SOK AKTUELL – 25. Juli 2008

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

25. Juli 2008

Neuer Religionsminister empfängt Segen des Patriarchen

Kosovo-Metohija: Totenandacht für serbische Opfer

Belgrad: Kirche und Staat arbeiten in Kosovo-Frage zusammen

Sarajevo: Kardinal Puljic bei Metropolit Nikolaj

SOK fordert Religionsunterricht an Mittelschulen in der Republik Srpska

Karadzic-Verhaftung: Unterschiedliche Reaktionen aus der Römisch-katholischen Kirche

Neuer Religionsminister empfängt Segen des Patriarchen

(BELGRAD) Der Religionsminister in der neuen serbischen Regierung, Professor Bogoljub Sijakovic, besuchte am verangenen Dienstag den Serbischen Patriarchen Pavle I. im Belgrader Militärkrankenhaus. Der neue Minister bekam den Segen des Patriarchen für die Ausübung seines neuen Amtes und hielt sich mit dem Oberhaupt der Serbischen Orthodoxen Kirche (SOK) im kurzen Gespräch auf. Zuvor hatte der Minister an der Hl. Liturgie in der Hl.-Simeon-Kapelle am Belgrader Patriarchatssitz teilgenommen. Die Hl. Liturgie hatte der Stellvertreter des Patriarchen, Metropolit Amfilohije von Montenegro, zelebriert.

Der Philosophieprofessor Bogoljub Sijakovic war Religionsminister bereits in der ersten demokratischen Regierung Serbien-Montenegros. Er unterrichtet an der Orthodoxen Theologischen Fakultät der Universität Belgrad. Die neue Regierung Serbiens wurde aus demokratischen, proeuropäischen Kräften des Landes formiert.

Sijakovic war als Minister und Professor der Theologischen Fakultät Belgrad bereits meherere Male Gast der Serbischen Orthodoxen Diözese Mitteleuropa. Er nahm an mehreren Serbien-Tagungen teil, die die Diözese zusammen mit der Deutschen Bischofskonferenz (DBK) der Römisch-katholischen Kirche und der Evangelischen Kirche in Deutschland (EKD), in Zusammenarbeit mit der Konrad-Adenauer-Stiftung (KAS) in den vergangenen Jahren in Berlin veranstaltet hatte.

Kosovo-Metohija: Totenandacht für serbische Opfer

(KLOSTER VISOKI DECANI) Am vergangenen Mittwoch wurde in der Ortschaft Staro Gacko im Kosovo-Metohija der 14 serbischen Zivilisten gedacht, die vor neun Jahren während der Erntearbeit getöten worden waren. Da die Angehörigen der Opfer Angst vor Minen auf dem Friedhof hatten, wurden bei einer Gedenktafel Kerzen angezündet und Kränze niedergelegt. Die Angehörigen berichteten laut KiM Radio, dass es ihnen schwer falle, dass die Täter nicht gefasst worden seien sowie dass sie die Gräber der Opfer nicht besuchen können.

Nach der Totenandacht sprach der Diözesanbischof Artemije von Raszien-Prizren und Kosovo-Metohija zu den Versammelten und sagte, dass das Massaker ein großer Schlag für die Verwandten gewesen sei sowie dass es das Überleben der Menschen im Dorf in Frage gestellt hätte. Er lobte diejenigen, die in Ihren Häusern geblieben seien. Hätten alle das Dorf verlassen, wäre das die größte Freude für die Verbrecher, die die Serben getötet hätten, so der Bischof.

Von den institutionellen Vertretern im Kosovo-Metohija hat lediglich die serbische Bürgermeisterin von Lipljan, Suzana Stankovic, an der Totenandacht in Staro Gacko teilgenommen.

Am 23. Juli 1999 wurden während der Ernte 14 Serben aus Staro Gacko auf ihren Feldern getötet. Unter ihnen war auch ein 16-jähriger Junge. Wegen des Massenmordes ist bisher nur Malzum Bitici aus Veliki Alas bei Lipljan verhaftet worden. Den Fall übernahm die UNO-Verwaltung im Kosovo-Metohija (UNMiK), es kam aber nach einem Monat, den Bitici in Untersuchungshaft verbracht hatte, nicht zu einer Verurteilung. Bitici steht ebenfalls unter Verdacht, die Serbin Milena Stojanovic aus Veliki Alas getötet zu haben. Dieser Mord war der Grund, dass einige Tage später alle Serben des Dorfes die Ortschaft verlassen haben.

Belgrad: Kirche und Staat arbeiten in Kosovo-Frage zusammen

(BELGRAD) In der serbischen Hauptstadt fand am vergangenen Donnerstag ein Treffen von hohen Vertretern der SOK und des serbischen Staates. Im Namen der Kirche nahmen Metropolit Amfilohije von Montenegro als Stellvertreter von Patriarch Pavle, Bischof Artemije von Raszien-Prizren als Diözesanbischof für Kosovo-Metohija und sein Vikar, Bischof Teodosije von Lipljan, Abt des Klosters Visoki Decani und Vertreter der SOK in der Europarat-Kommission für den Wiederaufbau von Kirchen und Klöstern am Treffen teil. Die neu formierte Regierung Serbiens vertraten der Minister für Kosovo-Metohija Goran Bogdanovic, der Religionsminister Professor Bogoljub Sijakovic sowie der Kulturminister Nebojsa Bradic. Es wurde vereinbart, dass sich das Ministerium für Kosovo-Metohija mit der Rückkehr der serbischen Bevölkerung in die Provinz beschäftigen solle, während das Kulturministerium für den Wiederaufbau des religiösen und kulturellen Erbes zuständig sein werde. Das Religionsministerium werde sich mit dem Leben der SOK im Kosovo-Metohija befassen, konkret mit der Arbeit der Diözese von Raszien-Prizren und des Patriarchatsklosters von Pec, das unmittelbar dem Serbischen Patriarchen untersteht und von der Diözesanstruktur exemt ist.

In einer Mitteilung wird betont, das Kosovo-Metohija sei ein Anliegen der gesamten SOK, genauso wie es ein Anliegen des gesamten serbischen Staates sei. Aus diesem Grunde sei die Koordination der Arbeit mit der dem Patriarchen unterstehenden Erzdiözese Pec, dem Bischof von Raszien-Prizren und dem Ausschuss für Kosovo-Metohija der SOK, dessen Vorsitzender Metropolit Amfilohije ist, nötig.

Auf dem nächsten Staat-Kirche-Treffen sollen die Ziele der künftigen Arbeit formuliert werden. Die drei Ministerien sollen Lösungsvorschäge in Bezug auf Probleme in ihren Ressorts vorbereiten.

Sarajevo: Kardinal Puljic bei Metropolit Nikolaj

(SARAJEVO) Metropolit Nikolaj von Dabar-Bosnien hat am vergangenen Dienstag den römisch-katholischen Erzbischof von Vrhbosna (Sarajevo), Vinko Kardinal Puljic, empfangen. Kardinal Puljic informierte den Metropoliten über den Vorschlag der römisch-katholischen Bischofkonferenz Bosnien-Herzegowinas, dass anlässlich des 2000-jährigen Jubiläums der Geburt des Hl. Apostels Paulus ein Treffen der Bischöfe der SOK und der Römisch-katholischen Kirche in diesem Land organisiert werden solle. Die Bischofskonferenz schlägt vor, dass eine Kommission formiert werden solle, die in Zukunft als Verbindung zwischen den orthodoxen und den römisch-katholischen Bischöfen in Bosnien-Herzegowina fungieren würde.

SOK fordert Religionsunterricht an Mittelschulen in der Republik Srpska

(BIJELJINA) Bischof Vasilije von Zvornik-Tuzla hat im Namen der Bischöfe der SOK in Bosnien-Herzegowina offiziell die Einführung des Religionsunterrichts in Mittelschulen in der Republik Srpska, dem serbischen Teil des Landes, gefordert. In einem Brief an den Parlamentspräsidenten der Srpska, Igor Radojicic, verlangte er, dass das Fach an den Mittelschulen mit einer Wochenstunde vertreten werde. Der Bischof stellte seine Forderung in den Kontext der laufenden parlamentarischen Debatte über die Ausbildung an Mittelschulen (9.-12. Klasse). In der Begründung des Antrages schrieb Bischof Vasilije, dass der Religionsunterricht bereits in der Grundschulsausbildung (1.-8. Klasse) «mehr als erwartete Ergebnisse» erzielt habe. Nach seinem Dafürhalten würde die Fortsetzung des Religionsunterrichts an Mittelschulen einen «großen Beitrag zur adäquaten Formierung der jungen Persönlichkeit» leisten. Der Bischof erinnerte daran, dass der Religionsunterricht an Mittelschulen in beinahe allen Ländern des ehemaligen Jugoslawiens vertreten sei. In der Föderation Bosnien-Herzegowina, dem muslimisch-kroatischen Landesteil, werde das Fach in einigen Kantonen sogar zweimal pro Woche unterrichtet.

Karadzic-Verhaftung: Unterschiedliche Reaktionen aus der Römisch-katholischen Kirche

(SARAJEVO, BELGRAD) Die Reaktionen der hohen Vertreter der Römisch-katholischen Kirche im ehemaligen Jugoslawien auf die Verhaftung Radovan Karadzics sind sehr unterscheidlich. Der Erzbischof von Vrhbosna, Vinko Kardinal Puljic, sagte, ihm sei unklar, warum die Suche nach Karadzic so lange gedauert habe. Es sagte auch: «Es stellt sich die Frage, warum es gerade jetzt günstig war, dass er verhaftet wird». Dadurch unterstellt der bosnische Erzbsichof der serbischen Regierung offensichtlich, dass sie Karadzic auch früher verhaften konnte.

Der römisch-katholische Erzbischof von Belgrad Stanislav Hocevar sagte dagegen, dass man die Zusammenarbeit der serbischen Regierung mit dem Tribunal in Den Haag als ein Zeichen dafür interpretieren solle, dass der serbische Präsident Boris Tadic und die Regierung Serbiens sich darüber im Klaren seien, dass die Bürger Einheit, Stabilität und Frieden brauchen. Man wünsche eine «Heilung der Vergangenheit» und «Öffnung der Zukunft», so Erzbischof Hocevar. Er verlangte, dass die «verbreiteten Vorurteile» über Serbien überwunden werden. Man könne nicht ein ganzes Volk wegen der Verbrechen von Einzelnen anklagen, sagte der Erzbischof. Die Integration des Balkans in die EU würde zur Versöhnung und der Lösung von «zahlreichen offenen politischen Problemen» beitragen. Dabei solle man die serbische Identität der «ostchristlichen Kultur» respektieren und den Dialog zwischen dem Westen und dem Osten des Kontinentes fördern.

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Mengendamm 16c

D-30177 Hannover

Postovani ljubitelji tenisa,

Postovani ljubitelji tenisa,

Za vecerasnje meceve kada igraju Djokovic I Nadal, rasprodate su regularne karte sa popustom za sedenje ali dobili smo 110 karata za stajanje po ceni od 15$. Srpska zajednica moze da izvrsi kupovinu ovih karata na veblinku: http://tickets.rexallcentre.com/English/EventPlanner.aspx?package=NONE

Veceras Novak Djokovic igra protiv Andy Murray iz Engleske (8 ATP). Mec pocinje u 19:00 a nakon toga igra Rafael Nadal.

Sinoc su u dublu pobedili Nenad Zimonjic I Daniel Nestor I danas su slobodni.

Vise Informacija I reportaza sa Rogers Cup mozete pronaci na vebsajtu www.stvt.ca.

U prilogu vam dostavljam I originalni dopis iz Tennis Canada.

Uzivajte,

Blagoja Ristic

STVT

Hi Bob,

The only seats left for Djokovic tomorrow night are standing room. These seats are $15 each. The Serbian community can visit: http://tickets.rexallcentre.com/English/EventPlanner.aspx?package=NONE

To order tickets.

I would send out this information soon because there are only 110  seats left.

Have a good night.

Carlie Weppler
Corporate Sales Executive

Tennis Canada
Rexall Centre

1 Shoreham Drive, Suite 100

Toronto, ONM3N 3A6
P: 416.650.7952
F: 416.665.9017
www.rogerscup.com

PROSLEDITE // PASS THIS ON!

PROSLEDITE // PASS THIS ON!
Svakodnevni protesti povodom hapsenja Dr Radovana Karadzica odrzavaju se na Trgu republike sa pocetkom u 17:00 casova.
Sloboda za Karadzica!
===
Serbian Radical Party is plannning daily protests:
Protests in support of Dr. Radovan Karadzic are taking place at Republic Square in Belgrade daily at 5:00 PM.

Freedom for Karadzic!

Хапшење здравог живота – autor, Душан Вукотић

Хапшење здравог живота
„А откуд си ти то сазнао“, љутито ће председник, облачећи пантолоне и придржавајући мобилни апарат брадом. „Јесте да си ти министар полиције, али, није ђаво, да си ти најважнији човек у овој држави? Одакле ти та информација“
„Малочас ме звао колега Рончевић, знаш га?“
„Знам, знам… Месић не може да га смисли, баш као ни ја тебе“, председник на тренутак застаде, закопча шлиц, и онда продужи: „Можда се човек зајебавао?“
„Не, ипак, није“, ражалости се Дачић, „рекао ми је да питам Наташу Кандић или Дејана Анастасијевића, који, по Рончевићевим речима, о томе имају све важније податке. Ја сам одмах послао људе да то провере код ово двоје и они су (Дејан и Наташа) потврдили да је Радован ухваћен и да ће за који дан та вест бити пласирана у јавност.“
„Па, знају ли њих двоје ко је уловио Караџића?“, неодлучно ће председник.
„Наравно да знају! За разлику од тебе и мене и целог државног врха Србије, ‚невладини‘ све знају!
„Је’л ти то нешто на мој рачун, Дачићу?!“, обрецну се председник љутито.
„Не, то ја на свој властити рачун без крчмара“.
„Немој тако Ивице. Ти си господин човек, крчму си давно напустио, као и овце у околини Призрена, не заборави“, одбруси му председник саркастично.
„Јесте, јесте…“, кркљао је Дачић кроз етер, „знам ја да је овај наш народ стока и заболе ме за њих. Него, ипак ме је однекуд срамота да нам државом управљају други и да нам о томе шта се дешава у пођеној кући говоре комшије Хрвати и наше невладине организације. Зар то теби, Борисе, нимало не смета?“
„Далеко смо заглибили Ивице“, насмеја се председник кисело, „да бисмо данас могли да размишљамо у моралним категоријама. Србији је суђено шта је суђено, и да ту нема нас двојице били би неки други који би чинили исто што и ми. Ни мени није право што
‚они‘ нису најпре обавестили нас. То показује да нас ‚они‘ још не доживљавају као пријатеље.“
„Дакле“, закикота се Дачић, „нема нам друге већ да и даље гутамо жабе и гледамо да уживамо у животу колико можемо.“
„Баш тако Ивице, баш тако. Видиш како ти умеш да будеш паметан кад хоћеш“.
С оне стране жице кикотање постаде још јаче: „Добро велиш. Звучи познато: коме је до морала нека иде у цркву“!
Неко покуца на врата.
„Да“, огласи се пред

НА МЕСТУ ГДЕ СЕ СПАЈАЈУ НЕБО И ЗЕМЉА – ВИДОВДАН 2008. ГОДИНЕ

24. јул 2008.

НА МЕСТУ ГДЕ СЕ СПАЈАЈУ НЕБО И ЗЕМЉА

ВИДОВДАН 2008. ГОДИНЕ

Јутарњи мрак чврсто пригрлио град Светог великомученика Прокопија, исток још замрачен. У нашим душама светлост и благи немир који разгони умор, зебњу и тугу. Видовдан је и ми крећемо пут Грачанице и Газиместана, светилишта и саборишта највећих српских стремљења, страдања и остварења… Место спајања небеске и земаљске Србије. Место са кога пут води само ка Небу.

Окупирани су данас Косово и Метохија. Окупирано је срце Србиново, а душа правог Србина се не да, отима се, уздиже и стреми висинама. Српкиње из Топлице, мајке нових Топлица Милана и Косанчић Ивана, нових Југовића, чланице Кола српских сестара, увек су са својим страдалним народом. Данас идемо тамо где душом припадамо да путоказе које моћни, а бездушни покушавају да нам поруше учврстимо, да их својој деци покажемо…

Док се приближавамо Мердарама и идемо ка Грачаници и Газиместану мрак узмиче пред светлошћу, сунце се помаља и бива све јаче. Рађа се нови дан, нова светлост. Јер, Грачаница је, као и сво Косово и Метохија, сва од божанске светлости и чисте неизмерне вере саздана. Неуништива и јединствена. Божија и наша. Наша молитва, наша песма и наша туга.

Иако смо пораниле, на Мердарама нас дочекује колона аутобуса и путничких возила. Видовдан је…. Биће много људи на Пољу Косову, иако су сва средства јавног информисања у поданичкој и послушничкој Србији читав претходни дан трубила да су УНМИК и КФОР забранили Србима марш на Газиместан.

… Мердаре, место од кога би да направе границу. Бодљикаве жице, окупаторска оклопна возила и табла “ Косова репубљик“. Ране које боле, али пролазимо очију пуних суза и са грчем у срцу. У путничком комбију чују се убрзани, узнемирени откуцаји наших срца. Као да хоће да искоче из наших груди и пођу на уперене цеви тешког оружја којим данас окивају Србина и све његово. У ушима нам звони: “За крст часни и слободу златну“…

Бар половина нас је пупчаном врпцом директно везана за Косово и Метохију. Задојене косовском питомином и закићене косовским божуром, тражимо своја имања и куће, тражимо оријентир по коме ћемо их препознати. Не налазимо… Затиру трагове нашег живљења, као да се затирањем земаљског може уништити нит којом смо везани за Небо и за нашу свету земљу.. Сузе које се не крију, по који јецај и безброј тихих молитви…

Благо заталасана поља као да се грче под теретом високих зидова којим опасују тешке кућерине које попут красти израстају на отетој српској земљи…

На путу према Грачаници дочекују нас окупаторски војници. Немци. Оружја упереног у нас. Гледам их, млади, још голобради. А у очима им непритајено непријатељство. Питам се: “Да ли их њихове мајке такве рађају, или одрастањем “на цивилизованом западу“ такви постају?“ Тешко наоружање, маскирне униформе и цев аутоматске пушке уперена право у сваку од нас. Осећам само презир и жаљење. Пркос и понос нам расту у грудима. Пролазимо.

Не идемо кроз Приштину, већ заобилазницом. Све што је отето окићено је америчким “кипом слободе“ који са високе зграде прети уздигнутом руком, као да ће сваког тренутка бацити бомбу… Као да су мало бомби већ бацили….

Стижемо у Грачаницу. Небоземна тишина, мноштво верног и богољубивог народа чије су све мисли усмерене ка Господу. У порти цркве, на самом улазу у Светилиште све припремљено да се литургија служи под куполом Небеском. Грандиозна Грачаница сва стреми Небу. И народ са њом и у њој.

Почетак литургије узноси нас ка Господу. Само је молитва у свакоме од нас. Господ наш, Исус Христос испуњава нам душе и храни нас божанским миром. Великодостојници наше Цркве, смерно монаштво и верни народ постали су једно у молитви Господу. У божанственом јединству трајемо… народ пригрлио иконе својих светитеља, привио их и стиснуо на своје груди, па узносећи молитве Господу постаје део јединства небеског и земаљског које је само у Грачаници, само на целом Косову и Метохији потпуно. Ту, где ововремени мученици косовски устрајавају у својој вери и заветима својих светих предака … ту, где се једино не осећа граница између Неба и земље. Овде… где владика Артемије крст свој носи и са својим народом страда на правди Бога. Овде, где се вазда и страдало и ваздизало… Где “Бог попушта беду на праведнике, да их што јаче прослави.“

Нашег владику, смерно монаштво и верни народ воде и снаже речи светог Владике Николаја: “оно што не може учинити мач многих грешника, може молитва једног праведника.“ И живе животом праведника и страдалника.

Такву потпуну преданост молитви нисам скоро доживела. Са страдалницима косовским су данас и они који не разумеше увек страдање њихово. Који не подржаше владику Артемија када се безумном насиљу отимања и рушења српских светиња супротставља. Када не пристаје да српске светиње буду безимена светска културна баштина… Када не пристаје да српске светиње обнављају они који су их рушили… Када се не клања и не прима отимаче и окупаторе. Господе, помози, уразуми, оснажи, уједини… Оснажи и сачувај нашег владику… Као да чујем нему молитву народну.

Са нама су данас не само душом, већ и телом присутни Срби из расејања. Ненадано срећем пријатељицу из Торонта, Раду Мићић, која је широм света пронела патњу мајки којима су синове отели Шиптари… И којих више нема…

Ту су и Руси које предводи делегација скупштине града Санкт Петербурга. Донели су Грачаници на дар икону Васкрсења Исуса Христа. Са жељом да се српски народ подигне, да се узнесе у Господу. Из камените Црне Горе донели су Грачаници икону у камену уписану. Ту су и министри државе Србије којој отимају Косово и Метохију.

Са побожном захвалношћу народ прима дарове. Молитвено уздарје несебично даје. И Господа свога слави и призива…

Полазимо на Газиместан. Окупатор је предузео све “мере безбедности“, забранио је марш Срба до Газиместана, Шиптари су, кажу нам, масовно напуштали Приштину, јер “не могу да поднесу да поново виде Србе“. Оружана пратња, свуда око нас много полиције и уперено оружје. А ми, голоруки, наоружани једино љубављу према своме Господу, светом српском цару Лазару и косовским мученицима, истинским победиоцима смрти. Но, наше је оружје моћније, јер “љубављу Бог усељава у човека“, па га се више плаше него ми њиховог, напуњеног бојевом муницијом.

Разлила се непрегледна колона возила и аутобуса… Корачајући у миру и достојанству, Господу се молимо… Лаки, као на крилима, ношени вером и љубављу пркосимо врелини јунског дана и врелини окупаторског стиска. Господ је с нама…осећамо … А око нас тенкови, тешко и лако наоружање, туђинске војске… Косово поље и ми на њему, данас, на Видовдан. Као да поново живимо далеку, 1389. окружени непријатељима и мржњом према свему Српском, хришћанском, Православном… У непрегледној колони чујемо речи: Окупатори не дају да носимо мајице са ликом Цара Лазара…

Мртвога српскога кнеза боји се “цивилизована Европа и моћна Америка“!

Прилазимо Газиместану. Ограђен, у жичане мреже заплетен, пркоси земаљским моћницима стремећи Небу. Око њега туђинска војска. Туђин брутално отима и покушава да господари. Као да не зна да је “земаљско за малена царство“ …као да не зна да је једино Господу дато да господари…

Шиптари на отетој српској земљи граде, хоће да заграде Небо наше, да га заклоне. У непосредној близини Газиместана земаљски моћник, пркосник и отимач гради хотел. Упркос забранама. Јер, овде “цивилизовани свет“ уводи законе који код њих и за њих не важе, законе које они пишу само за Србе и Србију. Овде не важе ни Божији ни земаљски закони. Само закон грубе силе. Безакоње и безбожништво.

Прилазимо Газиместану. Словачки војници дочекују нас, кажу нам “добар дан, изволите“. Какав добар дан може бити када је туђин на сваком кораку наше свете земље, када нас снимају стотине камера, када је Српство улогорено и утамничено, понајвише на светом Косову и Метохији? Какав добар дан може бити када туђинска рука држи уперено оружје у нас голоруке? … Неизбежно је питање колико је мржње разливено по светој српској, косовско-метохијској земљи од које нас Србе “бране и чувају “ ови војници. Ко је то зло семе посејао и ко га и зашто тако обилато залива? Шта може изродити то зло семе, осим зла и страдања?

Само се вером можемо спасити, јер вера нас је одржала, “вером се и брда премештају“.

Хиљаде Срба данас је на Газиместану. Милиони Срба данас су у мислима на Газиместану. Нема Србина коме данас није Видовдан и који данас срцем и душом није на Косову и Метохији. Нема правог Србина који данас не војује свој “бој на Косову и за Косово“ и који се Господу не моли за милост… Тога се боје окупатори… То им читамо из очију, а то говори и несигурна рука младог Шиптара који нам пркосно показује западњачки знак “викторија“.

А победа је једна… Све остало је привид…

Више хиљада Срба је данас на Газиместану. Док чекамо помен светом кнезу Лазару и косовским мученицима пењем се на кулу озидану и стиховима уклесаним у камену. Високо, на кули вијори српска тробојка. Младићи и девојке, поносни Срби и Српкиње искитили су кулу, као најлепши букет. Нови косовски божури…

Гледам широко поље Косово. Гледам место на коме су се пре 619 година сукобиле српска војска и најмоћнија војска тога доба, турска војска. Гледам место на коме и због кога се најмоћнија армада двадесетог века устремила на Србијицу, да је уништи и да јој отме срце из груди… Није узалуд песник рекао “да неће да се прими у њиховим грудима!“ … Узалуд су силе “притисле Србијицу“… Србијица се у Господа узда.

Отета и оскрнављена лепота свете српске земље којом смо окружени боли до јаука. Као на крсту, распета стојим…

Али, српски младићи, српски витезови са Образом и косовским јунацима у срцу снаже ме и враћају у стварност. Песмом..

“Са Косова зора свиће,

Свиће, свиће нови сан.

Грачаница сва у сјају

Дочекује Видовдан.

Ој Косово, Косово,

Земљо моја вољена,

Земљо славних витезова,

Лазара и Милоша.“…

Песмом. Косовским заветом. Лазаревом клетвом.

Они који помажу отимаче свете српске земље а себе називају ослободиоцима, доносиоцима слободе, у блиндираним возилима довозе великодостојнике Српске Православне Цркве да служе парастос. Песма младића на молбу владике Артемија утихну, а разлеже се народна молитва…“ Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније твоје, побједи свјем православним христијаном…

… Вечнаја памјат, вечнаја памјат“…

Добри пастир наш, предводник ововремених косовских мученика, владика Артемије кратком беседом подсећа: “Газиместан је место које је центар српског народа, не само нас који овде долазимо, који се овде сабирамо, него свих Срба који живе у свим деловима кугле земаљске. Сви су они у мислима и молитвама заједно са нама. Сви смо удружени и уједињени у једној мисији о Косову и Метохији, у једној молитви за Косово и Метохију, да нам Господ да снаге да истрајемо на путу страдања, путу искушења, да одржимо веру нашу православну и да очувамо Косово и Метохију у границама државе Србије. Јер су Косово и Метохија не само део територије државе, већ и срце саме Србије. Без Космета, Србија не постоји и не може постојати. Зато смо овде данас сабрани да ту истину и веру посведочимо и потврдимо да ће и у будућа времена Косово остати срце Србије и душа нашег народа.“

После парастоса и беседе владике Артемија чули смо беседе царице Милице и цара Лазара које изговорише глумци. Као да кнез Лазар са неба говори данашњем Српству. Речи изречене још трепере на врелом видовданском ваздуху. Док позив светог кнеза Лазара одјекује у нама чујем младића који с дубоким уздахом каже: “Е, нема данас кнеза Лазара…“ Окрећем се ка њему окруженом мноштвом младих, поносних Срба, и кажем уздрхталим гласом са срцем у грлу: “Свако од вас је кнез Лазар, синови моји!“

Кажу у глас “хвала“, а смерна, богоугодна радост искрене вере и узвишена решеност у њиховим очима најлепша је порука коју носим са Газиместана, на Видовдан 2008. лета Господњег.

Горица Тркуља

У Прокупљу,
Дан после Видовдана, 2008. годин

Opasnost po Karadžićev život – ko ovde laže taj i ubija!?

O hapšenju Karadžića, zvaničnici govore jedno a Karadžićev advokat drugo. Očigledno je da neko ovde laže narod. Lično mislim da K. advokat nema nikakvih motiva da, po pitanju dana hapčenja Karadžića, ne govori istinu. Prije će biti ti motivi na drugoj strani! Narod ima pravo da zna pravu istinu. Oni koji mu to uskraćuju, ne samo da se greše o osnovnim principima demokrcije već se ponašaju poput mafije. Ko skriva istinu pred narodom tome nije za verovati niti imati poverenje da će sve učiniti kako bi Karadžićev život očuvali. Ukoliko bi Gospodin Karadžić, nedaj bože, iznenada umro i to prirodnom smrti nebi im to niko verovao ne samo zato što je insajder mnogi juš u tami istina i tajnih ugovora zbog čega bi dušmanima vrednije bilo da ga se usmrti već i zbog toga učinjene laži na samom početku po pitanju dana hapšenja. Tu nije u pitanju sat ili dva već dani što navodi do zaključka namernog zašlajeravanja, zamagljivanja i zaslepljivanja istine pred sobstvenim narodom. Ako se uzme u obzir da je svrha hapšenja izručenje Haškom tribunalu, koji se kako stručno tako i po svojoj objektivnosti, puštanjem na slobodu vodje terorističkih organizacija na čijim se prstima lepi krv nevinih žrtava, diskvalikovao i kad se uzme da su ti akteri, sudije, tog tobožnjeg suda odgovorni za više života, kojih su bili ne samo njihovi tužioci i sudije već po osnovnim ljudskim pravima i zaštitnici njihovih života onda je sumnja u dobre namere, onih koji su uhapsili g.Karadžića, u potpunosti opravdana. Tu nema niti naj manje dileme da su te sudije Haškog tribunala puštanjem zločinaca na slobodu i sami postali deo tog zločina. Da te sudije nisu ispunile niti osnovne ljudske obaveze za koje je vezan čak i običan čovek sa ulice, da sve učini što mu je u svojoj moći kako bi se spasio život u protivnom se okrivljuje za smrt iz nehata. Sudije su pogotovo obavezne i odgovorne za život osoba koje su im poverene i koje se moraju do kraja procesa, dok im se ne dokaže suprotno, smatrati i postupati sa njima kao i prema svakoj drugoj nedužnoj osobi. Da to nije tako svedoče smrtni slučajevi osoba u zatvoru o kojima su preuzeli odgovornost. I onaj ko ne spreči suicid predostrožnim merama snosi za taj propust deo svoje odgovornosti. Ne ulazeći u krivicu ili osudu ili nevinost gospodana Miloševića jasno je da i u odnosu na njega važe ista pravila. Uskraćivanjem potrebnog lečenja, za koje je Rusija ponudila svoje usluge tako i garancije za njegov povratak u Ševening tereti te tobožnje sudije za ubistvo, u naj manju ruku iz nehata. Ta šačica jada kreatura od sudija usudila se da sebe uzdigne iznad Rusije jedne svetske sile. Odbijanjem Miloševićeve molbe i garancije Rusije ne samo da je omalovažilo svetsku silu, državu od koje je Evropa ovisna zbog gasa i nafte, već su svesno uzeli sebi za pravo činjenicu da će na taj način usmrtiti Miloševića. Ukoliko vlada Srbije ne obezbedi podpunu transparentnost po pitanju Gospodina Karadžica i ne učini sve ne samo za održavanje života g. Karadžića i ne obezbedi da se sudjenje vrši u Beogradu uz prisustvo objektivnih posmatrača i izveštača smatraće, narod Srbije ,kroz svu buduću svoju istoriju ovu vladu za kolaboratore dušmana srpskog naroda. Ovo nije nikakvo stavljanje u interes jedne ili druge strane već jedan apel da se više jedanput dodje ksebi u interesu celokupnog srpskog naroda a bogami i čovečanstva. Štićenici ove latente nepravde nisu od večnosti kako bi štitile svoje sluge. Jedina krivica Srbije zbog koje je pala u nemilost Amerike i njenih sledbenika je to da je po broju stanovnika kao i po veličini svoje teritorije bila naj jača, sila ,republika bivše Jugoslavije koju je trebalo ocrniti i satanizovati pa i gradjanske ratove inscinirati sa unapred okrivljivanjem Srbije kako bi se Jugoslavija raspala i kako bi na taj način uklonili jednu prepreku na putu svoje globalizacije sa ciljem otimanja tržišta koje je Jugoslavija posedovala u zemljama nesvrstanih priviligovana kao osnivač treće naj prostranije organizacije sveta. Celokupna ova kampanja sa haškim tribunalom na čelu služila je i služi za destabilizaciju država kako bi ih postavili pod svoju komandu u cilju relaziacije svoje globalizacije što se nekad zvalo osvajanjem ili pokoravanje sveta. Srbija je žrtva neokolonialne politike koja ima za cilj da nekadašnji kolonialni gospodari povrate zajedničkim, udruženim snagama sve ono što su u prošlom stoleću pojedinačno izgubili. Srbija nebi smela u tom sramnom postupku da učestvuje, kako ne aktivno tako ni pasivno a pogotovo ne uz učešce u sramnim procesima poput ovoga u Ševeningenu. Postupak sa g. Karadžićem će pokazati koliko je nača vlada još gospodar u svojoj kući i koliko radi u istinskom interesu svoga naroda.

Dušan Nonković – https://dijaspora.wordpress.com/

Annihilation of Djakovica Church and the promotion of independent Kosovo

July 24, 2008.

Source: Diocese of Ras-Prizren and Kosovo-Metohija

Annihilation of Djakovica Church
and the promotion of independent Kosovo

In the last few days two texts appeared on the Serbian Orthodox Church Synod web presentation. The texts were inspired by the latest Albanian acts, perpetrated with the goal of further annihilation of the Serbian spiritual and cultural heritage in Kosovo and Metohija.

The spiritual and cultural genocide against the Serb people and Serb heritage, actively carried out by Albanians since 1999, vehemently reappeared in the last few days by the repeated attack on the remnants of Holy Trinity Church in Djakovica. After blowing the church up in 1999, and carrying away the church remains in March 2004, by the end of December 2005 UCK monument was erected on that place, and then, in autumn of the last year construction machines carried out further clearing away. Few days ago, there was an attempt to erase all the traces of existence of this temple, and, according to knowledge of our Diocese, the construction machines removed the foundations and started filling the place up with earth, intending to create a park on the same spot. The Diocese immediately passed information to vicar Bishop Teodosije Sibalic, instructing him to look into the case.

The texts, published on Serbian Orthodox Church web presentation, written exactly by vicar Bishop Teodosije and monk Sava Janjic from Decani, provoke horror and disbelief by messages they carry, which, in a perfidious and cunning way, in the form of care for the destroyed Serb heritage, are propagated to the Serb people.

Additionally, one is worried by a fact that those texts are propagated and promoted through the official SOC web site! Will the SOC Holy Synod be again the promoter and inciter of promoting and recognizing lawless and anti-Serbian, as well as false this time, Albanian institutions, leading us thus directly into recognizing independent Kosovo? As it was already the case, not so long ago, in the beginning of 2005, when Memorandum on the reconstruction of churches was signed with a minister of Albanian interim institutions of self-government, the exact institutions which were recognized as legitimate and existing neither by the Serbian state nor by the Serbian Church, at the time of their establishment (having in mind that both the Church and the State called upon the Serbs not to participate in the elections in Kosovo and Metohija in October 2004, and to boycott the institutions which would be established according to those election; such a fact was unanimously accepted by the Serbs, hence only 0,3% of the Serbs went to vote). But only a few months after the publicly proclaimed non-recognition of the elections, and the institutions founded upon their results, some SOC dignitaries have trampled down their word and for the first recognized these institutions by their support to signing the Memorandum on the reconstruction with minister Astrit Haraqija (against whom, by the way, even ICTY last year brought an indictment), creating thus a schizophrenic situation, dividing in halves the Serb people.

At the same time as the aforementioned texts were presented to the public, another letter was sent to the Diocese, in form of a report, signed by the vicar Bishop Teodosije Sibalic. This letter in no way, in its content and the relevant messages, dissents from the two text published on the SOC Synod web presentation

What appalls is the readiness of the authors of the two mentioned texts to accept, recognize and give legitimacy to the illegal and unlawful Albanian institutions, created after the attempt of violent separation of part of Serbia’s territory, by lawless proclamation of Kosovo and Metohija independence on February 17th 2008.

In the text long only a few pages, the vicar Bishop Teodosije Sibalic and S. Janjic, speaking of functioning of this lawless creation named “independent Kosovo”, in numerous occasions use the terms “new Kosovo institutions”, “local Kosovo institutions”, “new Kosovo authorities”, “Kosovo officials”, “official institutions of the self-proclaimed state of Kosovo”. Bishop Teodosije Sibalic restrains not to speak of “official position of the newly-proclaimed Government of Kosovo”, expressing his doubt in the “declarative readiness of the Government to support the continuation of the destroyed Serb sanctuaries” and declaring (justifying hence, maybe, proved war criminal Hashim Thaqi !?) that “the Government of Kosovo does not have control over its municipal institutions”!

Until the independence declaration on February 17th, the Albanian institutions had an official name – Interim institutions of the self-government (not comprising in its name even the determinative of ethnicity, not to mention the territory), and now Teodosije Sibalic and S. Janjic give them the title “Kosovo institutions”! Giving them a name that has a territorial character, they directly indicate on Kosovo separated from Serbia, on a separate state. Also, the name “new institutions” almost imperceptibly suggests their legitimacy and validity, while, on the other hand, on can find in the texts of the two authors not a single word or expression indicating that those institutions are unrecognized, lawless, illegal, inexistent, anti-Serbian, false…

It is hard to mention all the means and stylistic figures by which the authors suggest and indicate on legitimacy of the Albanian unlawful institutions, regarding that only on a few pages they make it some 40 times, but it is not impossible to mention the following cases.

Thus, S. Janjic boldly declares that the “Djakovica municipality has full and legitimate right to dispute the ownership of the Serbian Orthodox Church”, stressing that there are “courts and legal processes for that, where the other party would be enabled to protect its rights”!

Where from did “Djakovica municipality” get this “full and legitimate right to dispute the ownership of the Serbian Orthodox Church”? Who, besides S. Janjic and Teodosije Sibalic gave it this right? This fact, unfortunately, is well known. And then the claims that on the courts of independent Kosovo it is enabled to the SOC to “protect its rights”!? What is the goal of such claims? It seems, the narcotization of the self-awareness of the Serbian people, gradually getting it used to the “new reality” of the independent Kosovo.

Accordingly, Teodosije Sibalic, speaking with respect about “the president of Djakovica Municipality” and about his letter and promises, does not miss an opportunity to promote him to “mayor”!

In the spirit of all the things said above, one can easily understand the indignation both authors express a few times, since “the president of Djakovica municipality” started carrying out the works “without prior consent of the owner”, “without owner’s permission”, “with no consultation with the land proprietor”, “without consultation with the Church”, as well as that after their intervention “the municipality president emphasized that municipality will take no further activity without coordination with RIC and SOC”. The authors would have, accordingly, after they had given legitimacy to Djakovica municipality, equally discussed with it the planned-to-be activities.

Nothing less surprising is the vocabulary used to describe latest activities intended to systematically annihilate everything Serbian in Kosovo and Metohija.

Thus, the expressions: “unpermitted works”, “unlawful works”, “unauthorized works”, “the illegal work”, “the arbitrariness of the local bosses”, “violation of legality”, “institutional repression”, “usurpation of Church land”, “violation of property rights” and, of course, “violation of Memorandum”.

Which ”violation of legality” or “institutional repression” can we talk of, without mentioning and without asking that are brought to justice the criminals who perpetrated crimes against Holy Trinity Church since 1999, especially regarding the fact that the perpetrators are not unknown, and that, furthermore, the crimes were organized and incited by the then local authorities of the Interim institutions of the self-government? If one recognizes nowadays’ Djakovica municipality as legitimate and, accordingly, advocates “the protection of your rights” at Albanian courts, why doesn’t he, firstly, demand justice fulfillment for so many crimes perpetrated in Djakovica (and Kosovo and Metohija wide) since 1999 until today?

It is an impressing effort both authors take to create in Serb public the impression that the church foundations are “preserved” and “only” covered by layer of soil. There is even a statement that Teodosije Sibalic “could rested assured that the church foundations are covered by one meter high layer of earth”. The question remains, how could the vicar Bishop have “rested assured” that “church foundations are covered” when he didn’t even see them. One must, accordingly, bear in mind, that the Diocese had previously been informed that the church foundations were removed before the soil was brought, and that the information was presented to Teodosije Sibalic, too.

Was he “assured” only by the statement from “Djakovica municipal president”, who “specially emphasized that the municipal authorities did not touch the church foundations”? How come such a trust, having in mind that the same “municipal president” also “emphasized that municipality will take no further activity without coordination with RIC and SOC”, and just “the next day, monks of Visoki Decani Monastery” visited the site in Djakovica, where they could witness that the works are in full progress”!

At the end of his text, vicar Bishop Teodosije Sibalic emphasized that by the latest event in Djakovica, further implementation of Memorandum is in jeopardy, indicating the responsibilities of “Kosovo authorities, which have, so far, been giving their contribution to the process”. What else but incredulity can incite such statements by Teodosije Sibalic, when we know the character of the real “contribution” given by “Kosovo authorities”: they gave it in their attempt to rename the Serbian cultural heritage in “Kosovo”, “Illyrian” and “Byzantine”, they abolished the adjective “Serb” when publishing booklets which presented Serbian foundations from Nemanjic period as “Albanian”; they took enormous pains in order to stop beginning of the reconstruction of Holy Archangels Monastery near Prizren and Holy Trinity Church in Djakovica (with what, unfortunately, Teodosije Sibalic, as member of Reconstruction implementation commission (RIC) agreed for years, and thus enabled the prolongation to start the reconstruction, as well as further devastation of objects and sites). Their contribution was, also, in their tendencies to proclaim Holy Archangels Monastery an archaeological locality and to move out the monastic brotherhood; in non-doing the indispensable to stop the destruction and lootings of the Serb churches; in inciting the local Albanian population to perpetrate violence against the sanctuaries of the Serb people. This list is too long and too vast.

In this prism, especially concerning is the statement by Teodosije Sibalic that UNMIK “since recently” participates in the work of RIC “on behalf of Kosovo institutions”, as well as the fact that in the beginning of June, first RIC session in 2008 was held, with participation, among others, of Ministry of Culture and UNMIK.

Question arouses, and it, in grave seriousness, needs an answer, how could Teodosije Sibalic, against the order of the Diocesan Bishop of Raska-Prizren, Artemije and against the decision of Bishops’ Council of SOC, continue participation in RIC where, UNMIK participates “in the name of Kosovo institutions”, and “Kosovo institutions” themselves?

Someone might even be surprised by such attitudes coming from Teodosije Sibalic. But, the connoisseurs who even a little more know of his attitudes and work so far, are not ignorant of him coming out even before in such spirit. We will mention only a few cases.

Some of the clichés used before the 17th of February 2008: “regardless the status”, “I am Kosovo citizen”… were abundantly used especially during USA visit, as part of Synod delegation:

“Whatever the status will be, serious problems will still exist”;

“The question of independence of Kosovo for an average Serb in Kosovo and Metohija is not so much a question of national pride, but question of basic existence – how to stay and survive in the society where for years there has been non essential progress”;

“I am deeply aware that our future as citizens of Kosovo is exactly in Kosovo and Metohija, regardless its future status and flag colour”;

“I utter these word not only as a Serb, but as a worrying citizen of Kosovo and Metohija”;

Particularly horrifying is the statement that UCK is an “organization responsible for serious violation of human rights, not only of the Serbs, but of Albanians and other citizens of Kosovo and Metohija”;

“During negotiations on the future status of Kosovo and Metohija, the most important thing is to perceive our situation realistically and not to demand more than is real that we gain”;

In the recent letter to Joachim Ruecker, from June 2008, concerning that Decani municipality refused to carry out UNMIK decision on returning the land back to Decani Monastery, Teodosije Sibalic states that Decani municipality decision “deeply undermines the rule of law and order in the Province”! What “rule of law and order” in Kosovo and Metohija Teodosije Sibalic talks about. Is it cynicism, regarding 150 destroyed churches, 250 000 Serbs expelled, more than 2000 killed and abducted Serbs, dozens of thousands of destroyed and usurped Serb houses, the independence declaration on February 17…?

At the end, nothing less horrifying in the texts of the aforementioned authors are the statements on international presence in Kosovo and Metohija – UNMIK, being paralyzed and incapable. These statements with no less power echo the appeal to the international mission which could establish law and order – the EULEX. If it was already possible to give legitimacy and gradually get accustomed and accept “the new Kosovo institutions” and “newly-proclaimed Government of Kosovo”, why it wouldn’t be possible to justify and accept the coming of EULEX?

So, we read in the text that in Kosovo and Metohija there is:

“Rapid implosion of international authority in the Province”;

“Humiliation of the international presence in Kosovo” which “is not capable to control the situation on the ground”;

“Complete international vacuum in Kosovo”;

“Complete absence of international control and supervision”;

as well as that:

“Kosovo self-declared authorities… no more recognize UNMIK, which gradually only turns into a silent bystander”…

Does Ban ki-Moon not claim the same, justifying his decision to reconfigure UNMIK and transfer competencies to EULEX?

“UNMIK can no longer fulfill its role of the interim administration as efficiently as it was case before”.

Ban assesses that the “capability of UNMIK to carry on its functions as before is completely undermined by the actions of Pristina authorities and Kosovo Serbs”, as well as that Interim institutions of self-government in Pristina started measures directed to take over UNMIK competencies; and that Kosovo Constitution, coming in force on June 15, does not foresee the real role of UNMIK;

…Parliament in Pristina passed series of bills in which many competencies, which were previously in the authority of SRSG, transfer to the Provincial authorities…

Press service of Raska and Prizren Diocese