Политички пораз, морална победа – Preuzeto iz NIN-a, prosledio g.Bojić

Политички пораз, морална победа

Војислав
Коштуница се обраћа члановима Савета безбедности као заблуделој а
опасно наоружаној деци. Невоља је у томе што су ова деца мобилисани
војници, баш као и они у бази Bondstill, плаћени да бране стратешке
конструкције својих господара

Овогодишњег добитника награде Задужбине Топаловић
упознао сам крајем седамдесетих, у време првих озбиљнијих окупљања
противника ондашње политичке праксе. Млади предавач протеран са Правног
факултета због подршке прокаженом професору Ђурићу привукао ме је
прибраношћу у држању и способношћу да пажљиво слуша саговорника,
врлинама које су у нашем поднебљу прилично ретке. Остављао је утисак
човека који гледа даље од онога што је на први поглед видљиво, те сваку
ствар дуго окреће у глави, пре него што јој утврди смисао и могућу
употребљивост. Први утисак о личности с временом се потврђивао, а
осећање пријатељства се продубљивало, како то, при удруживању
изолованих истомишљеника, већ бива. Све ондашње отпаднике, побуњенике,
петиционаше, изопштенике и противнике обавезне лажи доживљавао сам као
личне пријатеље, као браћу. Узгред буди речено, данашње борце за људска
права у том друштву нисам виђао: неки су били одвећ млади, док су се
други боље осећали у владиним него у невладиним организацијама…
За
време суђења Шесторици, у лето 1984, отишао сам из Београда, али нисам
прекинуо везу са језгром незадовољника које ће, у наредним годинама,
убрзано нарастати. Коштуница је предано радио у Одбору за одбрану
слободе мисли и изражавања, при Академији; претходно смо, при Удружењу
књижевника, основали и током две године водили сличан одбор,
усредсређен на одбрану слободе стваралаштва. Српска слободарска
традиција нас је обавезивала на једнако поштовање основних права сваког
грађанина ондашње заједничке државе, и онда кад узајамности на другој
страни није било, што нас је, као патриоте, понекад доводило до
непријатних недоумица. Држали смо, и држимо, да су права оних који не
мисле као ми, па и наших непријатеља, претежнија од љубави према
отаџбини, довољно племенитој да то увиди и одобри. У том тренутку, или
нешто раније, појавила се књига “Страначки плурализам или монизам”,
израђена са једним другим прогнаником са Правног факултета, професором
Чавошким; ту расправу сам доживео као смишљено подсећање на агонију
последње слободне странке по свршетку рата, пре него што ће управљачи
погасити светла у крчми. Извештај о злочину поднет је злочинитељима, и
њиховим наследницима, у виду непристрасне научне радње чије
импликације, у садашњости и у будућности, није било тешко погодити.
Кад
смо се, 1989, нашли у Оснивачком одбору за оживљавање пре четири
деценије угушене Демократске странке, мени се учинило да испуњавамо
завештање студије “Страначки плурализам или монизам”. Био сам срећан
што сам могао дати скроман допринос том догађају. Нажалост, убрзо су
почела раслојавања и цепања, па сам се повукао из политичког живота у
ужем смислу речи. Коштуница је покренуо своју странку, чија идеја –
водиља сажима две основне тежње нашег историјског искуства: дубоко
укорењен демократски импулс, и патриотизам. Демократија која се не
остварује пре свега у оквиру дате нације је пуста апстракција.
Откако
је преузео непосредну одговорност у вођењу јавних послова, Коштуница се
потврдио као државник и борбени национални радник у најбољој домаћој
традицији. Затечене прилике код нас, и у свету, нису му биле наклоњене.
У необично тешким околностима изборио се за доношење основног закона
државе, чиме је борба за очување територијалног интегритета земље
добила чврст ослонац. (…)
Wегов патриотизам је рационални избор
правника надахнутог љубављу према родном тлу и његовим људима. Главна
одлика тог родољубља садржана је у почетном напеву наше химне, која се
обраћа Богу правде, а не богу победе и земаљског благостања. Са вером у
то, врховно начело, у правду, Војислав Коштуница је повео битку свог
живота, ону која се, код нас, од памтивека, води на Косову. Одбрана
Косова, непосредан повод за доделу овог признања, јесте летопис
трогодишње борбе да се разговор о статусу наше несрећне покрајине
постави у координате историје и у оквире владајућег међународног права.
То је болан, потресан документ, ратни дневник срочен тачним и јасним
језиком правника који поседује широку општу културу и слух за матерњи
језик. У том зборнику, где је свака реч два пута одвагана,
присуствујемо рвању Давида са Голијатом; то је црна књига нашег
пострадања, али и нашег слободољубља, те извесног схватања части и
достојанства. Дуги монолог пред глувим зидом, узалудан покушај
уразумљивања светских силника и пљачкаша, вођен са тактиком коју
голоруки људи, и жене, примењују у настојању да умире уличне напаснике.
Тешко је, у овим текстовима, повући границу између честите наивности,
дипломатских конвенција и лукавог плана да се непријатељски настројен
судија, који у џепу држи потписану смртну пресуду, третира као
непристрасни саговорник. Пример женске мудрости: са дивљаком и
безумником говорити мирно, са наглашеним поверењем у његову човечност.
Такав наступ, понекад, смирује беспризорнике; али, оно што пролази код
уличних насртљиваца, није прошло код светских силника.
Наш се
председник обраћа члановима Савета безбедности као заблуделој а опасно
наоружаној деци. Невоља је у томе што су ова деца мобилисани војници,
баш као и они у бази Бондстилл, плаћени да бране стратешке конструкције
својих господара. Они нису непристрасне судије светске организације за
очување мира, него послушници окупационих снага које су, под изговором
да помогну Албанцима, отргли део српске земље да би на њој поставили
још једну војну базу.
Коштуници је туђе интелектуално просташтво
које је, нажалост, својствено политичком деловању и мишљењу, посебно
код представника великих сила с којима се морао ухватити у коштац.
Чиновницима светске машинерије, који се даве у глибу послушништва, који
о Косову не знају ништа, али зато знају како треба гласати, он се
обраћа са висине на којој мисле и говоре слободни људи:
Позивам вас,
уважени представници водећих земаља слободног и демократског света, да
за тренутак покушате да сопствену домовину замислите у положају државе
од које се тражи да једној агресивној етничкој групи (…) просто
уступи део земље из којег је нација потекла.”
Такав напор
имагинације превазилазио је овлашћења светских бирократа, задужених да
обезбеђују геостратешке поседе у оном часу прве и једине светске силе.
У Голијату се није дао пробудити човек који поштује основне
претпоставке међународног права. Па опет, труд није био узалудан: оне
речи су се морале рећи; изрекао их је најхрабрији и најмудрији између
нас. Показало се где ко стоји и с каквим се оружјем бори, и свакоме је
постало јасно о чему се ради. На Источној реци се огласила истина, пред
којом је лаж морала ћутати. Представници великих сила, виновници
разбојничког бомбардовања Србије, о суштини постављених питања нису
имали шта да кажу. Аргументе су исцрпли ракетама и бомбама са
ослабљеним уранијумом, и сад је требало озаконити затечено стање, које
су сами изазвали.
Морална победа нашег председника с временом ће
постајати све несумњивија и подстицајнија. Wегова упорност је
својствена овом тлу, а сажета је у животном геслу хромог Вука: “Не да
се, али ће се дати.” Часно је извршио националну дужност у борби против
војнички и економски надмоћног непријатеља, сто пута јачег од оног који
се, у јуну 1389. улогорио између Ситнице и Лаба…
Вишевековну
традицију борбе против туђинске власти у нашем времену наставља један
миран, повучени интелектуалац, такорећи књишки човек, у чијем се духу,
а и презимену, задржала коштуњава чврстина нашег племена. Своје
познавање међународног права претворио је у оружје коме моћници нису ни
покушали да се супротставе. Позивали су се на “створено стање”, које су
сами, са планом, створили, и које је, по речима једног од њихових
извештача, на Косову мрачно. Уверен у вредност начела у име којих је
дошао на чело државе, а чија је природа универзална, повео је спор
против светске владе коју је зајахао њен тренутно најјачи члан. Ставио
је главу на пањ, и изгубио све, осим части. Поновила се жртва светог
кнеза: битка се морала дати да бисмо данас гледали себи у очи, и да се
не бисмо, колико сутра, стидели пред потомством.
На ту битку нас је
обавезивало поштовање правде која, по народној изреци, и по речима
нашег патријарха, држи земље и градове. Правдом против силе и
бирократске самовоље: сваки исход такве борбе, укључујући и пораз,
изазива дивљење. “Јер са нестанком правде”, опомиње Кант, “ишчезавају
све вредности из живота људи и народа”. У том духу је изречено
упозорење у Савету безбедности у октобру 2005:
“Због тога очекујем
ништа мање од елементарне праведности, и ништа више од сагласности о
томе да за моју земљу важе они исти универзални принципи који важе за
сваку од ваших земаља појединачно, али и за све демократске
државе-чланице светске породице народа.”
Стратешки интереси нових
освајача света, решених да у Европи оснују послушну НАТО-државицу, са
базом која, за разлику од оне у Гвантанаму, никоме не пада у очи и не
изазива буру протеста у круговима хуманитарних организација, показаће
се јачи од свих упозорења, доказа, аналогија, конвенција, повеља и
завршних аката. Ове норме се данас признају кад је то моћницима
потребно, а кад им не одговарају, они прелазе преко њих као да не
постоје, налазећи свакојаке посебне околности и изузетке који то нису.
Са саговорницима, којима закон лежи у топузу, немогуће је изићи на
крај. Ни у индивидуалним, ни у међудржавним односима нисмо се суштински
одмакли од закона који су владали у преисторијској џунгли. Ово је једно
од болнијих открића до кога смо дошли у протекле две деценије, и мора
да је посебно тешко пало убеђеном демократи и легалисти који је понео
терет државне управе из уверења да треба прекинути безакоње
једнопартијског поретка, да би, убрзо, увидео да насиље и безакоње
имају планетарне размере, те да је, у својој универзалној утемељености,
погубније од њихове комунистичко-балканске варијанте, чијем смо се
краху прерано обрадовали. Са стране с које смо очекивали подршку,
разумевање и пример складног уређења друштвених односа, дошло је зло.
Као да се од крсташких ратова до овога часа у освајачким апетитима
Запада ништа није променило, као да нема суштинског напретка у односима
између јаких и слабих, богатих и сиромашних, великих и малих… (…)
Ко
онако бестидно лаже у припремању и оправдавању агресије на Србију, Ирак
и Авганистан, подваљује и у свему другом, па и у вођењу сопствених
финансијских послова. Та је лаж, у септембру, избила на површину, и
зграда се из темеља заљуљала. Србија је научила да трпи и гута, а
економски закони нису.
Коштуница је показао прави смисао тзв.
хуманитарног бомбардовања. Требало је, најпре, растурити заједничку
државу Јужних Словена, а потом отети Србији комад тла на коме је, као и
толике друге земље у свету, имала тешких проблема наслеђених из даље и
ближе прошлости. Јер, да је уистину хтела, тобожње “међународна
заједница” је могла значајно помоћи њиховом мирном решавању. Уместо
тога, она је учинила да стање постане неподношљиво тако што је
наоружавала терористе да би, помоћу разних лажи и фалсификата
крунисаних измишљотином о масакру у Рачку, извршила агресију на Србију,
окупирала део њене територије, да га, у погодном тренутку, отцепи од
земље-матице.
Данас је свакоме јасно да НАТО није дошао на Косово
зарад усрећења наших Албанаца, него да би искористио тежњу
сепаратистички настројене мањине зарад задовољавања својих
геостратешких планова. Схватање америчких званичника о њиховом
националном интересу не разликује се од Хитлерове идеје Лебенсраум-а.
Хитлер је био скромнији, вукле су га руске степе, док данашњи
мондијалисти циљају на глобус у целини. Као што су њихови преци,
колонијалисти, покоравали континенте мачем и огњем, под изговором
ширења цивилизације и Христове вере, тако су они, као неоколонијалисти,
на својој застави истакли идеју људских права, и намеру да цео свет
усреће својим, једино могућим моделом демократије, а модели су, разуме
се, скупи, и плаћају се једном златом, други пут крвљу. Тако смо, поред
осталог, чули тврдњу да су национални интереси САД на Косову претежнији
од интереса Србије на истом простору.
У обраћању Савету безбедности
дана 13. јула 2006. Коштуница је посегао и за једном реторском фигуром
која је изван правничког жаргона:
“И молим вас да не заборавите
стару истину да рђави историјски обрти имају тенденцију да се
понављају, као и да ниједан човек и ниједна држава никада нису острво
за себе.”
Реч је, дакако, о познатој проповеди енглеског песника
Yона Дона (1573-1631), узетој из Медитације YВИИ. Поред врсних песама,
овај духовник и мислилац писао је и тзв. девотионс, односно молитве,
побожнице. Ову проповед, из које је наш председник узео навод, вредело
је у целини предочити члановима Савета безбедности, којима метафизички
песници с почетка YВИИ века свакако нису најбоље познати. То место, у
целини, гласи:
“Ниједан човек није острво, нити је цео у себи; сваки
је човек грумен континента, део целине. Ако море откине груду земље,
Европа се смањи, као да јој је читав рт откинут, као да је у питању
имање твог пријатеља, или твој лични посед; смрт сваког човека умањује
ме, јер сам садржан у људском роду, и никад не могу знати за кога звона
звоне; звоне за тебе.”
Тако Yон Дон, у брошури објављеној 1624, а
поводом опсаде Кадиса, у Андалузији, догађаја коме је, у раној
младости, присуствовао, и кога се, тридесетак година касније, у
болесничкој постељи, сећа. Звона, која су се огласила за време уништења
Шпанске армаде, 1588, одјекују кроз сва бомбардовања у протекла четири
века, а Србија је такве нападе, у новијој прошлости, доживела неколико
пута. Као што ниједан човек није острво, тако је и свако раздобље део
нераздељиве историјске целине. Агресија из 1999. погодила је, са нама,
цео свет. (…)
Једна реч из Донове молитве, поред симболичког, има,
за нас, данас, и конкретно значење. То је оно цлод (Иф а Цлод бе њасхед
ањаџ бџ тхе Сеа)… Цлод је груда земље, бусен, земаљско тло. Косово је
један такав грумен земље који се откида од Европе, и од Србије као
европске земље, зарад глобалистичких планова. После те отимачине мање
је Европе, и мање је живота у свакоме од нас.
Коштуница је поставио
правну конструкцију за све озбиљне разговоре о судбини наше јужне
покрајине, утврдио линију садашње и будуће одбране Косова. Донде, докле
не признајемо отимачину, стање је за нас непромењено, онакво какво је,
мање или више, вековима биле. Онај ко у будућности нађе могућности, и
храбрости, за исправљање неправде, имаће на шта да се ослони. Зборник
Коштуничиних наступа твори кодекс нашег историјског права, и даје
пример како се треба борити кад је исход неизвестан, а непријатељ
неупоредиво јачи. Јачи о свега, осим од нашег схватања части, и нашег
самопоштовања.

(Текст је прочитан на додели награде “Живко Топаловић” у Српској књижевној задрузи, 27. новембра 2008)

Милован Данојлић