Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову

Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин,Конрас, Београд 2006; 436 стр.

Зна­ме­ни­ти ита­ли­јан­ски пи­сац Лу­и­ђи Пи­ран­де­ло има ан­то­ло­гиј­ску дра­му Шест ли­ца тра­же пи­сца. Песник Ми­лан Ра­кић на­шао је у Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу сво­га пи­сца. Књи­га Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву: за­вет – пе­сма – чин, уз За­но­се и пр­ко­се Ла­зе Ко­сти­ћа Ста­ни­сла­ва Ви­на­ве­ра, нај­бо­ља је књи­га о јед­ном пе­сни­ку ко­ју све­ко­ли­ка срп­ска књи­жев­на исто­ри­ја по­се­ду­је. Ви­на­ве­ро­ва мо­но­гра­фи­ја пу­на је ми­ни есе­ја ко­ји се мо­гу тре­ти­ра­ти и као за­о­кру­же­не це­ли­не по се­би. И из Пеј­чи­ће­ве књи­ге да­ју се из­дво­ји­ти не­ко­ли­ке це­ли­не (по­не­кад се мо­же из­вр­ши­ти и по­ве­зи­ва­ње, улан­ча­ва­ње тек­сто­ва по­све­ће­них не­ко­ли­ким ак­те­ри­ма ко­ји су би­ли су­ди­о­ни­ци Ра­ки­ће­ва жи­во­та и ра­да на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји), али су оне да­ле­ко „чвр­шће“, функ­ци­о­нал­ни­је угра­ђе­не у основ­ни текст сту­ди­је, те се она чи­та без за­стај­ки­ва­ња, у јед­ном да­ху. Иако је стрикт­но ве­за­на за са­мо је­дан, мо­жда нај­ва­жни­ји пе­ри­од Ра­ки­ће­ва жи­во­та, до­и­ма се као пра­во ен­ци­кло­пе­диј­ско оства­ре­ње ка­да је о по­зна­ва­њу и раз­у­ме­ва­њу јед­но­га пи­сца реч.

У срп­ском на­ро­ду по­сто­ји из­ре­ка: До­бар ју­нак, да је чо­век та­ки! До­ско­ра­шње на­ше раз­у­ме­ва­ње и ту­ма­че­ње Ми­ла­на Ра­ки­ћа го­то­во би се мо­гло „по­кри­ти“ фор­му­лом: До­бар чо­век, да је пе­сник та­кав! До ско­ра је, по­себ­но по­сле ата­ка бе­о­град­ских аван­гард­них пи­са­ца, на­ро­чи­то над­ре­а­ли­ста, на пе­сни­штво (ње­го­ве до­ме­те и вред­но­сти) Јо­ва­на Ду­чи­ћа и Ми­ла­на Ра­ки­ћа, Ра­ки­ће­во пе­снич­ко де­ло би­ло у не­за­слу­же­ној сен­ци Ду­чи­ће­вог, по­при­лич­но – са­свим не­за­слу­же­но – пот­це­ње­но, по­гре­шно про­чи­та­но и рас­ту­ма­че­но.

У раз­во­ју срп­ске по­е­зи­је че­сто смо има­ли за удар­не пе­сни­ке од­ре­ђе­ног пе­снич­ког вре­ме­на по дво­ји­цу лир­ских ди­о­ску­ра. На­ве­ди­мо нај­по­зна­ти­је лир­ске „па­ро­ве“: Бран­ко Ра­ди­че­вић – Сте­ри­ја (из на­кнад­не чи­та­лач­ке пер­спек­ти­ве), Змај – Ла­за Ко­стић (и ов­де се мо­ра при­зва­ти на­кнад­ни чи­та­лач­ки увид), Јо­ван Ду­чић – Ми­лан Ра­кић, Ми­лош Цр­њан­ски – Раст­ко Пе­тро­вић, Вас­ко По­па – Ми­о­драг Па­вло­вић, Ма­ти­ја Бећ­ко­вић – Бра­ни­слав Пе­тро­вић… Ни­је би­ло ну­жно да се њи­хо­во пе­сни­штво „су­да­ра“. Осим код два по­след­ња при­ме­ра, кри­ти­ка и пу­бли­ка се ја­сно опре­де­љи­ва­ла за јед­ног. По­не­кад је то до­во­ди­ло до де­тро­ни­за­ци­је дру­гог. Јо­ван Ду­чић се, по­сле за­тиш­ја и из­ну­ђе­не – иде­о­ло­шке – изо­ла­ци­је, вра­тио на ве­ли­ка вра­та у на­шу пе­снич­ку тра­ди­ци­ју. Ми­лан Ра­кић је остао на ли­сти че­ка­ња. Су­прот­ста­вље­ни су, по­при­лич­но из­ми­шље­ни и „до­ра­ђе­ни“, ира­ци­о­на­ли­зам и сим­бо­ли­ка Ду­чи­ће­ва, на јед­ној, и ра­ци­о­нал­ност и пре­ве­ли­ка ја­сност Ра­ки­ће­ва, на дру­гој стра­ни. Смет­ну­та је с ума ис­ци­зе­ли­ра­ност Ра­ки­ће­ва сти­ха, ње­го­ва го­то­во ва­јар­ска, и так­тил­на у нај­ве­ћој ме­ри, сла­дост пе­ва­ног, ду­би­на па­три­от­ских осе­ћа­ња, ми­са­о­ност осе­ћај­ног и осе­ћај­ност ре­флек­сив­ног, рет­ко оства­ре­на – и у европ­ској по­е­зи­ји – син­те­тич­ност и кон­ци­зност пе­ва­ног. Да се и Ра­кић поч­не чи­та­ти као ве­ли­ки пе­сник, је­дан од нај­зна­чај­ни­јих, и нај­о­ства­ре­ни­јих, у све­ко­ли­кој срп­ској по­е­зи­ји (уз Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа, он спа­да у рет­ке пе­сни­ке ко­ји су, окон­ча­ли вла­сти­то пе­снич­ко де­ло, ре­а­ли­зу­ју­ћи за­ми­шље­но и хте­но) до­при­не­ли су нај­ви­ше Ле­он Ко­јен сво­јом Ан­то­ло­ги­јом срп­ске ли­ри­ке 1900–1941 (2001) и, упра­во, Јо­ван Пеј­чић – по­нај­ви­ше овом књи­гом, али не са­мо њом.

Пре ње, Пеј­чић ће при­ре­ди­ти три дра­го­це­не Ра­ки­ће­ве књи­ге: Над за­спа­лим Срп­ством (2000), Са­бра­не пе­сме (2001) и Пе­сме (2003). Ура­ди­ће то мак­си­мал­но акри­бич­но, ка­ко и ина­че ра­ди, по че­му се раз­ли­ку­је од дру­гих бр­жих и ма­ње при­ље­жних про­у­ча­ва­ла­ца на­ше књи­жев­не про­шло­сти. Пеј­чић има, и ка­да је о при­ре­ђи­вач­ком ра­ду реч, сво­је пи­сце. Сем Ра­ки­ћа, то је, не­сум­њи­во, Јо­ван Скер­лић (до са­да је, на свој, стро­го на­у­чан на­чин при­ре­дио ње­го­ву Исто­ри­ју но­ве срп­ске књи­жев­но­сти /1997/, Пи­сце и књи­ге, I–III /2000/ и, за­јед­но са Ми­ло­ва­ном Ви­те­зо­ви­ћем, Срп­ске те­ме /2000/), а то по­ла­ко по­ста­је и Бра­ни­мир Ћо­сић. Об­да­рио нас је но­вим из­да­њем Де­сет пи­са­ца де­сет раз­го­ва­ра (2002), а при­пре­ма и књи­гу о ње­му. Ћо­си­ће­ва књи­га нај­бо­ља је књи­га ин­тер­вјуа ко­ју срп­ска књи­жев­ност има, Јо­ван Скер­лић је нај­бо­љи за­ступ­ник – по­слу­жи­мо се син­таг­мом Вла­да­на Сто­ја­но­ви­ћа Зо­ро­ва­ве­ља – ура­ган­ске кри­ти­ке, а Ми­лан Ра­кић је је­дан од вр­хун­ских пе­сни­ка на­ше ли­ри­ке. Јо­ван Пеј­чић, да­кле, са­свим из­ве­сно и про­грам­ски, пред­ста­вља и пи­ше са­мо о нај­бо­љи­ма.

Пеј­чи­ће­ва сту­ди­ја по­чи­ње као ро­ман (мно­го ро­ма­неск­ног са­чу­ва­ће до по­след­ње стра­ни­це) пре­пун ре­ми­ни­сцен­ци­ја, за­о­кру­же­них и функ­ци­о­нал­них епи­зо­да. Глав­ни ју­нак је, ло­гич­но, Ми­лан Ра­кић, али се, по­ред ње­га, пред на­шим очи­ма за­час обре­ту и мно­ги дру­ги и зна­ни и не­зна­ни ли­ко­ви из на­ше про­шло­сти. Спо­ме­ни­мо не­ко­ли­ке нај­бо­ље осли­ка­не: Гри­го­ри­је Бо­жо­вић (ње­го­во при­по­ве­да­ње о Ра­ки­ћу пра­ви је ро­ман у ро­ма­ну), Јо­ван Ри­стић, Бра­ни­слав Ну­шић, Сто­јан Но­ва­ко­вић, Љу­бо­мир Ко­ва­че­вић, Јо­ван М. Јо­ва­но­вић, Све­ти­слав Си­мић, Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић, Јо­ван Цви­јић, Бог­дан По­по­вић, Јо­ван Скер­лић, Ни­ко­ла Па­шић, Ми­лан Грол, Иси­до­ра Се­ку­лић и мно­ги дру­ги. Не­ки су и обич­ним кро­ки­јем пла­стич­но при­ка­за­ни. „Ро­ман“ о Ра­ки­ћу са­др­жи у се­би чи­та­ву пре­гршт ми­ни но­ве­ла у ко­ји­ма се по­ред ње­га на­ла­зе и не­ки дру­ги зна­ме­ни­ти ли­ко­ви на­ше већ дав­не про­шло­сти ко­ја је, игром слу­ча­ја, по стра­да­њи­ма ко­ја нас и да­нас пра­те, отад­жбин­ском бо­лу ко­јем се не дâ да ми­не, не­из­ве­сној бу­дућ­но­сти, на­да­ма ко­је мо­гу би­ти из­не­ве­ре­не, про­пу­сти­ма и не­хо­тич­ним гре­шка­ма – не са­мо про­шлост, већ и сли­ка тре­нут­ка у ко­јем је­смо, бол­на на­ша са­да­шњост са­ма.Књи­га Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву на нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин оте­ло­тво­ру­је оно што је књи­жев­но­кри­тич­ка ми­сао, по­чев од дру­ге по­ло­ви­не де­вет­на­е­стог ве­ка, нај­пре сти­дљи­во а ка­сни­је све гла­сни­је и агре­сив­ни­је, за­го­ва­ра­ла: и кри­ти­ка је ли­те­ра­ту­ра, књи­жев­на умет­ност. Књи­жев­на кри­ти­ка и ро­ман два су ли­те­рар­на жан­ра. Књи­га ко­ја је пред на­ма збир је раз­ли­чи­тих жан­ро­ва / „жан­ро­ва“, оства­ре­ње ко­је сво­јим укуп­ним ре­зул­та­том, и оства­ре­но­шћу, и сим­бо­лич­ки по­ка­зу­је ка­ко се о Ра­ки­ћу, ко­ји је це­ло­ви­та, без ијед­не на­пу­кли­не, лич­ност (пе­сник, ди­пло­ма­та, ко­ми­та, рат­ник, на­ци­о­нал­ни бо­рац, ин­те­лек­ту­а­лац, му­зич­ки на­да­рен чо­век), пе­снич­ка и људ­ска гро­ма­да, мо­же пи­са­ти са­мо та­ко што ће би­ти ак­ти­ви­ра­но све што ли­те­ра­ту­ра, без ика­квог оба­зи­ра­ња на жан­ров­ске ме­ђе, са­ма со­бом но­си и до­но­си. Она има ме­сти­ми­це и драм­ски на­бој. Мо­же­мо је чи­та­ти и као скуп спе­ци­фич­них „ди­ја­ло­га“ ко­је ме­ђу­соб­но во­де нај­ум­ни­је срп­ске гла­ве до­ба о ко­јем се пи­ше. Ње­но лир­ско ср­це чи­не Ра­ки­ће­ве, на­ве­де­не, пе­сме из ци­клу­са На Ко­со­ву (у књи­зи су да­ти и њи­хо­ви ауто­гра­фи): „Бо­жур“, „Си­мо­ни­да“, „На Га­зи-Ме­ста­ну“, „На­сле­ђе“, „Је­фи­ми­ја“, „На­пу­ште­на цр­ква“ и „Ми­на­ре“ (осма Ра­ки­ће­ва „ко­сов­ска“ пе­сма – „Кон­дир“ би­ће из­дво­је­на из овог ци­клу­са, али ће, у исти мах, до­би­ти и по­вла­шћен по­ло­жај у пе­сни­ко­вом по­ет­ском опу­су: увод­на је пе­сма Но­вих пе­са­ма /1912/, а у Ра­ки­ће­вој за­ве­штај­ној, „ко­нач­ној“ збир­ци из 1936. го­ди­не, у из­да­њу Срп­ске књи­же­не за­дру­ге – Пе­сме, по­ста­је про­ло­шка пе­сма чи­та­ве ње­го­ве по­е­зи­је). Њи­ма, по тач­ној Пеј­чи­ће­вој тврд­њи, „жи­ве­ло је и на­па­ја­ло се све Срп­ство“ (стр 151). Ра­кић је ус­пео у оно­ме што ни­је по­шло за ру­ком мно­гим ње­го­вим пе­снич­ким прет­ход­ни­ци­ма: ис­пе­вао је – до­ду­ше, фраг­мен­ти­зо­ван, је­гро­вит, али и све­о­бу­хва­тан у ње­го­вој кон­ци­зно­сти и при­гу­ше­ној и му­дрој сим­бо­ли­ци – еп, је­ди­ни ка­кав је мо­гао би­ти ис­пе­ван о нај­ве­ћој исто­риј­ској ра­ни срп­ско­га ро­да.

По­гле­дај­мо украт­ко „исто­ри­јат“ Пеј­чи­ће­ва ра­да. Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву је књи­га ко­ја је са­зре­ва­ла и скла­да­ла се по­ла­ко и по­ступ­но. У њу су угра­ђе­ни не­ко­ли­ки ра­ни­ји при­ло­зи Јо­ва­на Пеј­чи­ћа (на­во­ди их у „Би­бли­о­гра­фи­ји об­ја­вље­них де­ло­ва књи­ге“): књи­га Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву (1998), три тек­ста штам­па­на у ра­ни­јим кри­тич­ким књи­га­ма на­шег ауто­ра: „Мо­ћи умет­нич­ке, мо­ћи на­ци­о­нал­не све­сти. Гри­го­ри­је Бо­жо­вић: Ми­лан Ра­кић“ (Про­сто­ри књи­жев­ног ду­ха, Про­све­та, Ниш 1998, стр. 75–103), „Ми­лан Ра­кић и Је­фи­ми­ја мо­на­хи­ња“ (Про­фил и длан, Пла­то, Бе­о­град 2003, 93–103) и „Отац и син: Љу­бо­мир и Вла­де­та Ко­ва­че­вић. Јед­на са­хра­на у Бе­о­гра­ду 1912“ (Про­фил и длан, 119–124), три – „Ко­со­во Ми­ла­на Ра­ки­ћа“ (Зна­ме­ња и зна­ци, Апо­строф, Бе­о­град 2000, 51–58), „Ко­сов­ске пе­сме Ми­ла­на Ра­ки­ћа“ (Ми­лан Ра­кић, Над за­спа­лим Срп­ством, 2000, стр. 7–14) и „Ми­лан Ра­кић – до­бро­во­љац“ (М. Ра­кић, Над за­спа­лим Срп­ством, 75–80) – ко­је пи­сац, за­чу­до, не спо­ми­ње у би­бли­о­гра­фи­ји, два фељ­то­на: „Кон­зул, пе­сник, до­бро­во­љац – Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву“ (че­тр­на­ест на­ста­ва­ка у По­ли­ти­ци 1999) и „Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји“ 1905–1912 (два­де­сет три на­став­ка у Екс­пре­су 2002–2003) и два­де­сет осам при­ло­га у раз­ли­чи­тим пу­бли­ка­ци­ја­ма.

По­сто­ји у на­шој ли­те­ра­ту­ри већ са­да не­што што би­смо мо­гли на­зва­ти Пеј­чи­ће­вим (од­но­сно – нај­ви­шим) стан­дар­дом штам­па­ња књи­га (на овом месту ваља истаћи типографско мајсторство Љубомира Златановића). Књи­га мо­ра би­ти ле­па и на око (ова је кр­ца­та илу­стра­ци­ја­ма, ко­је су ње­но са­став­но и ве­зив­но тки­во; оне нам, ре­ци­мо, омо­гу­ћа­ва­ју да се упо­зна­мо и са сли­кар­ским де­лом пе­сни­ко­ве сва­сти­ке Ви­до­са­ве Ко­ва­че­вић /1889–1913/, нај­та­лен­то­ва­ни­је уче­ни­це Бе­те и Ри­сте Вук­са­но­ви­ћа и Мар­ка Му­ра­та; такође и косовским темама Надежде Петровић). Штам­пар­ске гре­шке све­де­не су на ми­ни­мум или са­свим уки­ну­те (ни­смо от­кри­ли ни­јед­ну). Сви пра­те­ћи еле­мен­ти ко­ји на­уч­ну сту­ди­ју чи­не за­о­кру­же­ном и ком­плет­ном пред на­ма су: до­да­так „Књи­жев­ни ју­нак“ у ко­јем је реч о при­су­ству Ми­ла­на Ра­ки­ћа (као чо­ве­ка и књи­жев­ног ју­на­ка) у ли­те­рар­ном де­лу Гри­го­ри­ја Бо­жо­ви­ћа, два­де­сет три до­ку­мен­та (из­ме­ђу оста­лих, Ра­ки­ће­ве пе­сме из ци­клу­са На Ко­со­ву /и ауто­гра­фи истих/; три тек­ста Гри­го­ри­ја Бо­жо­ви­ћа: „Оклоп­ник без стра­ха и ма­не“, „Муч­них да­на“ и „Ве­ли­чи­на Не­зна­них“; при­ло­зи ко­ји осве­тља­ва­ју „ју­на­ке“ Пеј­чи­ће­ве књи­ге; „Про­кла­ма­ци­ја Бал­кан­ског ра­та“ кра­ља Пе­тра I Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа итд.), оби­ман спи­сак – па­жљи­во раз­вр­ста­не – ко­ри­шће­не гра­ђе, би­бли­о­гра­фи­ја об­ја­вље­них де­ло­ва књи­ге, ре­зи­ме на шест је­зи­ка (срп­ски, ен­гле­ски, ру­ски, фран­цу­ски, не­мач­ки, ита­ли­јан­ски) и – не­из­бе­жан – пре­глед име­на. По­сло­вич­но на­уч­но ми­ну­ци­о­зан, Јо­ван Пеј­чић ов­де је над­гор­њао са­мо­га се­бе.

Аутор мо­за­ич­ки сла­же коц­ки­це, зна­лач­ки ци­ти­ра, ве­што ком­по­ну­је. Мо­то нас ин ме­ди­ас рес уво­ди у по­је­ди­не оде­ле књи­ге. Ни­је­дан глас се не из­два­ја/ис­ка­че из хар­мо­нич­но раз­бо­ко­ре­ног ви­ше­гла­сја. И оно што је пре Пеј­чи­ћа на­пи­са­но о ис­пи­ти­ва­ном та­ко је сло­же­но да де­лу­је као пра­во от­кри­ће. По­том сле­ди ана­ли­тич­ко пре­тре­са­ње син­те­ти­зо­ва­не гра­ђе: по­ве­зи­ва­ње, ба­ца­ње до­пун­ског књи­жев­но­и­сто­риј­ског ре­флек­тор­ског све­тла, „укр­шта­ње“. Ту се по­ја­вљу­ју – пеј­чи­ћев­ска – из­вор­на от­кри­ћа. Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву, у нај­ма­њу ру­ку, дво­слој­на је књи­га: сво­ди­лач­ка и от­кри­ва­лач­ка. Зи­да­на је на си­гур­ним те­ме­љи­ма: сва­ки уне­ти по­да­так ви­ше­стру­ко је из­ва­ган.Пам­ти­мо је као це­ли­ну, али и по упе­ча­тљи­вим и лу­цид­ним де­та­љи­ма. Скре­ну­ће­мо па­жњу на не­ко­ли­ке: Ми­лан Ра­кић као до­бро­во­љац у че­ти Вој­во­де Ву­ка; Љу­бо­мир Ко­ва­че­вић на са­хра­ни си­на је­дин­ца Вла­де­те; ме­ђу­на­род­на кон­фе­рен­ци­ја ми­ра (ка­ква иро­ни­ја суд­би­не!) 1899. го­ди­не у Ха­гу; ко­рек­ци­ја основ­не ти­по­ло­шке од­ред­ни­це Бо­жо­ви­ће­ве ли­те­ра­ту­ре (она ни­је књи­жев­ност из­ми­шље­них ли­ко­ва – ка­ко се твр­ди, већ исто­риј­ски ре­а­ли­зам – ка­ко аутор књи­ге о ко­јој пи­ше­мо пред­ла­же); пи­смо Јо­ва­на Жу­јо­ви­ћа Ни­ко­ли Па­ши­ћу; Ра­ки­ће­ва хо­до­ча­шћа по срп­ским ма­на­сти­ри­ма, цр­ква­ма, све­ти­ња­ма; пе­сни­ко­ва љу­бав за му­зи­ку; при­ча о до­би­је­ној оште­ће­ној ико­ни­ци ко­ја ће пе­сни­ку по­слу­жи­ти као пред­ло­жак за пе­сму „На­пу­ште­на цр­ква“… Бол ко­ји пре­се­ца Ра­ки­ће­ве гру­ди при по­ми­сли на Ко­со­во и Ме­то­хи­ју (Ста­ру Ср­би­ју), ко­ја је не са­мо по­зор­ни­ца де­ша­ва­ња рад­ње већ и зе­мља-ју­нак, ко­лек­тив­но би­ће ко­је па­ти и на­да се, са­ста­вље­но од љу­ди ко­ји се и зу­би­ма др­же за све­ту зе­мљу на ко­јој од ста­ри­не жи­ве – на­лик је на сим­бо­лич­ну цр­ну пру­гу ко­ју на­ла­зи­мо у Ан­дри­ће­вом ро­ма­ну На Дри­ни ћу­при­ја.

Пам­ти­мо, та­ко­ђе, и не­ко­ли­ке ре­че­ни­це и син­таг­ме спо­соб­не да у на­ма п(р)обу­де чи­тав сноп нај­ра­зли­чи­ти­јих асо­ци­ја­ци­ја. Спо­ме­ну­ће­мо са­мо је­дан при­мер: Ср­би­ја је, по кне­зу Ферст-Би­ло­ву, „сле­по цре­во Евро­пе“ ко­је у по­год­ном мо­мен­ту тре­ба „опе­ри­са­ти“.

Фу­сно­те ни­по­што ни­су не­што што се сме пре­ско­чи­ти, тре­ти­ра­ти ма­ње вред­ним од основ­ног тек­ста. И оне су, за­пра­во – спе­ци­фи­чан – основ­ни текст сту­ди­је. Њи­хо­ва, фор­мал­на, из­дво­је­ност за­ло­га је ди­ја­ло­шког усме­ре­ња књи­ге; оне „раз­го­ва­ра­ју“ са тек­стом уз ко­ји се на­ла­зе. На­ве­шће­мо, и ов­де, са­мо је­дан при­мер из фу­сно­те са стр. 190. у ко­јој је на­ве­ден Ко­ста Ст. Па­вло­вић, по­сред­ством ко­јег са­зна­је­мо ка­ко је Ра­кић про­бо­ра­вио две го­ди­не као по­сла­ник у Ко­пен­ха­ге­ну у исто вре­ме ка­да је фран­цу­ску ди­пло­ма­ти­ју у том гра­ду пред­ста­вљао Пол Кло­дел. Сле­ди нај­за­ни­мљи­ви­је: дво­ји­ца пе­сни­ка се дру­же а да при­том Фран­цуз не са­зна­је да је и Ра­кић по­е­та.

По­себ­ну па­жњу за­слу­жу­је стил ко­јим је књи­га на­пи­са­на. Од­ли­ку­ју га пре­глед­ност и ја­сност. Пун је драм­ског на­бо­ја. Па­ра­гра­фи су, по­пут оних у де­лу ве­ли­ког Ми­ло­ша Цр­њан­ског, углав­ном крат­ки. Основ­ни мо­дел Пеј­чи­ће­ва пи­са­ња је: бит­на чи­ње­ни­ца = па­сус. Ле­по­ту, и лир­ску, Пеј­чи­ће­ве ре­че­ни­це илу­стру­је­мо сле­де­ћим при­ме­ром: „По­мра­че­ног угле­да, са­мо је граф Лео­полд Берхт­олд остао да са пре­ста­ре­лим ца­рем још крат­ко вре­ме зна­ме­ну­је др­жа­ву чи­ја се бу­дућ­ност зва­ла – про­шлост“ (стр. 206).

Ми­ла­на Ра­ки­ћа, „елит­ног чо­ве­ка“ (То­дор Ма­ној­ло­вић), „пра­вог го­с­по­ди­на – ве­ћег не­го што је ије­дан у овој зе­мљи“ (Ми­лан Ћур­чин), чо­ве­ка ко­ји ни­по­што ни­је био „кан­це­ла­риј­ски“ ди­пло­ма­та ни­ти бес­крв­ни пе­сник, Пеј­чи­ће­ва књи­га, ко­ја под­јед­на­ко при­па­да књи­жев­ној исто­ри­ји и исто­ри­ји, от­кри­ва као ком­плет­ног чо­ве­ка чи­ја је ети­ка хар­мо­нич­но сра­сла с по­е­ти­ком. По­ред не­сум­њи­ве етич­но­сти ње­го­ве по­е­зи­је, по­сто­ји и по­е­тич­ност ње­го­ва жи­во­та. Наш пе­сник као да је сле­тео на зе­мљу рав­но из усме­не епи­ке. Не по­с­то­ји (исти им је из­вор, исто ср­це), ка­да је о ње­му реч, ни трун­ка су­ко­ба из­ме­ђу ре­чи и де­ла.

Пеј­чи­ће­вом књи­гом на пра­ви на­чин за­по­чи­ње би­бли­о­те­ка „Гра­ма­та“. Ка­мен је ба­чен са ду­хов­ног ра­ме­на; те­шко ће би­ти до­сти­ћи оства­ре­ну ме­ту. У Фран­цу­ској по­сто­ји еди­ци­ја „Пи­сци са­ми со­бом“. Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву је Ра­кић Пеј­чи­ћем. Јо­ван Пеј­чић је суп­тил­но, пси­хо­ло­шки ис­тан­ча­но, мак­си­мал­но акри­бич­но, за­ви­рио у ду­шу ве­ли­ког пе­сни­ка, от­крио скри­ве­но, осве­т­лио га из раз­ли­чи­тих угло­ва, учи­нио про­шлост жи­вом са­да­шњо­шћу. Јед­ном реч­ју, на­пи­сао књи­гу ко­јом Ра­кић тра­је као наш са­вре­ме­ник, а он сам – Јо­ван Пеј­чић – ле­ги­ти­ми­ше се као бу­дућ­ник на­ше књи­жев­не исто­ри­о­гра­фи­је.

Душан Стојковић

—
Posted By Ридан Белатукадруз to АКАДЕМИЈА АЛХЕМИЈЕ at 11/10/2008 01:51:00 AM

BERLIN/WASHINGTON

Newsletter vom 10.11.2008 – Vom Dollar zum Euro (II)

BERLIN/WASHINGTON (Eigener Bericht) – Mit ersten Forderungen an die
künftige US-Administration markieren Berlin und Brüssel ihren Anspruch
auf eine weltweite Führungsposition. Die EU wolle bei der Bewältigung
der globalen Finanzkrise eine Vorreiterrolle übernehmen, heißt es nach
dem informellen EU-Gipfeltreffen Ende letzter Woche. Für den
Weltfinanzgipfel am nächsten Wochenende liegen konkrete Vorschläge
vor, die heftige Machtkämpfe mit den Vereinigten Staaten erwarten
lassen: Sie laufen deren Prioritäten diametral zuwider und zielen auf
eine Schwächung der USA im globalen Finanzsystem. Die Zeit, in welcher
der Dollar konkurrenzlos dominiert habe, sei vorüber, erklärt der
französische Staatspräsident im Namen der EU. Die gestiegene Bedeutung
des Euro müsse sich nun auch in den globalen Finanz-Regelwerken
niederschlagen. Das Vorpreschen der EU wird von Berliner
Regierungsberatern als riskant eingestuft; ein Scheitern, heißt es,
sei nicht unwahrscheinlich. Die Bundesregierung verkleidet die
deutsch-europäische Einflussoffensive als Angebot zur „Erneuerung“ des
transatlantischen Bündnisses und begleitet sie mit
Sympathiebekundungen für den künftigen US-Präsidenten.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57386

SOK AKTUELL – 10. November 2008

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

10. November 2008

Totentag im Kosovo-Metohija

Montenegro: Staatsorgane unterstützen SOK-Gegner

—

Totentag im Kosovo-Metohija

(KLOSTER VISOKI DECANI) Der herbstliche Totentag fand in der Serbischen Orthodoxen Kirche (SOK) am Samstag, dem 3. November, statt. Auch im Kosovo-Metohija besuchten die orthodoxen Serben an diesem Tag die Gräber ihrer Angehörigen. Die serbischen Flüchtlinge aus Decani, Djakovica und Pec besuchten die Gräber ihrer Angehörigen in diesen Städten der Metohija. Rund 150 Serben besuchten den orthodoxen Friedhof in Pec in Begleitung der kosovarischen Polizei und der Soldaten des italienischen Kontingents der Friedenstruppe KFOR (Kosovo Force). Sie bestätigten den bereits in unserer letzten Ausgabe erwähnten verwahrlosten Zustands dieses Freidhofs. Manche Gräber seien geöffnet worden, die meisten Grabmale seien stark beschädigt. In Pec kümmern sich allerdings die Serben aus dem nahe gelegenen Dorf Belo Polje ein wenig um den orthodoxen Friedhof. In Djakovica sei der Zustand laut KIM-Bericht noch schlimmer: Der Friedhof sei völlig verwachsen und man könne die Gräber kaum wieder finden. Auch seien die Serben in Djakovica mit großer Aggression „begrüßt“ worden. Die dreizehnjährige Dragana Zaric, die das Grab ihres Großvaters besuchen wollte, berichtete, dass die Gruppe mit einer Flasche und mit Äpfeln beworfen worden sei. Offensichtlich handelte sich dabei um einen Akt der albanischen Bevölkerung von Djakovica.

In Djakovica lässt die lokale, albanisch geprägte Verwaltung, auf den Fundamenten der zuvor zerstörten serbischen orthodoxen Kirche einen Park Namens „Freiheit“ anlegen. Auf diesen Fundamenten zelebrierte Mönch Ilarion (Lupulovic) aus dem Kloster Visoki Decani am Totentag eine Totenandacht. Die serbischen Flüchtlinge und Vertriebenen konnten ihre Häuser in Djakovica bei dieser Gelegenheit nicht besuchen. Sie gingen nach Decani, wo sie die Gäste der dortigen Klosterbruderschaft waren.

In der kosovarischen Hauptstadt Pristina besuchten am 3. November mehrere Hundert Serben den orthodoxen Friedhof. Laut einem Bericht des KIM Radio fanden sie auch in diesem Jahr den Friedhof in sehr schlechtem Zustand. Auf dem ganzen Friedhof wachse Unkraut und viele Gräber seien beschädigt worden, heißt es in dem Bericht. Manche Serben denken sogar an eine Umsiedlung der Gebeine ihrer Angehörigen, da im Kosovo-Metohija „nicht einmal die Toten im Frieden ruhen können.“ Neben dem serbischen orthodoxen Friedhof in Pristina wurde eine Mülldeponie angelegt.

Auch in Vitina besuchten viele serbische Flüchtlinge die Gräber ihrer Angehörigen am 3. November. Manche von ihnen waren zum ersten mal nach dem Kosovo-Krieg (1999) gekommen. Obwohl Kosovska Vitina eine der seltenen Stadtgemeinden ist, in der die serbischen Gräber nicht zerstört wurden, ist auch dieser Friedhof mit Unkraut verwachsen, so dass viele Besucher die Gräber ihrer Verwandten oder Freunde nicht wieder erkennen konnten. Die Flüchtlinge wurden von den US-amerikanischen KFOR-Soldaten begleitet.

Montenegro: Staatsorgane unterstützen SOK-Gegner

(CETINJE) Metropolit Amfilohije von Montenegro hat, zusammen mit mehreren anderen hochangigen Vertretern der SOK die „Usurpierung“ der Kirche des Hl. Johannes des Täufers im montenegrinischen Bajice durch Angehörige der so genannten „Montenegrinischen Orthodoxen Kirche“ („MOK“) am 31. Oktober scharf verurteilt. Insbesondere verurteilten die Bischöfe der SOK die Tatsache, dass die „MOK“ den Angriff auf die Kirche „mit Erlaubnis der montenegrinischen Polizei“ durchgeführt habe. Die Tat sei gegen die elementaren religiösen Rechte und Besitzrechte der Metropolie von Montenegro, die die kanonische Oberhoheit der SOK anerkennt. Die „MOK“, die am 17. Januar 2000 in der Polizeistation von Cetinje gegründet worden sei, habe das Recht, zu existieren, agieren und seit dem Moment ihrer Gründung Eigentum zu erwerben, nicht aber den Namen, die Kirchen, die Würde und das Eigentum einer Institution (gemeint ist die Metropolie) für sich zu beanspruchen, die in Montenegro seit 800 kontinuierlich bestehe, schreiben die Bischöfe.

Die montenegrinische Regierung unterstütze das gewalttätige Verhalten der Vertreter der „MOK“ gegenüber der Metropolie von Montenegro. Diese Unterstützung zeige sich manchmal durch Opstruktion der Justiz, manchmal durch Hilfe der Exekutive bei gewaltsamen Besatzungen des Eigentums der Metropolie durch Vertreter der „MOK“. Am häufigsten werde die „MOK“ aber durch Propaganda-Meldungen von hohen Staatsvertretern unterstützt.

Die Montenegrinische Polizei hatte am 29. Oktober die Metropolie von Montenegro informiert, dass die Zelebration am 31.10. wegen eines vermeintlichen Risikos für den Verkehr nicht gestattet sei. Dann habe sie die Zelebration der „MOK“ gestattet, schreiben die Bischöfe der SOK, die am gleichen Tag, dem Tag des Hl. Lukas und des Hl. Petar von Cetinje, in der Klosterkirche von Cetinje die Hl. Liturgie zelebriert haben: Metropolit Amfilohije von Montenegro, Metropolit Nikolaj von Dabar-Bosnien, Bischof Joanikije von Budimlje-Niksic, Vikabischof Teodosije von Lipljan, Vikarbichof Jovan von Diokleia und emeritierter Bischof Atanasije von Herzegowina.

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Mengendamm 16c

D-30177 Hannover