Живадин Јовановић 31. октобар 2008.
Председник Београдског
форума за свет равноправних
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋ „СТАТУСНО НЕУТРАЛАН“ ЕУЛЕКС?
Србија спремна да се сагласи са размештањем Еулекс-а на Косову и Метохији
под одређеним условима, чини се да је званични став државног врха и Владе.
Међу условима пада у очи и то да Еулекс буде „статусно неутралан“.
„Неутралност“ је, у принципу, позитиван појам. И бивша Југославија је била
неутрална у односу на војне блокове – НАТО и Варшавски уговор. Живело се
тада релативно добро, Југославија је, после Јапана, имала највишу стопу
привредног раста. У посете су јој долазили амерички, руски, француски,
немачки председници, цареви краљеви. Од недавно и државни врх Србије окреце
се ка неутралним, односно, несврстаним земљама, нарочито откада су листом у
ГС УН гласали за српску резолуцију којом се тражи мишљење Међународног суда
правде о (не)легалности једноистране сецесије Приштине.
Међутим, иако се из дана у дан понавља да је за Србију прихватљив „статусно
неутралан“ Еулекс, нема објашњења шта би то конкретно значило, у односу на
шта и на кога би био Еулекс неутралан, да ли то значи да би једнако био на
дистанци у односу на сецесионисте и терористе који су прогласили
једнострану, илегалну независност, који су прекршили Повељу УН и одлуке СБ
УН, на једној, и у односу на државу Србију која брани свој суверенитет,
интегритет, принципе европске безбедности и сарадње (ОЕБС), универзалне
принципе међународног права и међународних односа, на другој страни?
Неутралност Еулекса – фикција
Да ли је „неутралност“ Еулекса уопште могућа, или је то фикција и медијска
поштапалица да се импресионира и обмане јавност у Србији? Да ли је реално
очекивати неутраллност од мисије тако моћне организације као што је ЕУ,
поготову, када се узме у обзир да је већина њених чланова, укључујући
најмоније чланице као што су Велика Британија, Немачка и Француска, одавно
стале на страну сепаратистичко терористичке врхушке у Приштини! Томе треба
додати и чињеницу да се чланство ЕУ у већини подудара са чланством у НАТО-у,
а ко би, после свега, укључујући и савезништво НАТО – терористичка ОВК у
агресији НАТО на Србију (СРЈ) 1999. могао поверовати да НАТО, његове чланице
унутар ЕУ, дакле, унутар Еулекс-а, могу бити неутралне према чеду које су
родиле?
Разуме се, кад оваква питања наводимо реч је о стратегији, о суштини, а не о
реторичким скривалицама и жонглирању ккаква често имамо прилике да слушамо
од високих до највиших званичника Србије, попут, бесмртних теза да су питање
статуса Косова и Метохије и чланство Србије у Европској унији два одвојена
„независна“, неусловљена питања и колосека, да од нас нико не тражи да
признамо независност Космета, да никаква трговина Косметом не долази у обзир
и тако даље и томе слично.
На самиту ЕУ још 17. децембра 2007. године донета је политичка, стратешка
одлука да ЕУ упути своју мисију на Косово и Метохију уместо УНМИК-а. Учињено
је то као јасна подршка Ахтисаријевом плану о „надгледаној независности“ пре
него што је тај план више пута за редом одбијен у Савету безбедности УН.
Очигледно се у врху Европске уније процењивало да ће Србија „лећи на руду“,
да се неће успротивити Ахтисаријевом плану, да ће самим тим Русија, Кина и
друге чланице СБ којима је једнострана сецесија неприхватљива изгубити основ
и мотив свог противљења и да ће Ахтисаријев план добити потврду у Савету
безбедности УН. Нико из ЕУ пре тог 17. децембра 2007, а ни касније, није
тражио став Србије о томе, што је било нормално, поготову ако би било тачно
да ЕУ и САД уважавају Србију као демократску земљу и као „најважнијег
партнера“ на Западном Балкану. Испоставило се да се очекивања ЕУ и САД нису
обистинила и да je зато Ахтисаријев план о надгледаној, етапној независности
oдбијен као неприхватљив у СБ УН.
„На црно“ 500 чланова Еулекса и 900 ОЕБС-а
Признавање илегалне независности Приштине од стране чланица ЕУ после 17.
фебруара 2008. се такође одвијало, не без консултација са Владом Србије, већ
директно насупрот њеним званичним јавно израженим ставовима. И након што је
Савет безбедности УН одбио Ахтисаријев план, ЕУ је свеједно наставила са
организовањем, па и слањем делова Еулекса на Косово и Метохију, без икакве
правне основе, што би се управо у терминологији саме ЕУ карактерисало – „рад
на црно“. Док се у Њујорку, Бирслу и Београду, са или без мандата Народне
скупштине, разговара да ли је Еулекс уопште прихватљив за Србију и Уједињене
нације, ЕУ је на Космету већ распоредила преко 500 чланова те незаконите
мисије или, ако неко више воли, мисије без правног основа. Неко је то урадио
у име ЕУ као целине, а не само у име земаља чланица које су признале
једнострано проглашену независност. Нека овде буде споменуто и то, да је
парлелно, са Еулексовим полицајацима, судијама, цариницима, на Космету
такође без правног основа распоређено још преко 900 чланова Мисије европске
безбедносне и одбрамбене политике (МЕБОП), без одобрења ОЕБС-а и Уједињених
нација, односно, без сагласности Србије.
У светлости изнетих чињеница поставља се једноставно питање – о чему се онда
преговара, о томе да Србија призна политику свршених чинова као добру, да то
упакује као доказ конструктивног односа и посвећености Европи и европским
стандардима (демократије и владавине права), да легализује post festum, да
затим Русија, Кина и друге чланице Савета безбедности УН подсете да „не могу
бити већи Срби од Србије“ и да, у финалу, све то аминује и сам Савет
безбедности? Или да заузме јасан став: нема напуштања колосека УН, нема
одустајања од целовите примене резолуције СБ 1244, и нема и нема прекрајања
међународно признатих граница Србије.
Ако би било тачно да је ЕУ спремна да прихвати „статусну неутралност“
Еулекса, да ли то значи да би он деловао изван стратешког опредељења његове
мисије утврђене 17. децембра 2007. године и потоњим одлукама Савета ЕУ, или
да је ЕУ спремна да на новом самиту, због битно измењених околности
(одбијање плана у СБ УН, плебисцитарна подршка српској резолуцији у ГС УН,
нејединство унутар ЕУ поводом признавања) измени душу мандат Еулекса? Или
можда, таква овлашћења даје Комисији и својим високим чиновницима?!
Брисел третира Србију као недозрелу државу
Србија, њени званични ставови и легитимни интереси, у читавом том процесу
били су игнорисани – од тзв. преговора у Бечу на даље, до данас. Зашто,
поставља се логично питање, поготову у контексту паралелне, партнерске,
пријатељске реторике високих представника брислеског апарата – Хавијера
Солане, Оли Рена и многих других, према представницима Србије. Који је
смисао реторике високе бриселске бирократије и њених често неодмерених (да
се не каже незаслужених) комплимената београдским саговорницима? Не лежи ли
бар део одговора у томе што су београдски партнери Солане, Рена и других,
све то време као божју заповест истицали да је „ЕУ без алтернативе“? Мора се
рећи: док су српски високи и највиши представници српској јавности Европску
унију представљали као рај на земљи, не само током изборних кампањи, већ
свакодневно, висока бриселска бирократија, не само да је одашиљала делове
Еулекса на Космет, већ је спирално, све више и више, подизала цену за сваку
фазу приближавања Србије ЕУ. Колико је то било контрапродуктивно понашање
види се и по садашњим притисцима да се Србија сагласи са распоређивањем
Еулекса.
Овако постављање проблема може се тумачити као отпор уласку Србије у ЕУ.
Може, али то није. Реч је, пре свега, о неопходности прилаза проблему са
осећањем историјске одговорности, достојанством и поштовањем сопствене
јавности. Дневно-политички прилази и журба под притиском нечијих рокова, или
сопствених лицитирања, могу бити кобни за трајне интересе Србије. Европа и
свет су захваћени дубоким процесима чије димензије и реперкусије по виталне
српске интересе се овог часа тешко могу схватити. Зато српска јавност има
разлога да се упита – да ли присуствује убрзању посредног признавања
одцепљења Косова и Метохије у замену за убрзање пута ка ЕУ? Пре само
неколико дана један од вођа мале, али судећи по пракси, утицајне чланице
владајуће коалиције изјави да је Еулекс сасвим прихватљив „ако би то убрзало
економску сарадњу и олакшало приближавање Србије ЕУ“. Његове кључне речи су
– „економска сарадња“ и „приближавање ЕУ“. Ни помена од услова за прихватање
Еулекса које из дана у дан понавља министар Вук Јеремић, ништа о
привржености колосеку Уједињених нација, целовитој примени резолуције СБ УН
1244, повратку 250.000 протераних, слободи кретања, враћању договорених
контигената српске војске и полиције… Додуше, ни директно о трговини
Косметом, можда зато што се она, по виђењу дотичног партнера у власти,
подразумева! Ако није реч о томе, онда треба рећи једнако отворено – о чему
се ради?
Фрустрација пре Беча, „лимбо стање“ после Ахтисарија
Раније су представници тзв. међународне заједнице (читај – САД, ВБ, Немачка)
вршили притисак на Србију да се убрзају и ороче тзв. статусни преговори у
Бечу. Притом је као изговор коришћен „аргумент“ да је то нужно јер су
Албанци „фрустрирани“ наводним одлагањем решења, уз јасну, иако јавно
неизречену претњу, да би се могао поновити 17. март 2004. али би Србија била
за то одговорна. Сада се тврди да Еулекс мора бити распоређен до одређеног
датума, до одређене седнице и врши психолошко-политички притисак да Србија
прихвати што се од ње захтева. Нико да постави питање – ко је одредио те
нове рокове и датуме кад је познато да то није учинио ни Савет безбедности,
ни Међународни суд правде, ни ОЕБС, а поготову не Србија? Рокови једино
постоје у Ахтисаријевом плану и у замислима високих бирократа у Брислу који
су својим промашеним предвиђањима о ставовима Србије и Русије у Савету
безбедности најпре завели политички врх ЕУ, да би потом, сви постали
заробљени непростудираним одлукама. Као „аргумент“ за притисак сада се
користи да је „лимбо стање“ на Космету неодрживо и опасно, да се зато мора
хитно скратити. Једини начин да се то постигне, „сугеришу“ представници тзв.
међународне заједнице јесте – да се Србија хитно, пре краја новембра 2008,
сагласи са распоређивањем Еулекса, а потом и да призна Космет као независну,
суверену државу. Корак ка томе би био, отварање дијалога на нивоу
представника влада, најпре, о решавању „виталних питања Срба на Косову“,
потом и о свим другим „од заједничког интереса“. Србији је довољно,
патерналистички теше Београд представници политичке бирократије из Брисла,
што ће и „независно Косово“ економски, трговински, инфраструктурно, остати
зависно од Србије.
Космет део територије, али цела душа Србије
Народ и поред светске економске кризе, и поред енормних поскупљењна гаса,
хране, вештачких ђубрива, телефона, поред свих мука, има право да зна
постоји ли и други пут да преживи осим да државно вођство миц по миц,
прећутно, призна да су му, нико други него партнери и декларисани пријатељи
у које се највише уздало, одузели део државне територије и целу душу.
Кристина Гаљак је изјавила 31. о.м. да ће мисија Еулекс бити коначно
распоређен и почети са покривањем целог Космета почетком децембра. У исто
време министар за иностране послове Вук Јеремић у Њујорку са
„представницима“ генралног секретара још увек разговара о могућности и
условима под којима се Србија једино може сложити са распоређивањем Еулекса.
Да ли то Гаљакова визионарски предвиђа исход текућих напора српског
Министра, или је реч о представи са познатим исходом, као што су били
преговори у Бечу?
Мисија Еулекса, према Ахтисаријевом плану (чл. 12) има одговорност да у
прелазном периоду, од надгледане, до пуне, независности Космета, обезбеђује
примену права, функционисање правосуђа, полиције, царина. НАТО ће у истом
периоду организовати војне снаге и тесно сарађивати са мисијом ЕУ (Еулекс).
Јасно је да ће Еулекс организовати, контролисати и обезбеђивати да се, у
првом реду, на косову примењује и поштује Устав Косова, као основе правног
система. Какав год био и Устав и систем, једно је сигурно: то је
сецесионистички систем. А први човек Европске уније и врховни шеф Еулекса,
међународни цивилни представник (МЦП) који у себи обједињава и функцију
Специјалног представника Европске уније (СПЕУ) је уставна институција
једнострано одцепљеног Космета. То је господин Питер Фејт. Његове
надлежности више не утврђује ни Дурао Барозо, први човек европске (ЕУ)
владе, још мање Солана и Оли Рен, а најмање преговарачи нижих ешалона са
којима представници Владе Србије тренутно преговарају о „статусној
неутралности“ Еулекса у Нјујорку, Београду, или Брислу. Шта ће и како да
ради Еулекс и Питер Фејт регулисано је у не мање од 30-так одредби
Ахтисаријевог плана, као и у већем број „Устава Републике Косова“. Може ли,
дакле, Еулекс бити „статусно неутралан“ када се стара о спровођењу Устава и
закона које је, на основу Ахтисаријевог планам донела скупштина Албанаца у
Приштини? Којим би се правним инструментима веће правне снаге од поменутих,
то обезбедило?
Еулекс ће организовати надгледати правосуђе, царину и полицију. То су у
сваком националном, као и међународном праву категорије и својства суверене
независне државе. Ако их Еулекс организује и надгледа да функционишу као део
уставног система „Републике Косово“, у чему је онда могућа „статусна
неутралност“?
Потпуно је јасно да Еулекса нема без Ахтисаријевог плана и „Устава
независног Косова“, као што тих докумената нема без Еулекса. Где је онда
простор за „статусну неутралност“ Еулекса, осим у лицемерном вербализму?
Ипак, да ли би „статусно неутрални“ Еулекс за који се једнако у Брислу,
Њујорку и Београду тврди да ће поштовати чак и резолуцију СБ 1244, био
спреман да примени и одредбу те резолуције о враћању делова војске и
полиције Србије на граничне прелазе, у царинску службу и ради заштите
српских цркава и манастира? Ако би био спреман, то би био добар знак нужне
промене односа према Србији, а ако не би био спреман, онда и Брисел, а
поготову Београд, треба да објасне које би делове резолуције СБ 1244 Еулекс
поштовао, а које не би.
Живадин Јовановић
Filed under: AKTUELNO | Leave a comment »