Библиотека и личност:

Горан Миленковић

Библиотека и личност:
силе немерљиве Јована Пејчића

По­што­ва­не ко­ле­ги­ни­це и ко­ле­ге,

Из глав­но­га де­ла на­сло­ва мо­же­те ви­де­ти да ов­де же­лим да уоб­ли­чим не­ко­ли­ко ми­сли ко­је су­шти­ном при­па­да­ју ту­ма­че­њу оног од­но­са ус­по­ста­вље­ног из­ме­ђу по се­би сло­же­них по­ја­ва као што су би­бли­о­те­ка, са јед­не стра­не, и лич­ност, са дру­ге. Тај од­нос, бу­ду­ћи бо­гат, сло­је­вит и те­шко ис­цр­пив, ов­де не­ће би­ти опи­си­ван у свој сво­јој прет­по­ста­вље­ној раз­но­свр­сно­сти. И то је пр­ва ствар ко­ју тре­ба на­го­ве­сти­ти.
Оно што та­ко­ђе прет­ход­но мо­рам да учи­ним је­сте то да вам у ма­ло­ме оцр­там кон­ту­ре про­сто­ра у ко­ји­ма се, ми­сле­ћи о про­бле­ми­ма на­ве­де­ног од­но­са, кре­ћем. Ка­кав је то, за­и­ста, про­стор?
Од­го­вор је: то је про­стор раз­ми­шља­ња и пи­са­ња о би­бли­о­те­кар­ству и би­бли­о­те­ци.
И бли­же: ка­да се у не­ко­ли­ким мо­јим тек­сто­ви­ма раз­ми­шља о про­бле­ми­ма то­га про­сто­ра, тач­ке про­зир­но­сти се увек про­на­ла­зе у тре­пе­ра­вим и нео­све­тље­ним гра­нич­ним пре­де­ли­ма, у ко­ји­ма, ка­ко то би­ва, чвр­сте и на­из­глед не­по­ме­ри­ве ства­ри по­чи­њу у до­ди­ру и од­но­су да гу­бе на­ве­де­не атри­бу­те – за­сно­ва­но­сти и оде­ље­но­сти. Са тих гра­ни­ца, гра­ни­ца про­ме­на и пре­ли­ва­ња, до­ди­ри­ва­ња и ста­па­ња, раз­ми­шља­ње о би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­ка­ри­ма до­во­ди до ра­зно­ли­ких са­зна­ња: о за­чуд­ној ме­лан­хо­лич­ној при­ро­ди по­је­ди­них би­бли­о­те­ка­ра и до уви­да у су­шти­не раз­ло­га тих ме­лан­хо­лич­них ста­ња; за­тим, за­кљу­ча­ка по ко­ји­ма пи­са­ње о би­бли­о­те­ка­ма је­сте пре све­га пи­са­ње, те да оно као та­кво мо­ра да се осло­бо­ди кру­то­сти и јед­но­смер­но­сти, по­себ­но у тре­ну­ци­ма ка­да би­бли­о­теч­ки ум опи­су­је се­бе и сво­ју свр­ху у све­тло­сти оп­штих ства­ри: кул­ту­ре, ци­ви­ли­за­ци­је, ду­хов­но­сти; исто та­ко, те­о­ри­ја би­бли­о­те­кар­ства је­сте пре све­га те­о­ри­ја; ко­нач­но, она, те­о­ри­ја би­бли­о­те­кар­ства, и не по­сто­ји, већ увек по­сто­је са­мо ра­зно­ли­ке би­бли­о­теч­ке те­о­ри­је. От­куд ме­лан­хо­ли­ја у би­бли­о­те­кар­ству? Ка­да по­сто­ји, ме­лан­хо­ли­ја про­из­ла­зи из не­по­ве­ре­ња у исти­ну ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­ног го­во­ра о би­бли­о­те­ка­ма, а ми­шље­ње и пи­са­ње о би­бли­о­те­ци, ка­да су осло­бо­ђе­ни иде­о­ло­шких сте­га, ја­вља­ју се као ме­ста осва­ја­ња ну­жних и оба­ве­зу­ју­ћих сло­бо­да, као ме­ста са­мо­о­сло­бо­ђе­ња од ме­лан­хо­лич­ног и скеп­сом про­же­тог ка све­ту окре­ну­тог пе­си­ми­зма.
И још бли­же, ка про­бле­му: ме­лан­хо­лич­ни би­бли­о­те­ка­ри жи­ве и де­ла­ју у би­бли­о­те­ци. Они су ту, да­нас и ју­че, у све­ту ко­ји је опи­сан и опи­су­је се као дру­штво ин­фор­ма­ци­ја, у ко­је­му су се­ми­о­ти­ка, со­ци­јал­на епи­сте­мо­ло­ги­ја, ме­наџ­мент­ско-мар­ке­тин­шке стра­те­ги­је и про­фе­си­о­нал­на ети­ке­ци­ја оно што об­ли­ку­је и чи­ме се би­бли­о­те­кар­ство де­фи­ни­ше и по че­му се пре­по­зна­је. У би­бли­о­те­ци по­сто­је за­ко­ни по­на­ша­ња, прак­са ко­му­ни­ка­ци­је, основ­ни по­јав­ни об­ли­ци по ко­ји­ма се сва­ки сег­мент де­ло­ва­ња мо­же пре­по­зна­ти као би­бли­о­те­кар­ски. Да­нас се ка­же: да је са­мо то и то би­бли­о­те­кар­ство, и да са­мо као та­кво тим име­ном и мо­же да се на­зо­ве. По­слу­шај­мо, пак, шта у јед­ној ан­ке­ти, сле­де­ћи ту нит, из­го­ва­ра не­и­ме­но­ва­ни аме­рич­ки ко­ле­га би­бли­о­те­кар: «Ми мо­ра­мо би­ти агре­сив­ни­ји у обу­ци но­вих про­фе­си­о­на­ла­ца и од­стра­ни­ти све оне ко­ји не ви­де или не раз­у­ме­ју по­тре­бу за кре­а­тив­ним за­до­во­ља­ва­њем ин­фор­ма­ци­о­них по­тре­ба.»
Да­кле: «ви­де­ти и раз­у­ме­ти», тј. ми­сли­ти и пи­са­ти, али дру­га­чи­је, не­ким дру­гим је­зи­ком и не­ким дру­гим ре­чи­ма, те­же­ћи ка про­сто­ру ван­гра­нич­ном и ме­ђу­гра­нич­ном. И, са дру­ге стра­не а у исто вре­ме, за­др­жа­ти сво­је ру­ке у са­ми­ло­сти дру­штве­ној и не би­ти од­стра­њен.
И, ко­нач­но, пи­та­ња – ка­ко све то, ви­де­ти и раз­у­ме­ти дру­га­чи­је и не би­ти од­стра­њен, ка­ко сва та по се­би су­прот­ста­вље­на гле­ди­шта ути­ша­ти? По­сто­ји ли не­ка­кво ста­ње ве­ли­ке по­ми­ре­но­сти, и где, или мо­жда – у ко­ме га мо­же­мо спо­зна­ти?
Под­се­ти­ће­мо се, у том прав­цу, ве­ли­ко­га и слав­но­га би­бли­о­те­ка­ра Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва и при­се­ти­ће­мо се не­ко­ли­ких ван­ред­но сло­же­них ре­чи о ње­му. За­хвал­них ре­чи, ре­ци­мо, Ци­ол­ков­ског, ко­ји је го­во­рио: «Он је био иде­ал­ни би­бли­о­те­кар»; или, на при­мер, са­свим праг­ма­тич­них ре­чи На­та­ли­је Ан­дре­је­ве Пе­тро­ве, по ко­ји­ма «Фјо­до­ров ве­ли­ку па­жњу по­све­ћу­је раз­ме­шта­ју књи­га, ка­та­ло­шком ли­сти­ћу и ано­та­ци­ји уз књи­гу.» Али, по­гле­дај­мо од­мах шта сам Фјо­до­ров ми­сли о тој ис­тој ства­ри, у тек­сту «Му­зеј, ње­гов сми­сао и исти­на»: «За нас», ве­ли Фјо­до­ров, «ни­је мо­гу­ћа кла­си­фи­ка­ци­ја књи­га»; «ка­та­ло­ги­за­ци­ја је по­ку­шај да се у јед­ну књи­гу, `би­бли­ју`, по­ве­жу све књи­ге, а сам ка­та­лог је не­ка вр­ста на­сло­ва те књи­ге»; та­кав си­стем, ме­ђу­тим, ни­је мо­гућ, ни­ти је мо­гућ јед­но­ста­ван про­је­кат тзв. «об­је­ди­ња­ва­ња у жи­во­ту», јер је све усред рас­ко­ла; због то­га ни би­бли­о­те­ке ви­ше не пред­ста­вља­ју је­дин­ство, а и му­зеј се (при че­му тре­ба има­ти у ви­ду да је за ње­га му­зеј пот­пу­ни си­но­ним са би­бли­о­те­ка) на исти на­чин рас­па­да, по­ста­ју­ћи скла­ди­ште, у ко­јем се чу­ва­ју «не­по­треб­не ства­ри, ста­ру­ди­ја и от­пад», итд. Слав­ни би­бли­о­те­кар и фи­ло­соф, Ни­ко­лај Фјо­до­ров за­и­ста је био иде­а­лан би­бли­о­те­кар, и оно што је спољ­на по­јав­ност би­би­о­те­ка­ра – кон­такт са ко­ри­сни­ком, кон­такт са фон­дом, ње­го­ва сва­ко­ли­ка и по­себ­на зна­ња, итд. – у скла­ду је са ви­зи­јом иде­ал­не су­шти­не функ­ци­о­ни­са­ња ин­сти­ту­ци­је би­бли­о­те­ка­ра, и у ње­го­вом вре­ме­ну, и у на­шем. Тај склад је, ме­ђу­тим, уме­сто у оп­штим дру­штве­ним и ди­сци­пли­нар­ним кон­вен­ци­ја­ма јед­но­га вре­ме­на, јед­ним бит­ним де­лом уко­ре­њен у са­свим дру­гим, уда­ље­ним ду­би­на­ма, у јед­ном са­свим дру­гом уни­вер­зу­му: уме­сто ути­ли­та­ри­зма, код Фјо­до­ро­ва ту је су­пра­мо­ра­ли­зам, иде­ја о му­зе­ју као са­бо­ру лич­но­сти ни­је иста као иде­ја о му­зе­ју као ску­пу ства­ри, и не­ке ре­чи, те­мељ­не и бит­не, као што су вас­кр­са­ва­ње, лич­ност, чо­век, са но­вом и од­суд­ном бо­јом на­ле­жу и на на­ше вре­ме. Лич­ност Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва би­бли­о­те­ка­ра ни­је, сто­га, јед­на­ка ње­го­вом прак­тич­ном и ни­ма­ло ба­нал­ном по­ја­вљи­ва­њу у Чер­то­вој би­бли­о­те­ци и ка­сни­је у Ру­мјан­це­вље­ву му­зе­ју у Мо­скви, што би у та­квом ис­хо­ду сли­чи­ло ка­квој дру­штве­ној ма­ски, али ни­је ни не­што су­прот­но то­ме, не­што то­ме ту­ђе. Али је она не­што ви­ше од тог по­ја­вљи­ва­ња, ко­је зах­те­ва има­ги­нар­ни над­зор­ник вре­ме­на. Ње­го­ва лич­ност, и уоп­ште лич­ност би­бли­о­те­ка­ра, ка­кву ја ов­де же­лим да по­сма­трам, го­во­ре­ћи, из­ме­ђу оста­ло­га, о јед­ном вред­ном и ван­ред­ном би­бли­о­те­ка­ру-ства­ра­те­љу из на­ших да­на, Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу, об­у­хва­та, да­кле, и јед­но и дру­го. И «ви­де­ти и раз­у­ме­ти», и би­ти ту. То је­сте, пре све­га, лич­ност у огле­да­њу, у са­од­но­ше­њу, лич­ност ко­ја се раз­ли­ва пре­ко по­ро­зних кра­ји­ча­ка – ди­сци­пли­нар­них, фор­мал­них, не­ста­бил­них, не­ствар­них, ко­ја се са­ма по се­би ули­ва у сва­ки об­лик – лич­ност ко­ја у огле­да­њу и са­мо­о­гле­да­њу пре­кри­ва сва­ки по­глед на се­бе јед­ним не­сва­ки­да­шњим до­жи­вља­јем це­ли­не, и чи­је иси­ја­ва­ње, за­чу­до, као да до­ла­зи са свих стра­на.
Оно што на хо­ри­зон­ту же­ли да на­зре по­ме­ну­ти ап­стракт­ни би­бли­о­теч­ки ум, и оно што по­ко­ји ме­лан­хо­лич­ни би­бли­о­те­кар «ви­ди и раз­у­ме», мо­же би­ти, у исто вре­ме, и поп­ту­но са­гла­сно, и пот­пу­но не­по­ду­дар­но, и пот­пу­но ути­ша­но у ме­ђу­соб­ном скла­ду. Исто та­ко, мо­же се оно јед­но што је пи­са­но, о би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­кар­ству, вра­ћам се у про­стор пи­са­ња, огле­да­ти у оном дру­гом, што је пи­са­но истом ру­ком, во­љом и хте­њем исто­га ду­ха, о ства­ри­ма оп­штим и ви­шим, а јав­ни лик, или јав­ни је­зик, ка­да се ми­сли о би­бли­о­те­ка­ма и њи­хо­вом све­ту, мо­ра се из­го­ва­ра­ти и схва­та­ти и из ово­га дру­го­га, где су мо­жда свем пи­са­њу те­ме­љи. Да ли је то, за­и­ста, та­ко?
Јо­ван Пеј­чић, би­бли­о­те­кар о ко­јем у том сми­слу же­лим да ка­жем не­ко­ли­ко ре­чи, по сво­јем је основ­ном усу­ду убро­јив у гру­пу ви­но­гра­да­ра ду­ха, оних ари­сто­кра­та уну­тра­шњих сна­га ко­ји из­ме­ђу два­ју бли­ских да­ту­ма од­ре­ђе­них тај­ним по­сто­ја­њем «не­ви­дљи­ве ге­о­гра­фи­је ма­ште и ума, ис­тра­жи­ва­ња и хте­ња», ка­ко он на­во­ди у пред­го­во­ру јед­ној од сво­јих књи­га, из­ро­де то­ли­ко од сво­је­га де­ла ко­ли­ко је по­треб­но за чи­тав је­дан ства­ра­лач­ки жи­вот по­сто­ја­ног и не­пре­ки­ну­тог де­ла­ња. И ни­је ни­ма­ло слу­чај­но што је једaн од сво­јих по­кло­нич­ких тек­сто­ва по­све­тио рад­но­ме да­ну ве­ли­ко­га Јо­ва­на Скер­ли­ћа, го­во­ре­ћи о де­лат­ни­ку та­ко­ре­ћи од исте вр­сте. У вре­ме­ну од 1979. до 1996. био је за­по­слен у Би­бли­о­те­ци гра­да Бе­о­гра­да: уред­ник књи­жев­не три­би­не (1979–1986), шеф Оде­ље­ња пе­ри­о­ди­ке (1987–1991), по­моћ­ник управ­ни­ка (1992), на­чел­ник По­себ­них фон­до­ва би­бли­о­те­ке (За­ви­чај­но оде­ље­ње, Пе­ри­о­ди­ка, Оде­ље­ње умет­но­сти 1993–1996); за рад у би­бли­о­те­кар­ству др­жав­на Ко­ми­си­ја за од­ре­ђи­ва­ње струч­них зва­ња би­бли­о­теч­ких рад­ни­ка до­де­ли­ла му је 1995. го­ди­не струч­но зва­ње би­бли­о­те­ка­ра-са­вет­ни­ка; био је уред­ник у ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма Би­бли­о­те­кар (1981–1985), и Но­ви­на­ма Бе­о­град­ског чи­та­ли­шта (1991), уред­ник из­да­вач­ке де­лат­но­сти Би­бли­о­те­ке гра­да Бе­о­гра­да 1990–1994. (еди­ци­ја „Ср­би­ја и ју­жно­сло­вен­ско пи­та­ње“); за књи­гу о Гли­го­ри­ју Во­за­ро­ви­ћу до­био је на­гра­ду „Ге­ца Кон“ (1997). А у вре­ме­ну од 1996. до 2005. го­ди­не, са дру­ге стра­не, ус­пео је да дâ де­сет аутор­ских књи­га (са те­ма­ма из књи­жев­но­сти, на­у­ке о књи­жев­но­сти, исто­ри­је књи­га и би­бли­о­те­ка, фи­ло­со­фи­је, есте­ти­ке, кул­тур­не исто­ри­је, кул­ту­ро­ло­ги­је), да при­ре­ди и об­ја­ви у пр­вих пет го­ди­на ово­га ве­ка пет из­ван­ред­них ан­то­ло­ги­ја (срп­ских мо­ли­та­ва и по­хва­ла у ра­спо­ну од три­на­е­стог до два­де­се­тог ве­ка, драм­ских пи­са­ца); у по­след­њих де­сет го­ди­на при­ре­дио је и вра­тио у срп­ску кул­ту­ру ви­ше од де­сет књи­га (тре­ба по­ме­ну­ти из­ван­ред­на из­да­ња ка­пи­тал­не Исто­ри­је но­ве срп­ске књи­жев­но­сти Јо­ва­на Скер­ли­ћа, за­тим пр­ви пут у це­ли­ни са­ку­пље­них пе­са­ма Ми­ла­на Ра­ки­ћа, а на истом при­ре­ђи­вач­ко-кри­тич­ком по­слу ба­вио се по­себ­но и Све­тим Са­вом, Ју­сти­ном По­по­ви­ћем, Иси­до­ром Се­ку­лић, Бог­да­ном По­по­ви­ћем, Ра­де­том Дра­ин­цем, Бра­ни­ми­ром Ћо­си­ћем). Био је уред­ник и Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка, тзв. тре­ће се­ри­је, Књи­жев­не кри­ти­ке, Сту­ден­та, Срп­ског ју­га и др. ча­со­пи­са. Аутор је 271 лек­си­ко­граф­ске је­ди­ни­це о срп­ским пи­сци­ма, исто­ри­ча­ри­ма и те­о­ре­ти­ча­ри­ма књи­жев­но­сти 20. ве­ка у Ма­лој ен­ци­кло­пе­ди­ји Про­све­та (I–III, Бе­о­град 1986, 21989) и са­рад­ник де­се­ти­на ли­сто­ва и ча­со­пи­са. А са­да је на­став­ник Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ни­шу, где, не за­бо­ра­вља­ју­ћи би­бли­о­те­кар­ске за­ве­те, пре­да­је Срп­ску књи­жев­ност XX ве­ка.
И у свим овим ме­ан­дри­ма ње­го­во­га ства­ра­ла­штва, це­ло­ви­тог и ви­ше­знач­ног, мо­гу се ви­де­ти тра­го­ви огле­да­ња. Огле­да­ње, у по­себ­ном сми­слу ко­ји сам у прет­ход­ним ре­до­ви­ма по­ку­шао да обра­зло­жим, за Јо­ва­на Пеј­чи­ћа има дру­го име ко­је зна­чи исто: Де­ло, Це­ли­на. Ако не­ма Де­ла, ка­зу­је он, по­сто­ји са­мо – При­лог. Го­во­ре­ћи о оним су­шти­на­ма што се мо­гу из­на­ћи у две­ма ње­го­вим књи­га­ма ко­је су по­нај­ви­ше по­све­ће­не би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­кар­ству, јед­ној под на­зи­вом За­сно­ви Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа, дру­гој Кул­ту­ра и пам­ће­ње, гре­шио бих ако га не бих по­сма­трао кроз тај бла­го­дет­ни и за­хвал­ни по­глед. Та­ко тре­ба прет­по­ста­ви­ти да ће оним истим зах­те­ви­ма и осо­би­на­ма ко­је је­су срж ње­го­во­га де­ла би­ти обе­ле­же­не и ње­го­ве ми­сли о би­бли­о­те­ци: то је Зна­ње, пре­ма на­у­ци и со­ци­о­ло­ги­ји ду­ха, то је Ми­сли­лац, пре­ма школ­ском ми­сли­о­цу, то је ми­сао о Учи­те­љи­ма као учи­те­љи­ма са­мо­стал­но­сти, а не учи­те­љи­ма пре­сли­ка­ва­ња узо­ра, то је ду­хов­ни ари­сто­кра­ти­зак по­је­дин­ца, чи­ја је сло­бо­да у са­мо­ћи и ства­ра­њу (низ тек­сто­ва: о Емер­со­ну, Ал­фре­ду де Ви­њи­ју, Мал­роу…), то је фи­ло­со­фи­ја ду­хов­ног ели­ти­зма, то је на­гла­ша­ва­ње од­но­са, ди­ја­ло­га и етич­но­сти, то је от­кри­ве­ње тај­не и ду­ха усред до­ди­ру­ју­ћих ства­ри, то је иде­ја о те­ме­љу, за­сно­ву, то је иде­ја о по­зва­њу. Оп­шта чи­ње­ни­ца ства­ра­ња Јо­ва­на Пеј­чи­ћа је­сте бу­ђе­ње би­ћа и ње­го­во по­ста­вља­ње у ста­ње кри­зе / кре­та­ња, не би ли се у о-пи­си­ва­њу сми­ри­ва­ња на­шла по­у­зда­ни­ја лич­на и оп­шта ег­зи­стен­ци­јал­на ле­жи­шта. Пи­са­ње, по ње­му, има за­кон: чи­ње­нич­ну пот­пу­ност, уну­тра­шњу ве­ро­до­стој­ност и ле­по­ту на­пи­са­ног. Пот­пу­ност се од­но­си на чи­ње­ни­це, ве­ро­до­стој­ност на чи­ње­ни­це и на текст, а ле­по са­мо на ово по­то­ње.
И по­гле­дај­мо, ре­ци­мо, са­мо на­сло­ве ње­го­вих две­ју би­бли­о­те­кар­ству по­све­ће­них књи­га: у пр­вој, по­све­ће­ној Гли­го­ри­ју Во­за­ро­ви­ћу, пр­вом срп­ском књи­го­ве­сцу, пр­вом срп­ском књи­жа­ру, пр­вом срп­ском са­мо­стал­ном из­да­ва­чу, осни­ва­чу пр­ве јав­не би­бли­о­те­ке у Бе­о­гра­ду (пр­вог, ка­ко је та­да го­во­ре­но, књи­го­хра­ни­ли­шта), из­да­ва­чу пр­вих це­ло­куп­них де­ла јед­ног срп­ског пи­сца (До­си­те­ја Об­ра­до­ви­ћа), за­штит­ни­ку кул­тур­них до­ба­ра, твор­цу и до­ма­ћи­ну књи­жев­ног цен­тра у ко­јем ће се ро­ди­ти ми­сао о осни­ва­њу Дру­штва срп­ске сло­ве­сно­сти и ко­ји ће би­ти за ду­го го­ди­на ду­хов­ни цен­тар Бе­о­гра­да, ку­ћа у ко­јој ће се сре­та­ти ли­те­ра­те и љу­ди од кул­ту­ре, итд., у ње­ном на­сло­ву чи­та­мо реч за­снов и слу­ти­мо – ни­ске ре­чи на­дах­ну­тих иде­јом уте­ме­ље­ња. Али и уну­тар књи­ге, по­све­ће­не на­чел­ни­ку књи­го­хра­ње­ња срп­ско­га и срп­ско­га књи­же­ства, у оно­ме ка­ко је она пи­са­на, мо­же­мо пре­по­зна­ти ону бит­ност ко­ја за­вре­ђу­је пам­ће­ње – ре­чи у мо­тоу књи­ге Кул­ту­ра и пам­ће­ње су ре­чи Ер­не­ста Ре­на­на, упо­зо­ра­ва­ју­ће – да су „за­бо­рав и ћу­та­ње […] ка­зна ко­ју до­су­ђу­је­мо све­му што је не­до­стој­но и сва­ки­да­шње на овој шет­њи кроз жи­вот». Те ка­да се, при освр­та­њу на кул­тур­ну исто­ри­ју Бе­о­гра­да, на Бе­о­град као из­да­вач­ки цен­тар од ста­ри­не, на књи­жар­ство гра­да Бе­о­гра­да, на исто­ри­јат Па­три­јар­шиј­ске би­бли­о­те­ке, На­род­не би­бли­о­те­ке Ср­би­је, Уни­вер­зи­тет­ске би­бли­о­те­ке и Би­бли­о­те­ке гра­да Бе­о­гра­да, и исто­ри­јат бе­о­град­ских ар­хи­ва, окре­ће­мо ка про­шло­сти у чи­ну пам­ће­ња, то он­да ни­је са­мо пи­та­ње љу­ба­ви пре­ма исто­ри­ји и осе­ћа­ња ду­га пре­ма на­ци­о­нал­ној тра­ди­ци­ји, већ је то јед­но опре­де­ље­ње ства­ра­лач­ке он­то­ло­ги­је Јо­ва­на Пеј­чи­ћа и је­дан ван­ре­дан на­чин да се нај­бо­ље уте­ме­љи на­ша не­си­гур­на и ле­лу­ја­ва ствар­ност. То је за­зи­ва­ње по­зва­ња, ве­ли­ке ре­чи ко­јом обе­ле­жа­ва­мо сво­је ду­го­ве пре­ма ве­ли­ким ства­ри­ма, те се у ње­му оп­хо­ди­мо, да по­но­во и не слу­чај­но по­ме­нем Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва, као у жи­вом хра­му чи­је не­ста­ле бо­го­ве и ста­нов­ни­ке тре­ба вас­кр­сну­ти. То је скре­та­ње па­жње на Зна­ње Во­за­ро­ви­ће­во, на ње­го­ву по­себ­ност, на ње­го­во по­себ­но ум­стве­но и спе­ци­јал­но про­фе­си­о­нал­но бли­ста­ње оба­ви­је­но тај­ном ге­ни­јал­но­сти, а не су­ва при­ча, оде­љак у ре­кон­струк­ци­ји дав­них да­на. И не са­мо љу­бав пре­ма ре­кон­стру­и­са­њу. То је акри­бич­но на­ста­ло жи­во тки­во са­вре­ме­но­сти, низ чи­стих и тач­них ин­фор­ма­ци­ја, то је сло­жај фе­но­ме­на и чи­ње­ни­ца, то је, ко­нач­но, текст пи­сан та­ко да сам се­бе ис­так­не, стил­ски обе­ле­жен, про­чи­шћен и бо­гат. То је окре­та­ње ка стај­ним тач­ка­ма оп­ште ду­хов­не исто­ри­је, чи­ји су пиг­мен­ти уте­ме­љи­ва­чи и по­кре­та­чи. То је уз­но­ше­ње се­бе у ло­ги­ку кул­тур­но­и­сто­риј­ских исти­на, у ко­ји­ма по­сто­ји­мо са­мо ако се у њих уло­жи­мо. То је отво­ре­но кре­та­ње ка ци­љу, са отво­ре­ним при­зи­ва­њем бес­кра­ја, хра­бро у да­ни­ма све­оп­ште ра­ци­о­на­ли­за­ци­је. То је, ка­ко ка­же Јо­ван Пеј­чић, удах­њи­ва­ње жи­во­та тек­сту, та­ко што га чи­ни­мо Из­во­ром.
И све ово сто­га што ни­је мо­гу­ће про­ћи по­ред раз­ми­шља­ња о би­бли­о­те­ци и би­бли­о­те­кар­ству, а не оглед­ну­ти се и у оно­ме у че­му се та­ква раз­ми­шља­ња, бу­ду­ћи у Де­лу, по при­ро­ди укла­па­ју. Али и за­то што је до­бро и пло­до­твор­но из лич­но­сти ко­ја је­сте та­ква ка­кву сам опи­сао, са­мо­стал­на и са­мо­стој­на, по­све­ће­на де­лу и оп­штем сми­слу, уз­не­ми­ри­ти иде­ју или иде­је о би­бли­о­те­ци, под­се­ти­ти на ста­ња пре­ли­ва­ња и од­но­ше­ња. Упи­тао сам се ов­де, на јед­ном ме­сту, да ли је мо­жда из­вор све­му пи­са­њу у не­ким ви­шим ства­ри­ма: мо­жда је пи­са­ње о књи­жев­но­сти, ре­ци­мо, баш то, али ми­слим да је уте­шно за би­бли­о­те­кар­ство пре­по­зна­ти исти­ну у оно­ме – да је од све­га по­себ­ног и по­је­ди­ног ви­ше њи­хо­во ме­ђу­соб­но до­ди­ри­ва­ње, са­од­но­ше­ње.
Тра­гич­ни бро­до­лом ко­ји мо­же да до­жи­ви во­ља за са­вр­ше­ним на те­ре­ни­ма ни­ске ствар­но­сти мо­же се ме­ња­ти упи­то­мља­ва­њем – би­бли­о­те­ке тре­ба отво­ри­ти, сто­га, за раз­ли­чи­та ми­шље­ња, и по­сма­тра­ти их што ши­ре и што ду­бље. Пи­са­ти тре­ба о би­бли­о­те­ка­ма што ши­ре и што ду­бље. И не би тре­ба­ло од­стра­њи­ва­ти та­кве лич­но­сти, по­све­ће­не не­го­ва­њу из­у­зет­ног – јед­но по­ред дру­гог мо­же да по­сто­ји, јед­но по­ред дру­гог мо­же да жи­ви. На­мер­но сам у са­мом на­сло­ву по­ме­нуо јед­ну ду­бо­ку син­таг­му Раст­ка Пе­тро­ви­ћа – тре­ба у би­бли­о­те­ка­ма, и у ми­сли­ма о њи­ма, и у ми­сли­ма оних ко­ји их чи­не деј­стве­ним, чу­ва­ти на­слут си­ла не­мер­љи­вих, јер он и опо­ми­ње и да­ру­је.

________
Литература

Блуменберг, Ханс, Брига иде преко реке, ПЛАТΩ, Београд, 2004.
Девкова, Светла, “Послания на руските религиозни мислители”, У: Трудове на Колежа на библиотекозвание и информационни технологии, том 2, ИздателствоWINI 1837, София, 2003.
Интелектуална слобода и савремене библиотеке: зборник радова са међународног научног скупа одржаног у Београду од 25. до 27. септембра 2003. године, Филолошки факултет Универзитета у Београду / Народна библиотека Србије / Библиотекарско друштво Србије, Београд, 2004, 45–57.
Миленковић, Горан, “Теорија библиотекарства, економија смисла, досезање бездана”, Бележ­ни­ца (Бор), 11 (2004), стр. 7–10.
Пејчић, Јован, Заснови Глигорија Возаровића, Дентал, Београд, 1995.
Пејчић, Јован, Култура и памћење: Београд у историји и литератури, Стубови културе, Београд, 1998.
Пејчић, Јован, Знамења и знаци, Апостроф, Београд, 2000.
Пејчић, Јован, Профил и длан: појмови / поимања, ПЛАТΩ, Београд, 2003.
Петрова, Наталија Андрејевна, “Николај Фјодорович Фјодоров о књизи, библиотекару и библиотеци”, Савре
Werbeanzeigen

Živadin Jovanović – Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

Beograd, 30. novembar 2009.

Živadin Jovanović

Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

SPOLJNU POLITIKU OCENJUJE STVARNOST

Spoljna politika i diplomatija Srbije je ogledalo ukupne politike i stanja u Srbiji. O spoljnoj kao i o ukupnoj politici Srbije sudi stvarnost u privredi, na socijalnom, političkom, kulturnom bezbednosnom planu, uvažavanje legitimnih srpskih interesa od strane njenih partnera i međunarodni položaj. Ako stagnira proizvodnja, ako je stopa nezaposlenosti iznad 25 odsto i svakodnevno raste, ako je trgovinski deficit 10 milijardi dolara, ako je Srbija pojela svoju privredu trošeći sredstva od privatizacije korz budžet, ako je spoljno zaduženje za nekoliko godina sa 11 poraslo na preko 30 milijardi dolara, ako zemlje koje se predstavljaju kao prijatelji ne podržavaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije već albanski separatizam i terorizam, sve to takodje ulazi u ocenu politike, spoljne i unutrašnje. Stanje i trendovi u Srbiji su jedina validna ocena o politici, kao i o diplomatiji. Ni pozivanje na efekte svetske krize, od onih da će Srbija profitirati, do drugih da je na pragu kolapsa, ne menja istinu da je stvarnost teška i da je prvenstveno rezultat izvornih, domaćih faktora i politike. Možemo se međusobno vajkati, vrteti komplimente visokih činovnika iz Brisla, MMF-a ili Svetske banke, obasipati se međusobno priznanjima, ali ostaje istina da je jedino tačna ocena koju nam izriče ekonomska, socijalna, politička situacija u Srbiji.

Pouzdanost „tri stuba“

Teza da spoljna politika Srbije počiva na “tri stuba“ – Evropi, SAD i Rusiji – dobro zvuči ali je utisak da se više radi o retorici nego o praksi, u najboljem slučaju, to može biti usmerenje ili težnja. Srbija je evropska zemlja i normalno je da teži sirenju odnosa i saradnje sa Evropom, što je usmerena da postane članica Evropske unije. Ali, kako uzvraća taj prvi stub spoljne politike Srbije? Evropa je 90-tih godina podržavala albanski separatizam i terorizam, pokušavala da nametne Srbiji vojnu okupaciju u Rambujeu, do današnjeg dana sakriva izveštaj Helene Ranta-e o insceniranom „masakru civila u Račku“ čija je uloga bila da ubrza i opravda početak agresije, učestvovala u agresiji NATO 1999. tokom koje je poginulo 3.500 i ranjeno preko 10.000 gradjana Srbije, danas ne podržava suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, priznaje je jednostranu nelegalnu nezavisnost Kosova i Metohije, potpisuje pa zamrzava Prelazni sporazum, vrši pritisak, ucenjuje da i Srbija, ako ne izričito, prećutno prizna otimanje državne teritorije… Inače, male šanse za članstvo u EU. Manje više, sve ovo mutatis mutandis važi i za drugi stub – SAD. S tim što su u nametanju svega što je protiv legitimnih interesa Srbije, SAD do sada imale vodeću, odlučujuću ulogu. Sad su bile među svega nekoliko od 198 članica UN koje su glasale protiv srpskeog predloga deklaracije da Međunarodni sud pravde oceni (ne)zakonitost jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Što se Rusije tiče, ona se u percepciji Beograda ne tretira kao deo Evrope kojoj Srbija teži, već u odnosu na EU, SAD kao partner manjeg značaja. Iako u novije vreme ima određenih promena i većeg uvažavanja Rusije kao partnera, u celini posmatrano, od promena 2000. do danas, Rusija nikako da dostigne status partnera približno ravnopravnog SAD, EU i NATO-u. S druge strane, Rusija, uz Kinu, ostaje jedini globalni faktor koji pruža stalnu, principijelnu podršku suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije. Uz to, Rusija je ključni, dugoročni snabdevač Srbije energentima i partner u bescarinskoj trgovini, što Srbiju čini privilegovanim u odnosu na sve druge evropske zemlje, osim Belorusije. Oni kojima to ne odgovara, obično ističu da sve to Rusija ne čini zbog Srbije, nego zbog svojih interesa. Treba konstatovati da intresi nisu sporni. Kad su već dobrim delom podudarni, onda je to prednost, a ne mana. Ono što je u principu bitno to je mera, stepen podudarsnosti interesa strana, stepen uvažavanja interesa Srbije u u tački definisanog kompromisa. Za Srbiju je bitno da kompromis nije zasnovan na njenu štetu, ma jednostranim njenim ustupcima, već da partner uvažava ravnopravnost njenih interesa. Veliko je pitanje koliko su odnosi Srbije sa Zapadom u periodu od 2000. do danas kompromis, izraz uvažavanja interesa Srbije, a koliko rezultat ucena, diktata koji u pojedinim slučajevima sežu čak i do elemenata kapitulacije. (Ilustracija može biti SOFA sporazum Tadić – Rajsova kojim su američkim vojnicima na teritoriji Srbije data veća prava nego što ih imaju vojnici Srbije).

Dakle, ako je Srbija na planu bezbednosti i dosadašnje privatizacije najvećim delom opredeljena i oslonjena faktički na jedan stub – na Zapad (SAD, EU), stub pod čijim se pritiscima Srbija drobi, oduzima joj se deo državne teritorije, onda je veliko pitanje koliko je takav njen medjunarodni položaj siguran i stabilan, odnosno, koliko je koristan za zašzizu najvažnijih državnih i nacionalnih interesa. Analizirajući šta se dešava, otvara se pitanje da li je državni vrh, kakva god bila njegova dnevno-politička retorika, već dao prednost nekim drugim interesima od interesa jasne zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta.

Srbiji je neophodna strategija spoljne politike, drugačije shvatanje diplomatije kao poluge za zaštitu nacionalnih i državnih interesa, jasni kriterijumi ko može postati ambassador i mehanizmi kontrole. U strategiji na prvom mestu moraju biti odnosi sa susedima, zatim Evropa, velike sile i nesvrstane zemlje. Srbiji je potrebna uranotežena spoljna politika, usklađena sa geostrateškim položajem, istorijskim iskustvima i novim trendovima multipolarizacije svetskih odnosa. U takvom rasporedu srpskih spoljno-političkih interesa, svakako će biti više prostora za samostalnost i nezavisnost, nego što je danas ima.

Članstvo u EU bez ucena i trgovine Kosmetom

Težnja Srbije da postane punopravni član Evropske unije je legitimna. Sporni su uslovi koje Unija postavlja i način kako se ta težnja Srbije izražava. Srbija treba da zauzme jasnu poziciju da želi članstvo u EU, ali pod istim predpostavkama kao što su do članstva došle druge zemlje regiona, ili kakve se postavljaju, na primer, Hrvatskoj. Srbija treba da nedvosmisleno odbaci ponude da svoje članstvo plati bilo izričitim, bilo prećutnim priznavanjem nezavisnosti Kosmeta. Treba da se čuva i tzv. konkludentnih metoda i radnji, ka čemu guraju SAD I EU, kao što je, na primer, prihvatanje predstavnika separatističke vlasti kao partnera u nekakvim pregovorima za rešavanje “životnih pitanja” Srba na Kosmetu. Srbija treba dobro da prouči medjunarodnu praksu i da ne odstupa od onoga što je život verifikovao kao ispravne pozicije.

Kad je reč o načinu izražavanja težnje za članstvom u EU mora se primetiti da je veoma štetna navika naših političara i ministara kada licitiraju sa rokovima, kada ponavljaju da je EU jedina alternative Srbije i slično. Kad god srpski političari na bilo koji način srpskoj javnosti predstavljaju EU kao raj na zemlji, politička birokratija u Brislu odmah podiže cenu ulasku Srbije u EU, zaboravlja na sva obećanja i postojećim uslovima, dodaje nove. Srbija treba na ekonomskom, tehnološkom, ekološkom, zakonodavnom i svim drugim područjima da radi punom parom kako bi u najkraćem roku dostigla standarde EU, a članstvo će doći kada dodje. Čak iako ne bi došlo, Srbija bi ekonomski i u pogledu životnog standarda, bila na približno istom, ili čak i na višem nivou od mnogih članica EU iz reda tzv. “nove Evrope”. I još nešto, srpsko rukovodstvo treba da se oslobodi kompleksa inferiornosti prema bilo kome, pa i prema EU, a ne da iz dana u dan priča bajke o donacijama, investicijama, vizama, stipendijama, o tome koliko milijardi evra dobijaju Bugarska, Rumunija i ne znam ko sve. To je, po meni, nedostojno, a ne retko I preterano, ako ne I netačno.

Utvrditi jasne kriterijume za ambasadore

Uslovi za ambasadore: visoko obrazovanje, državljanstvo Srbije (i ni jedno drugo), prethodno uspesno bavljenje međunarodnim odnosima, moralni i bezbednosni integritet, visoki ugled, dobro poznavanje srpske kulture i privrede, savršeno vladanje (govor i pisanje) engleskim i još jednim svetskim jezikom i osnovno poznavanje jezika zemlje prijema. Kandidat za ambasadora trebalo bi da prodje proceduru saslušavanja u Spoljno-političkom odboru Skupštine. Kad se to prihvati kao pravilo, niko se nece usuditi da predlaže skandalozna rešenja kako se sada dešava. Američki ambassador Richard Holbruk je u diplomatskoj karijeri, pet puta prolazio bezbednosnu proveru FBI i drugih agencija pre nego što je kongresni komitet davao zeleno svetlo da bude imenovan za ambasadora. Čak ni prethodne četiri provere nisu mu bile dovoljne pre imenovanja za stalnog predstavnika SAD pri OUN. Bila je neophodna i peta provera. A gde je Srbija u tom pogledu danas? Ko se uopšte usudjuje da traži bezbednosnu proveru za stranačke rukovodioce i pulene!

Kako to drugi u Evropi rade

Ozbiljne evropske države, kao što su na primer, Francuska, Nemačka, Italija, Velika Britanija, Španija, Austrija i ogromna vecina članica EU, ne poznaju političke nominacije za ambasadore, već isključivo profesionalne, karijerne. Pošto smo u Evropi, hoćemo u EU, zašto ne prihvatimo njene standarde u diplomatiji, šta i ko tu smeta – pita Jovanović I dodaje: Nije diplomatija neka usputna delatnost, sinekura preko koje se, na štetu nacionalnih i državnih interesa, namiruju stranački računi, već moćna državna poluga ko zna I ima političke volje da je koristi. Kao pokusaj opravdanja loše prakse u Srbiji, navodi se američka praksa u kojoj ima i političkih nominacija. Najpre, SAD su u mnogo čemu jedinstvene, zatim, nisu Evropa i najzad – nove američke administracije menjaju jedva petinu ambasadora zatečenih učasu smene u Beloj kući. Kod nas je obratno. Ni Tito 1945. nije oterao toliko diplomata Kraljevine Jugoslavije iz službe koliko DOS 2000. Tito je zadržao sve diplomate profesionalce koji su želeli da ostanu, doveo je samo novo rukovodstvo. I kada je slao političare za ambasadore to su bila velika imena – Dobrivoje Vidić, Veljko Mićunović, Lazar Mojsov, Leo Mates, Cvijetin Mijatović, Ales Bebler…

Razni subjekti – jedna strategija

Normalne države imaju političku, profesionalnu, parlamentarnu, vojnu, ekonomsku i stranačku diplomatiju. Političku obično vode Predsednik Vlade i šef države, profesionalnu ministarstvo za spoljne poslove, parlamentarnu parlamentarci, vojnu ministarstvo odbrane i tako redom. Koordinira se preko MIP-a i tačno se zna ko za šta odgovara. Sve te grane nastupaju na strategiji zemlje. Zato imaju uspeha. U Srbiji je je sve to prilično pomešano, profesionalna diplomatija je deprofesionalizovana, postala plen stranačkih lidera interesa, nema strategije ni mehanizma kontrole i odgovornosti. Setimo se samo slučaja potpisivanja Sporazuma o prolasku trupa NATO kroz Srbiju. Ministar spoljnih poslova javno tvrdi da je dobio saglasnost Predsednika i Premijera da potpiše sporazum, a ovi javno odgovaraju da tu saglasnost nikad nisu dali. Ili, Predsednik u Vašingtonu potpisuje tzv. SOFA sporazum sa DS Kondolizom Rajs umesto da to u duhu Ustava I međunarodne prakse učini minister inostranih poslova, ili eventualno premijer. Razume se, ako Srbija uopšte treba bilo čijim stranim vojnicima da daje veća prava na svojoj teritoriji od prava koja imaju srpski vojnici.

Šta je uloga “neutralnog” Euleksa

Dobro je što je Srbija prihvaćena kao partner u procesu promena medjunarodnog prisustva na Kosmetu i što se to odvija pod okriljem UN. Dobri su stavovi o ostajanju UNMIK-a u delovima gde žive Srbi, zaštita srpskih svetinja, pozivanje na važnost rezolucije 1244. Ali, uz sve to, veliko je pitanje kuda void proces koji je Srbija prihvatila, hoće li imati političke volje i dovoljno moći da se suprotstavi ako budu izneverena njena očekivanja. Jer, Euleks je zamišljen I koncipiran još decembra 2007. kao mehanizam za sprovodjenje Ahtisarijevog plana, dakle, suprotno interesima Srbije. To je bila politička, ne tehnička odluka EU. Da li je ta politička odluka u medjuvremenu izmenjena. Koliko je poznato, nije: to nije učinjeno ni na jednom samitu, ni na jednom Savetu ministara EU. Da se ne varamo, poodavno je na Kosmetu već rasporedjeno oko 1.500 pripadnika Euleksa i OEBS-a bez saglasnosti Srbije i bez odluke SB UN, dakle, što bi u Brislu rekli – na crno.

Više je nejasnih pitanja i razloga za zabrinutost, nego za pohvale i odahnuće u Beogradu. Prvo, Srbija je osnivač I članica UN, a da l ice I kada postati članica EU ostaje da se vidi. Drugo, zašto je uopšte pokrenuta tzv. rekonfiguracija međunarodnog prisustva na Kosmetu? Mandat Euleksa nije da lavira, da merka interese Srbije I želje albanske vrhuške u Prištini, već sasvim jasno – da uhoda, pomogne uspostavljanje klasičnih državnih funkcija nezavisne države. Kovanica rekonfiguracija, prikriva plan da se izmeste UN koje su svojim karakterom i odlukama jedini, kakav takav, garant priznavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i da se na njihovo mesto useli EU. Ujedinjene nacije ne samo da ne mogu vršiti pritisak na Srbiju, postavljati joj uslove, ucenjivati je, već su jedini univerzalni svetski forum u kome Srbija po pitanju svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta uživa podršku najmanje dve od ukupno pet stalnin članica Saveta bezbednosti sa pravom veta – Rusije i Kine, kao i ogromne većine država članica u Generalnoj skupštini. To nisu procene, to je u praksi dokazano. S druge strane, nakon saglašavanja sa misijom EU (Euleksom) mora se imati u vidu sasvim drugačija pozicija i mogućnosti Srbije o čemu govore sledeće činjenice: u Evropskoj uniji ne postoji ni jedna odluka približna odlukama SB UN na koju bi Srbija mogla da se poziva u odbrani svojih državnih I nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji. Naprotiv. Ako i postoje stavovi i odluke, kao sto su stavovi usvojeni na samitu EU 17. decembra 2007. oni su suprotni interesima Srbije i jasno u prilog jednostrane secesije Prištine. Zatim, od 27 članica EU 22 je priznalo jednostranu, nelegalnu deklaraciju nezavisnosti Prištine, medju njima i najuticajnije – Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija. Što se tiče političke birokratije Brisla koja je verovatno i najuticajniji faktor jer od nje potiču i njoj se vraćaju na sprovodjenje sve političke odluke i stavovi, da li još postoji neko u Srbiji ko nije sugiran da Solana, Ren i drugi vrše pritisak na Srbiju da prizna nezavisnost Prištine, ako ne javno i izričito, onda tiho i prećutno, i da raspoređivanje Euleksa ne vide kao fazu i put ka tome cilju! Najzad i najvažnije: EU, za razliku od UN, poseduje poluge za za pritisak, da ne kažemo, za ucenjivanje Srbije, a to su: fondovi, Hag, vize, stipendije, korupcija, reforme, nacionalne manjine…Lista bez kraja, tumačenja ispunjenosti (compliance) rastegljiva.

Kadgod može Brisel zateže

Poruke Beograda da Srbija, osim EU, nema alternative Brisel tumači kao poziv, ili bar pristanak, na još veće pritiske i još duže liste uslovljavanja. Da li je u Beogradu iko svetan takve logike, ili nije, da li želi takvo tumačenje ili ne, to Brislu nije važno. Brisel ne propušta da zategne kad god se Beograd za to namesti. Šta više, u međuvremenu će Solana, možda i u znak priznanja i zahvalnosti za takve poruke, tapšati po ramenima goste iz Beograda. Neka bude pomenuto i to da uopšte nije jasan smisao poruke koju visoki predstavnici Srbije u vezi sa Euleksom u novije vreme ponavljaju – da je EU dobrodošla na Kosovo i Metohiju, kao što je dobrodošla “i u druge delove Srbije”! Čime je EU zaslužila toliko poverenje – skrivanjem izveštaja Helene Rante o navodnom “masakru civila” u Račku, podrškom “Ahtisarijevom planu”, zamrzavanjem prelaznog sporazuma, ocenom kooperativnosti sa Hagom? Da li je to samo nevešta poruka srpskih ministara (oduševljenih Solaninim i Renovim prosrpskim stavovima) da je Kosovo i Metohija jednako deo Srbije kao što su i drugi delovi, ili prizivanje nekih novih Euleksova, na primer, u Vojvodini, opštinama na jugu Srbije, Raškoj oblasti, Dimitrovgradu… Razlike izmedju uloge UN I uloge EU su jasne, kao što je jasan napor da se srpska pozicija u pogledu Kosova I Metohije dalje oslabi. Oni koji su odavno ponudili nagodbu, deal” po šemi “teritorije za bolji život”, odnosno, Kosmet za članstvo u EU, zaključili su da je trgovinu teško sprovesti unutar sistema UN, a mnogo lakše, posredovanjem Brisla. Zato su se odlučili da stvar, ako u ovom času ne u celini, onda bar većim delom, prebace u ruke EU. Prihvatanje Euleksa od strane Srbije je prelomna tačka potiskivanja UN i dolaska EU. Bilo bi dobro da je u korist Srbije. Nažalost, argumenata za takva očekivanja je malo. Ako ih ima.

Euleks na 10. godišnjicu KVM

Operacija Euleks ujedno potiskuje u drugi plan, ako ne u zaborav, odgovornost UNMIK-a i KFOR-a za fijasko u primeni osnovnih postulate rezolucije SB UN 1244: bezbednost, povratak 250.000 proteranih Srba i derugih nealbanaca, rasvetljavanje sudbine kidnapovanih, vracanje dogovorenih kontigenata srpske vojske i policije… Za taj fijasko UNMIK-a najodgovornije su upravo zemlje koje se sada pojavljuju kao sponzori Euleksa – Velika Britanija, Nemačka, SAD, Austrija i druge. One decenijama podržavaju separatizam i terorizam Albanaca na Kosovu i Metohiji, sve do finansiranja, obuke i naoružavanja terorističke OVK. Uoči agresije NATO, one su 1998. tražile rasporedjivanje Misije za verifikaciju (KVM). I za tu misiju KVM I EU I SAD su tvrdile da je “statusno neutralna”. Ispod te “neutralnosti” KVM je spašavala i reorganizovala terorističku OVK koja će od marta do juna 1999. biti saveznik NATO-a u agresiji na Srbiju (SRJ). Danas, tačno deset godina posle toga, isti faktori – EU, SAD I NATO – traže rasporedjivanje Euleksa da bi svojim pulenima iz 80-tih I 90-tih, liderima terorističke OVK, organizovali državu, vojsku, policiju, sudstvo, granice, carine… UNMIK, po zamisli tih zemalja, odlazi, a time se arhivira i neuspeh, njihova odgovornost za neizvršavanje suštinskih odredbi rezolucije 1244 UN. Šta znači unošenje 4 tačke Prištine u dokumenatu UN, makar i kao aneks? O čemu govore Ranijerevi komplimenti prištinskoj vlasti na sednici SB UN, njegova najava da će Priština iduce godine postati član MMF-a i SB? Hoće li vlast u Prištini biti benevolentnija od UNMIK-a prema zahtevu 250.000 prognanih da se bezbedno vrate na svoja ognjišta?

“Sveto trojstvo” – Euleks, Ahtisari, “Ustav”

Statusna neutralnost Euleksa je prozirna obmana. Ni čemu, zaista, ne void poziv za kolektivno zabijanje glave u pesak. Ta tvrdnja je lagani anestetik za srpsku javnost koji ne može potisnuti uznemirenost I strah da je reč o trgovini. Beograd prihvatajući zahteve Brisla, maker formalno I kroz pregovore sa Ban Ki Munom, korak po korak, ulazi u žrvanj trgovine Kosmetom iz kojeg se teško može izvući. Teritorija za članstvo, ili tzv. bolji život ponovo je na stolu I na delu. Istina je jedna – Euleks, plan Ahtisarija i “Udstav” Prištine su neraskidivo povezani pupčanom vrpcom. “Sveto trojstvo” razbijanja Srbije, uz činodjestvo Srbije!Euleks pomaže Prištini da aktivira klasične državne funkcije. Euleks je integralni deo Ustava Prištine, a to nije ustav pokrajine, ili regije, već nezavisnosti. Zabrinutost izazivaju I stavovi predstavnika SAD koji Prištinu, kao svog tradicionalnog pulena, teše da su šest tčaka UN I Beograda strogo privremene, da ih se za kratko vreme niko neće sećati. Vreme ce pokazati da da je “neutralnost” Euleksa samo o pakovanje gorke pilule da je Srbija lakse proguta. I da rukovodstvo u Beogradu sačuva obraz pred svojom javnošću. Što se mene tiče, svakako, u to ne verujem. A vreme će brzo pokazati suštinu.

Razume se da je Rusija je podržala Izveštaj Generalnog sekretara Ban Ki Muna i šest tačaka. Jer, Srbija, a ne Rusija, je pregovarala sa Generalnim sekretarom UN i sa EU I ocenila da je su šest tačaka I Eulčeks prihvatljivi, dobri za zaštitu njenih interesa. Ruski predstavnici su ne jednom izjavljivali da će podržati sve ono što je za Srbiju prihvatljivo i da neće podržati ono što Srbija ne prihvata.

Protić paradigma štetne politike

Imenovanje Protića za ambasadora u Švajcarskoj podiglo je buru reakcije u javnosti. Slučaj ne bi zasluživao nikakvu pažnju da ne predstavlja paradigmu štetne politike,

neshvatanja šta je diplomatija kao tipično državna, a ne stranačka, ili trgovačka funkcija. Takvim nagodbama ne gubi samo diplomatija, već država, institucije, potcenjuje se javnost. Naš Ministar, Predsednik i Premijer očigledno ne osećaju potrebu da objasne javnosti kojim se učinkom gospodin Protic kvalifikovao za ambassadora. Koliko je javnosti poznato, on je bio neuspešan ambasador – u SAD-u. Tamo, dakle, gde je dugo živeo, školovao se i poznavao sredinu on je doživeo neuspeh. To predstavlja ne mali udarac srpskoj politici I diplomatiji. Jer Vašington nije diplomatsko poljanče za eksperimentisanje, sinekuru ili obuku neukih. Taj teren ne priznaje interna srpska merila. Upućeniji znaju da je za Srbiju veliki problem proalbanska politika švajcarske Vlade i snažan albanski lobi u Bernu,Cirihu, Ženevi. Javnosti je poznato da je gospodin Protic dosta komotno preporučivao da Srbija prizna nezavisnost Kosova Metohije. Šta više, on je izjavio, ako niko neće, ili ne sme da potpiše akt o nezavisnosti on je spreman da to učini. Možda se šalio, ironisao. Sve jedno, to je štetno I neozbiljno. I, eto, taj isti državni vrh, oceni da je upravo takav gospodin dobar za ambasadora, ne bilo gde, baš u proalbanskoj Švajcarskoj. To podosta govori ne samo o Protiću, već daleko više o onima koji se oslanjaju na takve mudre glave.

Ili, državni vrh smatra da se to javnosti ne tiče! Ili, srpskoj javnosti, možda ostaje da se priseti da je Vlada Švajcarske pre par godina odbila agreman za jednog srpskog ambasadora!

Jasno je da je neophodno uspostaviti kriterijume sa uslovima koje treba da ispunjava svaki kandidat za ambasadora. I mehanizam kontrole u Spoljno-političkom odboru Skupštine. To bi bio evropski I demokratski standard.

Susedi – prioritet bez jednostranih koncesija

Ne kaže se slučajno da bezbednost i razvoj svake države počinju od njenih granica, od suseda. Odnosi sa susedima, posebno sa bivšim jugoslovenskim republikama, su prioritet nad prioritetima. “Daleka voda ne gasi vatru” – glasi stara kineska poslovica. U odnosima sa susedima, sa bivšim jugoslovenskim republikama nalaze se veliki potencijali za ostvarivanje ekonomskih, političkih, kultrnih, bezbednosnih i drugih interesa Srbije. To je sasvim razumljivo s obzirom na vekovnu povezanost i više od sedam decenija zajedničkog života i razvoja. Medjutim, ti odnosi su od 2000. pogrešno postavljeni na jednostranim ustupcima Srbije. To nisu ni zdrave, ni trajne osnove. Zato odnosi nisu dobri, osciliraju od jednog do drugog ekstrema. Srbija je, na primer, dala previše od svog ekonomskog kolača Hrvatskoj i Sloveniji a da za uzvrat nije ništa ili je vrlo malo, dobila. Izvinjavala se na sve strane, povlačila protivtužbe, ustručavala se da pokreće pitanje očigledne diskriminacije Srba, pitanje hrvatske opstrukcije vraćanju izbeglica, pitanje oduzetih kuća i stanova proteranih Srba… Sve, vljda, verujući da se tako iskazuje posvećenost dobrosusedstvu, evropskoj orijentaciji, da se tako zaslužuje blagonaklonost Brisla, Vašingtona… I šta je dobila za uzvrat ? Zagreb je to ponašanje ocenio kao slabost, o ćemu, pored ostalog, govori i to da je ostao pri svojoj tužbi protiv Srbije, za genocid. Umesto da se brani od diplomatskih pritisaka Beograda zbog diskriminacije Srba, sprecavanja vraćanja izbeglica, zbog genocida i etničkog čišćenja Srba koje potvrdjuju i Tudjmanove instrukcija vojnom vrhu 1995. godine na Brionima – Zagreb prelazi u ofanzivu, napada, osnažuje tužbu za genocid protiv Srbije! Saterana u ugao, Srbija se brani, podseća i na genocid nad Srbima za vreme Drugog svetskog rata, na etničko čišćenje Srba tokom “Bljeska” i “Oluje”, najavljuje protivtužbu… Ali, kasni. Hrvatska je stigla pred vrata EU a da je niko nije tražio da prethodno ukine diskriminaciju Srba, spreči tiho pokrštavanje srpske dece, da napusti Tudjmanovu (i čiju sve ne) politiku “pokažite Srbima put da odu a, tobože, ih zovite da ostanu”. Hrvatska je koristeći obilato “transparentnu privatizaciju” i privrženost srpskog državnog vrha principu “odvojenosti ekonomije od politike”, uz obilatu pomoć hrvatske vlade i lično angažovanje predsednika Stjepana Mesića, budzašto, kupili sve što ih je interesovalo u Vojvodini. Nameće se pitanje, zna li Vlada u Beogradu koje karte ima na raspolaganju u igri razvijanja normalnih odnosa sa Slovenijom, Hrvatskom, Makedonijom, BiH, Crnom Gorom. Ako zna, nije svejedno da li će ih odigrati svojom voljom i u pravo vreme, ili kada bude prinudjena I bez izbora.

Ne bi bilo dobro da je najava kontratužbe namenjena samo srpskoj javnosti. Srbija , kad je već saterana u ugao, ne sme da se odnosi rutinski, ili da rezonuje – duge su četiri godine ima vremena, promeniće se okolnoti, Hrvatska će shvatiti da joj je, ipak, u interesu politički dogovor I slično. Radi se o velikoj odgovornosti sdašnjeg državnog vrha. Potreban državnički, ozbiljan, širok prilaz. Potrebno je da se, bez odlaganja, usvoji državna platforma sa osnovnim političkim odrednicama I da se formira snažan tim koji će razumeti istorijski karakter izazova, koji će hteti I umeti da tom izazovu odgovori na najbolji način.

Neka bude rečeno i to da Srbiji danas, sa problemom Kosmeta i Haga, da budu pomenuta samo dva najvažnija, najmanje treba zaoštravanje odnosa sa bilo kojim susedom, najmanje sa Hrvatskom. Ali, dok Hrvatska ne bude pokazala jednaku spremnost da brine o tim odnosima bar koliko i Srbija, Beograd se, bez kompleksa i pravdanja bilo kome, svim svojim naučnim i stručnim potencijalima, mora spremati za proces pred Međunarodnim sudom pravde. Sada.

Odnose sa Hrvatskom i Slovenijom, kao uostalom sa svim susedima, treba postaviti na zdrave osnove striktnog postovanja uzajamnosti interesa. Dosadašnju praksu jednostranih popuštanja treba oceniti kao štetnu i ostaviti za sobom.

Novinari i diplomate

Diplomatija i novinarstvo su profesije. I to treba poštovati. Sličnosti ima u zahtevima da I jedni i drugi treba da budu široko obrazovani, da poznaju ekonomska, politička i druga kretanja, da razlikuju bitno od nebitnog, da govore strane jezike. Ipak, treba uočiti i jasne razlike. Novinari se obrazuju kako na najbolji način da informišu javnost. Diplomate se osposobljavaju za interno informisanje državnih i vladinih sektora o onome što je od interesa za ostvrivanje ekonomskih, političkih, bezbednosnih i drugih interesa. Javna diplomatija ne umanjuje značaj interne, ili tajne, niti briše razlike između dve profesije.Posao je novinara gotovo isključivo u pisanju, izveštavanju, posao diplomata samo je delom u pisanju, mnogo više u operative, u dnevnim kontaktima i praktičnom delovanju na zaštiti interesa Srbije u odnosima sa drugim državama i organizacijama. Novinari, prevashodno izveštavaju o onom što se već desilo, glavni posao profesionalnog diplomate i kad piše, nije da objašnjava zašto se desilo ono što se desilo, iako je I to po nekad neizbežno, već da predvidja šta se u konkretnim uslovima može desiti i da predlaže preventivne aktivnosti. I tada, samo kada je to od značaja za interese Srbije. Diplomata, na primer, mora odlično da poznaje tehniku pregovaranja, što je gotovo čitava nauka, novinarska profesija to ne zahteva, jer novinaru to nije potrebno.

Iako su uopštavanja rizična, čini mi se da imenovanje novinara na ambasadorske dužnosti u dosašnjoj praksi Srbije nije dalo zadovoljavajuće rezultate. To, dakako, nije dokaz da su novinari zbog svoje profesije nepodobni za diplomatiju, već verovatno, zbog nedostataka kriterijuma za novinare I diplomate, neuvažavanja diplomatije kao posebne profesije. Ili zato što pojedinci ni kao novinari nisu bili među najboljima. Ako čak ni sjajan novinar ne garantuje da će biti sjajan diplomata, još je verovatnije da osrednji, ili slab novinar ne može biti dobar diplomata. I ponovo se vraćamo na kriterijume izbora koji su alfa I omega iole ozbiljnog prilaza diplomatiji kao profesiji.

Neki novinari dobijaju ambasadorska mesta kao neku vrstu nagrade za zasluge u demokratizaciji Srbije, za usluge DOS-u, a neke vlast kao da želi da skloni s domaće scene jer puno znaju I imaju duži jezik nego što odgovara političkoj eliti. Jedna novinarka, nagrađena je tako što je poslata za ambasadora u Skoplje. Niti je znala strane jezike, niti medjunarodne odnose. Kažu, čim je tamo došla ceo zatečeni sastav je vrtila u Beograd, a na njihova mesta zaposlila svoju svitu – sestru, zeta, rodbinu, lične prijatelje. Drugi novinar je nagradjen slanjem za ambasadora u Australiju. Nije poznato koliko je unapredio ugled i odnose Srbije sa tim kontinentom…

Ali, da se razumemo, nije novinarska profesija na tapetu kao rezervoar loših ambasadora, na tapetu je loša je kadrovska politika u diplomatiji u celini, loše je što nema kriterijuma već dominira arbitrarnost, medjustranačko prebijanje računa, lična lojalnost, nepotizam. Sa takvim kriterijumima ne može se daleko stici.

Što bolji odnosi sa drugima to bliži EU

EU i dobri odnosi s Rusijom, Kinom i nesvrstanima nisu u međusobnom sukobu. Onoliko koliko Beograd jača odnose sa Rusijom i Kinom, sa nesvrstanima u toj meri će se brže kretati ka Briselu i EU. Srbija se posle 2000. povlačila sa zagarantovanih tržišta Afrike, Azije i LA na koja se EU, SAD, Kina I Rusija sve više uglavljuju, jer tamo vide veliki rezervoar strateških minerala i energenata. To je bio rezultat uprošćene procene naše spoljne politike da Zapad od kojeg Srbija zavisi – ne vikli da Srbija ima dobre odnose sa zemljama tih kontinenata. I to je sindrom inferiornosti koji karakteriše vlast u Srbiji. Srbija, na primer, iz Angole, jedne velike afričke zemlje dobija svoju naftu već 25 godina, desetostruko ako ne i više je preko svoje nafte naplatila investicije koje je uložila. Zašto bi se otuda povlačila, kome bi povlačenjem činila uslugu. Zašto se puvukla iz Libije u kojoj je decenijama imala poslove vredne milijarde dolara, ili iz Perua gde je samo jedna naša firma “Energoprojekat” samo na jednom projektu vodosistema “Ćira Pura” naplatio 1,3 milijarde USD. I mnogo puta pitanje zašto, nažalost, nema uverljivog, razloga. Šta je Srbija i na kojoj strani za uzvrat dobila?

Živadin Jovanović,