Тројански Магарац

Тројански Магарац
Пре неколико дана, сасвим случајно, на сајту Глас дијаспоре, налетех на одговор Николе Јанића на текст Петра Милатовића „Тројански коњи остављају магареће отиске.

Наравно, „размена ватре“ између два Србина (у датом случају, једног из Аустрије и другог из Шведске), није никаква посебан догађај сам по себи, јер су сличне „омразе“ међу Србима (како у отаџбини тако и у дијаспори), постале уобичајена слика, којој смо, нажалост, савременици и (не)вољни сведоци у овом, по Србе, страшном и одсудном часу.

Ипак, оно што би морало да збуни сваког оног ко имало озбиљније познаје стање у српском исељеништву, јесте чињеница, да је Петар Милатовић (Остерајхијски), однекуд, (да ли сам или по нечијем наговору) одлучио да оспе паљбу из свих оружја, по свом дојучерашњем „пријатељу“ – Николи Јанићу. Да ли је то на помолу нова расподела „моћи“ и „утицаја“ у самом језгру српске исељеничке „елите“?

Између осталог, Петар Милатовић, у свом „циљаном“ памфлету, вели: „Боже ме сачувај самозваних самохвалисаваца којима би позавидео и један барон Минхаузен.“ Оставимо Милатовићеве „самозване самохвалисавце“ (као да „самохвалисавац“ може бити „несамозван“) и обратимо пажњу на синтагму „барон Минхаузен“, којом остерајхијски „самохвални самозванац“ части свог донедавног „саборца“ у борби за „истину“ и „боље сутра“.

Милатовић заправо тврди (чак и не трепнувши), да је Никола Јанић лажов, пошто је јасно да се такав „епитет“ (барон Минхаузен*) не користи у квалификовању поштеног и часног човека. Уз све то, наш остерајхиjски заступник „свесрпске ИСТИНЕ“, не наводи ни једну чврсту чињеницу (осим нејасне формулације „о 12, или 15 хиљада чланова и реципијенти у отаџбини“?; у Шведској или Србији?), којом би, евентуално, могао да поткрепи своју тврдњу – да је Никола Јанић „лажов“.

Пошто је Никола Јанић у свом одговору на Милатовићеву тврдњу поднео валидан доказ о више од 12, 000 чланова Српског савеза у Шведској, читаоцима Милатовићевог острашћеног памфлета остаје да нагађају због чега је Никола (у Петровом размишљању) „барон Минхаузен“, то јесте – лажов? Коначно, да ли се неко сме некажњено вређати и називати лажовом, а да се при томе не изнесе барем један озбиљан аргумент, који би таквим тешким речима дао барем привидну веродостојност?

Очигледно, Милатовић се потрудио да Николу Јанића нагрди бајатим и овешталим комуњарским речником („пропали глумац“, „самозвани вођа“, „фарисеј“, „југо-комунистички активиста“, „саморекламер“ итд.), трудећи и надајући се да ће таквом пљувачком реториком успети да утиче на високо мишљење, које о Николи Јанићу неспорно имају Срби у српским земљама.

С друге стране, добре познаваоце српске слике у расејању, свакако је веома зачудила/збунила чињеница да је Милатовић жестоко „окрпио“ једну Олгу Даниловић и (поготово!) Мајкла Ђорђевића? Да ли су то дани Мајклове, некада неприкосновене capo di capi роле у српској дијаспори, коначно одбројани? Није ли поменути напад на Николу Јанићу, уствари, Милатовићево „заузимање стартне позиције“, пред трку за новог српског „кума“?

Након свега, остаје неодговорено питање (уколико је горња претпоставка о „пресабирању“ српских „снага“ у дијаспори тачна), да ли се Милатовић бори за себе или за друге? Судећи по крајње неинтелигентном (примитивном) и неуспелом покушају оцрњивања Николе Јанића, тешко би се могло рећи да би Петар Остерајхијски могао да улови нешто у мутном (или у оном што покушава да замути), јер су му „трикови“ провидни, а „мутилица“ слабашна.

Коначно, ко год уђе на сајт ИСТИНА, чији је уредник Петар Милатовић, наћи ће међу „сталним сарадницима“ доста умних и часних Срба, али, однекуд, ту су се нашле и пришипетље, попут Симе Мраовића и Миле Алечковић – некада, главних „узданица“ Мајкла Ђорђевића и његовог КСУ, којег Милатовић у поменутом тексту назива – „професионални ‚Србин‘“. Довољно је само сетити се разних „европских конгреса“ (КСЕ, КСЕА, ЕКС), које су по Ђорђевићевој замисли покушавали да остваре, редом, Сима Мраовић, Мила Алечковић, те оно париско спадало Милинковић, који се својевремено досетио како да заради коју цркавицу на српским председничким изборима.

*Писац ових редова је посебно љут на Милатовића због злоупотребе имена „барон Минхаузен“, кога у српској дијаспори, одавно и уверљиво, репрезентује српски првак међу лажовима – Сима Мраовић.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

Diese Seite verwendet Akismet, um Spam zu reduzieren. Erfahre, wie deine Kommentardaten verarbeitet werden..

%d Bloggern gefällt das: