Ma, proveri ti to – rekao mu je nasmejani Arsa.
– Daj da čujemo šta će umetnik dalje da nam kaže! – uzviknuo je Buda namršteno.
– Evo… ja sam od batina… branio Konjovića… Kada je bio na našem salašu… da slika… Hteli su da ga… tuku… – zaneseno je mrmljao bradonja.
– Dobro, bre, Umetniče, dokle više istu priču da slušamo? – potapšao je Arsa bradonju po ramenima.
– Ja sam Milana bojama… učio! – mrmljao je i dalje bradonja.
– Krstivoje je iznad političkih stranaka. Iznad svega. Nedodirljiv je. On je, moj Arso, kao neki Bog – rekao je Buda pogledavši ka izlaznim vratima, u mrklu noć. Ponovo je počeo da tapka prsima o sto. Arsa je prevrnuo očima i otišao za šank. Natočio je dva vinjaka, jednu rakiju i odneo ih za Budin sto.

II

Na maloj klozetskoj šolji sedeo je krupan mišićav čovek u beloj atlet majici i čitao Tako je govorio Zaratustra Fridriha Ničea. Na nogama je nosio mekane ženske papuče roza boje. Njegova kosa bila je seda, ali gusta, uredno očešljana na stranu. Lice mu je bilo glatko kao u bebe, nigde se nisu videli tragovi vremena, niti bilo kakve muke ili bolesti. Kukast nos, velika usta i svetlo plave oči, kao i celokupna njegova figura poput statue klasičnog atlete, smirene i hladne, mogle su da posvedoče da je to čovek o koga su se žene večito otimale, dok ih je on mirno posmatrao svojim lenjim, blještavim očima. Izgledalo je da nikada nije bez svog blagog, ali ciničnog osmeha koji kao dao je srastao sa njegovim licem.
Nakon što je zevnuo poput lava, odložio je knjigu na veš mašinu na kojoj su se nalazile još i Priručnik za uspešne biznismene Antonija Bilvarca kao i Niko i ništa u Parizu i Londonu Džordža Orvela. Zatim je pustio vodu. Ustao je sa klozetske šolje, navukao crveni šorts i protegao se. Potom se počešao za genitalije i izašao iz prostranog toaleta.
Uključio je prekidač na zidu i sa plafona su slabo zasijala tri mala reflekora. Njihova žućkasta svetlost padala je na kožni braon trosed postavljen ispred velikog crnog plazma televizora, koji je u polumraku nalikovao tajanstvenom monolitu iz svemira. Čovek je lagano došao do troseda i elegantno seo, kao što kralj seda na svoj presto. Uključio je televizor.
Gromki zvuk vesti zavibrirao je trosed.
“Po ko zna koji put naša zemlja nalazi se na velikim iskušenjima. Članstvo u Evropskoj uniji doneće nova radna mesta i bolji standard, ali veliko je pitanje koliko ova zemlja mora da se saginje da bi došla do tog takozvanog boljeg života. Da li bolji život treba da plaćamo nacionalnim ponosom? Građani su se podelili u tri bloka, kaže analitačar Paun Mijatović, na evropejce, evroskeptike i skeptike, koji predstavljaju kategoriju građanstva kojima ni Evropska unija niti nacionalni ponos ne predstavljaju garante bolje budućnosti. Jedno je sigurno, jasan je Mijatović, građani su razočarani teškim životom…“ govorila je namešena voditeljka vesti.
Čovek je raširenih ruku spuštenih na naslon troseda gledao u plafon. Nije izgledao kao neko kome smeta glasno pojačan televizor i ko uopšte na to obraća pažnju. Uljuljkan u blago zavibrirani trosed, on je buljio u jednu tačku na plafonu i češao genitalije. Potom je pogledao u televizor, ustao i protegao se.
Uključio je prekidač na zidu pored troseda i mali reflektor osvetlio je prostranu belu kuhinju punu novih, caklećih aparata. Došao je do velikog srebrnog frižidera na kome je malim magnetom u obliku nasmešenog smajlila bila zakačena poruka na papiru:
“Krstivoje,
pihtije su u frižideru. Ja sam otišla kod mame.
Sutra popodne nam dolazi unuk. Nemoj navijati budilnik, neispravan je.
Ja ću te probuditi.
Mira.“
Odjednom, negde iz mraka, budilnik je zazvonio jakim metalnim zvukom. On se nije obazirao nego je otvorio frižider koji je osvetlio gotovo čitavu kuhinju. Frižider je bio prepun suhomesnatih proizvoda, kao u nekoj mesari. Između dve duge crvene kobasice nalazila su se dva velika tanjira puna drhtavih pihtija. Uzeo ih je i odneo za kuhinjski sto. Budilnik je prestao da zvoni, dok je sa televizora dopirao glasan zvuk nekog oštrog političkog dvoboja.
Dok je supenom kašikom grabio pihtije i brzo unosio velike zalogaje u usta, gledao je kroz otvoreni prozor panoramu Severnog S. u mraku. Sve je bilo tamno, sve su progutale čeljusti ravnice i noći. Samo ponegde svetlucale su tačkice plavog i narandžastog svetla. U blještavoj kuhinji, na poslednjem spratu novoizgrađenog solitera, on je ličio na kapetana svemirskog broda koji krstari kroz bespuće kosmosa.
Kada je pojeo pihtije, ustao je i protegao se. Potom se zavalio na trosed. Zaklopio je oči. Lice mu je imalo izraz zadovoljnog čoveka koji je završio neki težak posao. Televizor se, ranije tako programiran, sam isključio. Ništa više nije šuštalo, zujalo, ništa nije remetilo osećaj kosmičkog mira i spokoja.
Ali, negde napolju, iz grotla mraka, začula se glasna vika. Otvorio je oči, zakašljao se i pojurio na terasu. Pogledao je dole, na ulicu. Preko puta solitera, kroz krošnje zelenih bođoša, sijalica je osvetljavala natpis Kafana – Nasmešeni zec – na drvenoj dasci postavljenoj na krovu kuće, iznad ulaznih vrata. Ispred kuće, dva čoveka su glasno pevala podupirući svoja klateća tela jedno o drugo. Nije se moglo razabrati šta pevaju, njihovi glasovi ličili su na pomešanu riku nilskog konja i slona. On je prvernuo očima i ponovo se zakašljao. Odmahnuo je rukom kao da je znao o kome se radi i kao da je sam sebi rekao da se oko toga ne treba uzbuđivati.
Ušao je u stan, otvorio komodu pored televizora i izvadio flašu Džek Denijelsa. Sipao je viski u čašu i ponovo se zavalio na trosed. Polako je pijuckao i strpljivo čekao da se buka stiša. Kada je ponovo bilo sasvim tiho, on je na brzinu ispio ostatak pića u čaši i legao. Razvukao je svoj cinični osmeh preko lica i brzo utonuo u san. Dva puta je jako hrknuo, potom se zakašljao, a onda je sasvim prestao da diše. Njegovo krupno nepomično telo ležalo je opruženo na trosedu poput srušenog kipa neke važne ličnosti.

III

Na zelenim zarđalim vratima koja su vodila u unutrašnjost dvospratne čađave kuće, ispod natpisa Kuća kulture na crnoj tabli, bila je zalepljena umrlica na kojoj je krupnim slovima pisalo:
KRSTIVOJE POPOVIĆ (1948 – 2007.)

Buka koja je dopirala iza ulaznih vrata Kuće kulture prostirala se na još par okolnih kuća u Ulici ljubavi. U jednoj od kancelarija u Kući kulture, na čijim je ulaznim vratima na tablici pisalo DIREKTOR, sedeo je Budimir Bački, u crnom odelu i kravati, uglavljen u radni sto. Kancelarija je bila sveže okrečena u belo, golih zidova, onako prazna i velika delovala je sterilno. Budimir Bački je jednom rukom držao pritusnutu slušalicu telefona na svom uvetu dok se drugom pridržavao za čelo.
– Ne! Ne! Nema nikakvog prenoćišta u Kući kulture gospodine Kokiću! Možete biti smešteni u hotelu, ali da vam obezbedim spavanje u Kući kulture ne mogu, jer mi nemamo spavaćih soba. Ne znam ja šta je Krstivoje radio! Ne! Njega više nema, pa nema ni prenoćišta u ovoj kući dok sam ja na njenom čelu! Dobro… U redu. Nećete ni dolaziti? Ako dođete nećete ni svraćati u ovu kuću? Molim! Hvala. Do viđenja! – drao se Budimir.
Čim je spustio glavu na radni sto, ulazna vrata su zaškripala i u kancelariju je ušao Arsa, takođe u crnom odelu i kravati.
– Pa dobro čoveče gde si ti? Jesam li te ja zaposlio kao stalnog saradnika ove kuće ili nisam? – zavapio je Budimir.
– Ne mogu da stignem Budo! Direktor Velike štamparije zamalo me nije linčovao jer mu Kuća kulture još nije isplatila sve dugove. Nije hteo ni da čuje za to da nam štampa plakate ovog meseca na veresiju. U Gimnaziji Otac Panon direktor je hteo sa mnom fizički da se obračuna jer im Kuća kulture duguje novac od organizacije manifestacije Dani kulture održanoj u dvorištu Gimnazije pre tri godine. Nisam smeo da ga pitam da li ove godine u dvorištu mogu da se održavaju koncerti – rekao je potišteno Arsa i rukavom obrisao znoj sa čela.
– A jesi li bio kod Vlatka Bijesa, izdavača? Da li on može da finansira naš novi časopis Kultura? – nervozno je pitao Budimir svog saradnika.
– Bio sam i kod njega. On i Krstivoje su bili kumovi. Nakon što je čuo da si ti kao novi direktor ugasio Krstivojev časopis Kultura svakodnevnog života koji je reklamirao njegovu ediciju Ratni heroji i otpustio Krstivojevu udovicu Miru, on ne želi više nikakvu saradnju sa Kućom kulture. Poručio je da od sada sa njim možemo imati samo nevolje – rekao je Arsa brišući uporni znoj koji mu se slivao sa lica.
Budimir Bački se uhvatio obema rukama za glavu. Arsa je prišao radnom stolu, pogledao ispod i uhvatio se za praznu flašu vinjaka.
– Nema? – kao da je uputio svoje potišteno pitanje praznoj flaši.
– Upravo me je zvao Dobrica Kokić, upravnik Doma kulture iz sela Štrče. Već par dana zove i hoće da dogovori saradnju. Želi da dovede kod nas neke umetnike iz svog mesta, da izlažu slike za sitne pare. Hoće da mu se organizuje spavanje u Kući kulture. Kaže da mu je Krstivoje u Kući kulture obezbeđivao smeštaj. Pretpostavljam da mu je priređivao i zabave. Verovatno neke od onih Krstivojevih nezaboravnih pijanih večeri kada je gospodin Kokić na raspolaganju imao čitavu Kuću kulture za svoje švalerke i bahanalije. Zato je Kokiću i stalo do mesečne saradnje sa Kućom kulture – besno je govorio Budimir držeći se rukama za glavu.
– Možda taj Kokić ima novaca! – uzviknuo je Arsa i lupio praznom flašom vinjaka o sto.
– Možda… Ali ja nisam Krstivoje i ne mogu njegovim bivšim ortacima da organizujem žurke. Da sam hteo da se bavim poslom nečasnog rentijera ne bih ni dolazio na ovo mesto – govorio je Budimir sa položenom glavom na radnom stolu kao da ju je spremio za giljotiranje.
– Kako li je onaj bivši direktor, onaj đavo, ovde carovao? Činilo se da on nema baš nikakvih problema – konstatovao je zamišljeno Arsa.
– Ovde nisam ni mesec dana, a uspeo sam samo da okrečim i ispraznim kancelariju. Na svakom koraku me proganjaju Krstivojevi duhovi… – mumlao je Budimir.
– Dugovi – dobacio je Arsa.
– Koje je on držao pod kontrolom! Kao da je živeo sa parazitom u telu i kao da se sa tim parazitom sprijateljio. Napravio pakt. Ja to ne mogu! – konstatovao je Budimir tužno i podigao svoju crvenu glavu sa radnog stola.
– Kuća kulture je vlasništvo građana Severnog S.. To je Krstivoje Popović stalno ponavljao kada se pojavljivao u novinama ili na televiziji. Ja sam se ovih dana tako umorio – tiho je rekao Arsa, sedajući na Budimirov radni sto.
– Bio je licemer. Đavo. Imao je moć da drži pod kontrolom oblike haosa koji su vladali u ovoj kući. I svi su ga voleli i poštovali. Mi radimo pogrešno. Mi pokušavamo da dovedemo u red ovaj haos, umesto da pokušamo nad njim da vladamo! – pričao je besno zajapureni Budimir stežući obe šake u pesnice.
– Eh… Mene čeka popodnevna smena u Nasmešenom zecu. Ja, Budo, moram da idem – skrušeno je rekao Arsa dižući se sa radnog stola i protežući svoje isušeno telo.
– Čekaj. Idem i ja sa tobom – tiho je rekao Budimir i nasmešio se svom drugaru.
– Šališ se? Pa ti imaš još tri sata do kraja radnog vremena. A treba da ti dođu iz ministarstva, ne? – iznenadio se Arsa i pogledao u Budimira.
Budimir je ustao, skinuo crni sako i kravatu i otkopčao par gornjih dugmeta na beloj košulji.
Arsa mu se nasmešio i zavrteo glavom.
– Idemo! – uzviknuo je Budimir.
– Eh, čekaće još dugo Severno S. na kulturu!– rekao je veselo Arsa i odmahnuo rukom.
Na vratima Nasmešenog zeca čekao ih je bradonja u svom starom mantilu i sa poslužavnikom u ruci.
– Gazda, dolazite da me… odmenite? – upitao je bradonja Arsu.
– Tako je Umetniče. Eno ti plata! – uzviknuo je Arsa i rukom pokazao na bocu rakije iza šanka.
– Hvala… gazda… – promumlao je bradonja i uzeo rakiju.
Budimir Bački je odjednom srdačno zagrlio bradonju. Iznenađeni starac ljubaznost je uzvratio tako što je otvorio flašu i ponudio je Budimiru. Direktor Kuće kulture nategao je iz flaše i pio bez zastajkivanja. Bradonja i Arsa su razgolačili oči i gledali ga kao da je pao sa neke druge planete.

Branko ĆURČIĆ*
Werbeanzeigen

СРПСКА ЦРКВЕНА ОПШТИНА У ТРСТУ

Покрет за заштиту људских права Београд, 15.12.2008 године

Томислав Крсмановић, председник

Тел.011-3511829; Pokret@eunet.yu

СРПСКА ЦРКВЕНА ОПШТИНА У ТРСТУ

Помаже Бог браћо,

Слободни смо да Вам се са Божијим благословом обратимо по поводу намераваног судског процеса Србину Срђану Новаковићу из Трста, иначе сараднику престижног српског гласила ИСТИНА које у Бечу издаје познати борац за права Срба господин Петар Милатовић Острошки. Обавештени смо, да је његова кривица само зато што је на трибини о злочинима у Сребреници почетком 90-их година прошлог века, која је недавно одржана у Трсту, са намером даље сатанизације Срба, обзнањивао чињеничне податке. Захваљујући господину Новаковићу и Србима који живе у Трсту , овога пута лажи нису прошле, онако како су то очекивали организатори ове “ научне“ трибине.

Врло је изненађујуће да се наша кровна српска православна институција у Трсту обрушава на Србина који је само хтео да каже истину., да на ненасилан начин изрази своја сазнања о овој врло трагичној епизоди не само Бошњака, него и Срба православаца.

Дозволите да вам предочим драга браћо у Христу, моја мајка је из Братунца код Сребренице, њој су усташе ( не муслимани Бошњаци) убиле у Другом светском рату 22 блиска срод ника, брат моје мајке Вељко Поповић и брат мајке моје мајке Ранко Беатовић су убијени у Јасеновцу маљем у главу на Светог Саву јануара 1942 године( а њихових имена нигде нема у списку жртава, истина се умањује, укрива), двадесет њених сродника су поклани тада у Сребреници. Нико за то није одговарао, убице су живеле у Титовој и Милошевићевој држави слободно. За време Другог светског рата у Источној Босни ( где је и Сребреница) је од усташа убијен огроман број Срба. О томе се за време комунизма ћутало. Када су избили ратови почетком 1990-их година, нису заобишли ни сребренички ни братуначки део источне Босне. Неко је намерно позавађао Бошњаке и Србе, протурили су у народ некакве спискове које су наводно Срби саставили са именима Бошњака које треба ликвидирати, исто је подметнуто и са некаквим муслиманским списковима Срба које треба ликвидирати. Тако је потпаљена наслеђена мржња која је тињала.од раније. Можад не знате да је у Првом светском рату Среберница била јако српско упориште против стране аустроугарске доминације, ту је спаљен српски мајор Коста Тодоровић. Корени омраза су много дубљи, неприступачна турска тврђава СОКО у Србији изнад Љубовије, око 30 километара далеко од Сребренице, је деценијама после пада турске владавине у Србији одолевала, била неосвојива. Када је најзад крајем 19 века пала у руке Срба, сви од Срба омражени Турци ( махом потурчењаци) су под заштитом међународних снага ( ондашњег “УНПРОФОР“-а) отишли преко Дрине у Сребреницу, а Срби су очекивали да буду од њих кажњени. Омраза у вези Сребренице тиња и од тада.

Када се зна шта се дешавало у овом делу Босне, онда је логичан закључак да је било потребно много такта, одмерености, да се не повреде дубоке српске ране. због огромних невиних жртава. Уместо тога, из Београда је дошао приучени милошевићевски полицајац који је испекао занат мржње у његовој полицији, који је надзоравао поштене патриоте у Београду ( и мене лично) почео је зулуме над Србима у сребреничким и братуначким селима..Тиме је посут бензин на ватру, избио је огроман пожар. Срби су реаговали логички: толики наши сродници су поклани у Другом светском рат у, не само да нико није одговарао, него ево сада нас опет кољу. Варница је запалила тињајућу мржњу, настали су покољи. Овоме је допринела и близина Србије.

Овоме покољу су кумовале и разне стране војне и друге формације које су тада биле тамо.

Колико је тачно било у Сребреници и Братунцу и околини бошњачких, а колико српских жртава, треба утврдити објективним проценама. Што није учињено.

Будући да познајем добро душу и Бошњака и Православаца који тамо живе, изјављујем одговорно, да они никад нису хтели да ратују него да живе као добри суседи и браћа. Њих су одувек завађали моћнији народи на вишем ступњу културе и знања. Тако је било и са Сребреницом.

Последњи рат је показао да снаге ван Балкана желе по сваку цену да наставе вековне заваде балканаца. Где им је душа? Зар имају иоле људскости да завађају браћу, да се кољу, черече, убијају, ратују једни против других? Где вам је душа, зар мислите да су ваша деца вреднија од наше?

Овде нек може поставити питање одговорности балканских народа.? Ње практично нема, јер су нам те исте велике силе које су нас вековима завађале, потуриле комунизам, изнутра нас слабиле, лишиле правих вођа, поставили за вође недорасле, и преко њих натурали погрешне изборе. Укључујући и распад Југославије и ратове. Ми који смо од почетка 90-их година прошлог века заговарали разум и помирење смо били потиснути у земљи, нажалост и ван ње. А подршка је давана асоцијалним.

Докле? Смир имо се, успоставимо исправне процене, сарађујмо. Ми хоћемо у Европу. Али да ли Европа жели нас? Словени вековима туцани у главу су подељени, са њима се спрдају чак и абориџини. Јужни Словени исти језик, имена, изглед, дух, а огромна мржња. Слично је са свима Словенима. Погледајте Германе, Латине, сви су сложни као један. А Словени позавађани. Нас Словене у Европи виде као незреле народе.који не заслужују демократију и просперитет. А ми то нисмо. Ми смо само вековима савијане кичме.

Браћо у Христ у! Знајмо чињенице, понашајмо се на основу њих. Волимо се као и други народи.

Зато вас молимо да не подносите тужбу против брата Срђана што је изразио његово мишљење. Слобода изражавања је вековна тековина Европе, а ми хоћемо у Европу. ИЗМИРИМО СЕ! Не дозволимо да јужни Словени и у 21 веку буду peuplades primitifs, потсмех Европе, народи без вођа, без рационалности, тумарају као овце у магли.

Да нам Бог свима помогне без обзира на веру и нацију.

Томислав Крсмановић

ДОСТАВЉЕНО:

Српска црквена општина у Трсту

редакција ИСТИНА, Беч

редакција ГЛАС СРБА, Беч

BERLIN – Trotz mehrjähriger Proteste setzt die Bundesregierung ihre Blockadepolitik in Sachen Uranmunition fort(Pored protesta povodom uranijumske municije nastavlja nemačka vlada sa politikom blokade)

Newsletter vom 18.12.2008 – Tod auf Raten (I)

BERLIN (Eigener Bericht) – Trotz mehrjähriger Proteste setzt die
Bundesregierung ihre Blockadepolitik in Sachen Uranmunition fort. Die
Munitionsart, die außergewöhnliche Zerstörungskraft besitzt und daher
von NATO-Mitgliedern in sämtlichen größeren Kriegen seit Beginn der
1990er Jahre eingesetzt worden ist, ruft ernste Kontaminationen in
ihren Einsatzgebieten hervor. Wissenschaftlern zufolge verursacht sie
tödliche Krebserkrankungen und Missbildungen an Neugeborenen. Nach
Erkenntnissen westlicher Militärexperten sind davon Hunderttausende,
womöglich Millionen Menschen an den Schauplätzen westlicher
Kriegsinterventionen betroffen – im Irak, im früheren Jugoslawien und
in Afghanistan. Berlin streitet bis heute Verbindungen zwischen dem
Einsatz von Uranmunition und den Erkrankungen ab, zumal sich die
Vorwürfe auch auf Kriege mit deutscher Beteiligung beziehen und
überwiegend engste Bündnispartner der Bundesrepublik betreffen. Zudem
waren deutsche Rüstungskonzerne und die Bundeswehr in Entwicklung und
Erprobung von Uranmunition involviert. Ein deutsches Gericht beschwert
sich, von der Bundeswehr bei der Aufklärung von Vorwürfen,
Uranmunition sei in Deutschland in erheblichem Umfang getestet worden,
getäuscht worden zu sein. „Die Bundeswehr wird weiterhin die
Aufklärung behindern und damit Menschenleben gefährden“, vermutet der
Dokumentarfilmer Frieder Wagner, der sich seit Jahren mit der Thematik
befasst, im Gespräch mit german-foreign-policy.com.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57423

The Guardian – Großbritannien/Kroatiens zweites Gesicht

http://www.eurotopics.net/de/presseschau/autorenindex/autor_drakulic_slavenka/

The Guardian – Großbritannien | 29.08.2008

Kroatiens zweites Gesicht

Slavenka Drakulić, Expertin für internationale Strafgerichtsverfahren, bezichtigt Kroatien in der Tageszeitung The Guardian, hinter der Maske des Urlaubslandes faschistische Traditionen am Leben zu erhalten. „Wenn Anti-Faschismus Teil der Konstitution des neuen kroatischen Staats ist, wenn das Aufrufen zu nationalem, religiösem und rassistischen Hass per Gesetz verboten ist, was ist dann das Problem? Das Problem ist der Umgang Kroatiens mit seiner Vergangenheit. Dokumente und Verkündungen sind eine Sache, die Realität ist jedoch eine andere. … Vor seiner nun 17-jährigen Unabhängigkeit existierte Kroatien nur ein einziges Mal als unabhängiger Staat: zwischen 1941 und 1945, als ein Marionettenregime der Nazis das Land regierte. … Kroatische Politiker, insbesondere der Premierminister Ivo Sanader, setzen sich lautstark für europäische Werte ein und geben ihren Willen kund, der EU beizutreten. Zwar mag solch uneuropäisches Verhalten wie Kriegsverbrechen, Terrorismus und Faschismus gesetzlich geächtet sein, praktisch wird es jedoch toleriert und sogar unterstützt. Braucht die EU dieses Kroatien – ein Land, das der Welt nur sein hübsches Sommergesicht zeigt, aber seine fraglichen Werte versteckt hält?“