Благо у коферу Србија у ковчегу

Благо у коферу Србија у ковчегу

http://opstanaksrpstva.blogspot.com/

Српска издајничка власт је у грозници. Први пут, након осам година, нису до краја сигурни да се „5.. октобар“ не би могао поновити, овог пута у једној измењеној варијанти. Није потребно посебно доказивати, да хапшење Радована Караџића оставља дубок ожиљак у души сваког часног Србина . С друге стране, ни душе српске квинслиншке власти нису поштеђене „прималног“ бола, не због тога што им Радован нешто значи, било у људском или симболичном смислу, већ зато што никако не могу да дознају ко заправо стоји иза „ненаданог“ утамничења „највећег злотвора“ у историји свих пређашњих и будућих светова. Заправо, српска разбојничка власт види Караџића као „велики бизнис“ у коме се могло инкасирати који милион долара више. Оно што их прождире и цепа њихову вазалску душу, јесте питање: ко је покупио кофер или ковчег с благом? ЗЕЗ коалиција је убеђена да их је Дачић и његова „јединствено напу(м)псана“ коалиција превела жедне преко воде и пре њих стигла до оног „кофера“ због којег су некада сви они одлучили да се ангажују за „добробит народа и државе“, укључујући у све то и „социјалну правду и благостање“. Дачић, наоружан Кркобабићем (остарелим оцем и још старијим сином) и јагодинским Бетовеном, размишља на исти начин као и његов ЗЕЗ партнер, само у обрнутом смеру: Тадић их је преварио и то не само тако што им је однео „кофер“ испред носа, већ их је индиректно означио као главне кривце пред историјим и српским народом, за крајње нечасну и неопростиву издајничку работу.

Ипак, издајници и не би били издајници, када би могли веровати једни другима. Сумња и неповерње израсло је директно из њихових незајажљивих утроба, и они добро знају шта би урадили уколико бе се нашли на месту оног другога. Не само да би били спремни да преваре своје „од јуче најрођеније“, већ би били спремни да мењају ковчег (не свој) за ковчег залудног блага, а живот (свој) за смрт свих оних у чије су се име, колико до јуче, „истински“ борили. Сва је прилика да ће се две или више група издајника жестоко сукобити око невидљивог ковчега/кофера пуног зелених новчаница.  Наравно, прича се да иза Караџићевог и свесрпског окивања стоји БИА, па и ВБА. Али чија БИА и чија ВБА? Није могуће да се између два, три или четири главна (педигрирана) издајника појавио и неки пети или шести, можда енти, до сада непознати „распикућитељ“, који се усудио да узме оно што му по „закону“ и по „правди Бога истинога“ никако не припада? ЗЕЗ и „татини синови“ завијају из свег гласа, арлаучу као рањене звери, док се сударају ужареним главама у облацима и магли коју су донедавно тако вешто продавали.

Наравно, сумња пада и на Мантера, али нико то још не сме гласно да каже. Опет, ако је Мантер однео кофер на суверену територију земље коју представља, тада им (ЗЕЗ-у, тати и синовима) не би било толико жао, јер благо ипак не би припало њиховим „најмилијим“. Тадић зна да Мантер може, колико сутра, да раз-монтира и њега и његову тренутно „лагодну“ позицију. Могао би чак и да га оптужи да је новац од уцене (уз џентлменски договор с „дародавцима“), крадомице, задржао за себе. Он то наравно није учинио, у то је малтене сигуран. Малтене, јер несрећник није још није начисто да кофер није дрпио неко други, а у његово име. А тај „неко други“ могао би бити само онај који је већ имао дебелог искуства како с коферима тако и ковчезима (укључујући и онај у Пожаревцу). Као и сваки издајник, Тадић је свестан, да онима којима пружа своје „услуге“ мора до краја бити одан. Грешке се код таквих не исправљају осим на један једини начин, а о том начини нешто више могли би да кажу бивши шефови српске државе и владе – Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић.

Поред свих мука на којима се налазе ЗЕЗ и Дачићеви десперадоси, остајући криви и кратких рукава, издајнички посао се сада мора ревносно довршити. Радована морају што хитније „испоручити“ онима, који тог истог Радована никада нису желели да виде у Хашкој тамници. Природно, зар би постојао нормалан суд на свету, који би, након тешке бруке у случајевима „Милошевић“ и „Војислав Шешељ“, пожелео још једно слично суђење, у коме суд заправо изриче најтежу казну себи и, уопште, европској судској пракси и хуманистичкој мисли. Правда и истина, која се некада шепурила по голооточком камењару или сибирским тајгама, данас се преместила у лепо, готово монденско место звано Шевенинген. Тога су многи Европљани итекако свесни, али ипак виде да данас живе у „слободном свету“, у коме је најбоље држати језик за зубима. За сваки случај. ЗЕЗ, Тадић, Дачић, ретардирани пензионери и јагодински „савременик“ Бетовена и других сличних „свирача“ из њихове младости, најжалоснија су слика данашње Србије и тужно опредмећење жеља свих оних Срба, којима је „пут у Европу“ незамислив без кофера или ковчега с благом, па макар били свесни чињен

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: