IZGUBLJENA SRBIJA – Autor, Janko Bojić


Вера и Фанатизам,

Пише: Јанко Бојић mbojic@live.com

Толико, и много пута у последње време, пролазим кроз Универзитетски центар Западног Онтариa у граду у коме живим. Толико се пута запитам да ли код ове деце која овде проводе дане учећи и студирајући, претежно веома тешко и интезивно постоји вера, у Творца, неба и земље и свих нас. Ту на једном месту студира рекоше ми око 50 хиљада младежи. Читав један град у малом.

Ја сам припадник једне генерације, а наравно било их је више која је васпитавана у духу “неверја“. Да ли такав феномен, атеизам, како су то нама пунили у главе заиста постоји? Или је то била намерно осмишљена подвала, ради слабљења и коначног уништења наших националних и патриотских осећања? Покушај да се све оно што је вредно стечено у нашој вековечној историји окаља, ослаби и на крају поништи, ради неких лажних и неостваривих вредности.

На мене је доста утицаја имао и један мој ујак. Он је увек био привржен вери и традицији, предака наших. Заједно смо радили у истој установи, и често ми је говорио, још у време тих младих детињастих или пак полудетињастих дана да ако ни због чега другог, а оно не би требао на веру и традицију да пљунем, као што су то многи, који су у оно време поред сеоског домаћинства и лепог васпитања, похрлили били на улице да на калдрими уживају у “бољем“ животу. Говорило се тада да се што мање или готово ништа у градовима не ради, а да се добро живи (!?).

У мојој кући на веру се није бацало камењем. Дани лепих доживљаја и успомена из те домаћинске атмосвере, пратиће ме кроз цео каснији живот. Свечани обреди за Божић и Ускрс, време поста, Бадњи дан, поготову то бадње вече уз богату трпезу, на којој се обавезно налазила топла пиринчара, још су увек у дубоким сећањима моим. Ложење бадњака, пре вечере, и њихово пуцкетање, уз изобиље искри за време док вечерамо, нису то били неки обични празнољубиви и празноверни догађаји, већ неко несебично примерно уздизање и предавање некоме ко над нама, нашим умом и душама бди и брине се о онима који о себи на првом месту брину. “ Ко се чува и Бог га чува.“ Ова изрека за племенитог чувара слободе, би можда могла бити један велики наук.

Но ујак је био у праву. И да њега није било, можда би и ја као и оних стотине хиљада, па чак милиони одлутао путем улице, и завршио на сметилишту верског фанатизма што се у изградњи свих промашаја наших називао комунизам. Јер вера у комунизам једну другу нестварност и не реалност, покушала је да замени, истиниту љубав веровања у добробит, и просветљеност.

Једном приликом био сам упућен ту поврх Лондона Онтариског, у један мали градић, Лукан, да извршим анализу једног предузећа, од неких 20 запослених. Када сам покуцао на врта, њих отвори један углађени господин, и тада се први пут после дуго година ухватих за главу, као да сам хтео да са ње скинем шешеир, иако ја капу никада у животу не носим, и поклоних се пред таквом еминенциом. То је била ништа више до једна радионца орнаментике. Велика реткост, и право да кажем, до тада нисам се никада срео са једним таквим начином пословања.

Тај Власник и ја седели смо у његовој канцеларији, и нормално ја сам покушавао да докучим оне најесенцијалније информације, због којих сам ту тренутно. Тражио сам разлоге, због којих посао не иде како треба. Понуђен сам наравно био кафом, и неким слатикишима.

Није било тешко закључити да продаја не иде и то богами у добријех четири пет година онако како је то раније било. Запитах тог дивног годподина, да ли он има представу због чега је то све тако. У том моменту, он ме запита: “Да ли Ви верујете, да је све настало за седам дана?“ Могао сам тада одговорити било шта. Али ипак сам се мало суздржао. Требало је добро размислити, и потражити одговор. И наравно мој одговор њему је био, моим питањем: “Да ли Ви верујете да је све постало кроз еволуцију?“ – Господин се насмешио.

У суштини ни Свето Писмо није савршено, пошто га није саставио и написао Творац, него човек. А када је у питању човек и ту су грешке дозвољене. Али да је теорија еволуције, један чист промашај. У то само они који у себи гаје злобу, људи без душе и симболике, у теорију еволуције могу поверовати.

Но да ли је веровање исто што и фанатизам? Не и не може то никада бити. Вера је љубав, разборитост, разумност. Спзнаја ствари око себе на једн разуман и разборит начин. Вера је откровење, љубави према слободи. Јер само слободан човек може разборито и разумно да верује. Недавно ми се обрати једна особа која ту и тамо понешто негде напише. Њен циљ је оптприлике био нешто сасвим друго али ипак пошто је веза дошла преко неких познаника одлучих се на један корак, да покушам да успоставим један нормалан контакт са том особом. Када сам јој скренуо пажњу да она има смисла и да може да напише добар чланак или чак и добро дело, али да је њен проблем у томе што у своје писање слабо или готово никако не уноси довољно светлине, ту тек настадоше проблеми. Прво што је учинила, иако ме је раније почела била да хвали за мој стил писања, сада је почела да ми подругљиво, подмеће, као шта то ја у своје писање уносим светло, осим што исмевам туђе грешке. Још ће она и те како бити у стању да ме назове, ловцем на људске слабости.

У истину никада се убогом подсмејао не бих. Чак ме ту и тамо туга хвата, на оне који су у самом животном старту, одбачени из царства Господњег. Но и за њих је Господ имао разумевања рекавши, да им се не треба подсмевати и да у њих не треба дирати, јер они су ту да се нормалан угледа какв он не би требао да буде, и да изгледа. Моје је писање усмерено на рушитеље нормалног тока, и грађевине Творчеве, те зато не видим ништа лоше, једном подмуклом Атанасију или препреденом Амфилохију се насмејати на њихове глупости, или пак злобној бртаији Ђокићима, и другим рушитељима царства и богате ризници Господње љубави. Касније сам закључио да је особа која је ступила са мном у контакт, у ствари роб својег верског фанатизма, који је испреплитан, са неким животним проблемима.

Робовање сопственој сујети је подложност манипулацији

Сваки људски створ, који неразумно верује, подложан је свему и свачему. Од робовања својој сујети и великом празноверју, до подложности манипулацијама као што су ове врсте овде. YouTube – Televangelist Scandals

Да се подсетимо ради се о Џимију Швагрту, (Jimmy Swaggart) протестантском попу који је два пута био ухваћен у неморалу сексуалне приороде, са две различите проститутке. Ради се о човеку страшне манипулантске природе, али кога ако неко мало поближе посматра неће му бити тешко да закључи да се ту такође ради о једној манијачко манипулантској личности, нешто попут Адолфа Хитлера. И поред тога што га је верска заједница којој је припадао од почетка своје каријејре избацила из своје цркве, он је успео да се пресели на друго место и да тамо заокупи велику групу следбеника, које манипулише на један невероватан начин. Да ли Швагарт верује у оно што проповеда? Ја би с прваом рекао да он не верује ни у шта осим у манипшулације и долар. Његово зарада се, у ставри и не зна колика је, али се процењује на неколико стотина милиона долара годишње. Ови манипуланти попут Швагрта, се популарним жаргоном називају телеевангелисти. Евангелисти су једна од најјачих хришћанских секту у САД. Други телеевангелистички манипуланти, попут Швагарта, су рецимо били у једном моменту чак и успешнији, као Џими Бејкер, који је за неких три месеца успео да изманипулише наивне следбенике, за читавих 128 милиона долара. Поведен је због тога кривични поступак и он је кажњен затворском казном од шест година.

Да ли су сами ови манипуланти криви за своје неморално деловање? Колику кривицу такви сносе на себи, толико исто су и њихови следбеници за осуду. Њихова фанатична заслепљеност им не дозвољава да реално и рационално сагледају у какав лабиринт манипулације западају и како су изманипулисани, лажним проповедима, и лажном вером.

На другој страни имамо манипулацију унутар самога католицизма. Још од поделе Католичке или како ми на словенском се изражаваомо Васељенске цркве, на источну Парвославну и западну Римокатоличку, Римокатоличка црква, је свој шизматички занос константно одржавала методом манипулације. Увођењем принудног целибата, криминална ситуација у оквиру ове институције се толико развила, да је готово и било немогуће такву творевину одржати без манипулације.

Када су у последње време на лице света почеле да избијају разне скандалозне сцене злоупотреба разних врста почев од разних криминалних подвала, показало се да ова институција је обремењена методама сексуалне злоупотребе. Где се кулминација да сагледати у писму Rex Weyler примту ватиканске душегубне тамнице. Трагична ситуација у овој организацији је утолико већа што и поред таквих скандала, и приче примата да је као он разговарао чак и са богом, и то ни о чему паметнијем него о сексу и кондомима, мора да доведе свалкога ко нормално размишља у недоумицу, шта и заиста јесте циљ и мисија, такве једне организације?

Сканадалозне сцене су се мењале једна за другом, све до под крај прекпрошле године, када је у малом Онтариском граду, Чатам суђено и када је поп Сливестер осуђен на издржавање затворске казне због злоупотребе и силовања ни мање ни више четрдесет малолетница. Које су као одрсле особе тек после много покушаја успеле да пред судом буде коначно изречена пресуда, да би се каква таква правда задовољила једном криминалном карактеру какав је био поп Силвестер. Да ли је једини? Не! Али јавности није много познато да сваки скандал који се прокаже сада ватиканска душегубна тамница прикрива на тај начин што прибегава решењу скандала поравњањем пре суда, тако да се од јавности скривају гнусна дела.

Тренутна кулминација криминалитета ове организације се најбоље може сагледати кроз пример Међугорског оргијања, и лажне представе да се тамо појављивала извесна Госпа. Ко је допринос оваквим неделима, и даљем деловању овакве врсте криминалитета? Нико други до фанатизам слепог веровања, и недовољна неукост и не образованост заглупљених маса. Упитајте просечног Римокатолика, колико му је познато да према правилима Васељенских сабора, свако свештено лице од обичног Ђакона, па до поглавара треба одмах напуштати чим се испостави да је скренуо са правца и пута истинитости на коју нас упућује дубоки смисао и љубав на коју нас подучава богата ризница Хришћанске науке.

Каква је ситуација са Православљем? Некада оличење хришћанства, науке велике резумности и љубави, данас је спала на ниске гране. Ту вековечну институцију, која се није дуго одрицала својих догмата, дубоко је начео фанатични комунизам, за који многи сматрају да је баш управо и због тога био подметнут у срце православља да би га разорио. Данас а поготову код нас Срба, православље је на удару лажних проповедника, и неуких и необразованих клирика, који уточиште проналазе у пукотинама и развалинама фанатичног комунизма. Масе у Србији нису поведене лажним и заслепљеним веровањем, већ лажним верницима. Тако рецимо, криминални екуменистички клирици налазе подршку у пропалим комунистичким фанатицима, који о исконском предању и шта је то Хришћанска љубав вера и традиција немају ама баш никакве везе. Тако тај фактор, нема појма за наук на који нас наводи мудрост преподобног оца Јустина Поповића који изричито накричује да дела, а не рухо чине човека, и уздижу његов чин. Таквим фанатицима ништа не смета што екуменисти, лажно протурају неистине у народ, учећи како њихове новотарије у богослужбенмом поретку воде порекло још од раних хришћанских дана, што у опште није истина. То су они исти фанатици који су промовисали много година привилегованост у стицању образовања, па сада сакривши се испод скута, неуких и необразованих клирика, махом комунистичких кадровика, заговарају велику ученост, скривену испод лажно, и на превилегован начин стечених диплома.

С друге стране опет и они који тобоже заступају традициналност и противе се екуменизму, су на исти начин скучени способностима и обремењени незнањем, тако да ни ту много што шта не мошемо да очекујемо. Ту узмимо за пример ону недавну изјаву бившег епископа Атанасија, који пребацује канадском епископу Георгију да због његовог незнања прежалити не може што му је диплому подписао. И ти и такви неуки клирици мање су сигурно учени, од оних препредењака екуменистичких који су чак и језуитске школе студирали, су слаба или готово никаква вајда за било какав просперитет, добробит и напредак Цркве. А поготову слабо поуздање да ће они као такви бити у стању да очувају Цркву од најезде језуитско унијатског јертизма.

Данађњу ситуацију у СПЦ у сваком случају треба сагледавати кроз призму описа блаженопочившег епископа Браничевског госпдина Хрозостома. У своим мемоарима он подстиче две веома важне појаве, у нашоуј духовној институцији у доба комунистичког фанатизма. Прво на једном месту он вели овако: – Стално одржавамо те несрећне седнице и доносимо одлуке о тарифама свештеничких услуга. Каква бласфемија! – с правом узвикује он. Ове тарифе по питању свештеничких услуга изражених у новцу уведене су негде одмах по доласку Германа за Патријарха СПЦ. Као Патријарх је томе свему прогледао кроз прсте, знајући врло добро чему таква врста свештеничких услуга и де факто ће одвести. Јер, не мислим да је само на ову негативност указивао епископ Хризостом, били је у то време и те како, још увек разборитих епископа који су наслеђе водили из старе “гарде“ учених богослова, и који су, уверен сам у то, указивали на ту проблематику. И раније је Црква била наслоњена на верујући народ, и раније се свештенство издржавало од милостиње дародаваца, и добротвора, и раније су свештеници ако су поштени били, лепо себи приход остваривали. Но када је материјализам уместо духовности овладао клиричком психом, ту више и није могло бити речи о духовности, њиховој.

Други проблем који овај учени и духвно подарени епископ накричује је слабљење квалитетних полазника у Богословије. – И ове године примили смо осам полазника у Богословију, све сами двојкаши и тројкаши. – Напомиње он. Тај феномен ће се нашем националном бићу тек касније односно у годинама после банкропства комунизма и те како нама Србима лупити о главу, и те како ће нам се светити. Управо онога момента када је та духовно не просвећена руља почела да престаје са хуљењем на Творца, тада није имао ко да их прихвати. И уместо да су се нашли духовници и проповедници да ту руљу просвете, и да на њу имају врхунскога утуицаја, руља је сада на њих имла већи утицај, и ствила их такорећи под своју контролу.

Узмимо за пример двоицу из те плејаде слабоописмењених и не квалитетних назовимо их епископима, Јована Младеновића, и његовог школског друга Георгија Ђокића. Младеновић је под директним утицајем, неколико новопечених милионера, из епрхије Шумадијске, и свој незасићени материјалистички стомак храни, захваљујући баш управо њима. Младеновић је познат као екуменистички јеретик, и човек без имало достојанства и културе. Маси се обраћа са маршкањем, и то онако простачки, када виче напоље, а у ствари се види да су тада били сви заједно са њим напољу. Па се зато и да поставити питање, да ли је Малденовић психички стабилан када тако нешто чини? С друге стране на удаљености од преко шест хиљада километара, његов класни пријатељ, Георгије Ђокић, ка бајаги некакав традиционалиста, је под стриктним утуицајем двоице ограничених опет некаквих вајних милионера, али људи без икавог карактера и угледа. Један од њих Гојко Кузмановић има чак и криминалну пршлост, о чему је писала својевремено Торонтска штампа увелико, о његовом хапшењу и кривичном гоњењу. Нити Кузмановић нити пак Ракановић нису цркви прилазили све док нису зашли у касне године. А онда када су се појавили, направили су катасрофу. У истину Ракановић мање него Кузмановић.

Дакле код нас није ситуација као у протестанизму и римокатплицизму, где се масе експолатишу под утицајем несвесног фанатизма. Код нас је у ствари још гора ситуација, где псеудофанатици, који су изгубили смисао за духовност, прилазе неуким и необразованим клирицима, ради неког свог сопственог интереса, често ради шпекулативних радњи, да би тако потискивали онај фактор правих разборитих и разумних верника, којима и треба захвалити што је се црква одржала у доба комунистичког фанатизма.

Политичка Религиозност

Долазимо овде сада до врхунског пилитичко – религиозног фанатизма који ће на многе народе оставити катасрофалан печат десдтруктивности, али мени се чини да нико од политичке религије фанатичног комунизма није страдао као што је то страдао српски народ.

После победе комунизма у Русији, српском ће се народу подметнути тај фанатизам као кукавичије јаје. Било је и оних фанатика међу Србима који су комунизму прилазили, из неких њима оправданих разлога. Међутим један добар део Срба, а поготову они из Црне Горе, који су Русију осећали, као јединог спаситеља и покровитеља опстанка те српске државе, ће комунизму прићи не из идеолошко фанатичних разлога. Не бар у почетку, него зато што су сматрали да је руску царску породицу заменио настрани Јозеф Жугашвили. Веома мали број је и знао да је Жугашвили, у ставри Грузин и као такав да је управо баш он био највећи непрјатељ не само Руса, него читавог панславизма. Када једном некога понесе мутна речна бујица, такав се тешко повраћа назад стално ношен стихиом непредиђених токова.

Даћу овде један неуобичајени пример: Мало ко и да је чуо или да зна за име које ћу сада споменути. Име је Милинко Кушић. О њему нисам само читао, из литературе. О њему ми је говорио један сад упокојени деда, који га је сасвим случајно познавао као дечака са дванаест или тринаест година, који је чекајући аутобус пре Другог светског рата се греајао поред ватре коју би тај деда као путар ложио, око пута деонице коју је он одржавао. Поред те ватре грејали су се и моги други гимназијалци ондашње чачнске гимназије, који би касније као студенти учлањавали се илегално и као илегалци постајали комунисти. То је између осталих био и Петра Стамболић, па онда и Светолок Ранкопвић, и још неколицина њих о којима је деда говорио веома лоше и негативно, али о Кушићу је он имао посебно изражавње. Ценио га је као инелигентног и виспреног човека.

Кушић је као ученик седмог разреда гимназије1930 године, добио златну медаљу на конкурсу међународне организације „Фидак“, за најбоље обрађену тему „Шта мислите о миру и како замишљате срећу коју он пружа“. На конкурсу ове међународне организаиције у Паризу учествовали су многи гимназијалци из Југославије и из других земаља света. Због тих квалитета деда који ми је о њему приповедао, га је изузетно ценио, говорећи: “И тај ђавољи комунизам нам је уништио, цевт младости“. Додаввши још уз то: “Никако ми није јасно када ГА је и та струја узела под своје? И зашто? Како су га преварили да њима приђе?“

И заиста Милинко је тек када се уписао на студије у Београду изгубио компас и скренуо с пута родољубља, залутавши у воде интернациналног шовинизма, који се скривао плаштом прокламованим у “манифесту комунистичке партије“. Да ли је неко могао и помислити да би рецимо син ратника са Куманова, Брегалнице, Цера и Колубаре, кренуо путем мрачних сила које су у ондашње време биле и те како забациле удицу, на многе, па чак и оне најодабраније у српском народу? Да ли је Кушић био свестан када се определио тим путем, да је издао идеале свога оца, који је погинуо бранећи традиције отачаства, бранећи свој род и свој дом, у борби за краља и отаџбину? Тешко бих се могло поверовати да јесте.

Комунизам је у оно време био исто што и наркоманија данас. Када се једном отиСнете тим путем повратка је тешко било назад. И данас огромна већина тих луталица по комунистичком казамату, није још увек свесна у какве су мутне воде, онога времена били запали, и данас се они не одричу својих идеолошких фантазија, и данас у тим остарелим годинама не могу да схвате, да су за наше назадовање они лично криви и одгфоворни, да су нам они унели кобну проблематику националном посртању, и страдању. Да су они ти који су креирали тле за ову данашњу катастрофу. Боснаску, јер од Муслимана направише нацију, за ону Црногорску катастрофу где су од једне српске државе која је настала игром имеријалних догођаја из доба средњег века, на једном географском подручју, које је баш управо тај имеријални освајач крстио (Кара даг) што у преводу значи Црна Гора. Од те вековне српске државе, и од тог геогрфског подручја успели су они да направе квази, односно вештачку нацију, Црногорску??? Да део вековне српске државе претворе у покраину, и да је предају Алабнацима.

Дакле, ово је само један мали део помена, шта је све у стању био да направи један непромишљени фанатизам, политчкого – религиозног карактера. Да не спомињемо овде катасрофалну еконмску политику, и уморства, и убиства оних најотменијих. Јер, код комуниста је веру у Бога Творца, не само живота, већ љубави и универзалне правде заменио фанатични празноверни, неразумни и ирационални комунизам. Поред тога не само да је комунизам “убио“ Бога него нам је из недара успео да отме и много онога од чега смо могли имати универзални подмладак и после једног страшног рата, у коме је добар део оних највреднијих пострадао. То се све и те како да огледати у примеру Милинка Кушића који сам управо због тога и навео. И како рекох његов је отац себе био заложио за велику вредност, дао је живот за оно што је имало и обећавало да нам донесе велики просперитет, дотле је син свој живот уложио у нешто што је унапред на пропаст било осуђено и што је на крају пропало. Постоје рецимо у Ивањици и околини разне приче. Тако једна говори да је чак Кушића и сам краљ позивао у свој кабинет и нудио му какав хоће положај, само да се одрекне комунизма. Па чак и то да је она прича да је у агонији тифуса, извршио самоубиство, нетачна, него да су га каријристи, због тога што је био далеко изнад њих, мучки уморили. Било како било, дао је своју драгоцену вредност, свој интелект, своју младост је уложио у нешто непостојеће и неоствариво. А могао је бити од великог доприноса и користи, своме народу, од кога није имао разлога да се повучи и постиди.

И онда када је пропаст комунизма дошла са неминовношћу, разум и разборитост, се није повратила код оних који су његовој тами деценијама лутали. Зато ће те луталице у фанатичној политичко – религиозној баруштини, сада зарад не покајања породити два катастрофална режима по српски народ. Прво Режим Слободана Милошевића, а онда овај последни Борке Тадић. За разлику од Борке, који је слугањски настројен и оријентитасан, Милошевићу се мора бар мало одати признања. У неку руку имао је он и неког достојанства, које да се није одао упарви Марковића. Би и можда нешто се од њега бар колико толико позитивног могло изродити.

Савки фанатаизам се одликује, у заглупљивању и замагљивању ума, па је из тог разлога штетан и веома последичан. Био он религизног, политичког и политичко – религиозног карактера. Стварност је и није у опште тешко установити да између Исмамског фундаментализма и комунизма готово и нема разлике. Оба покртета црпе своју науку из теорије да неистомишљеника треба убијати ради остваренја циља. Коминтерновизам ће, да би се одупро Хришћанству изродити још два феномена, нацизам и деминтерновизам. Тако да смо у 20 веку добили не само један него три катастрофално поражавајућа фанатизма, који за спровођење своих фанатичних идеја развијају теорије о убиствима и истребљењу неистомишљеника. Наравно то ће се све касније претворити у једну обимну геноцидну политику силе и мржње.

У истину оба ова фанатизма неће и нису затупели и заглупели њихове конструкторе, већ утичу на широке масе посредством смишљене манипулаторске пропаганде. Веома често или готово стално служећи се осмишљеним празноверјем у нешто привлачно, али увек неоствариво. Рај на земљи и у пролазном земаљском животу је неостварив. Голгота је понекад једини пут који води ка спасењу. Тешко и непојмљиво је то разумети, али истине ради треба Голготу и прихватит. Из трновитог пута преко Албаније, из једне Голготе, од које је већа само било Спаситељево распеће на крсту, воскрсло је било дело великог успеха и слободе, за српски народ. То велико дело уништила је вера у празноверје, људске једнакости, и као тобоже социјалне правде.

Отрежњење једини пут који води спасењу

Српски народ, је дуго био заведен, не само идејом панславизма,, већ и идејом фанатичног комунизма, Он му се некако стихијски и несвесно одавао. Често напуштајући стазе које су му трсирали велики умуви, као што је то био Свети Сава, Свети Петра Цетињски, владика Петар Петровић – Његош. Велики вожд и несаломиви борац Карађорђе. Заборавио је велика дела четворице српских надвојвода, Путника, Мишића, Бојовића и Степановића. У једном раздобљу, приклонио се био чину и “делу“ маршала који од војних школа није није имао ништа нити је о војној и ратној стратегији било шта знао. Један од његових сарадника Милош Минић га је у сусрету са Дражом Михаиловићем описао као чистог блефера, који пред Дражом није знао ни војну карту да чита. Тај “марашал“’причало се и проповедало да је највећу школску спрему коју је поседовао био некакав шлосерски курс. Том шлосер – марашалу, илизорном “легаендарном лидеру“ се пљескало дуго, скоро четири деценије као некаквом стратегу и хероју, као некаквом генију, но на жалост, иако је за друге све у његовој СФРЈ много више учинио, ни од кога више му се славе није изркло, него од стране доброг дела заведенег српског народа. Била је то једна велика самообамна. Вера у непостојећи и лажно – примамљиви интернационализам.

Српски нард ако себи жели просперитета и успеха не сме себе више да самообањује, и мора да се кани свих самоубилачких утопија. Комоутопија нам није донела никавог успеха, напредка и просперитета. Са њом смо изгубили све оно што су наши предци знојем, сузама, и крвљу створили. Српски народ потања зато, што је један његов огроман део, се огрешио о њихове идеале, о њиву славу, о њихову добробит, о њихову жртву и пожртвовање.

Српски народ мора да престане да верује у фанатичне деминтерновце, који са реке Потомак покушавају да освоје свет посредством, манипулаторске пропаганде, подмећући и одржавајући корумптиране режиме, у чему режим Борке Тадић није никакв изузетак. Мора се престаити вера у фанатични Еутопизам. Који никоме и ни једном народу није донео просперитета, осим једној групацији, која посредством лажног деминтерновизма, лажног Еутопизма настоји да створи јенополарни свет, углавном Германофилско – Англосаксонске доминације.

Српски народ на карају поред видљивих непријатеља, поред режима који је започео немачки поданик Ђинђић, и оставио га у наслеђе следбенику Борки Тадић, режима који хапсе и извод пред Хашку инквизиторску Тамницу, Милошевиће Караджиће, који пртресају и траже да испоставе Ртака Младића истој инквизиторској тамници.¹ Такве српски народ мора када, тада да осуди, као издајнике и непријатеље. Али поред тих видљивих непријатеља, српски народ мора да од себе одбаци све оне лажне Утопијске, празноверне фанатизме. Мора једном за сва времена да самога себе на првом месту ослободи.

Ако је многим Србима данас тешко да спознају Творца у оној правој Његовој улози, и да му се душом и телом предају, и да себи кажу да смо ми у склопу целокупне Његове баште, у сјају и прсјају његових звезда, којима смо недостижни, исто оно што и једна невидљива ћелија, или било који микроорганизам, па да каже, па нисмо сами када смо тако минијатурни. Онда српски народ нека се поклони и покори истинитом предању садржаном у спевовима велике љубљви према људском роду у великој учитељици живота што се зове Библија или на нашем Свето Писмо. Тамо су садржана нека дела и неке поуке, које се не могу нигде више прочитати и научити. Није никакав грех поставити питање о постојању Творца. Велики је грех веровати у празноверје. Јер онај који није поставио себи питање о Његовој постојаности, тај није пронашао разлог да у Њега верује.

Јер, и ако су Његови највећи неприатељи, Дарвин и Карло Маркс, кроз проповед некакве научне еволуције покушали да докажу постојаност света, онима који у такве глупости верују пориучујем да тек такви не знају у шта верују и шта говоре.

Писана историја бележи скоро седам миленијума постојања. Нигде није забележено да се за тих седам миленујума кроз еволуцију што се тиче настанка и постанка било шта променило. За седам милениума, нема настанка нити једног новог микрооргтанизма, а некамо ли неквог новог слона. У истину неке врсте нестају и ишчезавају, захвањујући баш управо тим наученим еволуционарима. Ми Срби ако хоћемо да опстанемо, научни еволуционизам, морамо да потиснемо у страну, како не би смо и ми сами постали угрожена раса.

Јанко Бојић,

П.С.

Овај запис је посвета свим нашим великанима како и жртвама, које ради нашег националног спасења пострадаше од Косовског боја до данас. А ове године навршило се равних девет деценија од пробоја Солунског Фронта и триумфа наше војске у Првом светском рату. Готово све то је прошло незапажено а десет страница је мали простор, да се сви идеали и све голготе опишу.

¹ Отац Борке Тадић Љубомир, мајор злогласне ОЗНЕ је био један од оперативаца у развоју стратегије хватања и хапшења Дража Михаиловића. Његов девијантни син се дана истиче као вођа оних снага које по Србији хапсе Караджиће И Малдиће. Није ли ово и нека велика си

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: