VUK U KOŽI OVČIJOJ

VUK U KOŽI OVČIJOJ

Na kamenu sa kojega se spuštaju isprepletene žile odavno osušenog stabla, stoji čuvar stada i rasteruje zavijanje vukova duvajući u dugački bivolji rog. Jeka odbijena od tamnih senki šume, preskače preko valova srebrnog potoka i bacaka obrise meseca niz padinu. Pada još jedna noć u kojoj će čobani biti jedina prepreka vucima da ne napadnu stado ovaca. Crno i belo. Dve suprotnosti koje po svojoj potrebi koriste jedno drugo da bi se razotkrili. Dva pastira Narcis i Zlatousti zatvaraju ovce u tor. Narcis se smeška i pocupkuje svirajući u dvojnice, a Zlatousti i dalje duva u dugački rog povijen prema zemlji toliko silno da podrhtava trava i odgurava zavijanje vukova sve dalje i dalje. Lice mu je ozbiljno i namršteno. I ako pogledom prebrojava stado, pažljivo osluškuje zvuke prirode da mu se kroz razna šuškanja i pucketanja ne prikrade vuk. Narcis je legao preko velikog panja, pokrio se kožuhom i stavio ruke pod glavu. Smeška se i broji zvezde. Tek kada izbroji dvadesetak, broji ponovo na glas kao da se igra sa njima i prebacuje ih stalno im menjajući redni broj.

Deset, jedanaest dvanaest.- Broji i smeje se.

Ili je četrnaest šesnaest, pet? Hahahaha.-

Zlatousti ga prekorno gleda. Duva u rog i mršti se. U daljini se ponovo čuje zavijanje vukova.

Pobogu Narcise hoćeš li prestati da se ludaš? Zašto uporno brojiš zvezde?

Proveravam jesu li sve tu.- Odgovara Narcis i ponavlja brojanje.

Pa da. Dok ti brojiš zvezde vuci se prikradaju da nam pojedu stado.- Prekorava ga Zlatousti. On podigne glavu i nasmeši se.- Ha, upecao se.- mrsi u bradu i seda na panj.

E baš će tim našim ovcama mnogo pomoći kada ih ti prebrojiš i zapamtiš broj.- Smeška se Narcis i prstom pokazuje na zvezde koje i dalje broji.

Moram Narcise. Naš zadatak jeste da pazimo na povereno stado, hranimo ga i čuvamo.- Zabrinuto govori Zlatousti gledajući u jagnje koje je toga dana počelo da hramlje i koje je sada ležalo ispod majke i pokušavalo da podigne glavu i sisa.

Jeste.- Komentariše Narcis i na glas broji rastežući:- Sto-pedeset -i šest hiljada i dva miliona.-

Uh. Kamarate koji ti je to broj?- Ipak se osmehuje Zlatousti. Narcis spušta glavu i pokazuje mu na mesto do sebe na panju prekrivenom mahovinom.

– Znaš Zlatousti kako ti budeš uspeo da sačuvaš ovce tako ću i ja zvezde. Gledam te samo kako danima teraš vukove od ovaca. Pa njima smo najveći vuci mi. Da, da. Mi koji ih kao čuvamo i pazimo a onda ih pokoljemo i oderemo. Ma znaš li kako se dobija astragan? Iz ovce se izvadi ne ojagnjeno jagnje i živo odere. Sve da bi dame nosile lepe bunde. Znaš li vuka ili neku drugu zver koja bi to napravila?-

Uh gde ti ode.- Uzdahnu Zlatousti, a Narcis nastavi.

E da. Ali vidi ti ima još jedno stado koje je stalno na paši između neba i zemlje. Ljudi. I dade to stado Gospod pastirima zemljanim da ih posebno čuvaju jer se od svih na zemlji razlikuju po Duhu Gospodnjem a vidi šta oni čine. –

Da.- Krotko odgovara Zlatousti i ražaruje vatru.

Sećam se onomad u gradu onih govornika. Svi su vikali kako su naše mesije i spasioci. Govorili su da su naši vidari i božiji izaslanici koji su došli kao pastiri da nas spasu od vukova što su nahrupili sa svih strana. Vidim ja da to nisu pastiri već čobani, ali ćutim. Govore nam kako će nas odvesti u Evropu i svima dati hleb u ruke i kako ćemo živeti u svili i kadifi, a ja vidim da su im lica vučija i da su im oči vučije i da se čovek pretvorio u vuka a vuk u čoveka. Zato ti kažem brate Zlatoust pustimo mi vukove u tor manje će pokolja napraviti nego čovek.-

Pobogu kamarate šta pričaš?- Joguni se Zlatousti a Narcis nastavi:

Ja zar se ne sećaš kako su nam obećavali slavu i bogatstvo a ono ugasi se kandilo i narod se razveja na sve strane sveta. U kolevkama se kvočke nagnezđuju a naša nejač po svetu menja imena pa sin Jovanov Stevan dobi ime Stiv a Jovan se prekrsti u Đžona i sve sveto odbaci a uhvati se pogani i opogani se da ga oni sa likom vučijim među sobom ne prepoznaju. Eno ga nagrađenog gde po Evropi čisti ulice i nužnike i sve pljuje na svetu zemlju svoju nad kojom vrane oblake potamneše i roditelja ostavljenog na zaparloženoj zemlji sakriše krilima kao smrt. Obećavaše nam posao i čast a ugasiše naše fabrike i ognjišta. Radnik postade skitnica i beskućnik, slomljen kao jasika na vetru. Seljak seje muku a žanje sirotinju. Ono što uzbere neće niko, nego stransko kupuje a svoje baca. Ono što gradiše očevi naših očeva, raskrčmiše unuci naši u slavu svojeg vučijeg nakota. Rasparčaše zemlju i dadoše nas tuđincu da služimo za komadić proje kao roblje i sužnji u čast onih što nas kao marvu rasprodaše. Puštaj ovce brate neka se hvataju šume i čestara, da ono što ne pojede vuk ne iskida pobesneli čovek. Da ono što ne odvuče vuk ne odvuče čovek na balove u jazbine svoje za pijanke i bludna veselja. Jer veruj mi, vuk ubija dok je gladan a čovek dok ne iznemogne. –

Zlatousti se prekrsti i uzdahne. Uhvati ga silna tuga i spusti glavu u šake.

Hajde da mi budemo pastiri časnog imena. Puštajmo svoje stado. Nemojmo biti kao čobani čovekovi koji ga dadoše alama adskim da ga žigoše kao marvu i da mu satanske brojeve ispisuje na čelo, da ga uči kako da ubija ne rođenu decu svoju, da ostavlja roditelja iznemoglog i starog, da pljuje na svetinje svoje i u ruke nekrsta ih predaje. Da ga drogira i opija sobom nečastivi i da ga prodaje na stočnim vašarima sveta dok mu zemlju krčmi, pustoši crkve i sela i dok mu groblja na zemlji kidaju vandali a ona na nebu ostaju pusta. Pustimo brate magarca da ih vodi. Jer veruj mi sto puta je umniji magarac sa krstom na leđima nego školovan čovek koji krst odbaci. Neka ih magarac prekršten povede na sočnu livadu kada mi ne umemo nego ih vodimo sve u krug oko vukova i oko čoveka pa koja ih zver prije dograbi. Ne bojim se Zlatousti za naše stado ovaca. Za ljudsko stado da, ali ovo naše ne. Ono je pametnije od ljudskog i nikada nećeš čuti ovcu da krekeće ali ćeš čuti čoveka da mekeće.-

Zlatousti se podigne. U očima mu zaiskriše suze i on se prekrsti pa širom otvori tor i pusti ovce. One krenuše polako sa noge na nogu po livadi obasjanom mesečinom pa se na čas učini kako se beli sjaj zvezda na nebu izmeša sa belim stadom ovaca na zemlji. Narcis se nasmeši i povuče kamarata za rukav.

– Gledaj kamarate kako se ono nebesko stado i naše izmeša. E hej, kada ga onaj što na leđima krst nosi vodi, pa makar on bio i magarac. Ej da je sreće da i naše srpsko stado hoće povesti neko kršten pa makar i magarac bio, samo da ne lutamo više od zemlje do neba i od nemila do nedraga nego da se sa onim zvezdanim stadom izmešamo u slavu Gospoda. Zamisli ti dobri moj brate kako je onima zvezdama na nebu što životom svojim kupiše mesto u carstvu nebeskim za ovo stado srpsko na zemlji a ono se izmeša sa vukovima pa zaurlava i kida na sve što naiđe.-

Iz senke koju je šuma bacala po pašnjaku bane čovek sa teskim teretom na leđima. Oba pastira ga videše kako se izvlači iz senke i kako preseca mesečinu pogrbljen do zemlje. Oko njega su išle ovce prateći magarca čiji je krst na leđima sve više sijao. Išao je čovek polako nogu pred nogu dok su iza njega i dalje iz šume zavijali vuci. Na nebu se uskomešaše zvezde i Narcis nabra veđe. Onaj sa teretom na leđima kao izbačen iz senke šume bane na zaravan obasjanu mesečinom. Stajao je i dahtao u razdrljenu košulju. Pastiri videše da onaj na leđima nosi dve prekrštene grane i da sa jedne grane ispred njegovih usta visi jabuka.

Ko je to?-Oprezno prošapta Narcis.

Nemam pojma.- Odgovori Zlatousti i podigne se. Stajao je sa dlanom iznad očiju i posmatrao onoga sa teretom na leđima kako polako, nogu pred nogu prilazi. A onaj hukne toliko jako da se uzljuljala šuma. Sekao je krstom tamne senke i prosijavao svetlost mesečine kroz nju. Napokon priđe toliko blizu da ga pastiri raspoznaše u tami. Beše to čovek savijen pod bremenom velikog drvenog krsta. Oba pastira mu pritrčaše da mu preuzmu krst i tako ga rasterete ali on odmahne rukom.

Nemojte dobri ljudi, ako za Boga znate, nego na moj teret stavite i svoj pa da u slavu Gospoda krenem dalje.

Ko si ti?- Po malo uplašeno ga pita Narcis sakrivajući se iza Zlatoustog.

Ja sam Srbin koji je ostao i bez kuće i kućišta i bez domovine svete svoje. Ja sam onaj koji je krenuo u svet da ga ovaj rasparča kao čoveka i uništi mu sve što mu je sveto. Da mu satre i pleme i seme. Ja sam onaj koji je krenuo za jabukom da se greha nauživa i da se ispuni svim lažima i gadostima a ostao i bez roda i bez pomozboga. Braćo. Ako ste ljudi natovarajte ne mene kamenje i muku, da ispaštam da mi pokoljenja ne klecaju po svetu i nečast rađa. Šibajte me braćo i tucite jer sud će Gospodnji biti još strašniji jer reče Isus : “ Ne zovi me blagim jer nisam blag.“ Pljujte me braćo i udrite kamenom da me ne tuče Bog u pokolenja moja nego da ga izbavi od droge, zla, čoveka i đavola, pa da ga vrati u naša sela da se nigde i nikada ne kiti imenom sataninim nego da se odrekne tela i greha i da služi Gospoda Boga u vekove vekova. Lomite mi braćo noge i ruke, neka ja pužem da mi ne puže sin i unuk po stranoj zemlji Srbiji koju sam strancu prodao za šaku zobi pa sada u prazne jasle glavu guram da se nasitim slamom. Braćo moja. Razapeh sebe da ne razapnem decu svoju kojoj dozvah sluge tame da nam pogase kandila i da nam adske vatre raspletu po megdanima gde junaci naši dadoše svoje živote za otkup naših greha. Udrite me braćo i rane mi žive otvarajte jer kako će nas udariti Hristos kada dođe da sudi živima i mrtvima i nađe naše svetinje bez naroda, pune vojske strane, okovane žicom umesto okovane našim telima koja ni jednu zraku nemani ne bi pustila u svete odaje na kojima leži Hristos. Praštajte braćo što nisam znao da sam čuvar Hristovog groba nego sam krenuo za telom pa izgubio dušu. Dobro je što je Gospod milostiv pa koliko se mi više hvatali ove jabuke greha on na nas stavlja veći krst i rane da se spasemo kroz Hristosa. Praštajte mi braćo što decu nisam učio pismom srpskim i o svetinjama što mu nisam zborio pa mi deca služe Monomu i pišu jezikom vukova, a unuci mi se rađaju u tuđini tuđincima.-

Narcis zinu da nešto kaže kada ga Zlatousti uhvati za ruku i povuče. Za ovcama su i dalje dobovale zvezde svojim sjajem pa se nije znalo koje je koje stado. A za čovekom gle užasa. Iz šume je sa zapada dolazio čopor vukava belih očnjaka i krvavih očiju skrivenih ispod ovčije kože. Čovek sa krstom krene dalje gledajući za putevima gde su mu se uputila deca ka zapadu i ne osvrući se na pastire koji krenuše za stadom ovaca što ode za magarcem preko čijih je leđa i krsta, svitala zora.

Rab Božiji Boris Staparac

Pismo dijaspori Ministra za dijasporu (Na to, preduvod urednika Glasa Dijaspore)

Pa pobogu Ministre, nije valda dijaspora slamu jela da joj se ovako nešto servira. Ne znam u čije ime i u čijem interesu ovo govorite. O kakvoj saradnji Vi to govorite? Za saradnju je potrebno jedinstvo a za jedinstvo sloga a bez tolerancije i medjusobnog razumevanja nema niti jednog niti drugog a od toga svega smo udaljeniji više nego što smo to ikad bili.

Po čemu bi se to mogli složiti, oko čega bi to mogli biti složni!? Oko rasprodaje sobstvene kuće i davanja ključeva svoga imanja sa nadom da će Vam tudjin bolje napuniti frižider i da će te biti sitiji ako sve svoje blago date tudjinu a narod vam ostaje praznih šaka i gladnog stomaka! Oko toga se ne će mo niti se možemo ikad složiti. Vi govorite o spasu ulaskom u tu Evropsku zajednicu. To vam može poverovati samo onaj ko ne zna ni gde je ni šta je ta Evropa a takvih je sve manje pa  snjima graditi jedinstvo i slogu neće Vas daleko  dovesti. Dijaspora živi dugo u toj  hvaljenoj Evropi  i zna da je u njoj bolje živeti nego u našoj matici samo zahvaljujući tome što joj se dozvoljava mešanje u unutrašnje stvari Srbije i to sa prekrivenom strategijom podvrgavanja i podčinjavanja kako bi se stvarala ovisnost Srbije. Ta Evropa nije čak ni za primer demokratiji jer njom komanduju komesari jačega. Pa molim Vas šta nas vodite u tu Evropu kad nam, istorija i današnja svakodnevna praksa, dokažuju da od te evrope ne možemo ništa dobro očekivati!? Zar ne vidite da stime samo podcenjujete sposobnosti svoga naroda!?

Pitajte Francuski narod, zašto je odbacio na referendumu tu Evropu, pitajte Irski narod ili Holandijski i na kraju pitajte nemačku vladu zašto po pitanju Evropske Unije izbegava da pozove narod na referendum. Dali je to ta demokratija koja treba da donese srpskom narodu spas?

Vi govorite da su mnoge greške učinjene i da je došlo vreme da se izvrši korektura ali vi govorite istim jezikom kao i do sada sa ponavljanjem isteog plana i iste strategije koje su nas dovele tu gde se nalazimo. Mi koji živimo u toj Evropi znamo da bi mogli sto puta bolje živeti u našoj Srbiji samo kad bi nas ta Evropa pustila na miru.

Vi ste mlad čovek, nemam ništa protiv Vaše ličnosti ali zar ne osećate da ste kao član bilo koje stranke na pogrešnom mestu kad se radi o Ministarstvu dijaspore. Dijaspora mora dobiti šansu da sama bira svog ministra i to po mogućnosti, takvog da je stranačko ne opredeljen i da ne radu u interesu svoje stranke i ko zna koga već u interesu svog naroda matice i dijaspore i i u interesu toga šta to nalažu problemi a koji se bez istinske sloge ne mogu rešiti. Zato nam treba na mestu ministra za Dijasporu osoba koja nije opterećena stranačkom pripadnosti.

Pa ova Vaša namera da ponovo gradite na poverenicima govori samo koliko niste u stanju da učite iz svojih grešaka. Zar se nije već jednom probalo sa tim poverenicima i zar se nije pitala dijaspora čiji su to poverenici? Tim ljudima se učinila medvedja usluga jer su postali, dijaspori, preko noći ne poverljive osobe.  Vi sad vučete tu kartu iz rukava kao tobožnji adut za dobrobit dijaspore i srpskog naroda. Sve doklegod ne napravite strategiju da dijaspora bira svoje poslanike u skupštinu Srbije koji bi svojim radom i rezultatima snosili odgovornost svom narodu kako u dijaspori tako i u matici, moje blagoslov za vaše planove nećete dobiti a ja mislim i mnogih drugih u dijaspori a i u matici. Vi bi izazvali veliko priznanje i poštovanje pa čak i divljenje kad bi stavili lično i lični signal svojom ostavkom na položaj ministra za dijasporu,  da se ozbiljno namerava nešto na bolje promeniti. Vi i sami vidite kakvo je stanje u Grčkoj, silna ne zaposlenost mladih i pored toga što je Grčka već odavno članica Evropske Unije. Ne zavaravajte sami sebe jer što god duže i čvršće držite poklopac nad uzvrelom vodom u to će biti samo eksplozija stravičnija,  po sebe a i po narod pogubljenija. Ovo vaše pismo, koje se može u nastavku pročitati, liči mi više na premisu „radi nešto da se radi“ jer je šef to naredio nego na ozbiljnu alternativu ovom dosadašnjem javašluku.

Svako dobro

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

_pismo_ministar2008.pdf

KOMENTAR UREDNIKA GLASA DIJASPORE NA NACRT ZAKONA O DIJASPORI

moram priznati da sam pročitao samo prvih dvadeset tačaka i da je, pored
toga, bilo dovoljno kako bi se dobio utisak da je ceo koncept toliko
kontraproduktivan da ne vredi ni dalje čitati a kamoli se tim ozbiljno
pozabaviti.
Administrativnim merama koje stvaraju utisak da se radi o stvaranju
providnog čoveka dijaspore sa kršenjem prava na privatnu sveru i
anonimnost,ličnih podataka, ne može se stvoriti atmosvera poverenja što je ne obhodno za skupljanje i ujedinjenje našeg naroda po svetu odnosno dijaspore.
Opet se govori o poverenicima kao da se nije ništa naučilo iz iskustva
prijašnjih poverenika.
Mnogi su se u dijaspori pitali, čiji su to poverenici, dijaspore ili
vlade ili ko zna koga i u čijem interesu oni rade.
Mnogi su izgubili svoj ugled jer su smatrani za njuškala koja rade po
nalogu vlade. Ko je živeo u demokratskim zemljama taj vrlo dobro zna da se ne mora biti istog mišljenja vlade a i još manje nekih ministerstava.
Ovakva administracija koja stvara utisak da ima za cilj apsolutnu kontrolu
ličnosti u rasejanju neće i ne može nikad dobiti podršku dijaspore.
Administrativne mere Ministarstva dijaspore moraju biti minimirane i usmerene da same sebe učini suvišnim stim što bi se stvorili uslovi demokratskog odlučivanja same dijaspore pri parlamentu Srbije.
Tu bi se trebalo pronaći neki modus koji bi omogućio dijaspori da bira
svoje poslanike koji bi se u skupštini srbije borili za interese dijaspore u skladu sa interesima matice. Na taj način bi došli do poverenja dijaspore u svoje poslanike ili bi ga pojedinačni poslanici gubili. Odlučujuće pri tome je da dijaspora odlučuje ko će da je zastupa i da se niko drugi ne petlja u to.
Tehnički bi to bilo izvodljivo putem glasanja pismima. Glasački listići
bi se mogli poslati opunomoćenoj rodbini u Srbiji ili bi se omogućilo
svakom u rasejanju da telefonski zatraži glasačke listiće od konzulata ili da
ode po njih. Verovatno ima tu i boljih predloga odnosno alternativa.
Ovako formulisano organizovanje dijaspore više liči na održavanje
„suvišnog“ ministarstva za dijaspori i svog radnog mesta nego stvarnom zajedniökom cilju.
Nebih hteo više da zamaram, ja jednostavno mislim da stim odnosno takvim nacrtom ne vredi gubiti vreme.
Svako dobro
Dušan Nonković

NACRT ZAKONA O DIJASPORI

nacrt_ZOD_cir.pdf

Одржана јавна дебата о српској дијаспори у Европском парламенту (Tome komentar Glasa Dijaspore, opet samo mehur od sapunice bez konkretnih informacija)

Одржана јавна дебата о српској дијаспори у Европском парламенту

Брисел о српској дијаспори у ЕУ парламентуЈавна дебата на тему „Српска
дијаспора, положај, учешће и важност за предстојеће изборе Европског
парламента“ одржана је данас, 4. децембра 2008, у Европском парламенту у
Бриселу.
На дебати су говорили посланици Европског парламента Алојз Петерле из
Словеније, Паул Рубиг из Аустрије, Жизела Келенбах из Немачке, Адриан
Северин из Румуније, као и члан Европске комисије Давид Кулин из Ирске.

*Државни секретар за дијаспору Миодраг Јакшић је у својој дискусији
истакао потребу већег ангажовања српске дијаспоре у политичком животу
земаља у којима бораве и формирања Централних савета по земљама који би
били партнери тих замаља у побољшању положаја и статуса наше заједнице.
Тиме би се побољшали услова за рад наших организација у дијаспори, али и
убрзало укључење Србије у Европску унију.
*
Јакшић се такође заложио код представника Европског парламента за
укидање виза за грађане Србије који путују у земље ЕУ. Сви учесници
дебате су изнели ставове својих колега посланика о овом питању,
нагласивши да они подржавају укидање виза, иако постоји проблем у
одлукама влада појединих држава ЕУ, као и да једногласно подржавају да
Србија 2009. године постане кандидат за улазак у ЕУ.
У дискусији су учествовали председник Српског института за јавну
дипломатију из Брисела Зоран Милинковић и представници српске дијаспоре
из 7 европских земаља

Позивно писмо Нове школе за пријаву на семинар

Семинар Тајне читања лектире I организује изд. кућа Нова школа из Београда.Семинар је акредитован (Завод за унапређење образовања и васпитања). Одржаће се у ош. „Краљ Петар“ (Ул. Краља Петра 7) од 26 -27. 12. 2008. са почетком у 9 ч. Котизација износи 5900,00 дин. Учесницима је обезбеђена Фасцикла са материјалом, књига из програма обавезне школске лектире, примерци школске периодике, као и књигаКриза читања др Павла Ивића, др Оливере Гајић, др Миланке Маљковић.
Предавачи: Проф. др Слободан Ж. Марковић, који је поставио темеље домаће лектире у српском школству; Мирко С. Марковић, управник Библиотеке београдске општине Стари град, аутор сајта http://www.biblioteke.org.sr/ ; Доц др Гордана Стокић, катедра за библиотекарство на Филолошком факултету у Београду; Весна Петровић, шеф матичне службе библиотеке „Глигорије Возаровић“ у Сремској митровици, аутор књиге Школске библиотеке у теорији и пракси; и Тодор Ћук, оснивач Нове школе и организатор овог семинара.
Неке од тема на овом семинару: Историја настанка и критеријуми одабира списка школске лектире на српском језику; методи афирмације читања и анимације корисничке популације у школској библиотеци; електронски извори и медији у функцији популарисања читања; анимационе радионице за приближавање лектирног штива у основној школи; интернационална искуства и пројекти у популарисању читања најмлађих… итд.
Што се тиче циљева овог семинара, они се своде, бирократски речено, на оспособљавање школских библиотекара за квалитетно, делотворно и интерактивно деловање на повећању читања школске и ваншколске лектире… и тд.
Извор: Позивно писмо Нове школе за пријаву на семинар (без емајла, адресе и потписаорганизатора!)


Објавио М. Лукић у <a href=“http://service.gmx.net/de/cgi/derefer?TYPE=3&DEST=http%3A%2F%2Fcj

Писмо Господину Ристи Радовићу поводом догађаја: Забрањено Скидање Гаћа

Писмо Господину Ристи Радовићу поводом догађаја:

Забрањено Скидање Гаћа

Нека нова доктрина према предању попа Василија Торонтског.

Драги Господине Ристо Радовићу,

Ви сте сада владика Амфилохије, и по свој прилици заменик Патријарха на неодређено време. Према томе требало би Ви, да будте, један од највиших у нашаој Цркви сада, који би да се бринете о спровођењу правде, и истине, а поред тога да будете заштитник угњетeних. Па Вам се као таквом обраћам, поводом још једног скандала који нам представи споменути поп из Торонта. А уз то биће осврта на још неке друге теме, које заокупљају и брину православни Црквени народ.

На име пре скоро једну гудину тај исти поп Василије је у својој проповеди унео новину. Испред самог олтара послужио је вероватно прво себе, па онда и присутни аудиториум, говеђим изметом. Без да трепне рече он за своје критичаре да баљезгају. Чудна попа, а и чудне нарави. Било је доста критике у јавности о таквом понашању једног шизматика какав је поп Василије. О томе сте и Ви уверен сам упознати, јер, када у Патријаршији се због тога подсмевају попу Василију, онда не верујем да и Ви са тим чином нисте упознати..

Но недавно на самом почетку Божићног поста догодило се још једно чудо, од чуднога попа. Држао је он некакво предавањее о сексуалном васпитању у Онтаријском граду Кичинеру. Рекоше да није било много присутних, једва неких тридесетак, од којих данас многи жале што одмах нису напустили, то и такво предавање. Које данас народ са подсмехом назива Божићње посно секусално подучавање. Што је сада најкомичније, или пак траги – комично, је то да присутни нису сигурни, да ли је тема била Полност, или пак “Рађјете се, и множите се“. Предавач је кажу био неубедљив, па га нису добро разумели.

У осталом није познато како то и од када се црквени клирици, уместо Христовом почеше бавити сексуалном науком. Бар та појава није позната у СПЦ, и није забележена у историји њеног постојања до данас. Да ли сте о овом феномену упозанти ја стварно не знам. Али да сте и те како упознати и о другим криминалним поступцима, како оно боксовање врујућег народа у Душковцима, и о премлаћивању оца Симеона у Грачаници, или пак о догађаима у Смедереву, у то нико више и не сумња. Но уместо да криминалцима буде изречена доследна казна, они су као прибогу, што чини Јозеф Ратзингер, (рекоше, а не треба ни да чуди, да сте у добрим односима са њим), нашли заштиту од Вас самих. Је ли то правда коју Ви спроводите са таквог положаја који тренутно запоседате? Или оно покровитељство и заштита содомије Пахомијеве у Врању, кога сте нико други него Ви одбранили на исти начин како је Ратзингер бранио Бостонског кардинала Бернарда. Могуће да Ви то подразумевате под правдом, али то је онда некакава Ваша правда.

Господине Радовићу, многи сматрају да су ти Шибалићевци из Грачанице, и онај поп из Душковаца поманитали, или како ви то рекосте мени, постали беснословни. Авај, шта ви мислите да ли су они који о таквим поступцима на споменути начин размишљају, су у праву или нису? Ако би сте којим случајем се ограничили на то да су поступци таквих, исправни, а не онако како то Православни верници мисле о тим поступцима. Треаба ли Вас опет запитати какву Ви то правду спроводите, када толеришете, оне који свесно чине, неразумна дела?

Да се вратимо теми и о предавању попа Василија. Тај је поп држао предавање на споменуту тему о сексуалном васпитању. И за време предавања присутни сведоче најмање је десет пута рекао: “Девојке водите љубав, али никако не скидајте гаће.“ А онда је још говорио о томе како је некој својој парохианки световао да у време поста секс није забрањен???

Господине Радовићу, шта ви мислите о овој новој доктрини коју уводи поп Томић, односно о новом предању, наравно не у хришћанској науци, већ сексуалној, да се гаће не скидају за време вођења љубави? Мени није познато, па ћу Вас зато упитати. Је ли то неки нови феномен настао да су појединци, као рецимо овај споменути поп, уместо Теологије изучавали гинекологију у Богословији? Па и да јесу, онда, са самом доктрином није нешто у реду када тако говоре.

Затим, господине Радовићу, ви вероватно не знате ни шта то значи бити родитељ? Бар не у оном смислу и стилу шта то значи бити честит и отмен родитељ, који искљчиво води бригу о своме породу и будућем потомству. А имајући на уму ваше место рођења сматрам да сте се родили и одрасли у једној патријархарно усмереној породици. Јесу ли Ваши родитељи, пред вама, својом децом говорили овакве баналне глупости? Замислите, не знам да ли имате сестри или браће, па да сте са својијем оцем и мајком се, рецимо заједно са браћом и сестрама, нашли на једном оваквом предавању. Шта би Ваш отац и ваша мајка на тако нешто имали да кажу? Да ли би се постидели и поцрвенели? Дајте нам одговор господине Радовићу ако још увек настојите да се прибилжите светом Амфилохију. Јер, треба веровати, да би Свети Амфилохије све ове негативне појаве, па и екуменизам, чији сте ви подстрекач дао на осуду.

Господине Радовићу, на том предавању попа Василија затекли су се неки родитељи са својом децом, па су се жалили да им је веома неугодно тамо било. Шта Ви мислите? Да ли ти родитељи што се сада жале на инсуинације попа Василија су у праву?

Добија се некако утисак да је Вама и целокупном саставу тренутног синода а и једног дела чланова Епископата, много више стало како да спроведете у дело екуменистичке идеје, и да нашу намучену Цркву подвргнете примату Ватиканских опресора, и њиховим законима зацртаним у La Civilta Cattolica, према чијим правилима сви су подчињени једном и једином тoтлитарном диктаору што га они називају папа. Недавно “Блиц“ то гласило Београдског режима објави да су многи “даровити духовници“ да би добили одобрење да иду да студирају на папским колеџима и универзитетима, морали да подпишу уговор о сарадњи са удбом. Један од тих “’даровитих“ сте свакако и Ви. Зато треба ли Вас запитати: “ Шта сте то Ви лепо и паметно, научили на тим папским студијама, и каква је Вас невоља, поред изразито просвећеног богослова и духовника оца Јустина, натерала да са удбом сарађујете, како би сте стигли на папске колеџе и универзитете? Када је код једног и преподобног оца Јустина, било више славе и знања него што га могу понудити сви папски универзитети и колеџи.

Какво сте задовољство нашли, и какав залогај својој души тамо у том сметилишту таме и безнађа, да Вам тај наук сметилишки постене приоритет, и да запоставите сопствену Цркву, њене догмате, њену овековечену традицију, па све као и овај банализам попа Томића толеришете? Како то да Ви учени на тим папским колеџима и универзитетима, не научисте да бар ако ништа друго искритикујете овакве неморалне пступке, као што је ово понашање попа Василија. За име Бога Истинитога, Вама ништа не смета ова банализација свештеничког чина и позиова. Ваше ћутање, не даје знак позитивизма и оправданости. Напротив. Ћутање људи од таквог чина и положаја, је у ствари њихово издајство Спаситеља нашега, Господа Исуса Христа, који није уста пред неправдом затворао. Већ је рекао: “Будите као деца!“

Господине Радовићу, ово и овакво понашање, и ниподаштавање свештеничког позива, и толеранција од оних који би за све то требали највише глас да дижу, наводи на помисао, да се Црквени народ, тај темељ и стуб христове Цркве, запита, да ли је вама “пастирима“ данашњим до Цркве у опште стало.

Понашања као што су она у Душковцима, она у Грачаници, она у епархији Браничевској, она у епархији Бачкој, Шумадијској, Канадској, у Аустралији, наводе на помисао да пастири су постали ништа друго до најобичнији угњетачи. Хуманизам изнад свега je за дуги вековни период, ради спасења душе истицао правду изнад свега, поштујући бар ону минималну уљудност и пристојност.

Господ Исус Христос је помагао народу, делио последњи залогај са њим, имао разума за угњетене, лечио оболеле, подржавао и тешио сиромашне, и уливао наду у победу добра над злим, кроз визију будућности. Правда за све је неизбежна, и потребна свима сада. И њу морају да спроведе најпре они који су ту не да се брину о празноверју екуменистичког интернационализма, или како је то зло назвао блаженопочивши Владика Николај, црном интернационалом. Свети Сава се одрекао свих превилегија, које му је нудило његово узвишено владалачко порекло, па је слушајући на двору свога оца, приче од Светогорских монаха се одлучио да крене пут монаштва, како би био у могућности да помогне угњетенима.

Да ли би данашњи светогорски монаси, своим причама били у стању да привуку неког младог принца да пође као Свети Сава путем Свете Горе? Оно што данас од туда допире до јавности, добар део оних који данас тамо настојавају, а од туда нам је потекао и неморал који је толерисао манијачење попа у Душковцима, многе би принчеве само могли да уплаше. Такви, као и поп Василије су ништавни. Али зато, увек су били они да добра дела доброчинства, који се на Светог Саву, а не на Ватиканску тамницу угледаше, од онда, па до данашњијех дана, а тако, биће таквих, увек их је и било, па и у будуће, да добра дела спроводе и чине. Наравно без оних који свештенички и свештено – монашки чин покушавају да сведу на ниво банализације.

Јанко Бојић

Лондо, Онтарио

П.С. Ово писму послаћу свим мени познатим гласилима како у Србији тако и у читавом свету.

LITERATUR-A, POEZIJA, KNJIGA, STIH, REČ, MOŽE BITI VELIKI POKLON AKO SE ZNA DA DA, KAO I UŽITAK i ODMOR U AMBIJENTU REZIME, TO SVE MOŽETE NAĆI AKO POSETITE JEDAN OD BANERA GLASA DIJASPORE A AKO VAM JE ŽELJA SVOJOJ PLEMENITOSTI DATI ODUŠKA; STOJE VAM NA RASPOLAGANJU PLEMENITE ADRESE U BANERIMA GLASA DIJASPORE- KO PORANI OBIČNO NE KASNI!!! – Dušan Nonković, urednik Glasa Dijaspore