ZAINTERESOVANIMA ZA CELOKUPNU ISTINU PREPORUČUJE GLAS DIJASPORE:

balkanblog.org//?s=osmani

Wir überlassen nun den Geschwistern Scholl und den Mitgliedern der Weißen Rose das Wort und fordern die Menschen auf die aktuelle Situation zu analysieren und aufzustehen.

Nichts ist eines Kulturvolkes unwürdiger als sich ohne Widerstand von einer verantwortungslosen und dunklen Trieben ergebenen Herrscherclique “regieren” zu lassen.

О СЈЕДИЊЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ КОЈЕ ПРИПРЕМА ВАТИКАН – preneto iz WWW.VIDOVDAN.ORG – Komentar, urednika Glasa Dijaspore

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС
игуман манастира Григоријат на Светој Гори
О СЈЕДИЊЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ КОЈЕ ПРИПРЕМА ВАТИКАН


Пројава пријатељског расположења неких кругова унутар Православне Цркве према римском папи изазивало би мању забринутост код већег броја неравнодушних православних људи, ако би биле приметне некакве измене у политици Ватикана. Међутим унија се све више надвија, првенство и непогрешивост папе декларишу се по сваком поводу, а ватиканска дипломатија чини свемогуће да би помогла обједињење са православнима на основу одлука Флорентинског и Другог ватиканског концила, који су позивали православну браћу „шизматике“ – да се врате у окриље „истинске“ папске Цркве.

Папизам, који узима у обзир не само одлуке Седам Васељенских Сабора већ, пре свега, повезан је са одлукама четрнаест сопствених „васељенских“ сабора, не може да тражи други пут за сједињење са православнима, осим њиховог „враћања“. Тако, у одлукама Другог ватиканског концила. Без обзира на неке незначајне кораке Ватикана према православнима, догмати о папином првенству (примату) и непогрешивости, не ограничавају се и не утишавају, већ напротив, придаје им се већи значај у односу на одлуке Првог ватиканског концила.

„Други ватикански концил није престао да придаје велики ауторитет папином положају, при чему иде до тог степена, да су неки његови усхићени поштоваоци на Сабору почели сматрати, да Глава Цркве већ није Христос, већ Петар, а кроз њега и папа“[1] Што се тиче промене погледа римокатоличке цркве, треба имати у виду да „реч иде о промени спољашње политике и друштвеног вида римске цркве, а не о унутрашњој реформи њеног вероучења“.[2]

Саме римске папе с времена на време потврђују бескомпромисну одлучност папизма да одбрани своје догмате. Тако папа Павле VI у својој првој посланици након изабирања „Ecclesi amsuam“ (од 6 августа 1965 г.)“ изјавио је: „Греше они, који мисле да ми одбацујемо своје привилегије, које нам је дао апостол Петар“.[3] И папа Јован Павле II у посланици „Lumen Orientalis“ (од 25 марта 1995 г.) потврђује то исто: „Свака дискусија о могућности обједињења Цркава претпоставља беспоговорно признавање папиног првенства, које је установљено од сране Бога, као „вечног“ видљивог начела и основе јединства“.[4] Тако да је тешко гајити илузије о могућности достизања договора између римокатоличке и Православне Цркве на основу њеног модернисања, већ само на основу Апостолске Вере, оне вере, коју је до данас сачувала Православна Црква.

Свако, ко пажљиво проучава стадијуме који су прошли односи православних и римокатолика, примећује да Ватикан има план, који ће се постепено остваривати, док се не догоди „уједињење“. О плану Ватикана да оствари уједињење православних и католика професор Јован Кармирис је писао „Папа Павле VI и њему блиски католички богослови, су израдили одлично осмишљен, широки програм римоцентричног екуменизма, блиског латинској еклисиологији“.[5]

Митрополит перистерионски Хризостом појашњава, о каквој врсти уједињења се говори: „Браћа католици директно или индиректно дају да се схвати да Православна Црква може да се обједини са римокатоличком посредством консолидације, а слично и паралелним процесима који постоје између ње и унијата.“[6] Познати грчки богослов. о. Јован Романидис говорио је поверљивом разговору са католичким бискупом, који му је говорио о плану Ватикана, у сагласности са којим обједињење Цркве не долази са врха (то јест не кроз епископе, богослове и дијалог између њих) већ одоздо – посредством такозваног народног екуменизма.

За остварење римоцентричног плана већ су предузети следећи кораци.

1. Скидање анатема из 1054. године, али не и одбацивање спорних догматских позиција.

2. Размена посета црквене јерархије и дарови у виду Светих Моштију и Икона које је Ватикан донео. На тај начин, ствара се утисак, да је Ватикан пријатељски расположен према Православљу.

3. Отпочињање богословског дијалога. Његов циљ је – узајамно признавање Тајни, свештенства и апостолског прејемства, и као коначно, признавање Цркви као „сестара“.

4. Без обзира на прекид међуцрквеног дијалога, у вези са унијатским проблемом (Балтимор, 2000 године) он је био обновљен без решавања проблема Уније. (Штавише, унијати су учествовали у дијалогу са православнима као пуноправни учесници процеса преговарања). Очигледно је, да иако се унија као метод уједињења на речима и осуђује, у стварности се она користи од католика као јединствени пут ка јединству (у сагласности са одлукама Другог ватиканског концила).

Садашњи папа, Бенедикт XVI, у посланици унијатском архиепископу Украјине, Љубомиру Хузару, поздравио је борбу унијата да очувају свој идентитет и независност: „У грко-католичкој цркви, која се налази у пуном општењу са наследником апостола Петра, постоји двоструки задатак, који се састоји у очувању источне традиције у оквирима католичке цркве и помагању зближавању две традиције, сведочећи да оне нису само блиске, већ и састављају дубоко јединство у својој различитости“.[7] У Ефесу, тај исти папа је поново иступио у подршку Уније, „која је по његовом мишљењу најбољи пут ка јединству Цркве“.[8]

Чињеница да је папизам основао унијатске „цркве“ на канонској територији свих древних цркава Истока, сведочи о очувању курса према Унији, као средству и стандарду „обједињења“ и враћања Православних и других исповедања Истока у окриље Рима.

5. Израда, демонстрација и подршка нових теорија, у сагласности са којима се догмати о Filioque, папином примату и непогрешивости, од стране римокатолика тумаче на тај начин, да постају „прихватљиви“ за православне.[9] Пре око 40 година учествовао сам на скупу православних богослова Атине. На тај скуп био је позван и познати клирик римокатоличке цркве, Пјер Дибре. Тада нам је рекао: „Ми формулишемо догмат о првенству папе, на тај начин, да би га ви примили“. Приметио сам да значај има не формулација, већ суштина. Ми никада нећемо прихватити догмат о првенству у том смислу, како га подразумева римски папа.

6. Одржавање православно-католичких богословских конференција, које тобож, промовишу православну духовност и које усађују идеје стремљења ка јединству, без обзира на све догматске разлике.

До сада, већина православних богослова је полазила из чињенице да између Православне и римокатоличке цркве постоје одређене догматске противречности без чијег решавања не може бити никаквог уједињења. Сада и неки православни су почели да говоре о томе, да имамо једну веру, једно предање и да постоје одређени предуслови под којима би могли признати папино првенство.

Овде би желели, пре свега, да нагласимо: Православна Црква никада није признавала, да је након раскола, код православних и римокатолика остала једна вера и једно предање. О томе сведоче велики јерарси и богоносни Оци. Као што су Свети Григорије Палама, Свети Марко Ефески, Свети Мелетије Пигас, Преподобни Никодим Светогорац, Свети Нектарије Егински, Доситеј Јерусалимски и многи, многи други. О томе сведоче и саБорне одлуке православних патријарха из 1848., 1868 и 1895. године. Па и прости православни народ, без обзира на тешкоће турске владавине и систематску латинску пропаганду, а такође и притисак с времена на време од стране Уније, нису мењали своју Веру, већ су остали верни догматима своје Цркве.

Ишчекивано уједињење, које се ево већ неколико деценија пажљиво припрема од стране Ватикана, неће бити прихваћено од већине православних, већ ће само довести до раскола, јер се у основу тог уједињења не претпоставља решавање догматских размимоилажења, не католичко одбацивање својих јеретичких догмата (Filioque, првенство папе, тварна благодат итд) већ њихово нову тумачење.

Наравно, наша заједница, обремењена идејама глобализације и „новог светског поретка“ нема, нажалост, духовну осетљивост православних, који својевремено нису прихватили Флорентинску унију. Али и данас има довољно свесних православних хришћана, који ће се супротставити сваком покушају уједињења, које би се учинило на основу Истине, чуване у Православљу. Забринутост, које код многих православних изазивају догађаји последњих година, доказују да је православна свест као и раније жива.

Тако да они, који данас стреме уједињењу, треба да се замисле: зар неће, уместо савладавања разлика, они добити раскол једне православне пастве.

НАПОМЕНЕ:

1. Καρμίρη Ι. Ορθοδοξία και Ρωμαιοκαθολικισμός. Αθήναι, 1964. Τ. Ι. Σ. 25.
2. Καρμίρη Ι. Указ. соч. Τ. ΙΙ. Σ. 170.
3. Ενθ’ ανωτ. Σ. 171.
4. Παναγόπουλου Ι. Το Βατικανό και η Ένωση των Χριστιανικών Εκκλησιών. Εφημ. Καθημερινη. 30/7/1995.
5. Καρμίρη Ι. Указ. соч. Τ. ΙΙ. Σ. 170.
6. Χρυσοστόμου-Γεράσιμου (Ζαφείρη), μητροπολιτου Περιστερίου. Ορθοδοξία και Ρωμαιοκαθολικισμός. Ο αρξάμενος Θεολογικός Διάλογος. Γεγονότα και σκέψεις // Θεολογία. Τ. 53 (1982). Σ. 77.
7. Καθολική. Φ. 3046/ 18-4-2006.
8. Ορθόδοξος Τύπος. 8/12/2006.
9. См.: Γεωργίου (Καψάνη), αρχιμ. Καινοφανείς θεολογικές απόψεις εν όψει των διαλόγων // Παρακαταθίκη. Τ. 43/2005; Δημητρίου (Γρηγοριάτου), ιερομ. Η Ρωμαιοκαθολική Clarification (Διασάφησις) επαναβεβαιώνει το Filioque // Παρακαταθίκη. Τ. 52/2007.

Превод са руског:
Станоје Станковић

Извор:
Православие.ру

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Kapsanis.htm

Re: АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС О СЈЕДИЊЕЊУ П (Ocena: 0)
od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 17.11.2008
Malo komplikovano je napisano i za običnog „smrtnika“ teško razumljivo, shvatiti o čemu se to radi!
Tu treba jasno reći da se tu radi o pokušaju, putem petokolonaša, kojih ima kako se to vidi i medju sveštenicima naše pravoslvne crkve. To se mora tako jasno videti jer ta diskusija o ujedinjenju pravoslavne i katoličke crkve je toliko absurdna, toliko ne zasnovana da služiti samo jednom cilju a to je stvaranju razdora Srpske Pravoslavne Crkve. Da Vatikan i jole uzima ozbiljno u obzir to ujedinjenje, plasirano od ko zna koga i zbog ko zna kojih mračnih namera, onda bi Vatikan odnosno Katolička crkva prvo sve učinila da dovede svoje odmetnike odnosno protestantsku crkvu u svoje krilo. Tu nema šanse, to svedoči i situacija u Belfasu gde su obe crkve već samim tim zadovoljne da se ne vode krvavi obračuni izmedju katolika i protestanata. Doklegod se Katolička i Protestantska crkva ne ujedini a tu nema šanse sve dok Vatikan ne promeni svoje dogme koju ne misli niti za živu glavu promeniti. Drugim rečima, sve dok se katolički popovi ne smeju ženiti i sve dok se greh može, po katoličkoj crkvi, novcem odkupiti bez obzire na grehe i počinjen zločin, nema njoj nigde šanse za ujedinjenje a po najmanje sa Srpskom pravoslavom crkvom. To su samo jedni razlozi od mnogih koji stoje na putu ujedinjenja. Neka se Vatikan prvo ujedini sa svojim pelcerom odnosno protestanskom crkvom pa onda neka započne razgovore sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Ko sada u ovom besmislju propagira ujedinjenje sa Katoličkom crkvom taj radi na razdoru pravoslavne crkve i štetu srpskog naroda. Takvima je mesto u zatvoru a ne u SPC.
Srbiju može samo jedinstvo spasiti i mora se sve, ono što vodi razdoru, skloniti sa puta!
Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore, https://dijaspora.wordpress.com/

SOK AKTUELL – 18. November 2008 – Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

18. November 2008

Patriarch Pavle bleibt im Amt. Konzilssitzungen in Belgrad beendet

Weißrussland baut Kirche in Kosovo-Metohija wieder auf

Kosovo: Feier in Mitrovica

Neue Kirche in Serbien

Patriarch Pavle bleibt im Amt. Konzilssitzungen in Belgrad beendet

(BELGRAD) In der serbischen Hauptstadt endete am vergangenen Samstag die Herbsttagung des Hl. Konzils, des höchsten Gremiums der Serbischen Orthodoxen Kirche (SOK).

Noch während der Tagung wurde eine Delegation der Bischöfe zu dem im Krankenhaus liegenden Patriarch Pavle I. geschickt, um ihn zu bitten, im Amt zu bleiben. Unter den delegierten Bischöfen war auch Bischof Konstantin von Mitteleuropa. Der Patriarch, so wurde am vergangenen Donnerstag mitgeteilt, akzeptierte die Bitte des Hl. Konzils, auch weiterhin im Amt zu bleiben und segnete die weitere Arbeit des Konzils (s. SOK AKTUELL vom 12. November). Zuvor hatte der Patriarch einen Antrag gestellt, sich aus dem Aktiven dienst zurückzuziehen.

An den Sitzungen des Konzils der SOK nahmen alle Bischöfe dieser Kirche aus der Heimat und der Diaspora sowie Erzbischof Jovan von der autonomen Erzdiözese Ohrid zusammen mit den Bischöfen dieser Kirche teil. Geleitet wurde das Gremium von Metropolit Amfilohije von Montenegro, der den erkrankten Patriarchen Pavle I. vertritt.

In einer Abschlussmitteilung des Konzils heißt es auch, dass sich das Konzil mit den Fragen der Religionspädagogik in Schulen und Pfarreien, sowohl in Bezug auf das Heimatland als auch auf die Diaspora, beschäftigt habe.

Auch die Situation im Kosovo-Metohija wurde thematisiert. Es wurde betont, dass hinsichtlich des Wiederaufbaus der Heiligen Stätten in der Provinz „alle Missverständnisse“ gelöst worden seien.

Das Konzil der SOK bittet die Staatsmacht der Republik Makedonien, mit der Verfolgung von Erzbischof Jovan von Ohrid aufzuhören und alle rechtswidrigen Maßnahmen gegen die autonome Erzdiözese Ohrid aufzuheben. Auch das Leben der SOK in Montenegro, Kroatien sowie Bosnien-Herzegowina wurde thematisiert. An die Staatsmacht dieser Länder appelierten die Konzilsväter, die „elementaren religiösen Rechte und die Besitzrechte“ der SOK nicht zu gefährden.

Die Beziehungen zu anderen orthodoxen Kirchen wurden auch zum Thema der Herbsttagung des Hl. Konzils der SOK. In diesem Zusammenhang wurden ein Bericht und die Botschaft der Oberhäupter der orthodoxen Kirchen von der kürzlich stattgefundenen Versammlung in Konstantinopel (10.-12. Oktober) zu Kenntnis genommen.

Weißrussland baut Kirche in Kosovo-Metohija auf

(KLOSTER GRACANICA) Weißrussland wird im Rahmen eines Projektes mit dem Titel «Weißrussland an Schwester Serbien» eine serbische orthodoxe Kirche im Kosovo-Metohija wiederaufbauen. Es handelt sich um die Kirche der Hl. Paraskeve im Rückkehrerdorf Drsnik. Die Wiederaufbauarbeiten umfassen Statik, Dachdeckerarbeiten, Konservierung der Fresken, Fertigstellung der Ikonostase (Bilderwand) und des Mobiliars, Bau eines Kirchturms sowie Instandsetzung des Hofes.

Die Rückkehr der Serben nach Drsnik hatte vor drei Jahren begonnen, als rund fünfzig Häuser für die Rückkehrer gebaut worden waren. Wegen der schlechten Lebensbedingungen wohnen in dem Dorf derzeit aber nur 40 Menschen. Das Interesse, nach Drsnik zurückzukehren sei dennoch groß, sagt der serbische orthodoxe Priester Slobodan Trajkovic. Der Wiederaufbau der Kirche wäre für die Serben ein zusätzliches Motiv, in die Ortschaft zurückzukehren.

In Weissrussland hatte bereits am 19. Oktober eine wohltätige Aktion zugunsten der Kirche im Kosovo-Metohija im Rahmen der religionspädagogischen Messe in Minsk stattgefunden. Auch mehrere Fernsehsender waren bei der Präsentation des Projektes zugegen.

Das Dorf Drsnik befindet sich 3 km östlich von Klina und ist sehr alt: Noch in einer zwischen 1199 und 1206 entstandenen Urkunde des serbischen Herrschers Stefan, der später zum ersten serbischen König („Stefan der Erstgekrönte“) wurde, wird der Ort als ein Teil der Besitztümer des serbischen Klosters Hilandar auf dem Hl. Berg Athos bestätigt. Die Schenkung geht an Großzupan Stefan Nemanja zurück. Die Kirche der Hl. Paraskeve in Drsnik war früher möglicherweise dem Hl. Nikolaus gewidmet. Es ist ein kleiner, einschiffiger Kirchenbau mit halbrunder Apsis im Osten. Die Fresken stammen aus der Zeit der Renovierung der Kirche in den Siebzigerjahren des 16. Jh. Der Stil ist charakteristisch für die Zeit der Erneuerung des Patriarchats von Pec Ende des 16. und Anfang des 17. Jh. Zum Kulturdenkmal wurde die Kirche in Drsnik im Jahr 1958 ausgerufen. 1990 wurde sie zum Denkmal von besonderer Bedeutung proklamiert.

Bis zum NATO-Angriff im Jahr 1999 wohnten im Dorf rund 1.000 Menschen, vowiegend Serben. Nach dem NATO-Bombardement verließen die Serben ihre Häuser. Die Kirche wurde demoliert und gebrandschatzt. Die Diözese von Raszien-Prizren gibt an, dass der Kirchturm in Anwesenheit der italienischen KFOR-Soldaten von albanischen Terroristen gesprengt worden sei.

Durch den Brand sind die Ikonostase, die tragenden Holzteile und das Mobiliar zerstört worden, während die Fresken stark beschädigt wurden. Die Kirchenglocke wurde gestohlen, der Zaun demoliert und abgetragen und der Friedhof verwahrlost.

Kosovo: Feier in Mitrovica

(KLOSTER VISOKI DECANI) Die inzwischen wegen ihrer Teilung bekannt gewordene Stadt Kosovska Mitrovica hat am vergangenen Montag ihr Patronsfest, den Hl. Demetrios, gefeiert. In der Hl.-Demetrios-Kirche zelebrierte der Abt des nordserbischen Klosters Fenek die Hl. Liturgie unter Konzelebration der örtlichen Priesterschaft und der Mönche der Diözese Raszien-Prizren. Nach der Hl. Liturgie fand auch eine Prozession auf den Straßen der Stadt statt.

Der Name «Mitrovica» ist vom Namen des Hl. Demetrios abgeleitet.

Neue Kirche in Serbien

(VALJEVO) Das Dorf Pluzac nahe Osecina in der Serbischen Orthodoxen Diözese Valjevo (Westserbien) hat nun eine Kirche bekommen. Am Sonntag vergangener Woche wurde in diesem Ort eine neue dem Hl. Kaiser Konstantin und seiner Mutter Helena gewidmete Kirche durch den zuständigen Diözesanbischof Milutin von Valjevo sowie Bischof Artemije von Raszien-Prizren und Kosovo-Metohija geweiht. Der Weihe wohnten rund Tausend Gläubige bei. In einer Mitteilung der Diözese wird betont, dass die Kirche innerhalb von gut einem Jahr gebaut worden sei.

Erst kürzlich wurde in der Diözese Valjevo eine andere neue Kirche geweiht: Die Kirche der Versammlung des Hl. Erzengels Gabriels in Cvetanovci bei Ljig (s. SOK AKTUELL vom 24. Oktober).

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Mengendamm 16c

D-30177 Hannover

GÜTERSLOH/RÜSSELSHEIM/WASHINGTON

Newsletter vom 17.11.2008 – „Ringen der großen Mächte“

GÜTERSLOH/RÜSSELSHEIM/WASHINGTON (Eigener Bericht) – Die
Bertelsmann-Stiftung legt der künftigen US-Administration einen
außenpolitischen Forderungskatalog vor. Ein „Briefing Book“, das in
der vergangenen Woche in Washington präsentiert worden ist, fasst der
Stiftung zufolge die „Politikempfehlungen für den neuen US-Präsidenten
und sein Team aus europäischer Sicht zusammen“. Es behandelt sämtliche
zentralen Themen der aktuellen Weltpolitik – von den Kriegen in
Afghanistan und Irak bis zur Finanzkrise – und verlangt von den
Vereinigten Staaten eine deutliche Aufwertung der EU. Die Regierung in
Washington müsse in Zukunft „den richtigen Ton finden“, umschreibt die
Bertelsmann-Stiftung die deutsch-europäische Forderung nach stärkerer
Einflussnahme. In eine ähnliche Richtung zielt ein Papier der
EU-Außenminister, das ebenfalls an die neue US-Administration
gerichtet ist. Auch darin steht eine stärkere Machtbeteiligung Europas
im Mittelpunkt. Zur Durchsetzung ihrer Forderungen kooperiert die EU
mit Moskau. Die verlangte Aufwertung der EU führt zu einer
Verschärfung bewaffneter Konflikte: Die EU-Außenminister kündigen ihre
zunehmende Kriegsbereitschaft an. Der vor allem von Berlin betriebene
Kampf um seine zukünftige Großmachtrolle findet im Schatten neuer
Zusammenbrüche der Realwirtschaft statt.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57393