Radovan Karadzic’s brother Luka, in an exclusive interview to RT

service.gmx.net/de/cgi/derefer?TYPE=3…

Nova knjiga Prof.Dr. Slavoljuba Živanovića na predstojećem sajmu knjiga u Beogradu. Predgovor knjige, Dr. Vladimir Umeljić – Naslov knjige, JASENOVAC „u izdanju Srpske knjige Beograd“

Владимир Умељић

ЧЕМУ ЈОШ ЈЕДНА КЊИГА О ЈАСЕНОВЦУ?

Докле ће Срби да помињу Косовску битку и Ћеле-кулу, да се баве ђачким таоцима Крагујевца и, наравно, Јасеновцем (Србоцидом)? Да ли су заиста оне, још неизбројане стотине хиљада православних Срба и десетине хиљада Јевреја, Синти и Рома, жртава убилачке оргије хрватских клеро-усташа и њихових горљивих босанско-муслиманских помагача 1941-1945 још увек довољан разлог да се танушни пламичак јасеновачке свеће одржава и брани од зломоћних ветрова?

Да ли је можда натпис изнад улаза у некадашњи нацистички концентрациони логор смрти Дахау „Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се геноцид понови“ довољан разлог да се одржава и продубљује сећање на систем концентрационих логора Јасеновац, као парадигму вечне хрватско-конвертитске љаге, као непреболни грех и свих оних бивших Срба, који су се из разнородних разлога претопили у босанско-муслиманске антиподе српства… и као страшну и непролазну стигму хиљадугодишње римокатоличке цркве?

Јер – усташе су уживале подршку највиших хрватских римокатоличких достојанственика[1] и један значајни број хрватских клирика је активно и на водећим позицијама учествовао у усташком покрету и злочинима[2] а насилно католичење око 240 000 Срба је био и остао један јасан показатељ организационог талента и марљивости хрватске Бискупске конференције из времена 2. Светског рата.[3].

Ватикан је, несумњиво, био у току свих догађања а веродостојни историјски извори говоре не само о кажњивој пасивности врха римокатоличке цркве већ и о тешко објашњивим активностима у корист хрватских геноцидних злочинаца:

Изјава папе Пија XI. поводом српског одбијања конкордата а уочи 2. Светског рата звучи већ nolens volens као једно злокобно пророчанство у односу на долазећи геноцид над „вероломним Србима“[4], куријски кардинал Тисеран суочава усташког посланика Рушиновића већ 06. фебруара 1942 са чињеницом да је у „НДХ“ до тог дана „побијено око 350 000 Срба“[5], ватиканским „пацовским каналима“, којим по завршетку рата беже многобројне хрватске усташе, закључно са својим вођом Анте Павелићем у за њих безбедну Јужну Америку, руководио је – по све бројнијим индицијама – куријски кардинал Монтини (потоњи папа Павле VI.)[6] а ватикански адвокати тврде при једном суђењу у Сан Франциску, које још траје, да је „геноцид у „НДХ“ за време 2. Светског рата по међународном праву био допустив“[7]

Зар је чудо, дакле, да se хрватска клерикална, политичка али и интелектуална елита до данашњег дана осећа охрабреном односно позваном па чак можда и обавезном да званично и здушно негира геноцид над Србима (Србоцид), Јеврејима, Синти и Рома 1941-1945[8] (балканска верзија „Лажи о Аушвицу“, негирање геноцида) а да, истовремено, данас око 40% Хрвата отворено одобрава тај исти геноцид својих предака над Србима 1941-1945, како је загребачки „Јутарњи лист“ недавно (јули 2008) анкетно утврдио?[9]

Чудо? Једна врста шизофреније колективног ега Хрвата? Не, објашњење је много једноставније – као прво анкете масе народа су увек анонимне и при томе се искуствено увек могу очекивати искренији одговори, док су јавни иступи чланова елита у принципу ауторизовани и – остављају личне трагове. И као друго, хрватске друштвене елите следе last not least већ пословични историјски пример Ватикана и заклињу се у једну самосвојну – и ничим оправдану – узурпацију власти над дефиницијама, у једну изразито анти-етичку варијанту релативизма, као да никада није дошло до промене парадигме у философији језика у 20. веку, као да су Зенон, Протагора или Ниче једини параметри духовне егзистенције човека.[10] … а Гебелс, Берија, Будак и Мекарти њихови једини легитимни интерпретатори…

Чему, дакле, још једна књига о Јасеновцу? Докле ће Срби да помињу Косовску битку и Ћеле-кулу, да се баве ђачким таоцима Крагујевца и, наравно, Јасеновцем (Србоцидом)? Мада би и горње (услед недостатка простора – малобројне) чињенице, додуше, већ биле достатне да образложе ову – не само српску – борбу за истину и правду, покушаћу да кратко систематизујем значај ове борбе у односу на

а) тематски детерминисани смисао (наука и феномен геноцида) и

б) општи смисао, који она има у погледу хуманистичке културе (наука и релативизам) као и духовне чистоте општељудског императива етике и морала. Само по себи се разуме да се ове две области само по методолошком прилазу разликују а по суштини међусобно условљавају и допуњују.

Тематски детерминисана тачка гледишта (наука и феномен геноцида)

„Једино истина може спречити

даље неразумевање,

отуђења и крвопролића.

Јер живот у заблуди рађа

мржњу а само из истине

се рађа љубав.“

Проф. др Радивоје Пешић

Пољски теоретичар права Рафаел Лемкин је дефинисао чин геноцида и та дефиниција је уласком у УН-резолуцију 96/I. од 11. децембра 1948 постала део међународног права: „Геноцид је чин планског уништења једне људске групе, чији интегритет и хомогеност су детерминисани етнички и (или) национално и и (или) религиозно и (или) расно, без обзира на пол или узраст припадника те групе.“[11] Овај злочин подразумева као прво једну доказиву „специјалну намеру“ (dolus specialis), без које би се иначе радило о хомоциду[12], одређене припремне и пратеће мере, у првом реду културни геноцид ( уништавање религиозних установа и институција, писма и културе, итд. циљне групе предвиђених жртава), један план и његово систематско спровођење.[13]

Масовно убиство Срба, Јевреја, Синти и Рома 1941-1945 у „Независној Држави Хрватској“ од стране хрватских усташа и њихових босанско-муслиманских помагача одговара, несумњиво и дефинитивно, свим параметрима међународно-правно дефинисаног злочина геноцида:

Срби су, по свим – у дефиницији геноцида и у наведеној УН- конвенцији о кажњавању злочина геноцида – наведеним критеријумима, једна „класична“ циљна група, чији су интегритет и хомогеност етнички, национално и верски детерминисани

„Један део Срба ћемо протерати, један део покатоличити и тиме похрватити и један део ћемо побити!“[14] Ни при једном другом великом геноциду европског 20. века није један dolus specialis са стране починилаца овако отворено и потпуно обзнањен.

Уништавање стотина српских православних Божијих кућа и масовно убиство стотина српских православних духовника, закључно са Владикама, насилно католичење стотина хиљада православних српских хришћана, забрана српског ћириличног писма, уништавање културних добара, итд. одговарају свим параметрима културног геноцида (припремне и пратеће мере).

Преко 100 000 протераних, око 240 000 насилно покатоличених и (по још непотпуним подацима најмање) 750 000 убијених Срба – независно од пола и узраста жртава – су не само доказ испуњења горе поменутог и јавно прокламованог dolus specialis, већ и јасан показатељ систематски планираног и извршеног злочина геноцида.[15]

Примедба:

Од колике је важности познавати ово чињенично стање, показује и један други пример узурпације власти над дефиницијама, који се показао у вези грађанских ратова у деведесетим годинама прошлог века на тлу друге Југославије. Ради се о наводном „српском геноциду над муслиманима у Сребреници“, који је чак „верификован“ од стране Хашког трибунала.

Како је, међутим, могуће тврдити да је српска војска извршила један покушај или чин биолошког уништења једне циљне (етнички и верски детерминисане) групе људи, када и званични документи тог трибунала наводе да је српски главнокомандујући генерал Ратко Младић наредио, организовао, надгледао и спровео сигурну евакуацију преко 20 000 муслиманских жена, деце и стараца? Уз то, нигде није нађен ни траг неког плана, никакав dolus specialis није доказан – зашто међународно право ћути при циљаној и политички условљеној редефиницији (несумњиво почињених) ратних преступа и злочина?

Чему, дакле, још једна књига о Јасеновцу?

Уз све горе назначене разлоге, мора се навести још један – борба за истину и правду, за етику и морал је, у овом случају, истовремено и борба за хуманистичку науку… али и борба против процеса профанизације и униформисања човековог интелекта, против релативистичког подсмевања првобитној чистоти здравог разума и диахронији опстанка за слободу ослобођеног људског духа[16].

Јер – останимо при прагматизму науке – сваки покушај релативирања усташког Србоцида 1941-1945 (и сваког другог геноцида) је не само један дубоко неморални чин и не само – у смислу философије језика – последњи акт при једном окончаном тј. први акт при једном следећем геноциду, већ и једна безнадежно ненаучна конструкција и покушај једне увек софистичке виртуализације стварности. То осветљава ову књигу о Јасеновцу и овог аутора у једном врло специфичном погледу.

Србољуб Живановић је, наиме, не само научник, који истражује феномен геноцида и већ деценијама сведочи истину о Србоциду, он је уз то и активни учесник ексхумација на стратиштима система концентрационих логора Јасеновац из шездесетих година 20. века и његово живо сведочанство – у првој линији о тамошњем броју жртава Србоцида – не може да изостави ниједан озбиљни научник из ове области.

Јер, подсетимо се, сваки заступник једне „Лажи о Аушвицу“ (релативирање геноцида), у конкретном случају сваки Супек, Омрчанин, Туђман, Кухарић, Жерјавић, итд., почиње и завршава своје (не)дело покушајем минимизирања броја жртава и – стаје овде, раније или касније, пред непрелазну препреку научног сведочанства професора Живановића.

Тиме је он сведок свог времена – а то смо сви ми – али у првој линији и већ одавно један непосредни сведок историје, његово казивање истине није само вредна научна литература једног теоретичара већ један примарни историјски извор, кога је немогуће научно оспорити или чак побити. То је највећа, то је немерљива вредност сваког па и овог изласка у научну и општу јавност овог аутора.

Тачка гледишта хуманистичке културе – етика и морал (наука и релативизам)

„Истина се мора увек изнова изрицати

и упорно понављати,

јер се и заблуде свуда око нас

увек изнова предикују и шире.“

Johann Wolfgang von Goethe

Омиљени философ Адолфа Хитлера, Фридрих Ниче, је био и остао идол свих релативиста модерног доба („Не постоје чињенице, већ само интерпретације“) и при томе, свакако, није био ни нарочито оригиналан, нити посебно привржен етици хуманистичког духа[17]. Јер, уколико би овај „принцип“ заиста важио – чему онда инсистирање на истини, моралу и етици, чему наука… чему још једна књига о Јасеновцу?

Та асебијска девијација људског духа, која негира сваку егзистенцију истине (= од наших произвољних – у принципу интересно мотивисаних – тумачења независне стварности) се у нашем културном наслеђу по први пут масивно појавила у античкој Грчкој, када су софисти покушали да „смисле доказ да не постоје докази“, како су им стоици касније пребацили. Најкасније, међутим, када је Сократ у јавном вербалном дуелу мајеутички довео Протагориног ученика Теодора дотле, да призна потпуно обесмишљену аутонегацију своје философске школе (ако не постоји истина, онда је и то што софисти тврде неистина), обелодањена је сва потенцијална духовна суицидност једног оваквог става.[18]

Најкасније од тада су софизми – од стране здравог разума, науке, вере – осуђени на интерну и јалову примену при вербалној акробатици салонских „философа“ и псеудоучених „мислилаца“. И, истовремено, најкасније од тада је софистички начин делања, у спрези са методом психагогије исто тако античких реторичара (психагогија или „управљање душама“, путем вербалног притиска и психолошког упливисања мишљења и говора других), постао најделотворније и најопасније оружје свих оних, који ослобођени сваке етике и морала теже освајању односно задржавању и ширењу сопствене политичке моћи.[19]

Јер када се релативизам софиста („Не постоје чињенице, већ само интерпретације“) и психагогија реторичара споје у једној руци, која је ауторитативно узурпирала власт над дефиницијама (на пр. „Непогрешивост римских папа“), онда се ратови (крсташки[20], колонијални[21]) воде у име „вере“, хиљаде и хиљаде „вештица“ и „јеретика“ бива нељудски мучено и убијено у име „љубави“ а робовласништво се (све до 1838[22]) практикује у име „наде“…

Тада, наиме, исто тако постаје могуће да се и (српске) жртве једног од највећих и (буквално) најкрвавијих геноцида европског 20. века преименују у починиоце овог најстрашнијег злочина, који историја човечанства познаје…

Тако се, значи, сви они заступници „Балканске верзије лажи о Аушвицу“, који релативизују или чак негирају чињеницу (= истину) Србоцида 1941-1945 налазе у једном перманентном стању самопорицања и, истовремено, у непревидивој традицији римокатоличког дела окциденталне историје, на (политички) „добитничкој“ и (хуманистички) губитничкој страни…

Да ли је, дакле, још увек неопходно поставити питање – чему још једна књига о Јасеновцу?


[1] Председник хрватске бискупске конференције и надбискуп Загреба Алојзије Степинац: „Ово су часови, када више не говори језик, већ крв кроз своју повезаност са земљом (…) и ко може да нам замери када ми, као пастири дајемо свој допринос томе (…) а будући да ми познајемо људе, који данас управљају судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може да рачуна са пуним разумевањем и помоћи…“ Католички лист, бр. 17, стр. 197-198, 1941, Загреб

[2] Упореди: Владимир Умељић, Die Besatzungszeit und das Genozid in Jugoslawien 1941-1945, Graphic High Publishung, 1994, Los Angeles

[3] Упореди: Владимир Умељић, Срби и геноцидни 20. век, Починиоци и жртве, кривица и одговорност. Магна Плус, 2004, Београд

[4] „Доћи ће дан, када ће многи зажалити, што нису прихватили великодушни благослов Христовог заступника за своју земљу…“, Osservatore Romano, 17.12.1937, Рим

[5] Упореди: Edgar Hösch, Geschichte der Balkanländer, Urbanbücher, Die wissenschaftliche Taschenbuchreihe, 1968, Stuttgart

[6] Упореди: Uki Goni, Odessa, Die wahre Geschichte. Fluchthilfe für NS-Kriegsverbrecher, Assoziation A, Berlin-Hamburg, 2006

[7]Vatican Lawyers Claim Nazi Regime Violated No Law in Genocideof 500,000 Serbs, Jews, & Roma

Lawyers for the Vatican Bank including Pope Benedict’s personal attorney have argued that genocide committed in Croatia during the Second World War by a Nazi regime was permissible under international law. Jonathan Levy and Thomas Easton Attorneys, resistk@yahoo.com, www.vaticanbankclaims.com

[8] Упореди: Владимир Умељић, Tанго мортале ili balkanska verzijaЛaжi o Аuшvicu, Међународна конференција о Јасеновцу, Бањалука, 2007

[9] Vesti, Bad Vilbel, 18. juli 2008

[10] Vladimir Umeljic, Ethik und Definitionsmacht, Kultursoziologie 1/2006, Wissenschaftliche Halbjahreshefte der Gesellschaft für Kultursoziologie e.V. Leipzig, 2006

[11] Цитирано према: UN, Offic. Rec. Of the third Sess. of the Gen. Assem. Part I Sixth Comm. Sixty-Third Meeting, P. 4

12 UN, GA, op. Cit. Seventy second and seventy sixth Meeting, S. 121-129.

[13] [13] Raphael Lemkin: „Axis Rule in occupied Europe“, Washington, 1944, S. 79

[14] Високи усташки функционер Миле Будак, Госпић, 1941 (Виктор Новак, Magnum Crimen, 1948, Загреб)

[15] ibid, Vladimir Umeljic, Die Besatzungszeit und das Genozid in Jugoslawien 1941-1945, Graphic High Publishung, 1994, Los Angeles

[16] Vladimir Umeljic, Die ostkirchliche Mystik und Theologie, Der Christliche Osten, LVIII/2003/2, Würzburg

[17] Упркос несумњивој чињеници да је његово дело не једном инструментализовано у политичке сврхе, остаје исто тако чињеница да је Ничеова страсна склоност ка самосвојном интелектуалном ларпурлартизму учинила његов опус нарочито погодним за манипулације и злоупотребе

[18] ibid, Vladimir Umeljic, Ethik und Definitionsmacht, Kultursoziologie 1/2006, Wissenschaftliche Halbjahreshefte der Gesellschaft für Kultursoziologie e.V. Leipzig, 2006

[19] ibid

[20] Усташки идеолог Миле Будак, 03. август 1941: „Морамо се подсетити да је католичка црква – која нити је терористичка организација нити је воде малоумни – водила шест крсташких ратова, да би ослободила Христов гроб Кад је то тако већ у 11. и 12. веку било, онда смо сигурни да та црква разуме и усташку борбу…“, Нови Лист, 04.08.1941, Загреб

[21] Појам „праведног рата“ је разрађивао највећи римокатолички теолог свих времена, Тома Аквински, а „Колонијалну доктрину“, која је програматски оправдавала освајачке ратове Европе је образложио римокатолички теолог Франциско Виторија (1480-1548). Упореди: Владимир Умељић, Die Besatzungszeit und das Genozid in Jugoslawien 1941-1945, Graphic High Publishung, 1994, Los Angeles

[22] W.O. Xenos, Vergleich zwischen Katholizismus und Kommunismus, 1988, Frankfurt a.M.

Das gesammelte Grauen

http://www.sueddeutsche.de/deutschland/artikel/372/182805/

INTERVJU O KARADŽIĆU iz PERA NEMAČKOG KORESPODENTA

http://www.tagesschau.de/ausland/brebeck104.html

Radovan Karadzic’s brother Luka, in an exclusive interview to RT

Radovan Karadzic’s brother Luka, in an exclusive interview to RT, has said the only reason he can see why the leadership of Serbia “betrayed” his brother is “a pitiful $US 5 million”.

RT Guest July 26, 2008, 1:56

Luka Karadzic

Radovan Karadzic’s brother Luka, in an exclusive interview to RT, has said the only reason he can see why the leadership of Serbia “betrayed” his brother is “a pitiful $US 5 million”.

RT: Are you looking to the Russian media and public for any kind of help or assistance?

Luka Karadzic: I believe that Russia is the only country that we can rely on and pin our hopes on. It has always given a real picture of what is going on here, from the 90s until now. When, during the 90s Russia was weaker than it is now, we were also weak. But now Russia is not weak.

RT: How do you feel about Serbia today and in the future?

LK: This is a great defeat for both the Republic of Serbia and Republika Srpska. I deeply regret that the leadership of Serbia doesn’t have as much wisdom and courage to know that this is not a good move for the country.

But they will understand because all the West’s promises were never kept. We witnessed it a couple of times, so why should we believe them now. The only reason I can see why they betrayed my brother was for a pitiful $US 5 million.

RT: Is the family alone or receiving some kind of support?

L.K.: I don’t think anybody will help the family because I haven’t heard any promises. Mr Lajcak, the High Representative of the international community in Bosnia-Herzegovina, said on TV that he had made the decision that the family not be allowed to come to Belgrade. He said: “I hold the documents and I am not going to let them leave Bosnia-Herzegovina.” That’s a demonstration of force, that’s the democracy that the West is trying to implement here in this region. I’m very sad because of that. I don’t know what to say because of that, we can’t change anything because of that. We are helpless.

RT: Are you expecting any kind of assistance or involvement from the government of Republika Srpska?

L.K.: I do not doubt the intention of Dodik (the Prime Minister of Republika Srpska) to help the family. He said they should be allowed to get the documents back from the UN to come to Belgrade. I don’t doubt Dodik’s intentions and goodwill. But I doubt his power to help us. Mr Lajcak is judge and jury, meaning he says you’re guilty and why.

SVAKI APEL CRKVI JE NEPRIMERAN PA I OVAJ Gosp. P. MILATOVIĆA

http://www.istina.at/index.php?option=content&task=view&id=854&Itemid=

Ovaj apel crkvi, Gosp. Milatovića, kojim u suštini podseća crkvu na ono što joj je ne samo u ovim teškim danima i bez Milatovićevog apela vrlo dobro poznato, je po crkvu omalovažavajući akt tutorstva. To uzdizanje sebe i iznad kompetencije crkve podseća na sraman pokušaj stavljanje sebe u prvi plan! Pored toga je crkva pogrešna adresa bilo kojih apela pa i ovoga kojeg je uputio Gosp. P. Milatović. Crkva se ne bavi apelima već višom duhovnosti. Samo na taj način je crkva mogla preživeti vekove pod osmanskom silom. Pravi adresat za ovaj apel su vernici a ne crkva. Ovako je to samo čisti akcionizam radi akcionizma i svoje sujete. Istinska dobronamernost se ne stavlja na bubanj već pod veo diskrecije koja je neobhodna da bi se uz dobru organizaciju došlo do uspeha. Bilo bi u interesu sveukupnog srpskog naroda kada bi se izbegavalo penetrantno ponašanje i trčanje pred rudu onih koji misle da su, po pitanju srpstva, kompetentniji i od same crkve. Crkva zna i bez Milatovićevih apela šta joj je raditi, kako sada tako i u buduće.

Dušan Nonković