Понтификација славља Право

> Понтификација
> слављаПраво

> У свом
> недавном осврту београдски ,,Блиц“
> познат као службено гласиоло режима
> Бориса Тадаића нам понуди и расветлi једну
> ствар која је дуго година
> велом тајни била завијена. Блиц пише
> овако: “Daroviti teolozi, kada su želeli da dobiju pasoš
> kako bi dalje studirali ili doktorirali na nekom od papskih univerziteta
> ili
> fakulteta u Rimu, nisu mogli da dobiju dozvolu dok nisu potpisali
> „ugovor o
> saradnji“. Ово на ,,уговор о сарадњи“ се
> односи на “уговор“ који су многи
> студенти богословија, да би могли да изађу
> из земље, морали су они тада да подпишу
> документ, који им је подметала
> обавештајна режимска служба позната
> углавном под два имена. Прво као УДБА а
> касније само као ДБ када је УДБА била
> изкомпромитована, и када је банкроптирао
> њен дугогодишњи шеф Алекасндар
> Ранковић, име је замењено са Државна Безбедност.

> У ствари
> ради појашњења, обично је овај документ
> о сарадњи био подметан оним
> богословима, који су пре свршетка војног
> рока
> имали тежњу да оду у иностранство да се
> школују. Како је у време
> комунизма Црква била шиканирана,
> студенти богословије су махом стављани да
> служе свој рок у специјалним јединицама,
> у којима су Брозови официри, настојали
> да им загорчају живот што су више могли.
> Зато су многи, они најлукавији попут
> Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића
> не знам да ли је то случај био са
> Атанасијем Јефтићем, ти и такви су, а
> треба веровати ,,Блицу“ пошто је он
> близак режиму добровољно потписали тај
> документ који ово гласило спомиње. Ту
> изузетак нису били ни многи који су
> одлазили на Свету  Гору да се замонаше, па
> вероватно ту су и
> Хризостом жички, и још неколицина њих.
> Овај оглас у “Блицу“ не треба ни мало
> схватити наивно пошто да се разумемо он
> је дошао одмах, односно дан после
> заседања
> јесењег сабора, на коме сабору
> један од прорежимски владика
> Амфилохије
> је  почео мало да увија, па се  режиму
> учинило да их  Амфилохије,
> покушао да прокоцка. Зато се режим и
> потрудио да “непослушнима“ стави до
> знања да ако покушају и даље да
> изигравају режимску политику,  да им он то неће
> опростити, и да ће их лако
> искомпровитовати.

> У ту
> сврху уступљен  је и простор Валадану
> Батићу, иначе режимском човеку да чак
> оде и један корак даље и да замал по
> именице прозове оне на које се ово
> упозорење односи. Батић је то наравно
> замотао у обланду као да је он тобоже
> велики верник, и присталица православља,
> иако у ствари Батић и православље имају
> исто онолико везе колико Дрина и
> Муртеница.

> А ти које
> спомиње Блиц, који су студирали на
> папским колеџима су данас први и прави
> поборници, највећег непријатеља
> православља, познатог под именом екуменизам.
> Они чак нису привржени ни оној школи
> која се гаји у Англиканској протестантској
> секти, нити пак Лутеранима. Они су
> директно привржени, оној школи која их је
> оспособила за једну прљаву мисију. А то
> је да СПЦ подведу под окриље
> Ватикана.  У чему (треба се овде
> послужити и оним што је Виктор Новак
> изнео у његовом Магнум Кримен) Ватикан
> настоји прво да сломи Српску Цркву која
> је у ставри у неку руку бафер зона
> између Ватикана и Константинопола. Дуго
> се на томе радило, комунизам је и те
> како ишао на руку Ватикану да му олакша
> тај део посла.  Многи они који су из
> источно – православних
> земаља од стране Коминтерне били
> упућивани на студије у Богословије, па ако су
> се као такви нашли како то Блиц каже, на
> папским студијама, тамо су онда били
> лак плен, а данас су лака роба за
> остваривање, основног циља понтификације
> Парвославља, Као што нам сведочи и овај
> пример овде из следећег цитата:

> Други аспект који је свим православним
> од одлучујуће
> важности за биће Цркве јест
> мисионарство. Тако, према овој тенденцији у
> одређењу идентитета Цркве, догматски
> аспект није толико важан, колико је важна
> проповед и стварање свесних хришћана.
> Тежиште, дакле, овде пада на амвон или
> слушаоницу – учионицу.

> Овај
> цитат је извучен са главне презентације
> СПЦ коју модреним језиком,
> екуменистичким наравно, њени уређивачи
> називају имформативна служба СПЦ.
> “Имформативна“ и “Служба“ нама који смо
> године провели у борби против
> комунизма ови термини звуче наравно
> веома фамилијарно прокомунистички. Црква је
> верска институција, и зар није било
> паметније пронаћи неки лепши термин да се
> та презентација крсти? Да, ово
> “информативна служба“ не представља туговање
> за изгубљеним временом и жалопој за
> банкропство система захваљујући коме су и
> једино такви који ову информативну
> службу сређују и постали валадике, монаси, и
> свештеници? То што је овакав термин
> одабран за интернет презентацију СПЦ, још
> више не треба да чуди, јер, њу уређује
> нико други до сам Хризостом жички.

> Док – сам
> је цитат из првог чланка који је
> публиковн под рубриком “Црква“ и то чланка
> који као бојаги треба да опише својство
> и облик Цркве. А сам рукопис је дело
> никог другога до Јована како тамо кажу
> епископа прегманског. Свак ће се разуман
> до кога је овај опис цркве доспео одмах
> запитати, зар нико бољи од тог Јована
> прегманског не беше да се његова мисао о
> томе шта је то црква презентира
> јавности. Ако се, и хтело радити умно и
> патриотски, онда заиста требало је
> цитирати рецимо Светог Саву, или Светог
> Николја, или пак оца Јустина (Поповића)
> од кога самог је уредништво могло да
> одабера најмање тридесетак изванредних
> описа шта је то црква. Не они су се
> определили за Зизјулиса, али не и без
> разлога. Ни Грчка Црква, иако целокупно
> Православље баш и води корене од Грка,
> иако је Грчка једина православна нација
> која је била поштеђена комунизма, њена
> црква је ипак доста посрнула баш због
> утицаја тог Демонског феномена у прошлом
> столећу. Зизујлис је у ставри један
> експонент тог утицаја комунистичког и он је
> као и многи код нас епископи постао
> епископ, баш захваљујући комунизму. У
> осталом не само да су га комунисти увели
> у Богословију, него им је дуго времена
> односно њиховим тајним службама био
> доушник.
> Зато не треаба да никога чуди што је
> Зизјулис највише пријатеља и
> следбеника придобио из редова оних који
> су у нашој цркви добили чинове
> захаљујући комунизму. Те с те стране он
> је данас највећи тровач православља у
> свету. Да не кажем његов највећи
> непријатељ.

> Чланак на
> службеној презентацији, његов, је пун
> отрова, али нешто што највише пада у очи
> је управо овај некролог тако да га
> назовемо садржан у истргнутом цитату. Обратимо
> строго пажњу на уметнуту реченицу у
> другој по реду “… догматски аспект није
> толико важан…“

> Отац Јустин је се
> убио објашњавајући колико је у ставри
> догматизам најважнији када је у питању
> Црква.  А један, Зиузилис, тврди да
> догматизам нема никаkвог
> карактера.  Коме је тај комунистичко –
> прозелитарски, по врх свега неуљудни и
> необразовани индивидуалац важнији  од
> свих оних nаших, учених и образованих
> богослова, које смо
> споменули, да га овде истичу? Наравно
> уважавају га они, који су њему по
> стручности, образовању и знању једнаки.
> Онима који стално као папагаји
> понавњају прљави демагоизам садржан у
> једној тако не важној реченици: “Цркава
> је живи организам и она мора да се мења
> са временом.“ Мислећи на тај начин да
> су нека знања постиугли, и да нам некакву
> велику мудрост на тај начин продају.
> Црква јесте жива ћелија која почиње да живи
> са
> човеком од живота и настанка света, али
> ако из ћелије извадимо било који део
> од  кога је она састављена, она ће нарвно
> угинути. Живи организми да би опстали се
> не мењају, то је сваком ко и мало
> знања и образовања има у себи познато и
> јасно. Ствар је сасвим обрнута. Живи
> организми а нарочито они разумни мењају
> средину око себе своим разумом.
> Прилагођавајући је своим потребама.  Ето
> само кроз ову последњу реченицу
> схватићемо да нам ти проповедници новотаризма,
> нису ни од какве користи, већ су нам само
> на штету, пошто своим избушеним
> теоријама, покушавају да униште живот
> цркве.

> И зато упарво баш
> оно што је сдржано у истакнутом цитату
> од празноверника Зјузилиса  да догматизам
> није важан него проповед и амован,
> су толико излизане и прзне фразологије,
> на које треба обратити посебну пажњу и
> од таквих погрешно тумачених учења кроз
> празноверја овакве врсте се клонити што
> даље.

> На основу чега би
> се то и могле заснивати чврсте и јасне
> проповеди ако се покушава избристаи
> догматски аспект верског подучавања. На
> празим и неверним теоријам, које никакве
> везе немају са Творцем, Црквом и њеним
> педагошко моралним учењем. По овој
> теорији Зизјулис не сумњиво има циљ који
> је не само прозиран и провидан, већ он
> иде ка правцу, да се умањи и на карају
> банализује догматска вредност односно
> испарвност
> верољубља и да се на тај начин поништи
> основна догма православне доктрине, тој
> јест да се поништи Символ Вере, или да се
> он подвргне алтернативним изменама,
> како би се подвео под свод умањеног
> доктринарног вериовања, односно да се сведе
> на доктрину садржану у Символу
> римокатоличког учења. То би дакле био онај  заиста
> правац,  то јесте циљ, оваквих проповеди,
> теорија и
> доктрина садржаних у начелима која нам
> подмеће неверничко учење Аријевског
> карактера
> Јована Злодилиса, и његовх присталица.
>
>
>
> Сада није тешко
> установити и због чега се на
> информативној служби примат даје управо томе
> Зодулису, чија душа није продуховљена
> него испуњена задахом.
>
>
>
> Пукотине у зидовима
> наше духовне институције, које је
> створио назнабожачки фанатични комунизам,
> припадници
> и промотери Ватиканске душегубне
> тамнице су и те како уочили, и с правом,
> наравно њиховим, кидишу да продру кроз
> њих и да тако Истчно Парвославну Цркву
> приморају
> на “капитулацију“. Односно да је
> приморају на понтификацију. Што је управо њихов
> вековни циљ, доста добро описан у
> споменутом делу Виктора Новака “Магнум
> Кримен“.
>
>
>
> На карају једно
> лично виђење  како издајничким и
> непријатљским тежњама екумениста стати
> на пут.
> Ватиканска душегубна тамница је као
> никада до сада обремењена проблемима.
> Њен највећи проблем и уједно највећа је
> њена слабост у принудном целибату, који
> ју је довео у позицију да  је она  данас
> једна највећа организација испуњна
> криминалом сексуалне злоупотребе. Ту
> слабост сада треба максимално
> експлотисати.
> Немилосрдно је подмећући свугде где се
> она испољава унутар свештено момаштва у
> редовима источно православне црткве. А
> масама користећи се свим расположивим
> средствима максимално стављати до знања
> у шта их поборници разних новотарија,
> могу једног дана увући, ако се масе не
> окрену против њих. Ту треба сада
> подједнако деловати, и на вернике а, и на
> оне који су начети владавином
> незнабоштва.
>
>
>
> Верницима
> обавезно скртати пажњу чему их воде те
> новотарлије, а и они који се као тим
> новотаријама супротстављају пасивно,
> управо због тога што су сличним
> криминалитетом, сексуалном
> девијантношћу и неморалом често блудничким животом и
> сами испуњени.  Онима који су начети
> безбожништвом обавезно указивати на то
> да ако не стану сада да се одбране од
> римокатоличке јереси, да им се врло лако,
> ако западнемо под њихов примат може
> догодити исто оно што је откривено да се
> под прозелитаризмом дешава. А то је. Прво
> присилно наметање непоговорности
> тоталитаризму римокатоличке јереси, а онда
> свим оним злоупотребама омалдине и деце
> оба пола, као што се то сада дешава
> тамо где римокатоличака јерс доминира.
> Као што се данас у Аргентини силују
> малолетнице у име бога, тако исто то може
> сутра да се догоди  и онима који мисле да
> су као ослобођени свих
> насиља, зато што су се одметнули од
> сопствене Цркве.
>
>
>
> Напротив, ако
> нашим поднебљем овлада шизматичка
> јерес, онада многи који се индиферентно
> понашају данас, сутра могу слободно
> очекивати да ће доживети, да и њихова
> кћерка, син, унук или унука буду заведени
> и на најбестилнији начин
> злоупотребљени, као што се то данас
> редовно дешава у целокупном постојећем
> римокатоличанству. Или другим речима
> треба пукотине које је комунизам отворио,
> сада затварати константим упозорењима
> на једну велику опасност која се кроз њих
> провлачи.
>
>
>
>
>
> Јанко
> Бојић
>
>
>
> Лондон,
> Онтарио

samo reci ne – magijom protiv ludila

Saša Begović
samo reci ne – magijom protiv ludila
već dugo nisam čula
apsolutnu tišinu
(i sad evo)
govorim riječi koje imaju
sve manje smisla
moja su objašnjenja
gorko nelogična
dramatična
i zaboravila (sam) biti opipljiva
žao mi je
nisam više ona
s čarolijom pod prstima
sad i sama lovim čarobnjake
to bi moglo biti i manje neoprostivo
(da barem jest)
krugovi u ječmu
purpurno bijele zore
krajolici očajničkog traganja
njuškamo se prljavim rukama
lažemo nekom drugom
(a ne sebi)
i pričamo pričamo pričamo
kao da je poezija svjetla
nešto daleko
puno dalje
od nas
jesenji nokturno
psoglava čudovišta
promolila su njuške iz skuta mraka
sve što diše i sve što se kreće
pretvara se u zavitlanu prašinu
nju noć pronosi ulicama
ja se molim
da sve bude dobro
očajna ko pas
najgore je kad si sama sebi
princ na bijelom konju
pogled u prazno
možda se bor sad već prejako
podvukao pod fasadu
zario nokte u temelje doma
jer korijeni su a ne navika
ono što nas drži skupa
……
Odlomci iz dužeg pesničkog rukopisa
Saša Begović*
________
*
Saša Begović, rođena je 13. 06. 1984. godine. Apsolventica je – kako piše – Pravnog fakulteta u Osijeku. Pisala je priče, dobijala nagrade na raznim konkursima. N a Veliki konkurs Zavetina poslala je pozamašan rukopis iz koga smo posle prvog čitanja probrali nekoliko pesama. – Sticajem dobrih okolnosti književni konkursi Zavetina postaju jedno razuđeno književno ušće gde se mnoge reke ulivaju, skoro sa svih strana i prostora bivše SFRJ, ali i od naših ljudi po svetu. Ponovićemo: Veliki konkurs Zavetina 2008. za 30 novih rukopisa produžili smo zbog velikog interesovanja još dva meseca, do kraja februara 2009. godine, i već u martu ćemo moći da objavimo širu listu rukopisa koji dolaze u obzir za publikovanje…U svakom slučaju – požurite sa slanjem rukopisa na poznatu internet adresu zavetine@verat.net !Vreme će, imajući u vidu nailazeće novogodišnje i druge praznike, proleteti! Rukopise možete poslati i na adresu Zavetina, 11000 Beograd, Serdar Janka Vukotića 1/13
Ознаке: Rizik slučajne propasti, Saša Begović, Veliki konkurs Zavetina 2008


Објавио М. Лукић у Симбол ЗАВЕТИНА датума 12/14/2008 11:24:00 AM

ROD BLAGOJEVICH

December 14, 2008
Op-Ed Columnist

Two Cheers for Rod Blagojevich

By FRANK RICH

ROD BLAGOJEVICH is the perfect holiday treat for a country fighting off
depression. He gift-wraps the ugliness of corruption in the mirthful garb of
farce. From a safe distance outside Illinois, it’s hard not to laugh at the
„culture of Chicago,“ where even the president-elect’s Senate seat is just
another commodity to be bought
and sold.

But the entertainment is escapist only up to a point. What went down in the
Land of Lincoln is just the reductio ad absurdum of an American era where
both entitlement and corruption have been the calling cards of power.
Blagojevich’s alleged crimes pale next to the larger
scandals of Washington and Wall Street. Yet those who promoted and condoned
the twin national catastrophes of reckless war in Iraq and reckless gambling
in our markets have largely escaped the accountability that now seems to
await the Chicago punk nabbed by the
United States attorney, Patrick Fitzgerald.

The Republican partisans cheering Fitzgerald’s prosecution of a Democrat
have forgotten his other red-letter case in this decade, his conviction of
Scooter Libby, Dick Cheney’s chief of staff. Libby was
far bigger prey. He was part of the White House Iraq Group, the task force
of propagandists that sold an entire war to America on false pretenses.
Because Libby was caught lying to a grand jury and federal prosecutors as
well as to the public, he was sentenced to two and a
half years in prison. But President Bush commuted the sentence before he
served a day.

Fitzgerald was not pleased. „It is fundamental to the rule of law that all
citizens stand before the bar of justice as equals,“ he said at the time.

Not in the Bush era, man. Though the president had earlier vowed to fire
anyone involved in leaking the classified identity of a C.I.A. officer,
Valerie Plame Wilson — the act Libby tried to cover up by
committing perjury — both Libby and his collaborator in leaking, Karl Rove,
remained in place.

Accountability wasn’t remotely on Bush’s mind. If anything, he was more
likely to reward malfeasance and incompetence, as exemplified by his gifting
of the Presidential Medal of Freedom to George Tenet, L.
Paul Bremer and Gen. Tommy Franks, three of the most culpable stooges of the
Iraq fiasco.

Bush had arrived in Washington vowing to inaugurate a new, post-Clinton era
of „personal responsibility“ in which „people are accountable for their
actions.“ Eight years later he holds himself accountable for nothing. In his
recent exit interview with Charles Gibson, he presented himself as a passive
witness to disastrous events, the Forrest Gump of his own White House. He
wishes „the
intelligence had been different“ about W.M.D. in Iraq — as if his
administration hadn’t hyped and manipulated that intelligence. As for the
economic meltdown, he had this to say: „I’m sorry it’s happening, of
course.“

If you want to trace the bipartisan roots of the morally bankrupt culture
that has now found its culmination in our financial apocalypse, a good place
to start is late 2001 and 2002, just as the White House contemplated
inflating Saddam’s W.M.D. That’s when we learned about another scandal with
cooked books, Enron. This was a
supreme embarrassment for Bush, whose political career had been bankrolled
by the Enron titan Kenneth Lay, or, as Bush nicknamed him back in Texas,
„Kenny Boy.“

The chagrined president eventually convened a one-day „economic summit“
photo op in August 2002 (held in Waco, Tex., lest his vacation in Crawford
be disrupted). But while some perpetrators of fraud at Enron would
ultimately pay a price, any lessons from its demise,
including a need for safeguards, were promptly forgotten by one and all in
the power centers of both federal and corporate governance.

Enron was an energy company that had diversified to trade in derivatives —
financial instruments that were bets on everything from exchange rates to
the weather. It was also brilliant in devising shell, companies that kept
hundreds of millions of dollars of debt off the company’s bottom line and
away from the prying eyes of shareholders.

Regulators had failed to see the iceberg in Enron’s path and so had Enron’s
own accountants at Arthur Andersen, a corporate giant whose parallel
implosion had its own casualty list of some 80,000 jobs. Despite Bush’s
post-Enron call for „a new ethic of personal responsibility in the business
community,“ the exact opposite has
happened in the six years since. Warren Buffett’s warning in 2003 that
derivatives were „financial weapons of mass destruction“ was politely
ignored. Much larger companies than Enron figured out how to place even
bigger and more impenetrable gambles on derivatives, all the
while piling up unseen debt. They built castles of air on a far grander
scale than Kenny Boy could have imagined, doing so with sheer stupidity and
cavalier, greed-fueled carelessness rather than fraud.

The most stupendous example as measured in dollars is Citigroup, now the
recipient of potentially the biggest taxpayer bailout to date. The price tag
could be some $300 billion — 20 times the proposed first installment of the
scuttled Detroit bailout. Citigroup’s toxic derivatives, often tied to
subprime mortgages, metastasized without
appearing on the balance sheet. Both the company’s former chief executive,
Charles O. Prince III, and his senior adviser, Robert Rubin, the former
Clinton Treasury secretary, have said they didn’t
know the size of the worthless holdings until they’d spiraled into the tens
of billions of dollars.

Once again, regulators slept. Once again, credit-rating agencies, typified
this time by Moody’s, kept giving a thumbs-up to worthless paper until it
was too late. There was just so much easy money to be made, and no one
wanted to be left out. As Michael Lewis concludes in
his brilliant account of „the end“ of Wall Street in Portfolio magazine:
„Something for nothing. It never loses its charm.“

But if all bubbles and panics are alike, this one, the worst since the
Great Depression, also carried the DNA of our own time. Enron had been a
Citigroup client. In a now-forgotten footnote to that scandal, Rubin was
discovered to have made a phone call to a former colleague in the
Treasury Department to float the idea of asking credit-rating agencies to
delay downgrading Enron’s debt. This inappropriate lobbying never went
anywhere, but Rubin neither apologized nor learned any lessons.
„I can see why that call might be questioned,“ he wrote in his 2003 memoir,
„but I would make it again.“ He would say the same this year about his
performance at Citigroup during its collapse.

The Republican side of the same tarnished coin is Phil Gramm, the former
senator from Texas. Like Rubin, he helped push through banking deregulation
when in government in the 1990s, then cashed in on the
relaxed rules by joining the banking industry once he left Washington. Gramm
is at UBS, which also binged on credit-default swaps and is now receiving a
$60 billion bailout from the Swiss government.

It’s a sad snapshot of our century’s establishment that Rubin has been an
economic adviser to Barack Obama and Gramm to John McCain. And that both
captains of finance remain unapologetic, unaccountable and still
at their banks, which have each lost more than 70 percent of their
shareholders‘ value this year and have collectively announced more than
90,000 layoffs so far.

The Times calls its chilling investigative series on the financial failures
„The Reckoning,“ but the reckoning is largely for the rest of us —
taxpayers, shareholders, the countless laid-off employees — not the
corporate and political leaders who led us into the quagmire. It’s
a replay of the Iraq equation: the troops, the Iraqi people and American
taxpayers have borne the harshest costs while Bush and company retire to
their McMansions.

As our outgoing president passes the buck for his failures—-  all that
bad intelligence — so do leaders in the private and public sectors who
enabled the economic debacle. Gramm has put the blame for the subprime
fiasco on „predatory borrowers.“ Rubin has blamed a „perfect storm“ of
economic factors, as has Sam Zell, the magnate who bought and maimed the
Tribune newspapers in a highly leveraged financial stunt that led
to a bankruptcy filing last week. Donald Trump has invoked a standard „act
of God“ clause to avoid paying a $40 million construction loan on his huge
new project in Chicago.

After a while they all start to sound like O. J. Simpson, who when at last
held accountable for some of his behavior told a Las Vegas judge this month,
„In no way did I mean to hurt anybody.“ Or perhaps they are channeling
Donald Rumsfeld, whose famous excuse for his failure to secure post-invasion
Iraq, „Stuff happens,“ could be the epitaph of our age.

Our next president, like his predecessor, is promising „a new era of
responsibility and accountability.“ We must hope he means it. Meanwhile, we
have the governor he leaves behind in Illinois to serve as our national
whipping boy, the one betrayer of the public trust who could actually end up
paying for his behavior. The surveillance tapes of Blagojevich are so
fabulous it seems a tragedy we don’t have similar audio records of the
bigger fish who have wrecked the country. But in these hard times we’ll take
what we can get.

Very good comment on Blagojevich saga:

Very good  comment on Blagojevich saga:
„““
I don’t see much moral difference between the fake Messiah Obama and Blagojevich. Obama is probably an obedient marionette from the ‚behind the curtain‘ forces who rules the USA, and Blagojevic is/was also listening to those who helped him to became what he is now.
America is not more corrupted than most of the Western nations, and this corruption has very long roots in time. The present anti Blagojevich media and the Democrat’s party hysteria comes from the dirty spot appeared in the middle of – the for me incomprehensible and sick – fanatic
overall support for Obama. It looks desperate to see how so many people are victims of a skilled media propaganda and Obama’s gift for rhetoric’s guided by the PR experts. It looks now after his choice of collaborators that everything was a just „fata-morgana“ if not a fraud.
I do not defend Blagojevic, but I did not see any media attacks on other Obama’s crooks such as Summers, Clinton, Gelbard, A. Lake etc….
M.Dj.

MILORAD ČOVIĆ OSVOJIO JE ZLATNU MEDALJU

http://vinovo.magnify.net/video/Milorad-Cavic-Gold-medal-100m-b