Postavljanje Granica

Postavljanje Granica

Naši stari zakon pogaziše

Odbaciše vladu i državu

Za pravilo ludost izabraše

Od samog početka, od dana jedan onaj koji nečim i sa nekim rukuje mora biti iznad svega samo disciplinovan, i postavit pravila putem kojih će tu disciplinu biti u mogućnosti da sprovede. A po vrh svega, na vrhu svega i svih događaja koji ga okružuju, svu i svaku kontrolu mora dzati u svoim rukama. Upravo od dana prvog po vrh svega i prvi zadatak je disciplina. Ali da li se disciplina može sprovesti, a da se pravila striktno ne sprovode i ne poštuju?

Ako je neko rukovodic, izabrani pogotovu, takav sebe mora da stavi u položaj kao uspešan roditelj koji rukovodi sa svojom decom. U tom slučaju u borbi za opstanak dobar roditelj postavlja uslove minimalne tolerancije. Zar nas na to ne setuje i samo Biblijsko predanje. Zbog čega milostivi Otac, Tvorac svih nas, izgoni Adama i Evu iz raja? Otac je deci postavio pravila, po koima se moraju rukovoditi. Zabranjeno voće ne sme da se dira. Je li bilo razloga za to ili nije, da se i takva pravila uspostave i da se jedna obična jabuka zaštiti, da je niko taći ne sme? Otac o tome nije postavljao pitanje. On je tvorac on se brine i hoće da deca ako u raju žele opstati poštuju njegova pravila i njegovo naređenje. Ako to deca neće, onda postoji pristojna kazna, da se onaj ko primeran nije poduči disciplinski. U protivnom nasataje rasulo.

Neću ovde, i nemam nameru da raspravljam o političkom životu, i u tom smislu o sudbini sopstvenog naroda. Pošto u političkom životu se kraj izdajstvima i sabotažama nacionalnog opredeljenja i intereresa ne nazire. Politički establišment bi bio i ne važan, da trenutne okolnosti me ne navode da se posvetim našoj duhovnoj instituciji. “Crkva nas je održala njojzi hvala.“ Izgleda, nekada bilo a danas se jedino spominjati u znak sjete može. Jer onj dosta opipljivi i osetljivi segment naše duhovne institucije sveštenstvo i njena Jerarhija je po prilično načet, nejedinstven i tako – reći raspolućen. Radilo se na tome dugo, podmuklo i takoreći iza leđa. Radilo se na svim nivoima i svim delovima gde se to moglo i uraditi. Počelo je još pre više od četiri decenije. Prvo posle smrti poslednjeg izabranog, po pravilima i načinu kako se poglavar Crkve i bira, posle Patrijarha Gavrila (Dožića). Kada nije uspelo sa Patrijarhom Vikentijem, on je otrovan, uspelo se sa Germanom. Njega nisu otrovali, ali su mu konstantno podmetali. Ali kao pripadnik stare škole, on je nekako uspevao da bar koliko toliko, održava red i disciplinu, da, kako mu to ustav nalaže, održava kakvo takvo jedinstvo.

A onda, niko večit nije. Došli su dani ovi, kada su pravila u stranu potisnuta, a javašluk i anarhija su obremenili klirike od vrha do dna i obrnuto. Spomenusmo da ako neko želi da bude dobar rukovodilac, on mora da kao i dobar roditelj postavi minimalne uslove tolerancije. Jer, ne kaže se uzalud, dajte nekom jedan kraj on će ubrzo uzeti ceo konopac.

Kako su nastali taj javašluk i anarhija? Jednostavno. Neko me se prohtelo da se suprotstavi pravilima. Ili da ih jednostavno zaobiđe i ignoriše. Prava je stvar u uspostavljanju reda i discipline, je onaj momenat gde se uspostavlja granica između nečega što se može i onoga što se ne može tolerisati. Najgora stvar u svakom načinu rukovođenja je kada potčinjeni, bilo da su to lična deca, ili oni kojima se izdaju naređenja, ili zahtevi za izvršavanje dnevnih obaveza osete mekoću nalagodavca. Tada nema veze ko je, i o kome se radi, svak će tu mekoću zloupotrbiti. Tako je to bilo i sa situaciom kako u klirikarstvu, tako i sa vernicima. Odstupilo se od ustaljenih pravila. Prvo Patrijarha, onoga kako je to pravilima Svetih Apostola predviđeno, koji bi trebao da bude glava nacionalne crkve, nije izabrao onaj ko je trebao da ga bira. Znači tim činom je došlo do uplitanja ličnih interesa. Odnosno postojeći Patrijarh koga je izabrao klan, a ne izborni sabor, podlegao je intereseu onih koji su ga potpomogli da postane to što i jeste. Zatim i sam je po prirodi baš upravo ono što jedan rukovodilac ne sme da bude. Mekan. “Ja ne želim da se zameram braći Arhijereima.“ – Govorio je on. Za koga je vraga onda patrijarh, ako se ne želi zmeriti? Ali i nije on baš bio takav, da se nije hteo zamerati. I te kako je se on znao zameriti onima koji su mu iz nesebičnih razloga, ukazivali na greške. Jednoga je čak i raščinio, odnosno napravio je uslove da ga raščine, a jednom za mal da dozvoli da prođe istim putem. Dok je drugima činio na volju, a nekima i iz straha nije smeo da se suprotstavi. Dakle od njega je sve i počelo. Jer da je se on držao striktno pravila predviđenih ustavom institucie, na čijem se čelu nalazio, ekumenizam bi bio sprečen. Da je on bio čovek budna oka i da se ponašao kao vredan i umešan roditelj. Ostali podčinjeni bi ga poštovali i cenili, i ne bi im palo na pamet da utonu u anarhiju.

Ekumenisti jesu dobro zastranili, ali i oni koji se tobože bore protiv njih nisu ništa, kada su u pitanju pravila, od njih bolji. Tako recimo na prošlogodišnjem saboru, jedan od njih koji se kao sada najviše ističe u Pavlovoj odbrani, i traži da bude patrijarh dok je živ, taj mu zamal majku nije psovao. Pored ovakvih protivnika, koji i sami ne uvažavaju pravila, kada su njihovi interesi u pitanju, ekumenistima je sigurnost obezbeđna i svoje nastrane ideje u njihovom sprovođnju, nema ko da spreči, i niti ih sprečava.

Situacija današnjeg Episkopata SPC je takva da se upravo slobodno može vratiti u istorijsko doba koje opeva spev iz Gorskog Vijenca istaknut u naslovu. Iz vremena kada su posle smrti Cara Dušana njegovi najbliži saradnici, pogazili ustav i sva pisana pravila i na komade rasparčali carstvo. Najednom ugasio se duh vladanja i discipline. Nastalo je rasulo, koje će srpski narod kasnije veoma skupo petvekovnim robovanjem platiti.

Takvu situaciju imamo i danas ne samo u političkom životu, ako se ono, što danas ostatkom Srbije vlada i može nazvati političarima i politikom. Već još je gora situacija u Episkopatu, SPC. Razdeljeni i podeljeni, prvo po pitanju ekumenizma, na dva tabora, članovi ovoga tela međosobno se glože i stvaraju nepodnošljivu atmosferu. Onda su na dalje podeljeni međusobno. Čak i oni koji, su kao stali u odbranu tradicinalnih običaja u SPC, su izdeljeni, i svaki za sebe vuče na svoju stranu. Među njima vlada strašna netrpeljivost, razdor, i preterana ljubomora i mržnja. Svaki “vladika“ ako se i takvi mogu vladikama nazvati, je neki mali despot u svojoj eparhiji. Radi šta hoće i kako mu se svidi. Ne postoji uzajamna sloga, saradnja, ne postoji timski rad. Ne postoji disciplina. Pravila njihova nisu okrenuta Crkvi i narodu, nego su im pravila izbor njihove ludosti, kako to narod u Gorskom Vijencu propoveda. Ne postoji saborska ljubav i uzajamno poštovanje. Tako ako neko gaji veru da će ta tobožnja tradicionalna grupa uspeti da kao spase i obnovi temelj Crkve, neka dobro zna da u sebi samo gaji jednu opštu iluziju.

Kome zahvaliti za ovo bedno i jadno stanje u Episkopatu SPC. Nikome drugom do poslednjem Patrijarhu Pavlu Stoičeviću. Upitan jednom negde još daleke 1995 godine, zašto ne preduzme nešto po pitanju discipline, jer sve ovo što se sada dešava, liči na jedno opšte rasulo. Pavle je mirne duše kako je spomenuto ranije, odgovorio: “Pa ja neću da se zameram ostaloj braći Arhijerejima.“ Dakle njemu su više bili važni braća Arhijereji, nego institucija, na čijem se čelu nalazio, (kažem nalazio, jer ne vidim da on više obavlja tu svoju funkciju nikako, iako ju je i kada ju je obavljao nije obavljao valjano) da je spase i zaštiti od svake jeresi, a kuda će veća jeres, nego ekumenizam, i da spreči one neodgovorne vladike, de se ne ponašaju samoglavo, i van pravila i zakona. Ustav SPC nalaže Patrijarhu da održava jedinstvo Jerarhije. Da bi Patrijarh bio u stanju da održava jedinstvo on je morao striktno da se drži slova ustava i onih normi koje mu nalažu zavetna pravila institucije na čijem se čelu nalazio. Tako je jedino bilo moguće održati red i disciplinu. Je li tako postupao? Očigledno je da nije. Zašto?

Vele za Pavla da je mek. A to je ono što izvanredni poznavaoci nauke o rukovođenju, ističu kao veliku slabost. Kako je u samom uvodu negde istaknuto jednog dana slab i mekan roditelj, ako deci da jedan palac, ona će mu iz ruku izvući ceo konopac. Tako i oni koji su podčinjeni nekome u jednoj instituciji, na isti način kao i deca postupaju. Kada su komunisti pred Patrijarha Gavrila istakli bili neke zahteve, on im je jednostavno odgovorio: “Ja nisam ovde da sprovodim ničiju samovolju. Tu sam da sprivodim norme koje su ustavom SPC predviđene, i odluke koje SA Sabor donese.“

Donesena je saborska odluka ne baš tako davno, da se bogoslužbeni poredak u crkvi mora sprovoditi po ustaljenom tradicionalnom tipiku. Da li se on sprovodi? Ne. A ko je dužan da tu saborsku odluku sprovede? Obratimo pažnju na reči blaženopočivšeg Patrijarha Gavrila.

Patrijarh Gavrilo je za razliku od Pavla znao i poznavao funkciju Patrijarha, i znao je po koim pravilima mora Patrijarh da se vlada, da bi održavao red i disciplinu, i da bi na kraju crkvu spašavao od svake jeresi.

Na kraju svaki rukovodilac, u bilo kojoj organizaciji ili instituciji, tako kao i što je Patrijrh Gavrilo govorio, mora da poznaje pravila svoje organizacije ili institucije. Mora da postavi granice do kojih je tolernantnost dozvoljena. Ovo ovdašnje izlaganje je koncipirano na poglavlju 6 iz “Pravila o Medžmentu odnosno Rukovođenju“. U kome pravilu i stoji: Svaki rukovodilac mora da postavi granice u okviru kojih će zavoditi disciplinu, i preko te granice niko ne sme ko je njemu potčinjen da prekorači‘.“ Zar patrijarh Gavriolo to lepo ne definiše u svom odgovoru komunističkom režimu pedesetih. Nisam tu da sprovodim ničiju samovolju, nego ono što mi pravila nalažu. Za razliku od njega bio je Pavle, koji je se upravo povinuo samovolji a ne pravilima.

U logosu Vizantijske kulture, svaki svetovni hram predstavlja jednu lađu, koja je od zapada okrenuta ka istiku. Cela Vaseljenska crkva je takođe jedna velika tvorevina, jedna lađa koja uvek od zapada plovi ka istoku. Ka toj svetlosi iz koje nam se svako jutro ukazuje Bogomladenac. Njemu treba uvek da se radujemo i da Ga osetimo u izlasku Sunčeve svetlosti, da svoja osećanja predamo Njegovim pravilima, ljubavi i dobrote. U toj lađi ne mogu svi biti krmari, postoji samo jedan, koji lađu ka svetlosti mora da upravlja prema pravilima po kojima će lađa uspešno moći da plovi. Ostali su samo obični mornari koji trebaju da se pokoravaju odlukama starešine, koji je tu uvek prvi, da svoim primerom lice ka svetlosti okreće, a da ostale one koje trba, tera i pospešuje da na isti način postupaju.. U poslednje vreme smo svedoci da su mornari počeli da starešini okreću leđa, da svoje lice okreću zapadu, odnosno tami a ne svetlosti, i da se ponašaju, samovoljno, gazeći sva moguća pravila, pa će naravno jednoga dana lađa koja plovi bez ustaljenog kursa mora će da pretrpi brodolom, ako već i nije. Kome hvala za to sve, za ovako jadno i bedno stanje? Neposlušnim mornarima, ili nekome drugom, koji nije bio u stanju da zavede red, među nediscipinovanim potčiniteljima???

Vratimo se početku, stvarnja. Otac taj milostivi, je hteo i želeo svojoj deci sve najbolje, i postavio ih da žive u raju. A kada deca nisu htela ispoštovati očeva pravila, otac je odjednom postao nemilosrdan. I On Tvorac svih, dakle ima granice, preko kojih se ne sme preći. Taj nauk ko nije izučio on niti ume da vlada i rukovodi niti da savete upućuje. A crkva nije zapušteni tragan, na kome rogati ovnovi u tuči jedni drugima slamaju rogove. U njoj postoje disciplinska pravila koja se moraju sprovoditi i poštovati, radi njenog održanja i spasenja.

Janko Bojć

Werbeanzeigen