Srpsko klupce na Ist Riveru

Srpsko klupce na Ist Riveru
Opet nam se sve sudbinski važno dešava daleko od naših granica… www.koreni.net

Организација тајна, челник јавни – dostavila, Prof.Dr.Stojanka Aleksić

Разговор недеље: Мирко Васиљевић

Организација тајна, челник јавни

Вешто конструисаним стереотипом крше се базична права слободе јавног изражавања и слободе научне и стручне речи, оцењује декан Правног факултета Универзитета у Београду извештај Хелсиншког одбора о стању људских права у Србији 2007.

Мирко Васиљевић

Уверени смо да је оглас медијска форма која омогућује да говор чињеница и одмерени тон оповргну неутемељене квалификације из памфлета анонимних аутора Хелсиншког одбора, незаслужено названог ,,Извештај о стању људских права у Србији за 2007. годину”. Тај спис је детаљније коментарисан у неким недељницима и најтиражнијим дневним листовима, те је логично да се управо њихови читаоци упознају са изворним ставом Факултета, јер је наша институција у овом ,,извештају” била предмет посебне ,,пажње”. Правни факултет као институција од националног значаја држи, такође, да је и ,,Политика” незаобилазна институција националне културе, што је изгледа довољан ,,разлог” да и сама у том спису не прође недирнута, каже декан Правног факултета у Београду, проф. др Мирко Васиљевић, одговарајући на питање зашто је ова образовна и научна институција одлучила да се јавности обрати плаћеним огласом објављеним прошлог четвртка и у ,,Политици”.

– Правни факултет је био дужан да се због студената, наставника и сарадника, струковне и свеколике јавности, као и бројних научних и стручних институција са којима сарађује, овим поводом огласи и покуша да разбије вешто конструисан стереотип у једном делу српске јавности, да је некаква ретроградна институција. Изузев овог, расправа Правног факултета и анонимних аутора ,,извештаја” би била беспредметна, јер је реч о несразмерном значају два друштвена актера – први je стожерна институција 200 година старог Универзитета у Београду, а други је удружење грађана које претендује да се бави људским правима, а само није сигурно на којој се адреси налази Европски суд за људска права (страна 510. ,,извештаја”). Уз то, метод рада те организације сличан је неким тајним организацијама (у Компанијском праву управо учим студенте да се таква друштва зову ,,тајна друштва”), јер се у јавности појављује само челница организације. Она је у више јавних иступа, на инсистирање саговорника или новинара, одбила да саопшти макар једно име које за њу ради, што фактички онемогућује претпостављену расправу, каже професор Мирко Васиљевић, одговарајући на наше питање да ли би, по његовој процени, активисти Хелсиншког одбора прихватили позив Правног факултета за отворену расправу, под условом, наравно, да им је такав позив упућен?

Низ наставника Правног факултета је у извештају проглашен за тешке ,,неподобнике”, а у одговору сте то игнорисали. Зашто?

,,Неподобни” су утолико што мисле својом главом, углавном као непартијски људи окренути науци, којој су својствене сумња и одговорна аргументована критика. Они мисле различито од председнице ове организације која је, по нашим сазнањима, у Политичком савету ЛДП. Волео бих да су анонимни аутори навели макар једно загарантовано људско право повређено политичким деловањем ,,прозваних” професора, у које наравно и сам спадам, што ми чини част. Насупрот томе, управо жал за једноумљем и тоталитаризмом, као идеолошко одређење тог списа, крши базична права слободе јавног изражавања и слободе научне и стручне речи, на којима почива или бар треба да почива демократски поредак сваког савременог друштва, па и нашег.

Која Вам је од оптужби на рачун Факултета посебно тешко пала?

Иако не вршим, нити сам икада вршио неку државну функцију, као припаднику српског народа и државе, који само као такав подједнако воли све друге народе и државе, најтеже ме је погодила насловна страна саме књиге са картом Србије без Косова и Метохије. На њој ,,осакаћена” Србија, што је ваљда жеља аутора, плута као санта леда, усамљена у мору (порука: у време глобалног отопљења ,,отпадаће” и други делови док се негде не загуби, не одлута или потоне!?). Моје колеге, професори кривичног права, тврде да је, без сумње, реч о кривичном делу које се гони по службеној дужности. Чини ми се да неко управо за то прима плату на државној функцији.

Упитах за оптужбе на рачун Факултета…

Институција коју вољом својих колега и студената водим четири године, предмет је напада једне ефемерне организације, тачније, анонимних аутора скривених под њеним штитом. Она би за своју легитимацију у иоле озбиљнијој и сређенијој држави морала да има бар транспарентне изворе финансирања и сараднике. Најтеже ми, свакако, пада чињеница да се једна легална иницијатива, покренута пре седам година, за оцену уставности Уредбе о сарадњи с трибуналом, за који сваки образовани правник зна да је правно дефектан, иницијатива коју је потписала већина наставничког и сарадничког састава Факултета (преко педесет), користи за блаћење водеће институције правне културе у нашој земљи. И то управо када она обележава, заједно са Универзитетом чија је најстарија чланица, 200. годишњицу. Тиме се директно или индиректно саставља ,,Списак обележених и неподобних”, које за почетак треба ставити у карантин, а даље зна се! И све то под фирмом ,,људских права”! Ако је и од ,,људских права”, стварно је премного!

Оптужбе не само да су тешке, него су…

Није у првом плану тежина, с обзиром на анонимност ,,произвођача”, већ апсурдност тих оптужби. Правни факултет управо обележава 60 година од доношења Универзалне декларације о људским правима, организовањем у европским размерама значајне међународне конференције. А пашквила ове тајне организације предвођене јавним челником, сугерише да је наш факултет бастион борбе против културе људских права. Какав бастард! Да апсурд буде још већи, наставници и сарадници који су припремили ову конференцију или на њој имају излагања, нашли су се на списку ,,неподобних” као непријатељи људских права! Ни то није довољно, треба и почивше убити. Зато је ваљда списак допуњен и попуњен именима људи који нису живи већ три-четири године!

У суботу и недељу Факултет је домаћин поменуте међународне конференције. У чему је њен значај?

Конференција је посвећена јубилеју изузетно важном за систем људских права – 60. годишњици доношења Универзалне декларације о људским правима. Тиме се још једном легитимишемо као институција која препознаје универзалне, непролазне вредности јер у њих свакако спада и ова декларација. Значај те вредности и потребу обележавања јубилеја препознаје управо институција која и сама представља такву вредност, препознатљиву институцију националне културе, чија је мисија да већ два века шири право и вредности права. Значаја те вредности и потребе обележавања тог јубилеја не могу се сетити институције продуковане једним несрећним временом и помодарством тог времена, институције које ће нестати с нестанком тог времена и тог помодарства. Управо осећај ефемерности чини те институције, попут помињане, тако агресивним и рушилачким.

Какво је место Правног факултета у двовековној историји високог образовања у Србији?

Модерна српска држава је рођена 1804. године, а високо образовање, на нивоу ондашњег времена, настаје већ 1808. године оснивањем Велике школе у Београду, Доситејеве Велике школе. Она је имала и своје правно одељење са правним студијем налик данашњим струковним студијама. Ниво тог студија није заостајао за студијама у државама Хабсбуршког царства, које су традицију својих правних факултета везале за сличне корене. Данашњи Правни факултет Универзитета у Београду, на темељу нових научних доказа и истраживања, везује своју традицију управо за Велику школу, померајући своје утемељење са 1841. године (пресељење Лицеја из Крагујевца у Београд) на 1808. годину. Тиме се исправљају једна неправда и једна заблуда. За два века Правни факултет је израстао у препознатљиву и незаменљиву институцију националне културе уопште а не само правне културе, ишколовао је око 50.000 дипломираних студената, 1.200 магистара и 830 доктора наука, дајући бројне академике, министре и председнике влада, амбасадоре…

Које су кључне поуке тог двовековног искуства?

Два века историје једне институције више је него довољно за одређење њеног идентитета: неговање критичке јавне речи, развијање слободе мисли, унапређење академских слобода, унапређење и развој правне и друштвене науке и струке. Када је био апологета било које власти, Факултет је у основи био (зло)употребљаван за подршку овим или оним политичким циљевима или политикама. Подсетимо се неадекватне улоге у неким периодима с краја прошлог века. А кад год је био одговорни критичар власти, оправдавао је своју мисију, остављајући снажан печат у националном сећању и утицају. Поменућу расправе о уставним амандманима седамдесетих година прошлог века, када је био ,,факултет страдалник” политичког мача. Историја му је дала за право, распад земље индукован је управо Уставом из 1974. године. Данашња мисија Факултета је „резултат” поменутих искустава – она је неапологетска, слободарска, истински демократска, критичка, одговорна, институционално непартијска (индивидуално разуме се и партијска), развојна, утемељујућа, уз афирмацију националних и европских вредности, национална и научна.

На једној страни богата историја, на другој нови захтеви какве намеће, на пример, Болоњска декларација. Како то помирити?

После почетног ентузијазма изазваног применом Болоњске декларације, ентузијазма посебно наметнутог „банана државама” у транзицији, сада је у озбиљним државама Европе, нарочито код водећих универзитета, на делу очигледно хлађење. Навешћу чињеницу коју прећуткују наши медији – закључак државних универзитета Немачке је да примена ове декларације даје „катастрофалне резултате”, на њену примену се више не гледа као на обавезу, јер је реч о „декларацији”. Време је да се у овом кључу трезвеније размисли и у Србији да универзитети не би постали нове ,,шуварице”, а друштво пуно форме (дипломе) без садржаја (знања). Прихватам да Правни факултет, назван „центром антихашког лобија”, од истих или неких других твораца сличних кованица, буде назван и ,,центром антиболоњског лобија”.

———————————————————–

Мржња и блаћење

Који тип мишљења стоји иза извештаја Хелсиншког одбора?

Ако су патолошка мржња и приземно блаћење водећих културних институција, сопствене државе и сопственог народа (ако припадамо, у шта верујем, истом народу, а ако не, онда тим горе) мишљење, онда том типу. Србија као земља у транзицији свакако и даље вапи за озбиљним мониторингом остваривања људских и мањинских права. Ипак, институција каква је Freedom House већ неколико година Србију сврстава у категорију „слободних земаља”, што значи да је ниво остваривања политичких и осталих грађанских слобода на завидном нивоу. А на другој страни имате „извештај” који Србију назива „архаичном творевином, која не може да се конституише као модерна држава” (стр. 11). Разумном човеку остаје само да закључи да су се анонимни творци овог списа (и списка) руководили девизом ,,што горе за Србију то боље за нас”.

Слободан Кљакић

[објављено: 28/09/2008]

stampaj posalji

Материјалне грешке у извештају Хелсиншког одбора

Ако бисмо се руководили према смерницама ХОС-а, новинари би требало да буду полтрони политике који неће указивати на проблеме како би они били решени

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Хелсиншки одбор Србије (ХОС) у годишњем извештају за 2007. осуђује „Политику” јер је „24. јануара (2008) објављен транскрипт поверљивог разговора политичког директора МСП Словеније Митје Дробнича са Данијелом Фридом и другим функционерима Стејт департмента, вођен у Вашингтону крајем децембра 2007”.

ХОС-ова „анализа” рада дописника „Политике” писана је истим речима и заснована на истим нападима којима је дописник „Политике” био изложен и од представника владе Јанеза Јанше после објављивања текста „Вашингтон диктира, Европа статира”. Медијски линч који су у подржављеним словеначким медијима оркестрирали челници владајуће партије премијера Јанше, васкрсао је у извештају ХОС-а, уз бројне фактографске нетачности.

ХОС инсинуира да је „разговор који се односио на координирани приступ Европске уније и САД проглашењу независности Косова, дан пре него што је објављен у београдском листу („Политици”) био постављен и на сајт Владе Републике Србије”. ХОС на трагу шест месеци старих, неуспелих оптужби Јаншиних јуришника на рачун дописника „Политике” тврди да је „разговор… на сајту Владе Србије” освануо 23. јануара. Ништа од тога није тачно. „Политика” је, на пример, текст објавила 25. јануара.

ХОС, оптуживши дописника „Политике” за „денунцијанство словеначке спољне политике и дипломатије” као „беспоговорних послушника Вашингтона, које и у ЕУ предводе битку за независност Косова”, исту етикету (денунцијаната и српских националиста) практично лепи и свим словеначким новинарима који су у Словенији побрали овације за истраживачко новинарство и кураж у критици вазалног односа Јаншине номенклатуре према захтевима Вашингтона и ЕУ.

У Словенији, у којој је 571 новинар потписао петицију против цензуре, коју је у подржављеним медијима спроводила Јаншина власт, непојмљиво је да нека НВО напада домаћег или страног новинара због његовог писања. Да парадокс буде већи, дописника „Политике” из Љубљане је у заштиту, истим поводом којим ХОС дописника „Политике” осуђује, посебним саопштењем за јавност узело у одбрану Друштво новинара Словеније.

Необично је и да ХОС срчано брани, поименце, „словеначке државне функционере Дмитрија Рупела, Јанеза Јаншу и Јелка Кацина”, за које тврди да о њима пишем „подругљиво, цинично и увредљиво”. Зар је увредљиво написати да је министар Рупел, на пример, приликом посете Београду октобра лане „био неискрен према домаћинима” када је обећао да ће током посете министра Љајића Љубљани бити склопљен социјални споразум којим би било регулисано питање исплате пензија закинутим словеначким пензионерима у Србији? Споразум није потписан ни дан-данас, нити је потписивање у изгледу. ХОС ме у истом тону оптужује да „у свакој прилици дискредитујем Словенију”; можда када откривам да баш Рупелово министарство није урадило кључан документ ни јануара 2008, четири месеца после Рупеловог обећања у Београду?

У истом даху ХОС преузима улогу „дрвеног адвоката” тврдњом да је Словенија „била принуђена да на себе преузме важну улогу у региону, посебно када је реч о решавању косовског чвора”. Словенија је добровољно радила на државности Косова, што потврђују изјаве бројних словеначких политичара, а ХОС покушава да негира оно, чиме се они диче. Ако Јанез Јанша никада није демантовао оно што је рекао словеначким медијима – да би Словенија требало да буде прва која ће признати Косово, и ако је Рупел пожуривао то признање упркос писму председника Тадића на које се Словенија оглушила – може ли дописник „Политике” одговарати за „нарушене међудржавне односе две земље”, како ХОС тврди у извештају за 2007?

Можда је за ХОС увредљиво писати о проблемима из домена заштите људских права (који би требало да су блиски бризи ХОС), попут „избрисаних”, непризнатој српској и другим еx-ју мањинама, о чему је у својим извештајима извештавао ХОС-у братски Хелсиншки монитор Словеније, а о томе су писали независни словеначки медији. Ако бисмо се руководили према смерницама Хелсиншког одбора Србије, новинари би требало да буду полтрони политике који неће указивати на проблеме како би они били решени.

Светлана Васовић-Мекина

———————————————————–

Соња Бисерко: „Политика” је антиевропски лист

Гостујући прексиноћ у емисији „Полиграф” телевизије Б92, поводом недавно објављене књиге „Самоизолација: реалност или циљ”, на чијој је насловној страни карта Србије без Косова, Соња Бисерко, председник Хелсиншког одбора за људска права је изјавила да је „Политика” антиевропски лист.

Овај суд о најстаријим дневним новинама на Балкану она је, како је објаснила, донела на основу анализе објављених негативних текстова о Европској унији, начину како се извештава о преговорима Србије и ЕУ, пише о раду Хашког трибунала и о суседима. Текстови које „Политика” објављује о суседима су негативни, замерка је Соње Бисерко листу.

„’Политика‘ је перфидна”, изјавила је Бисерко, констатујући да је овај лист и даље „погромашки”, али да је сада мало више „софистициран, него у време Милошевића”.

У књизи „Самоизолација: реалност или циљ”на нешто више од 500 страна анализира се политичка ситуација,као и стање у медијима у прошлој години. На страницама ове књиге посебно су апострофиране Светлана Мекина-Васовић, дописница „Политике” из Љубљане коју Бисерко квалификује као „денунцијанта због објављених неких докумената”, као и Љиљана Смајловић, главна и одговорна уредница „Политике” односно „антиевропских новина у сваком погледу”.

Р. Д.

———————————————————–

Протест Српског филозофског друштва

Српско филозофско друштво најоштрије протестује због најновијег извештаја Хелсиншког одбора за људска права у Србији, објављеног као књига „Самоизолација: реалност или циљ”. У том извештају се поименично наводе поједини чланови СФД-а, угледни универзитетски професори и јавни радници, као „носиоци српског националистичког пројекта”, због чега се тражи да буду позвани на „одговорност за своје деловање”, а њихови радови „цензурисани”. Захтева се да се прегледају „њихови уџбеници, као и остала литература на коју упућују студенте” и „препоручује се (…) цензура уџбеника који се покажу неадекватним”. Такође се захтева ограничење јавног и професионалног деловања ових интелектуалаца, под оптужбом да су они узрок „забрињавајућег тренда раста националистичких и радикалских идеја међу младима”.

Српско филозофско друштво, наводи се у саопштењу које је потписао председник Извршног одбора Слободан Кањевац, сматра да су овакви захтеви у потпуној супротности са елементарним академским и грађанским слободама. Захтеви за увођење цензуре универзитетских уџбеника, у 21. веку, као и за ограничење јавне делатности појединих интелектуалаца, представљају нечувени анахронизам. То је позив на успостављање ауторитарног патернализма над српским интелектуалцима и самокандидовање појединих невладиних организација за идеолошке комесаре и надзорнике таквог старатељства. Српско филозофско друштво позива академску и целокупну јавност Србије да се одлучно успротиви оваквим покушајима ограничења интелектуалних слобода. СФД упозорава да ће, у случају даљих захтева за нарушавање интелектуалног и професионалног интегритета својих чланова, о томе бити принуђено да обавести све међународне институције и организације с којима сарађује.

Р. Д.

[објављено: 27/09/2008]

CRNA LISTA HELSINŠKOG ODBORA ZA LJUDSKA PRAVA U SRBIJI

NEPOŠTENE I PRISTRASNE OSUDE

KARIKATURA NEDELJE

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji je postigao svoj cilj. Izveštaj odbora o Srbiji tokom 2007. privukao je veliku pažnju srpske javnosti.
Izveštaj pod naslovom „Samoizolacija: realnost i cilj“ trebalo bi da predstavi stanje ljudskih prava u Srbiji. Ipak, ova knjiga se na više od 500 stranica bavi pre svega političkim i ličnim protivnicima i neistomišljenicima njenih autora. Dosledni u opravdavanju i umanjivanju nacionalističkih pokreta susednih naroda i njihovih država, autori izveštaja su odlučni da osude i anatemišu širok spektar političkih i intelektualnih ideja i njihovih protagonista u Srbiji.
Izveštaj je posebno oštar, nepošten i pristrasan kad je reč o nacionalnim pravima srpskog naroda. Recimo, prema navodima izveštaja čini se da u Crnoj Gori srpski narod ne postoji, već tamo deluju nekakve „prosrpske“ stranke nespremne da prihvate uspešnu, demokratsku i proevropsku vlast. I SPC je u Crnoj Gori uljez, a arhiepiskop Amfilohije je „njen eksponent“! Ako je takav stav autora prema stanju u Crnoj Gori, gde Srbija gotovo da i nema politiku i sopstveni stav, kakav je tek slučaj kad je reč o BiH, gde je srpski narod uspeo da se izbori za stvaranje sopstvenog entiteta ili KiM, gde bez obzira na opštu neiskrenost skoro sve parlamentarne stranke i dalje javno zastupaju stavove profilisane u Miloševićevo vreme.
I dok SPC i srpske vlasti „provociraju“ hrvatskog pevača Marka Perkovića Tompsona (valjda mu je teško da peva pred tolikim licima u muzejskim uniformama u vreme kada ga iz Srbije napadaju) autori izveštaja nisu zaboravili ni one koji u Srbiji „kvare omladinu“. Spisak profesora je poduži, prednjače naravno predavači sa Pravnog fakulteta, ali nađe se tu i pokoji filozof ili politikolog. Nevolja je u tome što su neki od njih u penziji, a pojedini su odavno umrli.
Autori izveštaja i pored ograda prema kojim se ipak radilo o autoritarnom i nedemokratskom režimu, kao pozitivan primer navode progone na Pravnom fakultetu iz 1971, kada je posle debate o ustavnim amandmanima prof. Mihailo Đurić osuđen na zatvor, dok su brojni profesori izbačeni sa fakulteta. Autori izveštaja predlažu da i ovom prilikom iz javnosti budu uklonjeni „nacionalistički“ profesori. Predložena je čak i kontrola predavanja ovih profesora i izvesna cenzura (made ne zabranom već kritikom) njihovih udžbenika. Kao mera ravnoteže preporučeno je uključivanje u naše programe nastavnih sadržaja nastalih u zemljama regiona (verovatno pri tom misle na udžbenike sa Kosova ili iz Hrvatske).
Ukratko, osam godina posle početka tranzicije, Srbija je u izveštaju Helsinškog odbora predstavljena kao zemlja koja je upravo izgubila rat i nalazi se u položaju znatno gorem nego što je to u maju 1945. bio slučaj sa Nemačkom. Srbija, kako je vide autori izveštaja, podseća na pacijenta koji je taman preboleo jednu tešku operaciju koja mu je spasla život i trajno mu narušila zdravlje, koga na dalje „lečenje“ upućuju u zatvor.
Ipak, ovolika ostrašćenost čudi pošto je u međuvremenu Liberalno-demokratska partija, politička štićenica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, postala jedna od vladajućih stranaka, koja podržava manjinsku vlast u za svaku vladu važnom Beogradu. Dakle, LDP je u prilici da značajno utiče na politiku Srbije, ali to za sada naravno nije slučaj. Kao i velika većina političkih partija u Srbiji i LDP se posvetio deobi moći i podeli unosnih mesta. U toj jagmi kao da nikome ne smeta što se na tom državnom koritu podgurkuje sa Socijalističkom partijom Srbije. Godinama smo slušali, i to ne samo od ljudi iz Helsinškog odbora, već i od LDP-ovaca i DS-ovaca, o „manjinskoj vladi“ Vojislava Koštunice koja je restaurisala Miloševićev režim. Manjinska podrška SPS-a lišena političkih uslova bila je za neke veći problem nego što je danas podrška vlastima koje na republičkom nivou za ministre imaju Dačića, Mrkonjića i Škundrića.
Ne treba brinuti da će sledeće godine Čedomir Jovanović i LDP biti optuženi da podržavaju nacionalističke snage i „Srbiju prošlosti“. Naprotiv, ovde nije reč o principima već o jednom pragmatičnom političkom cilju. Da je reč o principima jedan odbor za ljudska prava prepoznao bi istinske probleme univerziteta umesto što poziva na rušenje njegove autonomije. Takođe, slobodoumni ljudi nikada sebi ne bi dozvolili sastavljanje, makar i najbezazlenijih, spiskova nepodobnih profesora, intelektualaca ili novinara. Zna se ko je to u prošlosti radio. Pre 16 godina sličnim spiskom je mahao i Vojislav Šešelj. Možda je u tome i problem. Šešeljeva stranka, koja je imala toliku posrednu medijsku i političku podršku i to upravo iz krugova bliskih Helsinškom odboru, LDP-u i DS-u, oličenu pre svega u mitu o radikalizaciji Srbije i restauraciji Miloševićevog režima, sada je počela da opada i propada. Ova činjenica možda odgovara DS-u, ali krajnjim političkim elementima nestanak ekstremnih protivnika uskraćuje nadu u budućnost.

stampaj posalji

PRILOG ZA BIOGRAFIJU DRUGARICE BISERKO – ko je autor ovoga teksta?

PRILOG ZA BIOGRAFIJU DRUGARICE BISERKO

Sonja Biserko vlasnica je Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, sa sedistem u Beogradu, u Zmaj Jovinoj 7. Već godinama Biserko na sva usta predstavlja Srbiju kao bastion mraka, a Srbe kao patoloske ubice i zločince. Pravo je Biserko da otvoreno iznosi svoja mišljenja. Demokratija podrazumeva slobodu javnog istupa. Ipak, vredi prelistati biografiju SOnje Biserko. Rođena je 14 februara 1948 godine u Beogradu.. Iz mesovitog je braka, od oca Srbina i majke Hrvatice. Njen otac Djuro Biserko rođen je 28 aprila 1925 godine u zaseoku Biserci kod Knina, a majka Marija (od oca Shime) rođena je 4 septembra 1924 godine u selu Sutomisica kod Zadra. Zavrsila je osnovnu skolu i domaćica je.
Djuro Biserko stanuje na Novom Beogradu, ulica Pariske komune broj 33 stan 20, na istoj adresi je prijavljena i Biserko. Djuro radio je u saveznom ministarstvu unutrasnjih poslova, i bio je sluzbenik u ambasadama u Egiptu i Alziru, i po povratku sa sluzbe nastavio je da živi u Beogradu. Zeljko Biserko brat Sonje Biserko, rođen je 6 novembra 1950 godine, i bio je prijavljen na ocevoj adresi. Bio je ozenjen sa Ruzicom Trazivuk koja se odselila za Split. Njihov sin Marko, rođen 1980 još je prijavljen na adresi kod dede, na Novom Beogradu. Brat Sonje Biserko poginuo je kao pripadnik Zbora narodne garde u borbama sa krajiskim Srbima. Njegova smrt teško je pogodila Sonju Biserko, i ona na sva usta Srbe predstavlja kao patoloske ubice. Njena rođena sestra Ljiljana, jedno vreme nosila prezime Gligic, koja živi na Novom Beogradu, zbog njene anti srpske histerije ne kontaktira sa Sonjom. Biserko u svom helsinskom odboru vodi projekat „prikupljanje dokaza o ratnim zločincima od strane srpskih i jugoslovenskih snaga”. U januaru 2000 godine zajedno sa Natasom Kandic, na skupu albanskih intelektualaca sa kosova i Zapadne Evrope, odrzala je govor u Zenevi kojima je okupljenim Albancima porucila da “Albanci svoju perspektivu treba da vide van Srbije„, sto je odusevilo sve prisutne.
U ambasadu Hrvatske ulazi kao u svoju kucu. Ima hrvatski pasos, a za potrebe ambasade njeni saradnici po Srbiji tragaju za izbeglim srbima iz Hrvatske, koji su pred tamosnjim sudovima optuzeni za ratne zločine, i prikupljaju sve podatke o njima – gde žive, koji su im brojevi telefona, kuda se krecu, a sa ciljem da ih hrvatske obavestajne sluzbe likvidiraju. Od ambasade Hrvatske dobija značajna sredstva za obavestajni rad.
Njen visegodisnji zastitnik bio je Dusan Mihajlović. Glavni saradnik Biserko u njenom odboru je Boris Delic, poreklom iz Drvara, po opredeljenju peder, koji je ujedno i sef organizacije ”Izbeglicki servis za povratak„, koji ima za cilj da optuzene Srbe namami na povratak, radi hapsenja.
Način na koji Biserko vrslja po Srbiji zaprepascujuci je, a direktora BIA Rada Bulatovica, čija sluzba
tolerise njenu aktivnost treba izvesti na sud. Javno prica kako je osvetila bratovljevu smrt.

– Biserko je radila u SSIP na odgovornim poslovima (kabinet Budimira Loncara). Takvo mesto su podrazumevala clanstvo u SKJ i pripadnost „kadrovskoj listi”.
U to vreme, SKJ je sprovodio lov na vestice na nezavisne intelektualce. (Djogo, Seselj, mnogi drugi). Tada to drugarici Biserko nije smetalo, jer je ona bila na strani koja je drzala batinu (Miloseviceva partijska drugarica). Bila clan komunisticke partije do raspada SKJ.
„Ko o cemu ***** o postenju”. Drugarica Biserko je bila i ostala partijski batinas, koji radi bez grize savesti za frakciju koja je na vlasti. Juče Tito, danas Soros, sutra ko plati vise. To je njeno shvatanje ljudskih prava.
Sve sto je dobro za Biserko i loše za srpski narod.

-Pre bombardovanja Nato pakta sirila laži koje su potpomogle da do bombardovanja Srbije i dodje.

-Za vreme bombardovanja otvoreno pozivala na ubijanje civila. To je zločin za koji se sudi u svim demokratskim zemljama, samo ne u Srbiji. (u anglosaksonskom pravu „aiding and abetting the enemy during the hostilities”

-Uvela komunisticki pojam „čistka” (samo preveden na latinski kao „lustracija”)u post-komunisticki politicki govor u srbiji.

Ponovo „ko o cemu ***** o postenju” Prvo bi nju trebalo krivicno goniti za izdaju zemlje (doticna ima državljanstvo SCG)

-Uvela anglosaksonski termin „hate crime” kao „govor mrznje”. Naravno,
opet „ko o cemu, ***** o postenju”. Izjave Sonje Biserko o SPC, srpskoj kulturi, srpskoj istoriji u demokratskim zemljama bi bilo krivicno kaznjivo kao „hate speech”.

Ima toga još.

DA JE SRBIJA PRAVNA ZEMLJA, BISERKO BI SE ODAVNO NASLA IZA RESETAKA.

Canada’s Role in Industries of War and Peace online.

Subject: Demo :
Canada’s Role in Industries of War and Peace online.

Hi everyone,
As you may be aware I’ve been busy working on a documentary for the last two years and I am really excited to share with you the demo reel.

You can watch it here:
http://www.youtube.com/watch?v=UsAOoGapKMk

You may also be aware that the Harper government just recently slashed $45 million in arts and culture funding, making the present and (unless things change) coming years an incredibly difficult time for independent artists to receive any funding for their projects. Then there is always the complex reality of trying to get funding for a documentary that is not character based and is ‚anti establishment‘. Until now this project has been completely self-financed. Boban and I are very committed to this project and I very much believe that the time for a documentary that touches on these topics is in urgent need. Once completed, in the spring we plan on visiting communities across the country, screening the doc and having discussion nights. Please let me know if you would be interested in organizing a screening in your classroom or school, community space or library or home.

In order to finance the next few months of production to finish the documentary we are asking that people and organizations pre purchase a copy of the dvd for a suggested amount of 15$.

We are also asking that if you are a member of any peace or social justice group to consider becoming a financial sponsor of the film.

If you are interested in pre-ordering a copy of ‚Myths for Profit: Canada’s Role in Industries of War and Peace‘ you can send money via paypal to amy@resist.ca or do an email bank transfer if you have a Canadian bank account, or you can go the old school way of cheque in the mail to:
6674 Rue Alma, Montreal, QC H2C 2W5

Please feel free to pass this link and message to people in your life.
Comments and feedback are very welcome.

Thank you in advance,
In solidarity and struggle,
Amy Miller
m: 514 812 6817
www.wideopenexposure.com

Srpski intelektualni sergeant na Zapadu

Saturday, September 27, 2008

Srpski intelektualni sergeant na Zapadu

Kada Srbin „zaključi“ da mu je neko „po volji“, tada se on, nesrećnik, trudi da zdušno opravda svaki postupak svog „miljenika“, čak i tada kada mu takav „ljubimac“ počne neskriveno da radi o glavi. Ta neobična crta u srpskom karakteru vidljiva je na svakom koraku, počev od „visokih “ intelektualnih krugova, do seljaka na pijaci ili besmrtnih čobana-čuvara u „hoch geehrten“ „ovčarsko-kablarskim“ katunima saher-mazohovske (ne)svesti. Kada se Srbin, odnekud, snažno-bolesničko-boljševički veže za nekoga, on je spreman da i u pigmejcu vidi gorostasa ili da i najobičniju seosku ludu proglasi mudracem. Ta srpska potreba za samozavaravanjem i glorifikovanjem nečega što nema nikakvu osnovu u realnosti, gurnula je Srbe u XX veku na samu ivicu propasti i vlastitog poništenja. Kada Srbin nekoga „zavoli“ on toga tada „voli“ više od sebe samoga. Od silne „ljubavi“ prema „jednome“, Srbin iz dna duše olako zamrzi sve one koji bi da se okrenu „drugome“, kao i sve one koji nisu spremni da se klanjaju tom njegovom „jednom jedinome“.

Jedan sličan, ali, svakako, daleko bezazleniji primer srpske „ljubavno-mazohističke obnevidelosti“ može se zapaziti u odgovoru Svetislava Kostića (Jedan od najaktivnijih srpskih intelektualaca na Zapadu) na moj tekst objavljen u elektronskim novinama „Novinar„, pod naslovom „Ko je Srđa Trifković“.

Naime, gospodin Kostić kaže da se „stiče utisak da autor članka ‚Ko je Srdja Trifković‚ ocjenjuje patriotizam Srdje Trifkovića samo na osnovu Trifkovićevog odnosa prema Slobodanu Miloševiću“. Reklo bi se da pomenuti gospodin Kostić ne shvata da je upravo odnos prema Miloševiću ona ključna tačka, kroz koju svaki Srbin ispoljava svoj „patriotizam“ i poimanje novije srpske istorije. Uz to, odnos prema Miloševiću je centralni orijentir kroz koji se bliska prošlost prelama/pretapa u budućnost; odnosno, to je mesto gde sutrašnjica izvire iz kvintesencije jučerašnjeg „viđenja stvarnosti“.

U pokušaju da ‚odbrani‘ onoga ko mu je „po volji“, gospodin Kostić konstatuje da Trifkovićevo negativno mišljenje o Miloševiću „u vreme rata u BiH“ nije bilo „usamljeno“. Ipak, onaj ko je pažljivo čitao ono na šta sam ja pokušao da ukažem, uvideće da „negativno mišljenje“ o Miloševiću nema nikakve veze sa onim što je rekao gospodin Trifković, a što sam ja u pomenutom članku citirao. Zapravo, problem je u tome što je Trifković lagao zapadnu javnost, da su „Miloševiću bili potrebni spoljni neprijatelji, kako bi zaustavio opadanje vlastite popularnosti“. To nije rečeno „za vreme rata u BiH“, već dosta ranije, kada „negativno mišljenje“ o Miloševiću jedva da je postojalo među Srbima, i s jedne i s druge strane Drine. Na izborima u decembru 1990 godine (Trifković je gornju tvrdnju izneo u novembru, pred same predsedničke izbore 1990), kao što znamo, Milošević je dobio 65,34% glasova biračkog tela u Srbiji. Sudeći po broju ljudi koji su tada dali svoj glas Slobodanu Miloševiću, moglo bi se reći da je on u to vreme imao apsolutnu podršku srpskog naroda, kao i priličnog dela nacionalnih manjina. Pošto je to Trifković morao znati, postavlja se pitanje, zašto se u tom slučaju poslužio neistinom?

Čak i da uzmimo da on to nije znao, te da ga je neko krivo informisao, teško se može naći opravdanje za takav postupak. Dakle, Trifković tada, zapravo, utire put za priču o tome da je Milošević (tj. Srbija) kriv(a) za rat i da ga je on započeo (što opet ne odgovara činjenicama). Prirodno, onaj ko traži „spoljne neprijatelje“, nalazi ih u svom okruženju i započinje „krvavi balkanski pir“, kao budući „balkanski kasapin“.

Druga Trifkovićeva laž je da se „Miloševiću nikako nije moglo verovati“. Prava istina je da su zapadne sile na čelu s SAD u Miloševiću imale najpouzdanijeg vazala. Srđa to izjavljuje u najtragičijoj godini u novijoj srpskoj istoriji (1995). Čak tog istog Miloševića poredi s Drakulom, što je, opet, samo neznatno odstupanje od poznate,“The Butcher of the Balkans“, priče Zapada o Miloševiću, koja je, čini mi se, i lansirana nekako u to vreme. Pogledajmo samo kako je CNN izvestio o smrti Slobodana Miloševića: ‚Butcher of the Balkans‘ found dead‚, to jeste, ‚Balkanski kasapin‘ nađen mrtav‘, da bismo shvatili koliko je Trifkovićev „Drakula“ bio „vidovita“ verzija takve, godinama mlađe, a davno osmišljene CNN propagandne „vesti“.

Ono što gospodinu Kostiću, ali i mnogim Srbima nije jasno, jeste činjenica da Trifković uglavnom piše po „narudžbi“. Da bi takvu tvrdnju ilustrovali, pokazaćemo to na primeru svojevremene Trifkovićeve „pro-bush-ene“ kampanje, kada se taj čovek 2004. godine svim srcem zalagao za to da Srbi daju svoj glas Džordžu Bušu, tvrdeći kakao je republikanska opcija „spas za Srbe“. Da je za takvu „bušnu“ propagandu bio debelo plaćen i da takvo njegovo viđenje nije imalo nikave veze sa njegovim stvarnim uverenjima, uvidećemo kada pročitamo Trifkovićev članak Mr. Bush and the Lure of Pseudo-Reality, objavljen nakon Bušove pobede, a samo nekoliko dana pre njegove inauguracije, u januaru 2005. Naime, u tom članku Trifković indirektno tvrdi da Buš zapravo nije normalan, jer sebe vidi, maltene, kao „Pomazanika/Mesiju“ ili izaslanika „Proviđenja“ (an anointed agent of divine providence). Dakle, kako je moguće da neko mesecima ubeđuje svoje sunarodnike da glasaju za ludaka i da čak osnuje Srpsko-američku ligu za podršku Džordžu Bušu, te da, uz sve to, od Srba još traži dobrovoljne priloge (novac!) za promovisanje „mentalno poremećenog“ republikanskog kandidata?

Krajnje je vreme da se Srbi osveste i shvate, da intelektualci tipa Trifkovića nisu pripadnici srpske umne elite, već da su se takvi odavno „učlanili“ u klub „pametnih plaćenika“ i time sebe kvalifikovali i označili kao „bogomdane“ eksponente i promotere „novog svetskog poretka“, koji se, iz pohlepe i želje za ovozemaljskim zadovoljstvima, dobrovoljno brljugaju u blatnim vodama globalističke intelektualne falange.

service.gmx.net/de/cgi/derefer?TYPE=3…

service.gmx.net/de/cgi/derefer?TYPE=3…

IZJAVA – Dobrilo Dedeić, portparol SNS

IZJAVA

Dobrilo Dedeić, portparol SNS

Podsjećam na odluku statutarnih organa SNS-a da svaki član koji uzme učešća u radu Srpskog manjinskog vijeća odlazi u novu političku aktivnost u lično ime, mimo aktivnih programskih principa stranke. Ne sporeći elementarni princip demokratije i prava na drugačije mišljenje, za koje ću se uvijek i bez rezerve boriti, moram da konstatujem da SNS postoji da bi Srbi u Crnoj Gori bili ustavno definisan ravnopravan narod i van bilo kakvog nacionalnog geta. Upravo zato i postojimo kao organizovana i najjača opoziciona stranka. Dakle, Srbi ne mogu biti nacionalna manjina, jer bi to značilo da odustajemo od istorijske matice koja nam je uvijek garantovala komociju na ovim prostorima i nacionalni ponos.

Lično, neću učestvovati u radu Srpskog manjinskog vijeća ili bilo kojoj aktivnosti koja bi za cilj imala trajno betoniranje postojeće diskriminacije ili proizvođenje Srba u Crnoj Gori u status nacionalne manjine. Svaka generacija mojih predaka borila se za državne kapacitete Crne Gore koja je bila srpska zemlja, sposobna za jedinstvo sa Srbijom. Kao njihov potomak, dovoljno sam nacionalno ponosan i politički uporan da ću nastaviti borbu za konstitutivnost srpskog naroda u Crnoj Gori i ponovno integrisanje svih srpskih zemalja u zajednicu. Mi, Srbi u Crnoj Gori, moramo biti ravnopravni sa onima koji su prestali da budu Srbi, a nikako osakaćeni ,,darovanim“ ili ,,ponuđenim“ pravima na kašičicu. Uvjeren sam da nijesmo od goreg nacionalnog materijala od Srba iz Bosne i Hercegovine, odnosno Republike Srpske, koji nijesu pristali da budu Izetbegovićeva nacionalna manjina i za to morali da polože 80.000 najboljih glava. Niti od onih sa prostora Republike Srpske Krajine koji su odbili da ih ponižava nedemokratska Tuđmanova Hrvatska. Očigledno je da ćemo mi Srbi u Crnoj Gori demokratskom upornošću, mimo mogućnosti sukoba ili prihvatanja efeketa diskriminacije, izboriti svoju konstitutivnost i ostati dostojni viteštvu predaka i i obavezi prema potomcima.

DRAGA BRACO I SESTRE,

DRAGA BRACO I SESTRE,

Pre par dana  obisao sam Dragana Zelenovic iz Foce, koji po presudi haskog tribunala izdrzava zatvorsku kaznu u Kraljevini Belgiji.
U razgovoru s njim saznao sam da njegova supruga Sladjana Zelenovic sa maloletnim sinom Markom dosta tesko zivi, a on nije u mogucnosti da im finansijski pomogne jer i on ocekuje pomoc od drugih.
Znajuci Vasu pozrtvovanost i spremnost da uvek pomognete tamo gde je pomoc potrebna zato sam i slobodan umoliti sve Vas da im pomognete i olaksate Krst koji nose.
S istinskom blagodarnoscu i hriscanskom ljubavlju.

Staresina Crkve i paroh briselski
protojerej-stavrofor Jakov V. Markovic
Tel&Fax (++ 32) 22 03 75 93 Mob. (++ 32) 478 539 619
E-mail: spcbruxelles@hotmail.com

PS. U prilogu imate broj deviznog ziro racuna njegove supruge i sina!

A ovo je njegov broj ziro racuna iz zatvora gde izdrzava kaznu:

DRAGAN ZELENOVIC
IBAN BE
79-679200415033
BIC Pchqbebb
Route de Clabecq 100
1460 ITTRE
BELGIQUE


Cette année, vous serez un crac en informatique.


Pour une rentrée sur des chapeaux de roue, équipez votre PC.


Laissez votre entourage profiter de vos photos de vacances.


Laissez votre entourage profiter de vos photos de vacances.


Laissez votre entourage profiter de vos photos de vacances.

Pre par dana  obisao sam Dragana Zelenovic iz Foce, koji po presudi haskog tribunala izdrzava zatvorsku kaznu u Kraljevini Belgiji.
U razgovoru s njim saznao sam da njegova supruga Sladjana Zelenovic sa maloletnim sinom Markom dosta tesko zivi, a on nije u mogucnosti da im finansijski pomogne jer i on ocekuje pomoc od drugih.
Znajuci Vasu pozrtvovanost i spremnost da uvek pomognete tamo gde je pomoc potrebna zato sam i slobodan umoliti sve Vas da im pomognete i olaksate Krst koji nose.
S istinskom blagodarnoscu i hriscanskom ljubavlju.

Staresina Crkve i paroh briselski
protojerej-stavrofor Jakov V. Markovic
Tel&Fax (++ 32) 22 03 75 93 Mob. (++ 32) 478 539 619
E-mail: spcbruxelles@hotmail.com

PS. U prilogu imate broj deviznog ziro racuna njegove supruge i sina!

A ovo je njegov broj ziro racuna iz zatvora gde izdrzava kaznu:

DRAGAN ZELENOVIC
IBAN BE
79-679200415033
BIC Pchqbebb
Route de Clabecq 100
1460 ITTRE
BELGIQUE


Cette année, vous serez un crac en informatique.


Pour une rentrée sur des chapeaux de roue, équipez votre PC.


Laissez votre entourage profiter de vos photos de vacances.


Laissez votre entourage profiter de vos photos de vacances.


Laissez votre entourage profiter de vos photos de vacances.

ИНТЕРВЈУ СА Др. ВЛАДИМИРОМ УМЕЛЈИЋЕМ – Извор, ГЕОПОЛИТИКА БГ.

У Вашој књизи „Срби и геноцидни ХХ век“ Ви геноцид над Српским народом у току II светског рата потврђујете са неочекиване старне, документима Вермахта и обавештајних служби и из дипломатских извора Хитлерове Немачке, тадашњих савезника НДХ. Можете ли за читаоце Геополитике цитирати део тих немачких докумената, који говоре о геноциду над Србима, као и објаснити мотиве зашто су надлежне немачке службе то чиниле, и да ли је по том питању нешто предузимано?

ОДГОВОР:

Ваша примедба, да потврда Србоцида – који су хрватске клеро-усташе заједно са својим помоћним босанско-муслиманским трупама 1941-1945 извршили над Србима (Јеврејима, Синти и Рома) – долази превасходно са „неочекиване“ (немачке) стране је колико тачна толико и поразна, јер – како је могуће, ко је заказао и зашто се тек толико година после овог страхотног геноцида у научној литератури обзнањују најважнији, најверодостојнији односно буквално непобитни докази Србоцида?

Непобитни, јер долазе директно од стране очевидаца и, истовремено, ментора усташких злочина којима нико не може да пребаци просрпску оријентацију, пристрастност или пак заступање сопствених интереса, јер – немачки извори из тог времена потврђују да су њихови штићеници и савезници починили најбестијалнија недела над њиховим непријатељима!

Та жалосна чињеница, да су ови извори толико деценија прећутани у српској научној литератури о Србоциду је, наравно, врло погодовала свим заступницима балканске верзије „Лажи о Аушвицу“ (негирању геноцида), од Супека до Туђмана, од Омрчанина до Жерјавића…

Даћу Вам само један пример: У читавој нашој научној литератури се о оном стравичном покољу Срба у православној цркви у Глини као доказ истог наводе фактички само изјава јединог преживелог Србина, Љубана Једњака, и изјава јединог ухваћеног усташког кољача, Хилмије Берберовића, што упркос веродостојности ових исказа заиста није баш много. А истовремено се у немачким архивима све време налази оригинални документ немачког СС, који непобитно доказује овај геноцидни масакар.

Ту се, иначе, наводи и завршни чин овог злочина, наиме спаљивање ове православне Божије куће, чиме су врли усташки „домобранитељи“ иначе уништили и један сопствени културни споменик од непроцењиве вредности, јер то је место где се 1846 по први пут, у интерпретацији српског црквеног хора, чула композиција српског композитора из Глине, Јосифа Руњанина (почива на српском православном гробљу у Новом Саду), по имену „Лијепа наша домовино“, значи – химна усташке и данашње Хрватске. Стога је само примерено да у мојој студији „Срби и геноцидни 20. век“ од 580 фуснота, 171 потиче из немачког говорног подручја.

Ипак, крајем ХХ века, негативан ореол злочонаца у светском јавном мњењу нису понели Хрвати, него Срби. Како објаснити тај парадокс да се стварни геноцид НДХ приикрива, а наводни геноцид Срба у последњим ратовима медијски надувава и експлоатише?

ОДГОВОР:

Један део одговорности лежи на нама, наиме, као што је горе речено, српска наука је заказала мада, свакако, не само сопственом кривицом (Титова забрана ископавања и ексхумирања жртава у Јасеновцу, бетонирање две трећине јама, масовних српских гробница у Босни и Херцеговини, прогањање српских мислилаца који су се бавили Србоцидом као „великосрпских шовиниста“ и противника „братства и јединства“, итд.).

Пропуштено је дакле, да се правовремено и темељно истражи научна истина о Србоциду као и да се иста етаблира у међународној научној јавности односно у светском јавном мњењу. Требало је учинити оно, што су Јевреји оптимално учинили у односу на своје грдно страдање за време Холокауста (Шоа).

Сатанизација Срба од почетка деведесетих година па до данашњег дана, међутим, није парадоксална појава већ једна мајсторска замена теза и пример изузетно успешне виртуализације стварности путем једног анти-етичког узурпирања власти над дефиницијама као и логичким коришћењем најделотворнијег и најопаснијег оружја једне медијске ере (манипулација путем медија). Јер, не само Немачка и Ватикан – што је разумљиво у најмању руку за сваког историчара – већ и читава НАТО-империја је марљиво учила из прошлости и енормна вредност дехуманизације противника је есенцијални део сваке примене силе на нивоу држава и свих парадржавних творевина.

Ја се већ годинама бавим истраживањем тог феномена и први есеј на тему „Етика и власт над дефиницијама“ сам објавио 2006 у угледном немачком научном часопису „Kultursoziologie 1/2006“, у Лајпцигу. У међувремену сам завршио и студију на ту тему, на око 450 страница, али због експлозивности исте још немам издавача.

Тема, додуше, није сама по себи експлозивна јер истражује – методама историје и политологије, социјалне психологије и философије језика – инструментаријум манипулисања људи и људског друштва, односно показује како се релативизмом античких софиста (њихов најбољи модерни ученик Ниче је тврдио: „Не постоје чињенице, већ само интерпретације“) као и методом психагогије („Управљање душама“) античких реторичара влада човеком а без да је он тога заиста свестан.

Експлозивно у научном доказном поступку је, међутим, јер се историјско разматрање бави примером историје Ватикана, феноменологија геноцида има за пример Србоцид 1941-1945 а пример модерног анти-етичког узурпирања власти над дефиницијама се образлаже последњим балканским ратовима на крају 20. века и досеже и ово наше време данас.

Ви сте се у II издању поменуте књиге посебно бавили коментаром немачког стратешког концепта „Европа на прагу статуса светске силе“ кога је израдио Бертелсман форум 1998. године. Шта је суштина тог концепта и какве он последице има и може имати по Српско питање?

ОДГОВОР:

То је концепт, који је израђен у Институту за стратешке студије Универзитета у Минхену и представљен је на Бертелсман форуму 1998, у Берлину, у седишту председника немачке државе. Присутни су били сви мајстори, калфе и шегрти Новог светског поретка, дакле шефови НАТО-влада и држава као и кандидата за овај савез, шефови ЕУ-влада и држава као и одговарајућих кандидата а уз то и утицајни лобисти из САД, Израела, Русије, итд.

Једини српски учесници су били Преосвећени Владика Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије и ја, као представник Светског сабора Срба. То је било у предвечерје НАТО-напада на остатак српских земаља и ми смо изашли са предлогом да се уместо рата хитно сазове једна међународна конференција о правима Срба у Хрватској и правима Арбанаса у Србији. Добили смо одмах подршку од Виктора Черномирдина, Фелипе Гонзалеса, итд. а Хенри Кисинџер је и лично пришао да нам честита на „најважнијем и најразумнијем“ предлогу у односу на овај конфликт. Тада је, међутим, преузео реч тадашњи немачки министар иностраних послова, Клаус Кинкел, и започео своје излагање речима: „Срби су највећи губитници догађаја и они ће и даље губити…“ Предлог је тиме, наравно, скинут са дневног реда.

Немачки концепт, иначе, предвиђа ЕУ као светску силу и противтежу САД, Кини, Русији а по мени, то је један од показатеља да смо пре поновног уједињења ове државе имали посла са једном европском Немачком а од тада имамо посла са једном немачком Европом, без обзира на степен тренутне спољашне видљивости ове констелације и без обзира на чињеницу да су тројански коњи у служби САД још увек моћни у ЕУ.

Интересантан је већ и уводни део концепта у коме се апострофира да се „у непосредном суседству Европе налазе две посебне културне целине“, једна је „арапско-исламски свет“ а другу чине – и то је занимљиво – православне словенске земље… То је био повод да ја у свом коментару овог концепта поставим и питање – да није један од аутора овога текста можда био и неки ајатола западног хришћанства?

И – није у питању да је спознавање ове нове констелације снага у Европи и свету од есенцијалне важности и по нас…

У једном делу српских националних кругова, почетком 90-тих година, постојала је идеја о потреби за једним споразумом Србије са Немачком. Да ли је тај споразум могућ и има ли Србија уопште у Берлину партнера на ову тему?

ОДГОВОР:

Историјски споразум (не само) са Немачком је једна суштаствена потреба и императив српског националног интереса и, у овом тренутку, врло далеко од реалности. То, свакако, не значи да на томе не треба радити, напротив.

Зашто би се, међутим, једна сила упуштала у било каква размишљања у односу на то, ко још преговара са побеђенима тј. ко разговара са послушницима? Њима се само или диктира или заповеда, све остало је несврсисходно. Наша шанса лежи у томе да се коначно подигнемо са колена и изборимо за поштовање и статус потенцијалног партнера. Да ли је и то једна утопијска поставка? Не.

Снажним економским па и умереним политичким повезивањем са Русијом, интензивним отварањем према Азији и Јужној Америци уз неуморно подвлачење наше жеље даљих европских интеграција, ми се временом еманципујемо од садашње неугледне јер понижавајуће молилачке позиције. ЕУ ће временом – то је моје дубоко убеђење – морати да тражи конзензус са Русијом па чак и по цену да тиме расрди своје каубојске савезнике… а није ни искључено да и Вашингтон једног дана буде приведен спознању да се остатак света не састоји из самих и, наравно, голоруких Индијанаца…

Требало би се дистанцирати од заблуде „јединог избора“ (ЕУ односно, не дао Бог, НАТО) и отворити две или више опција, мора се инсистирати на јединој правој слободи која је могућа а то је слобода избора. Данашња владајућа гарнитура у Србији се мора недвосмислено поставити према суштинском питању о садржини и валидности својих демократских убеђења тј. како се те тврдње слажу са њеним апсолутизовањем те чудне „једне једине опције“? Зар то не подсећа на оне будалаштине о „демократији унутар једнопартијског система“, кога сви још – надам се – имамо у (злом) сећању?

Мора се, даље, инсистирати на национално- и међународно-правном императиву међусобних односа, без селективног третмана и двоструког морала, не сме се стављати на диспозицију ни Косово и Метохија а ни било шта друго. Основно људско право је и називати ствари њиховим именом и аргументативно бранити истину, то важи и у односу на Хашки трибунал, на Сребреницу, на НАТО-напад на наше земље, на бескрупулозно отимање српске Свете земље…

Покушајмо један кратки теоретски улазак у (шпекулативну?) игру – само два примера, колико батина има два краја:

1. Србија коначно остварује пролазак гасовода из Русије, тежи проширењу и продубљивању те сарадње и одмах обзнањује, колико је срећна и задовољна јер је сада у стању да допринесе снабдевању ЕУ енергијом, без која ова није у стању да функционише.

2. Србија почиње да приоритетно закључује економске уговоре са Кином, Венецуелом, Индијом, итд. и одмах обзнањује, колико је срећна и задовољна јер њено економско снажење значи да при даљем путу ка европским интеграцијама неће бити баш толики баласт за „европску породицу народа“. Истовремено, срдачно и неуморно позива све западне фирме да слободно уђу у конкурентску тржишну борбу, коју је њихов неолиберализам и смислио.

Зар би један овакав приступ егзистенцијалним проблемима српске нације и (последње преостале) српске државе заиста угрозио „проевропски“ карактер владајуће коалиције?

Доња могућност је, свакако, нешто друго јер би она, претпостављам, запретила да тој нашој „водећој елити“ понуди нешто од некадашњег националног карактера српске политике са на пр. почетка 20. века а то се заиста не би свидело многим (не)Србима:

У српским, европским и светским медијима почињу да се појављују вести да Србија по могућности размишља о томе да понуди Русији изградњу једне велике војне базе на југу централне Србије и, истовремено, да понуди САД моментални почетак преговора о америчком коришћењу војне базе Бондстил на српској државној територији (Косово и Метохија) а разлог је јер Србија не жели никакве нове хладне ратове и берлинске зидове већ хоће да постане мост између истока и запада…

Узимање у обзир једне овакве опције би, међутим, захтевало не само један високи степен националне свести већ и један државнички формат а то подразумева мудрост и храброст, принципијелност и истрајност. Последице би највероватније (по хронолошком реду) биле а) тренутно енормно повећање притиска запада и исто тако енормни пораст солидарности остатка света и б) скори повратак интересно условљеног прагматизма у опхођење са Србијом а то значи – Срби би поново постали саговорници и пожељни потенцијални партнери.

Постоји, наравно, још много оваквих хипотетичких могућности постепене или можда и нешто брже националне еманципације али овим сам само желео да илуструјем принцип по мени неопходних промена српске политике:

Једном бијени пас не сме више бити безусловно спреман да чим угледа подигнути бич, одмах хвата и полаже шта више и сопствену штенад на жртвени олтар онога, који га је тукао. Још једном – са побеђеним се не преговара, са послушником се не разговара. Барем ово послушничко можемо и, по мени, морамо да коначно ставимо ван снаге.

NVO AKADEMSKA ALTERNATIVA

NVO AKADEMSKA ALTERNATIVA

Izjava za javnost Vojina Grubača, predsjednika NVO Akademska alternativa

Podgorica, petak, 26. septembar 2008. godine

Ocjena Upravnog odbora Policijske akademije u Danilovgradu, da su testiranja za upis na akademiju obavljena u skladu sa potrebama te institucije, je vulgarna i anticivilizacijska. Očigledno je da se Upravni odbor te institucije stavio u poziciju kadije, koji tuži, sudi i oslobađa sebe odgovornosti po sopstvenom nahođenju.

Surova je zbilja da je komisija na akademiji primala polaznike u skladu sa jednonacionalnim željama i potrebama rukovodilaca te institucije, zaboravljajuci da je Crna Gora multietnička država. Nacionalističko sito, koje je promovisano na prijemnom ispitu, dalo je jasnu poruku polaznicima Akademije, da se oni po stupanju u državnu službu ponašaju prema građanima u skladu sa takvim ekstremističkim etničkim principima. Upravni odbor te ustanove je, očigledno, pogazio Ustav države i Pravilnik akademije, koji su decidni da struktura polaznika mora odražavati etničku strukturu građana Crne Gore. Ako su bezskrupulozno pogazili ta dva važna akta, na kojima počiva država i Policijska akademije, tada njihov rad nije regularan, vec opasan i rušilački.

NVO AA poziva ministra policije Kalamperovića da se etničkim čistacima na Policijskoj akdemiji u Danilovgradu uruče otkazi, i zabrani prijem u bilo koje državne organe do kraja njihovog radnog vijeka. Ne vidimo drugi način odgovora onima, koji su gazeći Ustav i Pravilnik ustanove u kojoj rade, izazvali teški medjunacionalni incident. Inače, u protivnom, može se desiti da etničku državnu policiju, koja se stvara pred licem javnosti, građani s gnušanjem odbace kao zakonske čuvare reda, i počnu tretirati kao zaštitinike antigrađanskog nereda u Crnoj Gori.