Termin i intervju sa Jürgen Elsässer-om u NIN-u

Dragi prijatelji,

Ende Oktober hat das Belgrader Nachrichtenmagazin NIN ein längeres
Interview gebracht (Text am Ende der Email), das Nikola Zivkovic mit
mir über meine neuesten Bücher geführt hat:

* „Wie der Dschihad nach Europa kam. Gotteskrieger und Geheimdienste
auf dem Balkan“ (deutsche Neuausgabe 2008: 14.80 Euro / serbische
Ausgabe 2006: 17.50 Euro)
* Terrorziel Europa: Das gefährliche Doppelspiel der Geheimdienste“
(Neuerscheinung September 2008: 21.90 Euro)

Vielleicht macht Euch das Interview ja neugierig auf die Bücher, und
Ihr wollt sie bestellen? Am besten direkt bei mir, mit Signatur – das
ideale Weihnachtsgeschenk!!

Weitere Bücher auf meiner Website www.juergen-elsaesser.de

Nicht vergessen:

Buchlesung in Heidelberg:
Freitag, 21. November 2008
DAI (Deutsch-Amerikanisches Institut). Sofienstr. 12, 20 Uhr

——————————————————–

Kako zapadne službe upravljaju teroristima
Sve velike atentate i teroristi?ke napade izvršili su tajni policijski
agenti, koji su se prethodno vešto ubacili u militantne muslimanske
organizacije

U srednjoj generaciji nema?kih publicista Jirgen Elzeser važi za
jednog od najboljih poznavalaca teroristi?ke problematike i Balkana.
Ro?en 1957. u pokrajini Baden-Virtemberg, ?etrnaest godina je radio
kao u?itelj, a onda je napustio rodni kraj i sigurnu državnu službu, i
1994. preselio u Berlin. Otisnuo se u novinarstvo. Brzo je postao
urednik, a onda kratko i glavni urednik berlinskog lista „Junge Velt“.
Jedan je od osniva?a i izdava?a berlinskog nedeljnika „Jungle World“
1997. Posle 2000. je redaktor u mese?niku „Konkret“. Pisao je za
„Allgemeine Jüdische Wochenzeitung“, te „Kursbuch“. Sa vlasnikom lista
i izdava?em „Konkreta“ Gremlicom razišao se krajem 2002, posle Ira?kog
rata. Elzeser je bio protiv tog rata. Od aprila 2008. radi za
berlinski dnevni list „Nojes Doj?land“ i nedeljnik „Frajtag“. „Ja sam
romanti?an i verujem da u ?oveku postoji pre svega dobro. Ovo teško
može da do?e do izražaja kada u društvu ne vlada princip solidarnosti,
nego profita. Zalažem se za socijalnu, humanu državu, koja ?e da
poštuje religiozne tradicije.“
Kriti?an je prema spoljnoj politici Vašingtona. „Što pažljivije
posmatram svet oko sebe, prime?ujem da je naše društvo daleko
složenije i ne može se podeliti samo na ’naše‘ i ‚vaše‘, na ‚dobre‘ i
‚loše‘, na ‚leve‘ i ‚desne‘. Neslaganje sa ameri?kom politikom postoji
i u nema?kom državnom aparatu. U nema?koj obaveštajnoj službi i
policiji ima i veoma sposobnih i inteligentnih ljudi koji se odupiru
amerikanizaciji. Nisu oni protiv SAD, ve? kažu da Evropa ima sopstvenu
tradiciju i kulturu i nisu spremni da je se odreknu u ime nekog
ameri?kog modela koji propagira ’sre?no globalno selo‘.“
Koliko je danas teško povu?i liniju izme?u leve i desne pozicije,
najbolje se vidi na primeru samog Elzesera. Uglavnom je pisao u
levi?arskim novinama, a ?esto ga hvale i etablirani desni?arski
listovi. „Frankfurter Algemajne“ tvrdi da „Elzeser pripada mudrim
glavama u levi?arskom bloku i to je razlog zašto je on tamo u
manjini“. I konzervativno-nacionali „Junge Frajhajt“ je pisao
pozitivno o Elzeseru. Prikaz njegove knjige može se na?i na stranama
„Mond diplomatika“ (Livre d’Elsässer dans „Le monde diplomatiljue“,
august 2003), ali i na Prvom programu nema?ke televizije. Nije
nepoznat ni našoj javnosti. Na srpski su prevedene tri njegove knjige
u izdanju „Jasena“ iz Beograda: „Ratne laži: Od kosovskog sukoba do
procesa Miloševi?u“, „Ratni zlo?ini – bestidne laži i žrtve NATO-a u
kosovskom sukobu“, i „Kako je džihad došao na Balkan“. U?estvovao je i
u humanitarnoj akciji prikupljanja pomo?i srpskoj deci u Lipljanu.
Neke njegove knjige prevedene su na francuski, italijanski, a jedna i
na japanski. Poslednja knjiga „Teroristi?ki cilj – Evropa“
(„Terrorziel Europa“) objavljena je pre nekoliko nedelja. Podnaslov:
„Opasna dvostruka igra tajnih obaveštajnih službi“.
– Moja istraživanja jasno su pokazala da su svi veliki atentati ili
pokušaji teroristi?kih napada od 1995. do danas izvršeni uz u?eš?e
agenata – provokatora. Službena verzija uvek je glasila, da su
izvršioci atentata bili „islamski teroristi“, ali sve te napade
planirali su i izvršili tajni agenti, prethodno vešto uba?eni u
militantne muslimanske organizacije.
Konkretno?
– Dve su mreže u?estvovale gotovo u svim islamskim zaverama. Prva je u
Engleskoj, mesto okupljanja je džamija u londonskom predgra?u
Finsberi. U njoj deluje radikalni muslimanski imam Abu Hamza. Druga
mreža je u južnoj Nema?koj, u Frajburgu i Ulmu, tu deluje militantni
imam Jehija Jusif.
Pre svega ste se bavili „nema?kom mrežom“?
– Da. Našao sam da je i nema?ka politika odgovorna za ovakvo stanje.
Saznao sam za pomenutu nema?ku mrežu dok sam radio na knjizi „Kako je
džihad stigao u Evropu“, podnaslov „Alahovi ratnici i obaveštajne
službe na Balkanu“. U Nema?koj je upravo objavljeno novo, prošireno,
džepno izdanje te knjige. Tu sam istraživao ulogu Reda Zajama,
„kamermana strave i užasa“ koji je pravio propagandne filmove za
pristalice džihada. U poslednjoj knjizi produbljujem saznanja o
džihadistima i njihovim vezama sa Bosnom…
…pa vi ste radili u nema?kom parlamentarnom odboru koji kontroliše
aktivnost nema?ke obaveštajne službe (BND)?
– To mi je omogu?ilo da razumem rad obaveštajnih službi. Jehija Jusif
i Reda Zajam najkasnije od 1994. godine pomagali su borce džihada u
Bosni. Zajam je u to vreme povremeno živeo u Bosni, u Bo?inji. Jusuf
je radio u Nema?koj, u Frajburgu, i stajao je na ?elu jedne
„humanitarne organizacije“, koja je zapravo sakupljala novac za borce
džihada u Bosni.
Kao ?lan Odbora Bundestaga za rad obaveštajnih službi vi ste imali
prilike da upoznate ljude i iz tog kruga, o kojima se zapravo zna
veoma malo.
– Da, kad sam se konkretno bavio slu?ajem otmice Al Masrija bilo mi je
omogu?eno da stupim u kontakt sa ljudima iz nema?kog obaveštajnog
aparata. Osetio sam da su ti ljudi veoma nezadovoljni politi?kim
posledicama ovakvih afera. Boje se, da se Nema?ka gura u politi?ku
poziciju koja nikako ne predstavlja interes same zemlje. Ti ljudi su
mi pružili dragocene informacije i razume se, da njihova imena ja ne
mogu da navodim. Takvi ljudi postoje i me?u politi?arima, a naro?ito u
konzervativnim krugovima. Samo da spomenem dvojicu iz vladaju?e CDU
stranke: Vilija Vimera i Petera Gauvajlera.
Kako se dolazi do takvih konkretnih, podrobnih, važnih informacija?
– U slu?aju Reda Zajama pomogla mi je Doris Glik, njegova bivša žena.
Ona je sa njim živela u selu Bo?inju kod Maglaja. Pružila mi je
dragocene informacije o li?nim vezama Zajama i Jehija Jusifa sa
velikim me?unarodnim muslimanskim teroristi?kim mrežama. Zajam je bio
kurir bosanskog komandanta Abu al Maalija. Ovaj je krajem 1998.
verovatno prošvercao eksploziv u Nema?ku. Ramzi bin al Šib, mozak
teroristi?ke akcije u Wujorku 11. septembra 2001, ?esto se vi?ao sa
Zajamom. Kod Zajama je ?esto dolazio Abu Hamza, koji pripada krugu
džamije iz londonskog predgra?a Finsberi. On je kasnije optužen da je
u?estvovao u atentatu u londonskom metrou. A Jusif iz Frajburga
negovao je kontakte sa Sakrom iz Švarcvalda. Ovaj je priznao da je
trenirao teroriste, koji su u?estvovali 11. septembra 2001. Zbog
atentata u Istanbulu 2003. Sakra je osu?en na višegodišnju kaznu
zatvora. Jusif i Zajam nastanili su se 2002. u Ulmu. Jusif je za stvar
islama pridobio mladog Nemca Frica Gelovica, koji je nedavno
predstavljen kao šef muslimanske teroristi?ke trojke iz Zauerlanda.
Vratimo se Zajamovoj ulozi u Bosni…
– Wegova bivša supruga tvrdi da on ne samo da je snimao u Bosni
ubijanje, ve? da je i u?estvovao u ubijanju zarobljenika. U Nema?koj
protiv njega nije podignuta optužnica. To je veoma ?udno kad se zna za
slu?aj ?ura?a Kušlji?a koji je odležao sedam godina u nema?kom
zatvoru, o?evidno, samo zato jer je – Srbin. Po svemu sude?i dve mlade
muslimanke, njegove u?enice u osnovnoj školi u selu Vrbljanima, kod
Kotor Varoša su dale lažnu izjavu. Iako su ostali svedoci, bosanski
muslimani, svedo?ili u njegovu korist, to nije pomoglo. Ovim slu?ajem
?u se idu?ih meseci pozabaviti. Da g. Kušlji? dobije pravnu
satisfakciju i nov?ano obešte?enje. Imam utisak da bi tužba Kušlji?a
bila korisna za Republiku Srpsku, pa i Srbiju.
Da se podrobnije pozabavimo slu?ajem Reda Zajama…
– On je o?evidno upleten u eksploziju 12. oktobra 2002. na ostrvu
Bali. Dvojica osumnji?enih su uhapšeni i potvrdili to tokom odvojenih
ispitivanja. Pa ipak je Zajam pušten iz indonezijskog zatvora i to
blagodare?i intervenciji nema?ke obaveštajne službe (BKA) i proteran u
Nema?ku. Onog dana kad je Zajam uhapšen u Indoneziji, nema?ka služba
uspostavila je kontakt sa njegovom bivšom suprugom. Ona mi je otvoreno
priznala: „Nema?ka obaveštajna služba nije htela da ja razgovaram sa
medijima“.
Ovde imamo izjavu bivše supruge. U drugim slu?ajevima…
– Kad govorim o Jehiji Jusifu, tu je stvar jasna. On je radio kao
prikriveni agent nema?ke službe od 1996. do 2002. Imam kopije dopisa
policije Baden-Virtemberga od 22. decembra 2004, iz koga jasno
proizlazi da je on njihov važan ?ovek. Održavao je kontakte sa
muslimanskim organizacijama i na taj na?in dostavljao nam korisne
informacije.
Gde danas živi Jusif?
– U Saudijskoj Arabiji. Nije poznato da je Nema?ka zatražila njegovo
izru?enje.
Da li bi Nema?ka uskoro mogla postati cilj islamskih teroristi?kih napada?
– Opasnost je veoma realna. O tome govore i teroristi?ke akcije 2004.
u Madridu, te 2005. u Londonu. Evropske i ameri?ke obaveštajne službe
su na ovaj ili onaj na?in bile upletene u te akcije preko
agenata-provokatora.
U teroristi?kom napadu na londonski gradski prevoz 7. jula 2005. bilo
je 56 žrtava. Službena verzija je: ?etvoro mladih iz muslimanskih
porodica, iz londonskog predgra?a, su izvršioci ovih atentata…
– Tako je re?eno, ali niko ne spominje ?oveka koji im je bio glavni
instruktor. Neposredno pre izvršenja atentata slobodno je doputovao u
Englesku i posle atentata nesmetano otputovao. Gospodin se zove Harun
Rašid Asvat, dugogodišnji saradnik britanske službe. Harun je oko
1995. na poziv britanske službe bio aktivan u Bosni, kasnije i na
Kosovu, gde je imao zadatak da za Albance vrbuje britanske dobrovoljce
(muslimanske vere).
Ko je tu radio za Britance?
– U prvom redu imam Abu Hamza iz londonske džamije Finsberi. Okupio je
veliki broj mladih muslimana, imali su vežbe sa bojevom municijom u
Velsu, Kentu ili Škotskoj. Jasno je, da je Abu Hamza imao podršku
britanske obaveštajne službe (MI5), zadužene za rad na teritoriji
Britanije. Englezi su podržali njegov rad, jer su njegove akcije bile
uperene protiv Srbije, a ona je u to vreme bila zajedni?ki neprijatelj
i islamskih terorista i Londona.
Imate li još primera?
– U januaru 2000. teroristi su održali konferenciju u Kuala Lumpuru.
Tu su govorili o pripremi za atentat od 11. septembra. Ameri?ke
obaveštajne službe pomno su pratile rad konferencije, na kojoj su
u?estvovala i dvojica Saudijaca Kalid al Midhar i Navaf al Hazmi.
Kasnije su osumnji?eni da su kidnapovali avion. Tako barem stoji u
službenom izveštaju ameri?ke vlade. Identifikovala su ih CIA i FBI.
Ipak, po?etkom 2001. bilo im je dopušteno da putuju u Sjedinjene
Države. Tamo su stanovali kod prikrivenih agenata FBI.
Za nekoga ko nije upu?en, cela stvar zvu?i neverovatno, kao iz
špijunskih romana?
– Nažalost, to je naša stvarnost. Vidite, po?etkom 2003. kidnapovan je
milanski imam Abu Omar. Delo CIA. Abu Omar je, prema pisanju „?ikago
tribjuna“, bio najbolji ameri?ki agent u Albaniji. Ta?no je poznavao
ameri?ku igru na Balkanu sa militantnim islamistima i to pre svega u
Bosni 1992-95. Posle toga Amerikanci su ga prebacili u Milano. Imao je
zadatak da drži militantne islamske govore.
Italijanske novine su o tome pisale. I njihova služba je pratila
Omarov rad. Ali nisu znali da je Abu Omar zapravo ameri?ki agent?
– To je teško znati. U svakom slu?aju Amerikanci su Omara kidnapovali
i otpremili u Egipat.
Amerikanci prete i svojim ljudima. Mnogi se boje da kažu otvoreno što
misle…
– …veoma dobar primer je Kurt Veldona, poslanik u Predstavni?kom
domu u Vašingtonu. Republikanac i lojalan ?ovek Bušove stranke. Veldon
je od ameri?kih oficira doznao, da je specijalna jedinica po imenu
„Able Danger“ ve? od 2000. pratila kretanje Mohameda Ate. Qudi iz
jedinice su se žalili kod Veldona, da su oni sa „najvišeg mesta“
spre?eni, da i dalje prate kretanje Ate. Hteli su da ga uhapse, ali je
sa „najvišeg mesta“ akcija zaustavljena. O tome je Veldon obavestio
Kongres. Rezultat: bio je žestoko napadnut i izvre?an. Onda se javio
pukovnik Šefer iz specijalne jedinice „Able Danger“ i potvrdio
istinitost Veldonovog iskaza. Veldon je egzistencijalno uništen.
Podignuta je tužba da je u?estvovao u nekoj aferi i primio mito.
Oklevetan, diskreditovan, difamiran Veldon je uskoro izgubio mandat.
Pokazalo se da su optužbe protiv Veldona bile lažne…
Mene zanima Bosna, jer…
– …razumem. Oko deset hiljada Arapa i Avganistanaca borilo se na
strani bosanskih muslimana i to pre svega protiv Srba. Zabeleženo je
nekoliko slu?ajeva gde su se oni borili i protiv Hrvata. Sjedinjene
Države snabdele su džihadiste sa najmodernijim oružjem. U oktobru
1995. kad je gra?anski rat u Bosni završen, oni su ostali
„nezaposleni“. Tada stupa na scenu ameri?ka privatna firma „MPRI“ i u
ime Pentagona preuzima brigu za džihadiste.
Koji je tu interes Pentagona?
– Da Zapadu demonstriraju, koliko je islam užasan. A Vašington u njima
vidi i sredstvo pritiska protiv „saveznika“ – kao npr. Nema?ke – koji
oklevaju da se uklju?e u ameri?ku „borbu protiv militantnog islama“ na
Srednjem istoku. Poruka je jasna. Javnosti Zapada valja neprestano
govoriti o teroristi?koj opasnosti koja Evropi preti od mudžahedina.
Kako, u stvari, radi MPRI (Militardž Professional Resources Incorporatied)?
– Ova firma je manji deo mudžahedina iz Bosne, njih oko sto i
dvadeset, stavila posle Dejtonskog sporazuma na svoj platni spisak i
poslala na Kosovo. Prethodno su u Turskoj završili kurs engleskog i
prošli obuku „pružanje podrške napadima iz vazduha“. U?estvovali su i
u napadima turskog ratnog vazduhoplovstva na kurdska sela. Mudžahedini
su posle pred nema?kim sudovima tvrdili, da su u leto 1998. preba?eni
u Albaniju, a malo kasnije stigli na Kosovo, gde su postali deo OVK.
Zadatak im je bio da utvr?uju ciljeve na terenu, da šalju informacije
o položajima srpskih vojnih i policijskih snaga. Kasnije su
Amerikanci, od 24. marta 1999. koristili te podatke i bombardovali
upravo te srpske ciljeve. Oni su eto bili na platnom spisku MPRI.
Ko stoji iza te kompanije?
– MPRI su 1987. osnovali ameri?ki penzionisani generali, a sedište
firme je u ameri?koj državi Virdžiniji. Re? je o firmi koja je
organizovala „Oluju“ u Hrvatskoj, a posle toga je u ime ameri?ke vlade
sprovodila program opremanja i naoružavanja armije bosanskih
muslimana.
I u samoj Americi bilo je razli?itih mišljenja povodom pitanja mudžahedina?
– Do 1993. CIA je bila protiv dolaska mudžahedina u Bosnu, dok ih je
ameri?ka vlada na ?elu sa Bilom Klintonom podržavala. Klinton je
izvršio pritisak na Franju Tu?mana da dozvoli prolaz mudžahedina kroz
hrvatsku teritoriju.
Stalno spominjete selo Bo?inje…
– Od 1995. to je centar za uspostavljanje veze sa islamskim
militantnim organizacijama u Evropi i Americi. Preko Bo?inja je
stvoren i islamski kružok u Nema?koj. Odavde vodi i trag do atentata u
Wujorku 11. septembra 2001. London i Bo?inje bili su rasadnik
evropskog džihada. Istovremeno, Amerikanci su tu vrbovali ljude za
ameri?ke službe.
Doris Glik je na neki na?in vaša Mata Hari?
– Doris je ?ak i mnogo važnija. Recimo, pri?ala mi je da njen bivši
suprug Zajam nije na po?etku imao veze sa islamskim fundamentalizmom.
Kad su se upoznali oktobra 1987. on je bio jak i šarmantan i time ju
je osvojio. Tek po?etkom 1992. prestaje da pije, da jede svinjetinu i
pušta bradu. Odlu?uju?i uticaj na njenog muža imao je Ahmed Mohamed, a
neki su ga zvali i Abu Musab, tada iz Hajdelberga. Prošao je
teroristi?ki trening u Avganistanu kad su 1991. vlast u Kabulu
preuzeli fundamentalisti. Krajem 1993. pridobio je Zajama za džihad.
Najbolji prijatelj Abu Musaba, odnosno Ahmeda Mohameda, bio je Jehija
Jusif iz Frajburga. On je u hijerarhiji više od Musaba. Jusif i Musaba
uspeli su da ubede Zajama, da krene u Bosnu i bori se protiv
nevernika. Glavno uporište islamskih fundamentalista u Bosni bilo je u
Zenici. Bra?ni par Zajam stigao je tu krajem 1994.
Londonski „Tajms“ 1992. opisuje da su u tom gradu živeli muslimani sa
gotovo svih kontinenata: Arapi, oni iz Afrike, sa Kavkaza…
– Od juna 1992. najviše ih je bilo iz Irana i Avganistana. Muslimanski
dobrovoljci stizali su preko Hrvatske. Koliko ih je bilo? Jozef
Bodanski govori o „ne više od dvadeset hiljada“. Stiv Rodan iz
?asopisa „Jane’s Intelligence“ govori o sedam hiljada.
Mnogo se pisalo i o ulozi Osame bin Ladena u Bosni?
– Specijalista CNN za teroristi?ke reportaže Piter Bergen govori o
situaciji u Bosni po?etkom 1992: „Najve?u važnost Al kaida pridavala
je ratu u Bosni. Ona je trenirala mudžahedine i slala ih u Bosnu. Qudi
Bin Ladena imali su za tu svrhu biro u Zagrebu. Po?etkom 1993. Bin
Laden je o?evidno dobio bosanski pasoš.“ O tome je pisao i sarajevski
list Dani. Pasoš je dobio u Be?u zajedno sa Tunižaninom Aduni
Mehrezom. Ambasador se zvao Huso Živalj. Taj Mehrez je pet godina
kasnije jedan od u?esnika u teroristi?kom napadu na ameri?ku ambasadu
u Najrobiju.
Koja je zapravo bila uloga Reda Zajama?
– Važan ?ovek za mudžahedine. Nije se borio puškom, nego kamerom. Bio
je i kurir. Pravio je propagandne filmove koje su prodavali u arapskom
svetu. Wegova žena u jesen 1995. bila je svedok egzekucije u selu Gu?a
Gora nedaleko od Tuzle. Wen muž je snimio trenutak kada su vo?e
mudžahedina zaklale trojicu Srba i odsekli im glave. I redakcija
nedeljnika „Špigl“ je kupila taj video od Zajama. Posle su glavama
zaklanih Srba igrali fudbal. Nedeljniku „Fokus“ Zajamova bivša žena je
tvrdila, da je njen muž u leto 1995. nedaleko od Zenice prisustvovao
slede?oj sceni: „Svaki od pedeset mudžahedina jednim metkom je ciljao
u vezanog Srbina. I moj je bivši muž tako?e pucao u tog Srbina.“ Doris
Glik napisala je i knjigu „Za?epljena usta“ („Mundtot“). Najve?i deo
1996. provela je sa mužem u Bo?inji i Zenici. U Bo?inji je boravio i
Abu al Maali, jedan od najvažnijih mudžahedina u Bosni. On je uživao
veliko poverenje Izetbegovi?a. Amerikanci veruju, da je stajao iza
serija atentata u Alžiru, koji su po?injeni godine 1996. Doris Glik
tvrdi, da se Zajam redovno sastajao sa Abu Maalijem i da su zajedno
planirali teroristi?ke napade u Nema?koj
Pažljivo ste pratili pisanje nema?ke štampe u vreme neposredno posle
potpisivanja Kumanovskog sporazuma.
– To je veoma pou?no štivo. Da?u nekoliko primera. Špigl od 12 juna.
1999 izveštava: „Ujutru je odred Bundesvera otišao do albanske
granice… Nemci dolaze! General-komandant Helmut Harf pita
jugoslovenskog zapovednika: ‚Koliko vam vremena treba da napustite
grani?ni prelaz?'“ Nije bio zadovoljan odgovorom. „General Harf:
‚Imate 30 minuta.‘ Grani?ar se buni, kaže da ima samo jedan kamion za
transport 70 osoba. Nema?ki general se ne obazire. Harf: ‚To je sve.
30 minuta. U me?uvremenu 28. Kraj diskusije.'“ Zar je tu potreban
komentar. Matijas Rib iz Frankfurter algemajne cajtunga: „Grad
bukvalno drhti od uzbu?enja. Qudi su svake sekunde spremni da slave… U
ponedeljak je OVK trijumfalno sišla sa planina u grad i do?ekana
ovacijama. U no?i na nedelju napokon su u Prizren ušli prvi tenkovi i
kamioni KFOR-a, sa nema?kim i bavarskim zastavama. Svakog dana su
Albanci u Prizrenu nešto slavili…“ U sporednoj re?enici, izvešta?
navodi razlog euforije: „… jer nema Srba, koji su nekada ?inili deset
procenata od ukupno 100.000 stanovnika u ovoj opštini“. Ali zašto bi
proterivanje Srba nekome upropastilo slavlje?
Nemci su u Prizrenu, o?evidno, bez razloga ubili dvojicu Srba. Oni su
se spremali da napuste grad. Ja sam se u to vreme našao u Prištini i
veoma sam dobro osetio atmosferu lin?a. NATO trupe, o?evidno, nisu
želele da pruže zaštitu Srbima i Romima. Da li ste uspeli da saznate
za imena srpskih žrtava?
– Nažalost nisam. Novinarka Špigla Suzane Kelbl bila je oduševljena
izjavom ubice Srba. Potporu?nik David Ferk je zaklju?io: „Nisam ubio
zato što sam to hteo, ve? zato što sam morao – i pogodio pravo u metu.
Što se mora, mora se.“ Ferk je u izveštaju predstavljen kao junak, jer
je sa?uvao živce i imao mirnu ruku kada su „dva srpska odmetnika,
pucaju?i oko sebe iz svoje žute lade, krenuli prema konvoju snaga
bezbednosti“.
Ovim slu?ajem bavilo se i Javno tužilaštvo u Koblencu…
– Na kraju se došlo do zaklju?ka da se doga?aj odvijao malo druga?ije:
jedan od Srba u ladi držao je granatu, a drugi je pucao u vazduh – ali
kada su Nemci ispalili hitac upozorenja, oni su se zaustavili i
krenuli u rikverc. Ferk je ipak naredio: „Otvori vatru na
neprijatelja!“, a onda su vojnici ispalili ukupno 220 metaka na
dvojicu Srba. Javni tužioci iz Koblenca su u ponašanju Ferka videli
samoodbranu, a po Šarpingovom nalogu, vojni nadzorni oficir Vilman
dodelio je Ferku za „besprekorno ispunjenje vojni?ke dužnosti“ zlatni
orden krsta ?asti Bundesvera – najve?e priznanje u nema?koj armiji.
Tu su pre?utane ?injenice da se sve doga?alo u atmosferi terora i da
su Srbi imali oružje za samoodbranu, jer su znali šta ih ?eka, ako ih
Albanci uhvate žive…
– Ta?no i ja sam o tome pisao u knjizi „Ratni zlo?ini – bestidne laži
i žrtve NATO-a u kosovskom sukobu“. U pitanju su zaista bestidne laži.
U „Konkretu“ maja 2002. ste podrobno pisali o „slu?aju Potkova“. Šta
je za ovaj slu?aj bitno?
– Zapad dugo nije imao nikakvih dokaza da je Srbija planirala
proterivanje Albanaca sa Kosova. Onda je nema?ka obaveštajna služba
(BND) dobila od vlade zadatak da se „pozabavi“ tim pitanjem. Tadašnji
ministar odbrane Rudolf Šarping je tvrdio da je spomenuti plan dobio
od austrijske obaveštajne službe (HNA). Odlu?uju?u ulogu u davanju
informacija nema?koj obaveštajnoj službi odigrao je pukovnik Dragan
Vukši?, ?ovek generala Mom?ila Periši?a. Još pre marta 1999. Vukši? je
imao kontakte sa nema?kim vlastima. Bio je u Bonu vojni ataše. U
novembru 1999. Vukši? je u Parizu u?estvovao na Balkanskoj
konferenciji, na kojoj su ina?e u?estvovali oni koji su podržali
NATO-agresiju protiv Srbije: Ibrahim Rugova i Hašim Ta?i iz Prištine,
a iz Beograda Dragan Vukši? i general Periši?. Po?etkom 2000. godine
Šarping je pred Bundestagom morao da odgovara na po njega neprijatna
pitanja. General Hajnc Lokvaj javno je posumnjao u plan „Potkova“.
Vama ne moram da objašnjavam da to i nije srpska re?, nego se ona pre
upotrebljava u Hrvatskoj. U ovoj situaciji Šarpingu je u pomo?
prisko?io pukovnik Vukši?, jedini srpski oficir, koji je tvrdio da je
takav plan postojao. Na skupu u Rajhenau (17. do 19. marta 2000)
Dragan Vukši? je u Austrijskoj vojnoj akademiji tvrdio: Miloševi? je
operaciju „Potkovica“ li?no naredio. „Sredinom jula 2000. je zbog
nelojalnog ponašanja od strane vojnog vrha degradiran. No, to mu u
o?ima novog režima nije izgleda nimalo štetilo. Naprotiv. On je postao
portparol novoosnovane stranke generala Mom?ila Periši?a. Trebalo je
da bude nagra?en mestom ambasadora u Švajcarskoj, no Bern ga je odbio.
Nema?ka je imala manje skrupula sa takvim ?ovekom i dala mu
akreditive, tako da je bio imenovan za generalnog konzula u
Frankfurtu.
Zašto su Sjedinjene Države bile protiv Srbije?
– Vašington je hteo da stvori „evropski islam“ sa ciljem da oslabi
arapske države na Bliskom istoku i Iran. Neokonzervativni krugovi u
SAD imaju planove da konstruišu tajnu mrežu „islamskih
fundamentalista“, koji bi onda trebali da postanu instrumenat
Vašingtona za prljave poslove protiv Evrope.
Na nedavnom skupu „Istina o Srebrenici“ 4. oktobra ove godine u
Banjaluci podrobno ste osvetlili „slu?aj Erdemovi?“…
– Veoma je zanimljiva ?injenica da je Dražen Erdemovi?, pripadnik
Desetog diverzantskog odreda VRS, odao imena onih koji su bili deo
njegovog odreda za ubijanje. To su Franc Kos, Marko Boški?, Zoran
Goronja, Stanko Savanovi?, Brano Gojkovi?, Aleksandar Cvetkovi?,
Vlastimir Golijan. Prebivališta tih ljudi su poznata. Ni protiv jednog
od njih Hag nikada nije podigao optužnicu. Oni su zlo?ine po?inili u
vreme kada im je komanda RS dala deset dana voljno. Ti su se vojnici,
dakle, službeno nalazili na odmoru posle 11. jula 1995. kada je
osvojena Srebrenica. Oni su se, me?utim, i to na poziv vojnika sa
najnižim ?inom u toj diverzantskoj jedinici našli 15. jula i po?inili
te zlo?ine, o kojima je svedo?io Erdemovi? u Hagu. Jedan od njih,
Hrvat kao i Erdemovi?, uhapšen je u SAD 2005. Progovorio je o tim
zlo?inima, ali Tribunal je odbio da ga privede u Hag, navodno zbog
nedostatka sredstava. Sti?e se utisak da Hag štiti tu jedinicu.
Kako ocenjujete rad Haškog tribunala?
– Rad tog suda je katastrofalan. On je pristrastan. Istina, tu ima i
nekih malih svetlih ta?aka. Tako Del Ponteova je na kraju mandata
pokušala da se iskupi za propušteno, time što je pred Tribunal izvela
Ramuša Haradinaja. No, njen u?inak je skroman. Doživela je neuspeh. To
se jasno vidi iz memoara, kada je izašla pred javnost sa potresnim
informacijama o mafiji koja je prodavala ljudske organe sa srpskih
žrtava.
Uloga Nema?ke u razbijanju bivše Jugoslavije?
– Nema?ka snosi veliku odgovornost za jugoslovensku tragediju. Ona je
potpalila vatru. Nadala se da ?e novonastale države Hrvatska i
Slovenija biti njeni bliski saveznici. No, SAD preuzimaju inicijativu
i preuzimaju kontrolu nad Hrvatskom. Tako?e je i OVK u po?etku bila
nema?ki igra?. Bujar Bukoši je radio u Bonu i prikupljao novac za
teroristi?ku mrežu na Kosovu, i to uz pomo? nema?ke vlade. Tokom
devedesetih prikupio je više od 215 miliona maraka.
Kako vidite rešenje pitanja Kosova?
– Kosovo, kao uostalom i Crnu Goru, vidim kao mafijašku državu sa
jakim vojnim prisustvom SAD. Tek kada se promeni stanje u svetu,
Srbija ima mogu?nosti da povrati suverenitet nad Kosovom. Amerika više
nije jedina svetska supersila, kao što je bila, npr. 1995. Svet se
brzo menja. Vašington ?e u još ve?oj meri dobijati ozbiljne suparnike.
Ameri?ka svemo?, to je više nego o?evidno, polako, ali sigurno
prolazi. Ja?aju države kao što su Rusija, Kina, Indija, Brazil. Tako
?e se, možda ve? i u bliskoj budu?nosti, stvoriti povoljniji uslovi i
za Srbiju.

Nikola Živkovi?, „NIN“, Beograd, 23 oktobar 2008

Werbeanzeigen