Živadin Jovanović Beogradski forum za svet ravnopravnh – 4. novembar 2008.

Živadin Jovanović 4. novembar 2008.

Beogradski forum za svet ravnopravnh

Nije sporno ko dominira javnom scenom, medijima, kapitalom, vlascu. Neokokonzervativci, bez obzira na boje i retoriku, su brojniji u političkoj areni. Veci deo intektualaca drži se pasivno, posmatra i čeka, da se stvore, ili da im neko drugi stvori, uslove za aktivniju ulogu i promišljanje novih ideja. Drugi deo se u potpunosti pomirio sa „medjunarodnom podelom rada“ i ne pomišlja da se napreže o vizijama pravednog i bogatijeg društva kad i tako sve stiže gotovo na talasu „Vašingtonskog dogovora“. Tako ispada da su najviše u pravu i najviše društvenog uticaja imaju intelektualci koji su na državnim jaslama, u državnim strukturama. Zvanični intelektualci. „Obrazovanština“ što bi rekao Slženjicin. Oni su za to da je bolje ponašati se po globalistickim skriptama iz Vašingtona, eventualno iz Brisla, nego istraživati, razmišljati i pisati sopstvene knjige o razvoju društva.

Izvesno je da su u drustvu daleko brojniji slojevi stanovništva, građana, koji su opredeljeni za socijalnu pravdu, stvarne a ne formalne jednake sanse, za dostojanstvo i ravnopravnost ljudi, naroda i drzava, napose, Srbije. U svetskim i evropskim relacijama, reklo bi se, stvari se, ipak, pomeraju njima u susret, dakle, suprotno idejama i praksi neoliberalizma. O tome svedoci globalna ekonomska, ne samo finansijska kriza kako se u medijima, uglavnom, predstvlja. Nju ce tesko zaustaviti pet ili deset hiljada milijardi evra pomoci finansijskim i osiguravajucim privatnim kompanijama. Nikakve inekcije novca u postojece stubove nekonzervativnog, neoliberalnog sistema odnosa, nece, po našem uverenju, eliminisati duboke uzroke globalnih poremećaja. Rešenja će morati da se potraže u radikalnoj preraspodeli društvenog bogatstva, odnosno, profita. I to je ono što može vratiti zapadna društva na put veće socijalne i ekonomske stabilnosti, poštovanja suštinskih ljudskih prava, eliminisanja medijske represije nad intelektom i zdravim razumom, isključenja razaranja i ratova pod lažnim izgovorima.

Kriza neokonzervativnog i neoliberalnog sistema je duboka i sveobuhvatna. Ona je strukturna, obuhvata ekonomiju, političko ruedjenje koje je sve više ljuštura od demokratije, moral i sukob proklamovanih i stvarno važećih društvenih vrednosti. Takva kriza teško se može izlečiti sa manje ili vise novca. Potrebne su korenite promene. Demokratija je jedan od simbola zapadnih vrednosti. Šta je u praksi ostalo od zapadne demokratije? Ćinjenica je da je „demokratska vlast“ danas dalja od naroda nego ikada u čitavom periodu od prve buržoaske revolucije. Ko brusi moral društva, ko ga štiti od devijacija ako je veci deo medija u rukama najkrupnijeg kapitala. Umesto branioca istine i interesa „demosa“ najmoćniji elektronski mediji zastupaju interese uzanog sloja najbogatijih, interese par procenta gadjanskog društva koji drže u pokornosti sve ostale. To što povremeno bljesnu hrabri mediji, ili novinari-pojedinci šireći istinu neprijatnu za establišment, što ponekad čak uspeju da promene i vlast, ne može promeniti suštinsku ulogu većeg dela medija kao poluga krupnog, najčešće, vojno-industrijskog i finansijskog, kapitala. Pogotovu u najmoćnijim državama kao što su SAD, na primer. Ko u demokratskim zemljama Zapada pita, ko poštuje volju građana kada je reč o pokretanju ratova, izdvajanju enormnih sredstava za oružje, za destrukciju drugih ljudi i njihovih dobara?

Kada se vlast povodom nekog važnog pitanja nadje nasuprot volji građana, njena je reakcija da se vlast ne može povoditi, niti bilo kome ugadjati – „mora postupati odgovorno“. „Odgovorno“, vlo često u praksi znači – mora trošiti na oružje umesto na standard, mora voditi, ili bar učestvovati u ratovima sa lažnim povodima! Setimo se samo, koliko je uopšte parlamenata, ili kongresa pitano i dalo sglasnost 1999. za pokretanje agresije NATO protiv Srbije (SRJ). O ratovima posle toga – u Avganistanu i Iraku – još manje. Da li bi uopšte bilo moguce voditi silne ratove koje je zapadni, demokratski establišment, vodio vecim delom 20. i u prvoj dekadi 21. veka da je poštovana demokratska volja gradjana. O kakvom moralu i sistemu vrednosti govore manipulacije insceniranim „masakrom civila u Račku“, pregovorima u Rambujeu sa „lestvicom koju Beograd ne može da preskoči“, predstavom „Statusni pregovori“ u Beču u kojima jedna strana igra, a druga statira da johj stigne obećano. Kakvo je zdravlje morala onih koji anesteziraju naciju pretnjom oružja za masovno uništavanje za koje znaju da ne postoji ali je svejedno tu virtuelnu pretnju uzimaju za pokretanje agresije i okupacije Iraka, jedne od energentima najbogatijih zemalja na svetu…

Da li je moguće da je svet poodavno globalno selo, ali da je finansijska kriza u SAD nastala zbog „nemorala“ šačice nezasitih bankarskih i menadžera osiguravajucih kompanija?! Šta se uopšte od globalne ekonomske krize može objasniti nepokrivenim hipotekarnimn kreditima i neisplaćenim menicama! Ništa, ili vrlo malo, razume se.

Nedavni smit 21 ekonomski najmocnije drzave u Vasingtonu samo je prvi korak ka prihvatanju multilateralizma u finansijsko-ekonomskim pitanjima od strane onih koji su do sada, manje vise, unilateralno ocenjivali šta im je u interesu i shodno tome odlucivali, koji su u, diktirali vecem delu sveta da je u njihovom interesu da se ne bune već da podržavaju najbogatije i najrazuzdanije, da placaju tudje ratove i političke hazarde svake vrste. Od multilateralizma u ekonomsko-finansijskoj oblasti, ako uopšte ima iskrenog opredeljenja za to, teško išta dobro može da proizadje ako se istovremeno ne prihvati multilateralizam u politickim i pitanjima bezbednosti. Ako zaključak ima osnove, onda smo na pragu dubokih promena ukupnog sistema medjunarodnih odnosa i sasvim drugačijeg rasporeda moći na globalnoj sceni. Uz sve otpore, pokušaje da se teret krize prebaci na pleca slabijih, pa i moguća dramatična zaoštravanja.

Na evropskom planu paznju privlaci promena na levici. Ekonomsko-finansijska kriza izbija na površino istovremeno dok se produbljuje i kriza gradjanske levice. Ta kriza u dve najvece evropske zemlje, Nemackoj i Francuskoj, izražava se preko raslojavanja tradicionalno levih gradjanskih partija i jačanje uticaja radikalnijih levih struja i opcija. U Nemackoj Partija levice Oskara Lafontena i Gregora Gizija, bliska nizu evropskih komunističkih partija, grabi biračko telo tradicionalne SPD i kao parni valjak sa svakim novim izborima napreduje ka parlamentima landova i Bundestagu u kome već ima solidno prisustvo. U Francuskoj socijalistkinja liberalnih pogleda Segolen Roajal za malo je izgubila utakmicu sa Sarkozijem za predsednika Francuske Republike, ali je zato na internim partijskim izborima za predsednika Socijalističke partije glatko poražena od radikalne levičarke Obri. Kriza gradjanske levice i radikalizacija novih levih snaga odvija se po kriterijumima odnosa prema raspodeli drustvenog bogatstva, globalizaciji kao ideologiji dominacije, izdvajanjima za vojne budžete i ratovima. Da li je to trenutno i privremeno, ili je reč o trendu radikalizacije evropske levice, na odgovor se nece dugo čekati. Izbori su uvek pred nama – na nacionalni ili za EP.

Živadin Jovanović

Beogradski forum za svet ravnopravnih

Eine Antwort

  1. Pored svih tih argumenata postavlja se pitanje, zašto je to tako i kako je moglo uopšte doći da ove katastrofe u kojoj se svet nalazi. Po mojem mišljenju je tu u pitanju greška u sistemo, ovoga puta, krupnog kapitala jer se oteo demokratskoj kontroli.
    Diktira političkoekonomske uslove, postavlja ultimatume vladama i strankama pa čak putem svog kapitala utiču na izbor i samog američkog predsednika i to sve bez i trunke demokratske kontrole. Politika, stranke pa i vlade podlegle su moći ne kontrolisanog kapitala koji se u svako doba i noći moše premestati iz države u državu sa kontinenta na kontinent zahvaljijući globalizaciju . Umesto da demokratija kontroliše kapital, kapital uslovljava i kontroliše demokratiju.
    To je omogućilo bosovima velikog kapitala da razviju mafijske strukture kako bi uticali na politiku a kad krene nizbrdo da ne snose nikakvu odgovornost. Tako upravljaju svetom tristo do četirsto najbogatijih ljudi sveta koji drže u svojim rukama preko osamdeset procenata svetskog kapitala odnosno celokupnog svetskog bogatstva a da za svoje promašaje ne snose nikome odgovornost. Svaka gravirna greška koja bazira na zloupotrebi demokratije, na temeljima korupcije, vodi neminovno u katastrofu i na kraju do raspada samog sistema iz kojeg je proizašla. Tome je podlegao takozvani komunistički sistem tome će podleći i ovaj krvoločnog kapitalizma, pitanje je samo po kojoj ceni i kojim žrtvama običnog sveta.
    Dušan Nonković

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

<span>%d</span> Bloggern gefällt das: