VUK U KOŽI OVČIJOJ

VUK U KOŽI OVČIJOJ

Na kamenu sa kojega se spuštaju isprepletene žile odavno osušenog stabla, stoji čuvar stada i rasteruje zavijanje vukova duvajući u dugački bivolji rog. Jeka odbijena od tamnih senki šume, preskače preko valova srebrnog potoka i bacaka obrise meseca niz padinu. Pada još jedna noć u kojoj će čobani biti jedina prepreka vucima da ne napadnu stado ovaca. Crno i belo. Dve suprotnosti koje po svojoj potrebi koriste jedno drugo da bi se razotkrili. Dva pastira Narcis i Zlatousti zatvaraju ovce u tor. Narcis se smeška i pocupkuje svirajući u dvojnice, a Zlatousti i dalje duva u dugački rog povijen prema zemlji toliko silno da podrhtava trava i odgurava zavijanje vukova sve dalje i dalje. Lice mu je ozbiljno i namršteno. I ako pogledom prebrojava stado, pažljivo osluškuje zvuke prirode da mu se kroz razna šuškanja i pucketanja ne prikrade vuk. Narcis je legao preko velikog panja, pokrio se kožuhom i stavio ruke pod glavu. Smeška se i broji zvezde. Tek kada izbroji dvadesetak, broji ponovo na glas kao da se igra sa njima i prebacuje ih stalno im menjajući redni broj.

Deset, jedanaest dvanaest.- Broji i smeje se.

Ili je četrnaest šesnaest, pet? Hahahaha.-

Zlatousti ga prekorno gleda. Duva u rog i mršti se. U daljini se ponovo čuje zavijanje vukova.

Pobogu Narcise hoćeš li prestati da se ludaš? Zašto uporno brojiš zvezde?

Proveravam jesu li sve tu.- Odgovara Narcis i ponavlja brojanje.

Pa da. Dok ti brojiš zvezde vuci se prikradaju da nam pojedu stado.- Prekorava ga Zlatousti. On podigne glavu i nasmeši se.- Ha, upecao se.- mrsi u bradu i seda na panj.

E baš će tim našim ovcama mnogo pomoći kada ih ti prebrojiš i zapamtiš broj.- Smeška se Narcis i prstom pokazuje na zvezde koje i dalje broji.

Moram Narcise. Naš zadatak jeste da pazimo na povereno stado, hranimo ga i čuvamo.- Zabrinuto govori Zlatousti gledajući u jagnje koje je toga dana počelo da hramlje i koje je sada ležalo ispod majke i pokušavalo da podigne glavu i sisa.

Jeste.- Komentariše Narcis i na glas broji rastežući:- Sto-pedeset -i šest hiljada i dva miliona.-

Uh. Kamarate koji ti je to broj?- Ipak se osmehuje Zlatousti. Narcis spušta glavu i pokazuje mu na mesto do sebe na panju prekrivenom mahovinom.

– Znaš Zlatousti kako ti budeš uspeo da sačuvaš ovce tako ću i ja zvezde. Gledam te samo kako danima teraš vukove od ovaca. Pa njima smo najveći vuci mi. Da, da. Mi koji ih kao čuvamo i pazimo a onda ih pokoljemo i oderemo. Ma znaš li kako se dobija astragan? Iz ovce se izvadi ne ojagnjeno jagnje i živo odere. Sve da bi dame nosile lepe bunde. Znaš li vuka ili neku drugu zver koja bi to napravila?-

Uh gde ti ode.- Uzdahnu Zlatousti, a Narcis nastavi.

E da. Ali vidi ti ima još jedno stado koje je stalno na paši između neba i zemlje. Ljudi. I dade to stado Gospod pastirima zemljanim da ih posebno čuvaju jer se od svih na zemlji razlikuju po Duhu Gospodnjem a vidi šta oni čine. –

Da.- Krotko odgovara Zlatousti i ražaruje vatru.

Sećam se onomad u gradu onih govornika. Svi su vikali kako su naše mesije i spasioci. Govorili su da su naši vidari i božiji izaslanici koji su došli kao pastiri da nas spasu od vukova što su nahrupili sa svih strana. Vidim ja da to nisu pastiri već čobani, ali ćutim. Govore nam kako će nas odvesti u Evropu i svima dati hleb u ruke i kako ćemo živeti u svili i kadifi, a ja vidim da su im lica vučija i da su im oči vučije i da se čovek pretvorio u vuka a vuk u čoveka. Zato ti kažem brate Zlatoust pustimo mi vukove u tor manje će pokolja napraviti nego čovek.-

Pobogu kamarate šta pričaš?- Joguni se Zlatousti a Narcis nastavi:

Ja zar se ne sećaš kako su nam obećavali slavu i bogatstvo a ono ugasi se kandilo i narod se razveja na sve strane sveta. U kolevkama se kvočke nagnezđuju a naša nejač po svetu menja imena pa sin Jovanov Stevan dobi ime Stiv a Jovan se prekrsti u Đžona i sve sveto odbaci a uhvati se pogani i opogani se da ga oni sa likom vučijim među sobom ne prepoznaju. Eno ga nagrađenog gde po Evropi čisti ulice i nužnike i sve pljuje na svetu zemlju svoju nad kojom vrane oblake potamneše i roditelja ostavljenog na zaparloženoj zemlji sakriše krilima kao smrt. Obećavaše nam posao i čast a ugasiše naše fabrike i ognjišta. Radnik postade skitnica i beskućnik, slomljen kao jasika na vetru. Seljak seje muku a žanje sirotinju. Ono što uzbere neće niko, nego stransko kupuje a svoje baca. Ono što gradiše očevi naših očeva, raskrčmiše unuci naši u slavu svojeg vučijeg nakota. Rasparčaše zemlju i dadoše nas tuđincu da služimo za komadić proje kao roblje i sužnji u čast onih što nas kao marvu rasprodaše. Puštaj ovce brate neka se hvataju šume i čestara, da ono što ne pojede vuk ne iskida pobesneli čovek. Da ono što ne odvuče vuk ne odvuče čovek na balove u jazbine svoje za pijanke i bludna veselja. Jer veruj mi, vuk ubija dok je gladan a čovek dok ne iznemogne. –

Zlatousti se prekrsti i uzdahne. Uhvati ga silna tuga i spusti glavu u šake.

Hajde da mi budemo pastiri časnog imena. Puštajmo svoje stado. Nemojmo biti kao čobani čovekovi koji ga dadoše alama adskim da ga žigoše kao marvu i da mu satanske brojeve ispisuje na čelo, da ga uči kako da ubija ne rođenu decu svoju, da ostavlja roditelja iznemoglog i starog, da pljuje na svetinje svoje i u ruke nekrsta ih predaje. Da ga drogira i opija sobom nečastivi i da ga prodaje na stočnim vašarima sveta dok mu zemlju krčmi, pustoši crkve i sela i dok mu groblja na zemlji kidaju vandali a ona na nebu ostaju pusta. Pustimo brate magarca da ih vodi. Jer veruj mi sto puta je umniji magarac sa krstom na leđima nego školovan čovek koji krst odbaci. Neka ih magarac prekršten povede na sočnu livadu kada mi ne umemo nego ih vodimo sve u krug oko vukova i oko čoveka pa koja ih zver prije dograbi. Ne bojim se Zlatousti za naše stado ovaca. Za ljudsko stado da, ali ovo naše ne. Ono je pametnije od ljudskog i nikada nećeš čuti ovcu da krekeće ali ćeš čuti čoveka da mekeće.-

Zlatousti se podigne. U očima mu zaiskriše suze i on se prekrsti pa širom otvori tor i pusti ovce. One krenuše polako sa noge na nogu po livadi obasjanom mesečinom pa se na čas učini kako se beli sjaj zvezda na nebu izmeša sa belim stadom ovaca na zemlji. Narcis se nasmeši i povuče kamarata za rukav.

– Gledaj kamarate kako se ono nebesko stado i naše izmeša. E hej, kada ga onaj što na leđima krst nosi vodi, pa makar on bio i magarac. Ej da je sreće da i naše srpsko stado hoće povesti neko kršten pa makar i magarac bio, samo da ne lutamo više od zemlje do neba i od nemila do nedraga nego da se sa onim zvezdanim stadom izmešamo u slavu Gospoda. Zamisli ti dobri moj brate kako je onima zvezdama na nebu što životom svojim kupiše mesto u carstvu nebeskim za ovo stado srpsko na zemlji a ono se izmeša sa vukovima pa zaurlava i kida na sve što naiđe.-

Iz senke koju je šuma bacala po pašnjaku bane čovek sa teskim teretom na leđima. Oba pastira ga videše kako se izvlači iz senke i kako preseca mesečinu pogrbljen do zemlje. Oko njega su išle ovce prateći magarca čiji je krst na leđima sve više sijao. Išao je čovek polako nogu pred nogu dok su iza njega i dalje iz šume zavijali vuci. Na nebu se uskomešaše zvezde i Narcis nabra veđe. Onaj sa teretom na leđima kao izbačen iz senke šume bane na zaravan obasjanu mesečinom. Stajao je i dahtao u razdrljenu košulju. Pastiri videše da onaj na leđima nosi dve prekrštene grane i da sa jedne grane ispred njegovih usta visi jabuka.

Ko je to?-Oprezno prošapta Narcis.

Nemam pojma.- Odgovori Zlatousti i podigne se. Stajao je sa dlanom iznad očiju i posmatrao onoga sa teretom na leđima kako polako, nogu pred nogu prilazi. A onaj hukne toliko jako da se uzljuljala šuma. Sekao je krstom tamne senke i prosijavao svetlost mesečine kroz nju. Napokon priđe toliko blizu da ga pastiri raspoznaše u tami. Beše to čovek savijen pod bremenom velikog drvenog krsta. Oba pastira mu pritrčaše da mu preuzmu krst i tako ga rasterete ali on odmahne rukom.

Nemojte dobri ljudi, ako za Boga znate, nego na moj teret stavite i svoj pa da u slavu Gospoda krenem dalje.

Ko si ti?- Po malo uplašeno ga pita Narcis sakrivajući se iza Zlatoustog.

Ja sam Srbin koji je ostao i bez kuće i kućišta i bez domovine svete svoje. Ja sam onaj koji je krenuo u svet da ga ovaj rasparča kao čoveka i uništi mu sve što mu je sveto. Da mu satre i pleme i seme. Ja sam onaj koji je krenuo za jabukom da se greha nauživa i da se ispuni svim lažima i gadostima a ostao i bez roda i bez pomozboga. Braćo. Ako ste ljudi natovarajte ne mene kamenje i muku, da ispaštam da mi pokoljenja ne klecaju po svetu i nečast rađa. Šibajte me braćo i tucite jer sud će Gospodnji biti još strašniji jer reče Isus : “ Ne zovi me blagim jer nisam blag.“ Pljujte me braćo i udrite kamenom da me ne tuče Bog u pokolenja moja nego da ga izbavi od droge, zla, čoveka i đavola, pa da ga vrati u naša sela da se nigde i nikada ne kiti imenom sataninim nego da se odrekne tela i greha i da služi Gospoda Boga u vekove vekova. Lomite mi braćo noge i ruke, neka ja pužem da mi ne puže sin i unuk po stranoj zemlji Srbiji koju sam strancu prodao za šaku zobi pa sada u prazne jasle glavu guram da se nasitim slamom. Braćo moja. Razapeh sebe da ne razapnem decu svoju kojoj dozvah sluge tame da nam pogase kandila i da nam adske vatre raspletu po megdanima gde junaci naši dadoše svoje živote za otkup naših greha. Udrite me braćo i rane mi žive otvarajte jer kako će nas udariti Hristos kada dođe da sudi živima i mrtvima i nađe naše svetinje bez naroda, pune vojske strane, okovane žicom umesto okovane našim telima koja ni jednu zraku nemani ne bi pustila u svete odaje na kojima leži Hristos. Praštajte braćo što nisam znao da sam čuvar Hristovog groba nego sam krenuo za telom pa izgubio dušu. Dobro je što je Gospod milostiv pa koliko se mi više hvatali ove jabuke greha on na nas stavlja veći krst i rane da se spasemo kroz Hristosa. Praštajte mi braćo što decu nisam učio pismom srpskim i o svetinjama što mu nisam zborio pa mi deca služe Monomu i pišu jezikom vukova, a unuci mi se rađaju u tuđini tuđincima.-

Narcis zinu da nešto kaže kada ga Zlatousti uhvati za ruku i povuče. Za ovcama su i dalje dobovale zvezde svojim sjajem pa se nije znalo koje je koje stado. A za čovekom gle užasa. Iz šume je sa zapada dolazio čopor vukava belih očnjaka i krvavih očiju skrivenih ispod ovčije kože. Čovek sa krstom krene dalje gledajući za putevima gde su mu se uputila deca ka zapadu i ne osvrući se na pastire koji krenuše za stadom ovaca što ode za magarcem preko čijih je leđa i krsta, svitala zora.

Rab Božiji Boris Staparac

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: