Поводом смрти професора Радоја Кнежевића – Dostavio, Dr. Vladimir Umeljić

Поводом смрти професора Радоја Кнежевића

(14. јуна 1929.- 13. августа 2008)

Недавно се угасила светлост једног сјајног ума, јер је престало да куца једно велико и племенито српско и свељудско срце. У вечерњим часовима 13. августа, у Кајзер болници у Окланду, Калифорнија, изненада је преминуо др Радоје Кнежевић, научник светског гласа и свестраног образовања, Емеритус Професор Афричке историје на Калифорнијском универзитету у Берклију и неуморан и неустрашив борац за објективност и истину о српском народу, нарочито за последњих петнаестак година трагичног распада бивше Југославије и његових катастрофалних последица. У том часном али напорном и, углавном незахвалном, послу тесно је сарађивао, поред многих других учених Срба из Дијаспоре, на овом континенту, са мојом покојном сестром Десом Томашевић–Вејкман, а у Европи, с истакнутим српским интелектуалцем и патриотом, из Париза, др ДраганомПавловићем.

Као готово сви Срби, без обзира на политичку и идеолошку подељеност, Раде је био тешко ожалошћен и увређен лакомисленим и свирепим бомбардовањем своје родне земље од стране нашег старог пријатеља и савезника, Америке, као и черечењем Србије насилном, непотребном и илегалном ампутацијом Косова. Исти се приговор односи и на Британију, Француску и многе друге земље.

Иако се, од младих дана деликатног здравља, благодарећи пре свега будној и преданој нези његове верне и стрпљиве супруге Естел, дуго и успешно борио с комбинованим компликацијама дијабетеса, паркинсове болести и тешког срчаног обољења, његова је смрт ипак дошла неочекивано и изненада.

Необичном игром судбине, Раде је био Кнежевић и са очеве и са мајчине стране, потомак старе и угледне проширене породице која, према предању, потиче од легендарног Кнеза Ива од Семберије. Та је породица дала српском народу, поред многих других даровитих људи и жена, и великог филозофа историје и афористичара, српског Ларошфукоа,писца познатих Мисли Божидара Кнежевића, чија сам главна дела, својевремено, превео на енглески и објавио у Америци.

Није, стога, никакво чудо што се тим породичним именом Раде необично поносио и што га ни у процесу натурализације и асимилације никада није напустио. Пред америчким законом и у америчкој науци он је живео и умро као Рејмонд Кнежевић Кент.

Његови непосредни преци били су виши официри, законодавци и политичари Краљевина Србије и Југославије, поседници великих библиотека, зналци страних језика, нарочито француског, и високи чиновници у дипломатији своје земље. Његов отац Никола служио је као конзул у разним престоницама међуратне Европе, а његови стричеви, мајор Живан и професор Радоје Кнежевић, одиграли су кључне улоге у анти-хитлеровском државном удару, 27. марта 1941. Иако су мишљења о прескупој цени тога пуча по српски народ, још увек подељена, скоро сви извори се слажу да је то био чин од светскоисторијског значаја, јер је, чак по сведочењу оптужених нациста на Нирнбершком процесу, одгодио Хитлеров мучки напад на Совјетску Русију за шест одсудних недеља. Према речима Винстона Черчила , српски се народ херојски дигао против тиранина и освајача на врхунцу његове највеће моћи.

Професор Радоје Кнежевић, којим се, као стрицем, Раде посебно дичио, био је један од међународно признатих познавалаца француског језика, културе и књижевности у Европи свога времена, истакнути члан Српског културног клуба, приватни наставник младом краљу Петру Другом и, коначно, министар Двора Краљевине Југославије.

Радетова високо образована и култивисана мајка, Вера, била је упадљиво и необично лепа и префињена дама, која је, после ослобођења, дуго радила у Америчкој aмбасади у Београду. У почетку, била је то Америчка војна мисија, која је стигла у Београд одмах по ослобођењу, још у касну јесен 1944., када смо се Раде и ја, као одважни тинејџери, и упознали. Њему је било петнаест, а мени седамнаест година. Обојица смо били демократски, антитоталитарно настројени младићи, политички и интелектуално испред својих година, забринути за будућност своје земље која је, тек што се ослободила једног, пала под други тоталитаризам. У то време, ОЗНА( која се касније прозвала УДБОМ) хапсила је и одводила у смрт, без саслушања, одбране и суда, кога год је хтела, и у свако доба дана и ноћи. Обојица смо тада наивно али искрено веровали у демократске идеале и етичке принципе Америчке и Француске револуције, које, као што је познато, ни нацисти ни бољшевици нису поштовали, а од којих и њихови аутори често одступају.

Током наредних деценија, и он и ја смо се тешко разочарали понашањем великих западних демократија, а нарочито Сједињених Држава, Велике Британије и Француске, као наводних модела цивилизованиг понашања. Нисмо још били прочитали Макијавелија ни чули за прагматизам. Раде никада није одвајао политику од етике и због тога је много и тешко патио.

По доласку у Америку, после вишегодишњег статуса расељеног лица по Европи и Блиском Истоку (Раде се дуго задржао код оца у Бејруту где се спријатељио са младим пољским избеглицама од којих је одлично научио књижевни пољски језик), оженио се лепом, љупком и интелигентном младом Американком пољског порекла, Естелом Катарином Томака, с којом је провео упркос свим разликама у култури и конфликтима, у реткој хармонији, преко педесет срећних али узбудљивих, година.

Између 1951. и 1953., Раде је служио у америчкој војсци. По одслужењу војног рока, уписао се на Колумбија универзитет у Њујорку, где је 1955. дипломирао, а 1960. магистрирао. У међувремену, скоро читаву деценију, радио је, све до 1961., за Херстове ЕМ ЏИ ЕМ МЕТРОТОН НОВОСТИ у Њујорк Ситију, као журналист и ко-продуцент филмова претежно о Мадагаскару, великом и занимљивом острву, источно од Африке, у Индијском Океану.

Као добитник престижних награда, грантова и стипендија Фордове, Гугенхајмове и других фондација и академских институција, Раде је, у неколико наврата, и сам и са својом верном супругом, дуго боравио на Мадагаскару, вршећи теренска истраживања (field work). Од нарочитог је значаја његов боравак међу народом Саклав (Saklava) чију је усмену књижевност и фолклор дуго проучавао. Тако је, постепено, постао један од малобројних стручњака за занимљиву историју народа и култура тога острва.

Докторирао је на Висконсинском универзитету, у Медисону, 1967. Од 1966. до 1968. предавао је, као доцент, историју на Калифорнијском универзитету у Берклију; од 1968. до 1975. као ванредни, а, од 1975. до пензије 1991., као редовни професор Афричке историје. Умро је са почасном титулом Емеритус.

Бројним научним књигама и чланцима по угледним светским часописима афирмисао се, упркос оштрој конкуренцији, као један од водећих ауторитета из своје научне струке. Као такав, изабран је за члана Малгашке (Мадагаскарске) Академије у Тананариву и многих других професионалних, почасних и академских друштава. Од посебне је вредности и значаја његово недавно објављено, опсежно и богато документовано животно дело The Many Faces of an Antycolonial RevoltMadagascars Journey into 1947, о борби народа тог великог и богатог острва за ослобођење од дуготрајног колонијалног јарма и експлоатације. Ta kњига повлачи упечатљиве паралеле и аналогије с ослободилачком борбом српског и других дуго угњетаваних народа и може да послужи као поука моћницима и управљачима света. Раде није био десничар и заговарач владајућих класа, раса и народа. Писао је ни по бабу ни по стричевима.

Иако је искрено и дубоко ценио високу француску културу и цивилизацију, по оном императиву на београдском споменику захвалности Француској (Aimons la France comme elle nous a aimе), “Волимо Француску као што је она волела нас”, он је, као историчар и научник, отворено критиковао и француски, као и сваки други колонијализам и империјализам, искрено симпатисао с тежњама поробљених и угњетених и сматрао да понашање неких француских колониста не може да се правда никаквом цивилизаторском мисијом, јер, као одступање од слободе, братства и једнакости, каља част њихове велике нације.

Дубоко моралан, осетљив, правичан и савестан, Раде није био реакционар, него противник свих облика неправде, експлоатације, дискриминације, лицемерства и обмане. Био је свестан и врлина и мана и својих личних и свога народа, али је у принципу категорички одбијао и сам појам колективне одговорности. У изрицању судова увек је тежио истини, мери, равнотежи и правичности. Скоро без изузетка, све његове изјаве, и усмене и писмене и приватне и јавне, одишу тежњом ка одговорности чињеницама и моралној и интелектуалној одбранивости.

Дубоко се слагао са филозофом истог презимена, Божидаром Кнежевићем, да је човек биће којим се каткада и Бог поноси, али кога се често и ђаво застиди.

Међу Радетовим пасијама и разонодама истицале су се филателија, шах, бриџ, коњске трке и кусање вина. Када сам, захваљујући неуморном настојању и истрајности нашег младог пријатеља, даровитог песника и преводиоца, Вишеслава Симића, на једвите јаде успео да пронађем албум марака објављених на територији Србије од 1840. до данас, обрадовао се као мали дечак који је најзад добио дуго жељену и тражену играчку.

Необично и разнолико обдарена, сложена и креативна личност вибрантне, готово сеизмографске осетљивости и дубоке, интроспективне приватности, упркос друштвености и духовитој елоквентности, Раде је био широк, пун емпатије и разумевања за друге, искреног саосећања, праштања и добре воље. Задивљен загонетком бескрајног свемира, он није био довољно арогантан да буде атеиста, али се, веран својој народној цркви, ужасавао над сваким обликом опскурантизма и затуцаности. Врхунски толерантан према већини супротних мишљења, остао је до краја само, скромни тражилац истине.

И морално и интелектуално, и рационално и емотивно, он је ценио идеале своје велике адоптиране домовине, али се никада, у срцу свога срца, није одрекао своје физички мале, али духом велике, предачке отаџбине. У сваком погледу, он је био велики српски патриота, велики интелектуалац и велики човек који заслужује поштовање и захвалност и садашњих и будућих генерација, и српских и малгашких и америчких.

Када му је пулс био на самом крају, лекар га је учтиво запитао, Kоје сте народности, господине?”- јасно и емфатично је одговорио, “Ја сам православни Србин.” Одмах потом заспао је вечним сном. На другом крају света, на обали далеког Тихог Океана, остао је до краја свестан свог порекла и веран свом неизменљивом идентитету.

Вјечнаја памјат!

Др. Ђорђе Вид Томашевић

Емеритус Професор Антропологије

На Њујоршком Државном Универзитету у Бафалу

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: