ANTHOLOGIA Serbica

Јован Пејчић,
професор универзитета, полиграф

Станиша Нешић


ANTHOLOGIA Serbica
ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА
ANTHOLOGIA Serbica. 1, Приону душа моја : молитве Светога Саве : молитве Светоме Сави (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus, Нови Сад 2003.

ANTHOLOGIA Serbica. 2, Време и Вечност : антологија српских молитава: (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus,
Нови Сад 2003.
ANTHOLOGIA Serbica. 3. Чудо речи : антологија српских похвала: (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus, Нови Сад 2003.

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног.
Молитва Исусова

1.

Мо­ли­тве се ја­вља­ју у свим ре­ли­ги­ја­ма. Хри­шћан­ство за мо­ли­тве нај­че­шће на­ла­зи осно­ву и уз­о­ре у Ста­ром За­ве­ту и при­др­жа­ва се уоп­ште у ча­сном бо­го­слу­же­њу обра­за­ца и кли­шеа мно­штва мо­ли­тве­них де­ла ста­ро­за­вет­не ли­те­ра­ту­ре. Као обра­ћа­ње Бо­гу, мо­ли­тве се мо­гу по­де­ли­ти на прос­бе­не, бла­го­дар­не и по­хвал­не (сла­во­сло­вја). Пр­во – мо­ли­тве по соп­стве­ном сми­слу и су­шти­ни мо­гу има­ти уну­тра­шњу и усну, го­вор­ну и пој­ну, фор­му у за­ви­сно­сти да ли се оне ма­ни­фе­сту­ју ум­но, ми­са­о­но, или у звуч­ној фор­ми при­ли­ком бо­го­слу­же­ња или ин­ди­ви­ду­ал­но. По­том, оне се мо­гу де­ли­ти на лич­не и оп­ште. У крај­њем слу­ча­ју мо­ли­тве су уз­но­ше­ње ума и ср­ца ка Бо­гу од стра­не по­је­дин­ца, али ду­хов­ни, са­бор­ни кон­такт мно­гих ли­ца, да­ју им осо­бен ка­рак­тер и зна­че­ње, у скла­ду са по­зна­тим ре­чи­ма Хри­сто­са: „Где су дво­је или тро­је са­бра­ни у име Мо­је та­мо сам и Ја ме­ђу њи­ма“ (Ма­те­ја, 18:20).
Са бо­го­слу­жбе­не тач­ке гле­ди­шта, мо­ли­тве при­зна­ју сав ду­хов­ни жи­вот или пут са­мог ду­хов­ног жи­во­та и ње­го­во деј­ство. Уз­но­ше­ње ду­ше ка Бо­гу ак­ти­ви­ра сва чу­ла и рас­по­ло­же­ња оба­ве­зна за хри­шћа­не. По­ка­ја­ње, ве­ра, бла­го­да­ре­ње – све упу­ћу­је ми­сао ка Бо­гу и уте­ме­љу­је мо­ли­тве­но тај по­ку­шај су­сре­та. Бла­го­ча­сно деј­ство мо­ли­тве фак­тич­ки по­ве­зу­је хри­шћа­не у за­јед­ни­штво са сво­јим Твор­цем. Оби­чан жи­вот до­би­ја ви­ши сми­сао при­др­жа­ва­њем са­ве­та апо­сто­ла Па­вла: „Не­пре­ста­но се мо­ли­те“ (Со­лу­ња­ни­ма 5:17). Та­ква ду­хов­на мо­ли­тва по­ка­зу­је се као ма­ло­до­ступ­на по­чет­ни­ци­ма, јер је ње­на крај­ња ма­ни­фе­ста­ци­ја не­пре­ста­на мо­ли­тва, тј. мо­ли­тва Ису­со­ва.
У мо­ли­тви се раз­ли­ку­ју три сте­пе­на: 1) чи­та­ње, на­кло­ни и бде­ни­ја; 2) те­ле­сно и ду­хов­но су у развно­те­жи, јер има­ју исту си­лу и сна­гу; 3) ви­ши сту­пањ – „деј­ство мо­ли­тве без ре­чи, без на­кло­на и та­ко­ђе без раз­ми­шља­ња“.

2.

Мо­ли­тве су са­бра­не у Мо­ли­тво­слов, јед­ну од бо­го­слу­жбе­них књи­га ко­ја се од­но­си на бо­го­слу­же­ње и са­др­жи у осно­ви из­во­де из оста­лих књи­га ко­је се упо­тре­ба­ља­ва­ју при оп­штем бо­го­слу­же­њу. Мо­ли­тво­слов са­др­жи нај­ви­ше мо­ли­тво­сло­вја из че­ти­ри књи­ге ко­је се од­но­се на ча­сно бо­го­слу­же­ње: Пра­вил­ник, Ака­ти­стик, Ка­но­ник и Све­ци.
У Мо­ли­тво­сло­ву су по­ме­ша­ни: слу­жбе оп­штег бо­го­слу­же­ња ко­је се на­ла­зе у Ча­со­сло­ву: ве­чер­ње, по­лу­ноћ­ни­ца, ју­тре­ња; 2) мо­ли­тво­сло­ве од ко­јих је на­чи­њен са­др­жај Ака­ти­сти­ка, са­бра­не ака­ти­сте за ке­ли­ју до­ма­ће и оп­ште упо­тре­бе, и Ка­но­ни­ка, у ко­ме су сти­хи­ре, ка­но­ни и ака­ти­сти; 3) Ме­се­цо­сло­ва, пас­ха­ли­ја и пе­смо­по­ја­ње, ко­ји су до­да­ти уз Ме­се­цо­слов – кон­да­ци, тро­па­ри; 4) мо­ли­тво­сло­вја ко­јих не­ма ни у ка­квим дру­гим бо­го­слу­жбе­ним књи­га­ма – „мо­ли­тве за ли­тур­ги­ју“, озна­че­не за чи­та­ње не од стра­не је­ре­ја, ђа­ко­на или пој­ца, не­го од мир­ја­на ко­ји при­су­ству­ју ли­тур­ги­ји (ви­де­ти: Хри­шћан­ство, ен­ци­кло­пе­диј­ски реч­ник, том 2, Мо­сква 1995, стр. 142).

3.

Са књи­жев­но­и­сто­риј­ске тач­ке гле­ди­шта, „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“ Јо­ва­на Пеј­чи­ћа је из­у­зет­но зна­ча­јан рад из ви­ше раз­ло­га. Нај­пре, ово тро­том­но де­ло на јед­ном ме­сту са­би­ра нај­зна­чај­ни­је мо­ли­тве и по­хва­ле срп­ско­га књи­жев­ног кор­пу­са од нај­ста­ри­јих вре­ме­на до да­нас. По­том, то је је­дин­ствен и пи­о­нир­ски рад на овом књи­жев­но­и­сто­риј­ском по­љу ко­ји у се­би са­жи­ма и ин­те­гри­ше кон­ти­ну­и­тет ових жан­ро­ва кроз ду­хов­ну вер­ти­ка­лу ко­ја по­ве­зу­је у је­дин­стве­ну це­ли­ну и она де­ла ко­ја се услов­но мо­гу на­зва­ти и де­ли­ма све­тов­не књи­жев­но­сти, а на­ста­ла су те­о­риј­ском раз­град­њом це­ли­не срп­ског књи­жев­ног си­сте­ма у ко­ме је те­ма­ти­ка би­ла осно­ва.
О овим уни­вер­за­ли­ја­ма пра­во­слав­ног књи­жев­ног кор­пу­са уоп­ште је­дан од ње­го­вих нај­бо­љих по­зна­ва­ла­ца, Ди­ми­три­је С. Ли­ха­чов, ка­же: „Ста­ра књи­жев­ност не зна за књи­жев­не прав­це све до XVII ве­ка“ (Д. С. Ли­ха­чов, По­е­ти­ка ста­ре ру­ске књи­жев­но­сти, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град 1972, стр. 24). Да­на­шња књи­жев­на тер­ми­но­ло­ги­ја мо­ли­тву де­фи­ни­ше као из­ра­зи­то лир­ски жа­нр ре­ли­ги­о­зног ка­рак­те­ра и мо­ти­ва­ци­је, као апо­строф и обра­ћа­ње бо­жан­ском би­ћу, ан­ђе­ли­ма и све­ци­ма и ве­зу­је је за по­јам кул­та, што у осно­ви ре­ду­ку­је жа­нр мо­ли­тве и огра­ни­ча­ва га на Сред­њи век, а по­себ­но за ли­тур­гиј­ски об­ред, да­кле, на оно вре­ме у ко­ме „књи­жев­ност не зна за књи­жев­не прав­це“, од­но­сно жан­ру мо­ли­тве учи­та­ва да­на­шње то­е­риј­ске ка­но­не. Ме­ђу­тим, жа­нр мо­ли­тве је и да­нас и те ка­ко жив и у књи­жев­но­сти при­су­тан, за шта по­сто­ји мно­га при­ме­ра. Сто­га је нео­п­ход­на и но­ва де­фи­ни­ци­ја жан­ра мо­ли­тве у ко­јој би кон­ти­ну­и­ну­и­тет пред­ме­та, те­ма­ти­ке жан­ра био од при­мар­ног зна­ча­ја, а ње­го­ве ме­та­мор­фо­зе у том кон­ти­ну­и­те­ту има­ју са­мо се­кун­дар­ну вред­ност.
Осно­ва за ова­кав је­дан став је и при­ре­ђи­вач­ки рад Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, ко­ји у књи­зи При­о­ну ду­ша мо­ја хро­но­ло­шки са­би­ра мо­ли­тве Све­то­га Са­ве и мо­ли­тве Све­то­ме Са­ви од XI­II до XX ве­ка, од са­мог Све­тог Са­ве до Ју­сти­на По­по­ви­ћа, чи­је мо­ли­тве по­ка­зу­ју да је жа­нр мо­ли­тве као ци­ви­ли­за­циј­ска али и књи­жев­но­те­о­риј­ска од­ред­ни­ца и те ка­ко жив и при­су­тан и у са­вре­ме­ној срп­ској књи­жев­но­сти. Срп­ска књи­жев­ност кроз та­кав при­ступ опет би­ва си­стем са свим сво­јим осо­бе­но­сти­ма, ко­је се у мно­го­че­му до­ди­ру­ју, али и раз­ли­ку­ју од за­пад­ног књи­жев­ног ка­но­на. Али, то је ствар те­о­риј­ских раз­гра­ни­ча­ва­ња и пре­ци­зи­ра­ња. Оста­је чи­ње­ни­ца да је Јо­ван Пеј­чић овом сво­јом књи­гом на­пра­вио пр­ви ко­рак и да је ње­ном ком­по­зи­ци­јом по­ка­зао да је срп­ска књи­жев­ност це­ли­на у ко­јој су и ду­хов­но и све­тов­но за­јед­но, део истог си­сте­ма.
На­кон по­лу­ве­ков­не ре­дук­ци­је, те­о­риј­ске осно­ве на ко­ји­ма је при­ре­ђе­на ова књи­га од­ре­ђу­ју пра­ву ме­ру кон­ту­и­те­та срп­ске књи­жев­но­сти и по­ка­зу­ју се као зна­ча­јан ци­ви­ли­за­циј­ски чин. Да­кле, Јо­ван Пеј­чић је већ сво­јом пр­вом књи­гом у окви­ру три­ло­ги­је ко­јој је с пра­вом дао за­јед­нич­ки на­словм „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“, При­о­ну ду­ша мо­ја, те­о­риј­ски тра­си­рао пут за дру­гу и тре­ћу књи­гу три­ло­ги­је: Вре­ме и Веч­ност и Чу­до ре­чи, ко­је су по сво­јој су­шти­ни та­ко­ђе мо­ли­тве али ме­ђу њи­ма има и оних све­тов­ног и по­хвал­ног ка­рак­те­ра. У са­же­том пред­го­во­ру „Мо­ли­тве­на реч Све­то­га Са­ве“ Јо­ван Пеј­чић на по­чет­ку ка­же: „Свој по­че­так срп­ска мо­ли­тва има у Све­том Са­ви, и сву ви­си­ну, сву ле­по­ту до­сти­же она већ са Све­тим Са­вом“. По­том, при­ре­ђи­вач кроз са­мо де­ло Све­то­га Са­ве, од­но­сно де­фи­ни­ци­је, да­је од­го­во­ре шта је по су­шти­ни мо­ли­тва за ро­до­на­чел­ни­ка срп­ске књи­жев­но­сти. Мо­ли­тве ко­је по­том сле­де у књи­зи При­о­ну ду­ша мо­ја по­ка­зу­ју да се при­ре­ђи­вач др­жао ових де­фи­ни­ци­ја без об­зи­ра на то у ком су ве­ку мо­ли­тве за­сту­пље­не у књи­зи на­ста­ле. До­след­ност с ко­јом при­ре­ђи­вач кроз вре­ме ус­по­ста­вља кон­ти­ну­и­тет це­ли­не си­сте­ма мол­бе­не књи­жев­но­сти у Ср­ба ов­де се по­ка­зу­је као ве­ли­ка вр­ли­на у књи­жев­но­и­сто­риј­ском од­ре­ђе­њу кон­ти­ну­и­те­та јед­ног зна­чај­ног жан­ра срп­ске књи­жев­но­сти.
Та­кав при­ступ је спро­ве­ден и у дру­гој књи­зи ан­то­ло­ги­је, Вре­ме и Веч­ност, ко­јом при­ре­ђи­вач за­о­кру­жу­је ову те­ма­ти­ку. Сам на­слов дру­ге књи­ге су­ге­ри­ше две ка­те­го­ри­је вре­ме­на, од ко­јих је пр­ва са­мо сег­мент и у функ­ци­ји су­шти­не дру­ге. И ако је пр­ва би­ла ве­за­на за ро­до­на­чел­ни­ка овог жан­ра и за вре­ме и лич­ност Све­то­га Са­ве, дру­га је прак­тич­но на­ста­вак пр­ве, по­чи­ње До­мен­ти­ја­но­вом мо­ли­твом, а за­вр­ша­ва се са­же­том мо­ли­том Но­ви­це Та­ди­ћа, на­шег са­вре­ме­ни­ка. На тај на­чин при­ре­ђи­вач је кроз пр­ве две књи­ге за­тво­рио вре­мен­ски кон­ти­ну­и­тет, али је за­то, исто­вре­ме­но, отво­рио кон­ти­ну­и­тет веч­но­сти.

4.

По­хва­ла је та­ко­ђе мо­ли­тва, али у ње­ној осно­ви мо­ли­тве­на су­шти­на се оства­ру­је кроз па­ра­докс у ко­ме је ве­ли­ча­ње и сла­вље­ње не­ке лич­но­сти кроз мо­ли­тве­ну пе­сму или ре­тор­ски ис­каз у функ­ци­ји кул­та и ка­но­ни­за­ци­је, а у но­ви­је вре­ме и у функ­ци­ји ис­ти­ца­ња вр­ли­на и осо­би­на не­ке лич­но­сти без пре­тен­зи­ја на култ и ка­но­ни­за­ци­ју. Те вр­ли­не и осо­би­не мо­гу би­ти раз­ли­чи­тог ка­рак­те­ра и ти­па, етич­ког, есте­тич­ког, на­уч­ног, фи­ло­соф­ског, по­ли­тич­ког и дру­гог ка­рак­те­ра, али без ве­зи­ва­ња за уста­ље­ну про­це­ду­ру гра­ђе­ња кул­та и ка­но­ни­за­ци­је. Од­но­сно, по­хва­ла за­др­жа­ва су­шти­ну мо­ли­тве, али је оства­ру­је дру­го­ја­чи­јим стил­ским сред­стви­ма, нај­че­шће ре­тор­ским. Та­ко, на при­мер, кроз „Над­гроб­но сло­во“ До­си­теј Об­ра­до­вић ис­пи­су­је мо­ли­тву Пе­тру Но­ва­ко­ви­ћу Чар­да­кли­ји (1808), а Иво Ан­дрић, кроз По­хва­лу Пе­тру II Пе­тро­ви­ћу Ње­го­шу, мо­ли­тву Ње­го­шу, и ка­же: „У то­ме је Ње­гош сли­чан ду­хо­ви­ма из Ре­не­сан­се, ко­ји су у свој те­ста­мент уно­си­ли сво­је ми­са­о­не не­до­у­ми­це и пре­о­ку­па­ци­је, и још у те­ста­мен­ту пре­по­ру­чи­ва­ли Бо­гу свој дух или ду­шу („ANI­MUM ME­UM SEU ANI­MUM“). Иси­до­ра Се­ку­лић у по­хва­ли Ла­зи Ко­сти­ћу ка­же: „Ла­за Ко­стић је Бо­го­ро­ди­ци по­ста­вио јед­ну од нај­леп­ших и не­са­гор­љи­вих све­ћа: нај­сил­ни­ја љу­бав­на пе­сма спр­ске књи­жев­но­сти ’San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te‘…“ (1941). И та­ко ре­дом, од по­хва­ле до по­хва­ле, ко­је у су­шти­ни са­др­же и обра­ћа­ње, мо­ли­тву Бо­гу, ко­ли­ко и чи­та­о­цу, ова књи­га се за­вр­ша­ва им­пре­сив­ном по­хва­лом Ср­би­ји (1999) фи­ло­со­фа Ми­ха­и­ла Ђу­ри­ћа ко­ја је из­ре­че­на у тра­гич­ним да­ни­ма на кра­ју про­шлог ве­ка и ми­ле­ни­ју­ма. Као што ви­ди­мо, кроз по­хва­ле те­ма и пред­мет обра­ћа­ња се про­ши­ру­је и на све­тов­ни кор­пус али за­др­жа­ва­ја свој те­мељ и кон­ти­ну­и­тет у мо­ли­тви.
Јо­ван Пеј­чић је то те­о­риј­ски тач­но уочио, ка­да је у пи­та­њу по­хва­ла, иако се са­да­шња књи­жев­но­те­о­риј­ска ми­сао као и у пр­вом слу­ча­ју, ка­да је у пи­та­њу мо­ли­тва, кре­ће у гра­ни­ца­ма књи­жев­но­и­сто­риј­ских са­гле­да­ва­ња ко­ја у се­би увек са­др­же од­ре­ђе­ни сте­пен ре­дук­ци­је књи­жев­них жан­ро­ва, не озна­ча­ва­ју­ћи по­хва­лу као по­се­бан по­џа­нр мо­ли­тве и свр­ста­ва­ју­ћи је по­гре­шно у жа­нр ли­ри­ке ре­тор­ских осо­би­на и су­шти­не. Ту опет до­ла­зи­мо до оне исти­не да су ста­ра де­ла не са­мо ра­зно­вр­сна по ти­пу и жан­ру не­го и да „сто­је ви­ше или ма­ње уса­мље­но“ у књи­жев­но­те­о­риј­ском си­сте­му, јер су мно­га од них, па и по­хва­ла о ко­јој је ов­де реч, спој ви­ше жан­ро­ва, па чак и ви­ше умет­нич­ких ди­сци­пли­на, што из­и­ску­је по­себ­на ин­тер­ди­сци­пли­нар­на про­у­ча­ва­ња у њи­хо­вом књи­жев­но­те­о­риј­ском од­ре­ђе­њу. Ако са­гле­да­мо да хим­но­граф­ска су­шти­на по­хва­ле про­из­и­ла­зи из ме­ло­диј­ске осно­ве ко­ја има свој те­мељ и ко­ре­не у псал­ми­ма (псал­мо­ди­ја) су­о­чи­ће­мо се са чи­ње­ни­цом да су врем­не­ом се­кун­дар­не ма­ни­фе­ста­ци­је те­ме­ља про­ла­зи­ле кроз број­не про­бра­жа­је од ли­ри­ке до ре­то­ри­ке, сти­ло­ви су се ме­ња­ли али те­мељ и ко­ре­ни су у ду­би­ни кон­тек­ста оста­ја­ли при­сут­ни иако на пр­ви по­глед те­шко уоч­љи­ви. Овај кон­ти­ну­и­тет је Јо­ван Пеј­чић до­бро уочио и он до пу­ног из­ра­за до­ла­зи у тре­ћој књи­зи ње­го­ве ан­то­ло­ги­је Чу­до ре­чи.
По овом прин­ци­пу у тој књи­зи су са­бра­не нај­зна­чај­ни­је по­хва­ле спр­ске књи­жев­но­сти. Упра­во за­то, у та­ко­ђе са­же­том пред­го­во­ру за ову књи­гу, Јо­ван Пеј­чић ка­же: „… по­хва­ла је­сте са­мо ка­да је по­хва­ла вр­ли­не: чо­веч­но­сти, прав­де, љу­ба­ви, ле­по­те, зна­ња…“ И то је оно аде­кват­но књи­жев­но­те­о­риј­ско по­ла­зи­ште у фор­ми­ра­њу ове ан­то­ло­ги­је по­хва­ла. Ан­то­ло­ги­ја по­чи­ње По­чет­ним сло­вом Све­тог Са­ве: „По­хва­ла пра­вој ве­ри“, а за­тва­ра се „По­хва­лом ве­ли­ком име­ну“ Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа. Из­ме­ђу ове две по­хва­ле хр­но­ло­шки су по­ре­ђа­не по­хва­ле од Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног до Ми­ха­и­ла Ђу­ри­ћа, прак­тич­но, од нај­ста­ри­јих вре­ме­на до да­нас. Сви­ма њи­ма је за­јед­нич­ки ре­тор­ски ка­рак­тер, у за­ви­сно­сти од вре­ме­на ка­да су на­ста­ле и те­ма­ти­ке ко­јој су по­све­ће­не, али исто та­ко у сви­ма њи­ма има до­ста лир­ских па­са­жа, од­но­сно, ме­ша­ња жан­ро­ва, па и сти­ло­ва. Јед­но стил­ско–жан­ров­ско бо­гат­ство и те­мат­ска раз­у­ђе­ност основ­не су од­ли­ке ове књи­ге, тре­ће и за­кључ­не, ко­је је, ка­да је у пи­та­њу мо­ли­тва, при­ре­ђи­вач Јо­ван Пеј­чић с пра­вом на­звао „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“. У да­на­шњој срп­ској књи­жев­но­сти ма­ло је ра­до­ва са та­квим књи­жев­но­те­о­риј­ским по­ме­ра­њи­ма. Они је­два да се мо­гу из­бро­ји­ти на пр­сте, али су и те ка­ко зна­чај­ни на књи­жев­но­те­о­риј­ском по­љу, јер рав­на­ју но­ве то­е­риј­ске пу­те­ве за са­гле­да­ва­ње срп­ске књи­жев­но­сти, она­кве ка­ква она ци­ви­ли­за­циј­ски за­и­ста и је­сте.

Станиша НЕШИЋ*
_______

* Песник, есејиста, уредник Новина Београдског читалишта


Објавио М. Лукић у Заветни ковчег ЗАВЕТИНА датума 12/17/2008 11:39:00 AM

BERLIN/WASHINGTON

Newsletter vom 17.12.2008 – Krisengewinner

BERLIN/WASHINGTON (Eigener Bericht) – Trotz der beginnenden Rezession
erklären Wirtschaftsexperten Deutschland bereits vorab zum Gewinner
der kommenden Weltwirtschaftskrise. Demnach werden nicht nur die
Vereinigten Staaten ihre dominierende Position verlieren. Auch
Großbritannien könne seine Stellung, die in hohem Maße von seiner
Finanzbranche abhänge, nicht halten, urteilt der Chef der führenden
deutschen Unternehmensberatung Roland Berger. Die deutsche Wirtschaft
hingegen profitiere von ihrer industriellen Basis und könne im
nächsten Jahr ihren Aufstieg womöglich mit neuen Konzernübernahmen
fortsetzen. Erste Schritte in diese Richtung kündigt Volkswagen an.
Zwar wird das Automobilunternehmen Einbußen hinnehmen müssen, will
aber in den USA expandieren, deren Kraftfahrzeugindustrie weit
schwerer von der aktuellen Krise getroffen wird als ihr deutsches
Pendant. Die industriellen Konkurrenzkämpfe um die beherrschende
Position auf den Weltmärkten profitieren von dramatischen ökonomischen
Zusammenbrüchen, die zu schweren sozialen Folgen wie Armut und
Arbeitslosigkeit führen – gegenwärtig vor allem in den USA, in Kürze
wohl auch in Europa.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57421

Kosovo: Wieder Einbruch in Kirche – SOK AKTUELL – 17. Dezember 2008

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

17. Dezember 2008

Kosovo: Wieder Einbruch in Kirche

Makedoniens Ex-Premier über korrupte Judikative

Präsident der Republik Srpska besucht Patriarch Pavle

Königliche Familie beim Patriarchen, Bischöfe und Prinzessin Viktoria von Schweden beim Patronsfest

Neue Kirchen in Bosnien

Dichter Miodrag Pavlovic erhält Hl.-Sava-Orden

Kulturminister bei Metropolit Amfilohije

140 Jahre seit der Gründung der Serbischen Bibliothek im kroatischen Osjek

Kosovo: Wieder Einbruch in Kirche

(KLOSTER GRACANICA) In der Nacht vom 11. auf den 12. Dezember brachen Unbekannte in die Kirche des Hl. Demetrios in Vrbovac, Gemeinde Kosovska Vitina, ein. Eine geringere Menge Geld wurde entwendet, während mehrere Ikonen sowie zwei Kreuze beschädigt wurden. Ebenfalls wurde die Tür der Bäckere in der benachbarten Suppenküche eingebrochen, die erst vor einigen Monaten ihre Arbeit aufgenommen hatte.

Die Suppenküche in Vrbovac, die sich im Hof der Kirche befindet, wurde dank der Aktion «eine sms für eine Mahlzeit für Hungrige im Kosovo-Metohija» gegründet. In ihr werden 136 Menschen ernährt. Vor einigen Tagen hat Ivan Kostic, Mitarbeiter der Suppenküche, eine Auszeichnung der Belgrader Tageszeitung «Vecernje Novosti» für die «humanitäre Heldentat des Jahres» bekommen. Die von der SOK getragenen Suppenküchen im Kosovo-Metohija arbeiten seit 2001 und wurden von der Diözese Raszien-Prizren gegründet.

Makedoniens Ex-Premier über korrupte Judikative

(SKOPLJE) Vlado Buckovcki, der ehemalige Permierminister Makedoniens, wo die Orthodoxe Erzdiözese von Ohrid der SOK verfolgt wird, hat eine «Aufhebung der Judikative» in diesem ex-jugoslawischen Land vorgeschlagen, da es in dem Staat nur «parteipolitische Rechtsprechung» gebe. Die Richter «bekommen Urteile außerhalb des Gerichtsgebäudes», sagte Buckovski, der nun als Parlamentsabgeordneter aktiv ist, für «Sitel TV» am 11. Dezember.

Die Orthodoxe Erzdiözese von Ohrid, die im Rahmen der SOK Autonomierechte genießt, und in Makedonien nicht registiert werden kann, erinnert in diesem Kontext an die intensive Verfolgung, welcher ihr Oberhaupt, Erzbischof Jovan, seit Jahren ausgesetzt ist. Unter Premier Buckovski saß der Erzbischof im makedonischen Gefängnis Idrizovo.

Der Premier ist nun selbst zu einer dreieinhalbjährigen Haftstrafe verurteilt worden.

In Makedonien wird die so genannte «Makedonische Orthodoxe Kirche», eine von der SOK gespaltene Gruppierung, von der Politik gewissermaßen als «Nationalkirche» unterstützt, währen die kanonisch anerkannte und der Mutterkirche SOK treue Erzdiözese von Ohrid verfolgt wird.

Präsident der Republik Srpska besucht Patriarch Pavle

(BELGRAD) Der Präsident des serbischen Teils von Bosnien-Herzegowina, der Republik Srpska, Rajko Kuzmanovic, besuchte am vergangenen Freitag Patriarch Pavle I. im Belgrader Militärkrankenhaus. Kuzmanovic übermittelte dem Patriarchen Grüße und die besten Wünsche des Volkes der Republik Srpska und ihrer Staatsorgane. Das Volk der Republik Srpska liebe und verehre den Patriarchen sehr und bete zu Gott für seine gute Gesundheit und langes Leben, sagte Präsident Kuzmanovic. Er überreichte dem Patriarchen das zweibändige Werk von Nikola Koljevic «Wie die Republik Srpska entstanden ist». Patriarch Pavle I. danke dem Präsidenten der bosnischen Serbenrepublik und bat ihn, seinen Segen, Gruß und seine Dankbarkeit für die guten Wünsche dem Volk von Republika Srpska und allen Menschen guten Willens zu übermitteln.

Am Treffen nahm auch Metropolit Amfilohije von Montenegro teil, von dem der Patriarch zuvor die Hl. Kommunion empfangen hatte. Auch der Vikar des Patriarchen, Bischof Atanasije von Hvosno, war anwesend.

Königliche Familie beim Patriarchen, Kronprinzessin Victoria von Schweden beim Patronsfest

(BELGRAD) Meherere Mitglieder der serbischen königlichen Familie Karadjordjevic haben am vergangenen Samstag, dem Hl.-Andreas-Tag, den im Krankenhaus liegenden Serbischen Patriarchen Pavle I. besucht: Der Hl.-Andreas-Tag (13. Dezember) ist das Patronsfest der königlichen Familie. Den Patriarchen besuchten der in Serbien lebende Prinz Alexander mit seiner Frau, Prinzessin Katharina sowie der in Deutschland lebende Prinz Karl Wladimir und seine Ehefrau, Prinzessin Brigitte. Dem Patriarchen wünschte man schnelle Genesung und man bat ihn, für das Volk Serbiens und die königliche Familie zu beten.

An der Feier des Patronsfestes St. Andreas im ehemaligen königlichen Schloss am Rande Belgrads nahmen mehrere Bischöfe der SOK teil. Metropolit Amfilohije von Montenegro zelebrierte zusammen mit Bischof Jovan von Sumadija und Vikarbischof Atanasije von Hvosno die Hl. Liturgie in der Schlosskapelle.

Bei dem anschließenden Mittagessen und zwei Empfängen nahmen, neben Vertretern der SOK, auch andere wichtige Persönlichkeiten aus dem öffentlichen Leben Serbiens teil. Schwedische Kronprinzessin Victoria war Ehrengast der Feier. Auch Prinz Karl-Emmich und Prinzessin Isabelle von Leiningen, nahe Verwandte von Prinz Karl Wladimir, waren anwesend.

Neue Kirchen in Bosnien

(BIJELJINA / BOSANSKI PETROVAC) Die Serbische Orthodoxe Diözese von Zvornik-Tuzla (Ostbosnien) soll einen neue Kathedrale bekommen: In Zvornik am Fluss Drina wurden, mit dem Segen des Diözesanbischofs Vasilije, erste Maßnahmen zum Bau der Krypta und der Fundamente der neuen Kathedrale getroffen. Die Kirche soll den serbischen Neumärtyrern gewimet werden. Sie soll zwei Türme von 55 m Höhe haben. Die Diözese ruft Gläubige dazu auf, den Bau des Gotteshauses zu unterstützen.

Ende November ist in Bosnien auch eine andere neue Kirche geweiht worden: Am 22. November weihte Bischof Hrizostom von Bihac-Petrovac (Westbosnien) die Fundamente einer neuen Kirche des Hl. Stephanus im Dorf Trnovo in der Gemeinde Sipovo. In seiner Ansprache anlässlich der Weihe sagte Bischof Hrizostom, dass die Gläubigen durch den Bau der Kirche sich selbst, ihre Liebe Gott und den Nächsten gegenüber darin einbauen, damit sie Gott als den Tempel dieser Liebe erkenne.

Bei gleicher Gelegenheit weihte Bischof Hrizostom auch die neue Glocke der künftigen Kirche sowie die Kreuze, die auf den Glockenturm und die Kirche selbst aufgesetzt werden.

Die Kirche in Trnovo wurde im letzten Bosnien-Krieg zerstört, während die Pfarrei vorläufig aufgehört hat zu existieren.

Dichter Miodrag Pavlovic erhält Hl.-Sava-Orden

(BELGRAD) Dem serbischen Dichter Miodrag Pavlovic wurde am Dienstag der Orden des Hl. Sava verliehen. Den Orden überreichte dem Poeten der Stellvertreter des Serbischen Patriatrchen Pavle I., Metropolit Amfilohije von Montenegro. In einer Mitteilung aus dem Serbischen Patriarchat heißt es, Pavlovic wurde der Orden «für die tätige Liebe der Heiligen Mutter Kirche gegenüber» verliehen, «gezeigt insbesondere durch seinen unschätzbaren Beitrag zu unserem Kulturerbe und seine wahre Bezeugung der orthodoxen Spiritualität». Pavlovic sagte bei der Ordensverleihung, seine Poesie gründe auf den spirituellen Quellen der serbischen mittelalterlichen Dichtkunst und Spiritualirät, die die Serben von Hl. Sava und der Mutter Kirche empfangen haben.

Pavlovic, der als einer der bedeutendsten serbischen Dichter der Gegenwart gilt (auch im deutschsprachigen Raum intensiv rezipiert, s. etwa: http://www.perlentaucher.de/buch/11861.html ), lebt abwechselnd in Serbien und Deutschland.

Serbischer Kulturminister bei Metropolit Amfilohije

(BELGRAD) Der serbische Minister für Kultur, Nebojsa Bradic, besuchte am vergangenen Montag den Stellvertreter von Patriarch Pavle I., Metropolit Amfilohije von Montenegro, in der Patriarchalresidenz in Belgrad. In der Begleitung des Ministers war unter anderem auch die Direktorin des Staatlichen Amtes für Denkmalschutz, Vera Pavlovic-Loncarski. Es war dies der erste Besuchs des Ministers im Serbischen Patriarchat.

Im Gespräch wurde die Wichtigkeit der Zusammenarbeit von Kirche und Staat und ihre gemeinsame Sorge für die Kultur und die Wahrung der religiösen Denkmäler im Besitz der SOK betont. Diese Zusammenarbeit sei insbesondere notwendig, weil es sich nicht nur um Kirchen, Klöster und Kulturgüter in Serbien selbst handelt, sondern auch um die in anderen Staaten liegenden, heißt es in einer Mitteilung des Serbischen Patriarchates, wohl auf die Tatsache anspielend, dass sich das kanonische Territorium der SOK unter anderem auf das ganze ehemals jugoslawische Staatsgebiet erstreckt. Unterstrichen wurde auch die Notwendigkeit der Experten des Staatlichen Amtes für Denkmalschutz beim Wiedaufbau und der Restauration von beschädigten serbischen orthodoxen Kirchen, Klöstern und Kulturdenkmälern im Kosovo-Metohija.

Konkret wurde vereinbart, dass die Experten des Amtes für Denkmalschutz möglichst bald mit der Konservierung von Fresken im Patriarchatskloster von Pec und im Kloster Budisavci (Kosovo-Metohija) anfangen sollen. Der Schutz von Fresken in den Klöstern Visoki Decani und Gracanica – beide auch im Kosovo-Metohija – wurde ebenfalls berücksichtigt. Diese sollten, mit dem Segen des zuständigen Bischofs Artemije von Raszien-Prizren, möglichst bald geschützt werden, damit ihr weiterer Verfall gestoppt werde. Es wurde ebenfalls festgestellt, dass die alte Kirche des Hl. Nikolaus in Djakovica (Kosovo-Metohija) auch renoviert werden solle. Der Wiederaufbau und der Schutz von Heiligen Stätten im Kosovo-Metohija solle in Zusammenarbeit der UNESCO, der SOK und der Republik Serbien stattfinden, heißt es in der Mitteilung des Serbischen Patriarchates. In der künftigen Zusammenarbeit des Denkmalschutzes mit der Kirche solle die Meinung der Kirche respektiert werden, da sie am besten den Zweck der Denkmäler kenne.

140 Jahre seit der Gründung der Serbischen Bibliothek im kroatischen Osjek

(OSJEK) Die Serbische Orthodoxe Kirchengemeinde in der kroatischen Stadt Osjek und der Rat der Serbischen Minderheit dieser Stadt haben sich am vergangenen Donnerstag an die vor 140 Jahren stattgefundene Gründung der Serbischen Bibliothek in Osjek erinnert. Ein Festakt aus diesem Anlass fand in den Räumlichkeiten der Kirchengemeinde statt, die die nicht mehr existierende Bibliothek einst genutzt hatte.

Die SOK war an der Gründung der Bibliothek maßgeblich beteiligt: Ihr erster Vorsitzender war Lazar Popovic, der orthodoxe Pfarrer in Osjek. Die 1868 gegründete Bibliothek arbeitete 73 Jahre, bis zum Anfang des Zweiten Weltkrieges und der Gründung des faschistischen «Unabhängigen Staates Kroatien» mit Unterstützung Hitlers und Mussolinis im Jahre 1941. Sie hat ihre Arbeit nie wieder aufgenommen.

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Mengendamm 16c

D-30177 Hannover