ПРАШИНА
Над Србијом се надвио облак прашине. Прашњаво банатско село, прашњави људи и оранице. У прашњавом мотелу седимо косовски песник Новица и ја Косовар по души. Четири године које сам провео у Призрену, Пећи, Митровици и Звечану, оставиле су у мени не избрисив траг.
Новица прича ја ћутим, гутам. Свака његова реч ме води назад у ту свету земљу и поново ходам пределима Метохије. Кроз његову причу видим ликове познатих људи са којима сам провео један део живота. Проговарам тек по неко име са зебњом са страхом да ће се Новицине очи још више заросити тугом. А он дува као да су му речи од камена: “ Умро! Nестао! Pогинуо..“
У глави ми одзвања пeсма Шерифа, звечанског боема: “ Та два црна орла, немој да нас плаше, Косово је било, и остаће наше.“ Ову песму је певао у препуном аутобусу “ Косово-транса“, на релацији Приштина-Косовска Митровица и због тога одробовао три месеца. Како и доликује таквом јунаку, погинуо је на ратишту и тако се спасао туге и срамоте да гледа како евнуси распродају његову светињу и родну груду. Ех, сети се још једног јунака. Звонко Звечански Витез. Ушао би у шиптарску чајџиницу само да би рекао да је Косово Српско. Води се као нестао.
У стварност ме враћа Новичин позив да банатске песнике доведем у Звечан. Зове ме опет у Свету земљу да речима својим и љубави дамо роду снаге да истрпи остављеност и одбаченост од оних који напунише уста земљом и који себи ископаше гробове речима што звуче као издаја. Климам главом кад не могу рећи: “ Доћи ћемо Новице и због тебе и хероја наших, због мајки, љубостињки због Звонка, и Шерифа, због Милана српског полицајца који је са Косова донео рак и који га је и усмртио.. Али доћи ћемо и због политичара којима Светиња не значи ништа него им значи моћ, новац и слава, па макар тако и оца и брата продали.
Излазимо на прашњаву улицу.. Над Србијом облаци прашине као блато које скрива Србина од Бога. Седа Новица у ауто стар двадесет година одлази и маше. Одлази у не извесност хоће ли да дочекати кућа, отац, мајка, деца.?? Салутирам јунаку који је превалио петсто километара да дође и да нам пренесе вест:“ Косово је Србија.“
Стојим дуго на друму чији се путокази окрећу на запад. Стојим и машем другу.. Мислим се. Морам под хитно апеловати песницима широм Србије. Бојим се када спадне ова прашина са неба и када се раздани и када нас Свевишњи види, да нас више неће бити.
Знам да ме разумеју моја браћа по перу: Радован, Ранка, Борис, Никола, Љубомир…а ВИ??
У Житишту о Духовима
Предраг Радаковић
Одговор брату Предрагу од Бориса Стапарца
“ Пишите браћо о муци јунака
Нек ваше перо истину збори
Тежа је нама судба но рака,
Кад се за нејач нико не бори..
Пишите браћо, звона нек звоне,
Рипиде нека заставе сметну
Не дајте своје светиње вечне
И да вам улар ко марви метну..
Имате само корене једне
О браћо Срби ћораво племе
А свима нама српска је мати
Коју издајство мучи и вене.
Подигни брате још једном главу
И погле‘ звезде што с‘ неба зборе
Јунак до светца, на тебе гледа,
Јер сваки од нас Косово је!
Filed under: AKTUELNO, Literatura, Umetnost | Leave a comment »
