Komentar na komentar novinarke Politike Online, Književnice Gospodje Mojsilović na temu uz dlaku!

Мирјана Бобић-Мојсиловић

Скарлетно слово

Мислити уз длаку, јесте комплимент данас у Швајцарској, али не и у Србији

Шлихтање, послушност, политичка коректност, неискакање из општих места, хорско певање по задатим нотама, припадност „победницима” по сваку цену, обожавање култова политичких личности, све то заједно и још много сличних детаља, представља, најблаже речено, списак особина за успех. Или нам бар тако поручује, имплицитно, наша јавна сцена. Храбар се може бити само у гомили, а усамљеност је нека врста казне на коју глупи усамљеник, некако, сам себе осуђује. Припадност је оно без чега се не може.

Отуда, постаје неподношљиво како се олако, готово једном речју, у нашим условима, може описати човек. Тај опис има најчешће квазиидеолошку одредницу и представља увек неку врсту „скарлетног слова”, белега који подразумева и интелектуалне и моралне особине, и увек може имати негативну одредницу. Зато данас око себе видим све више људи који живе у некој врсти кетмана, ћутања о унутрашњој истини, зарад опстајања у колективној лажи. Понекад није јасно да ли причате са човеком или са његовим јавним двојником, и та појава постоји на све стране овдашњег политичког спектра.

Оно што нас разликује од Европе, о којој се данас толико говори, лежи управо у једном малом детаљу.

Мој пријатељ Слободан Деспот, некада уредник у „L’age d’homme” Владимира Димитријевића, пре две године основао је у Вевеју, своју издавачку кућу XENIA. Слободан Деспот својим радом, политичким и књижевним идејама никако не би могао да се уврсти у мезимце франкофонског европског издавачког, књижевног и идеолошког естаблишмента, па, ипак, јуче ми је послао писмо са дивним вестима.

Угледни швајцарски недељник „L’ Hebdo” уврстио га је као власника мале издавачке куће у сто људи који чине романску Швајцарску. Тај традиционални и субјективни „Who’s Who” углавном пописује људе о којима се у протеклој години највише говорило у разним доменима – у науци, уметности, банкарству, предузетништву, итд.

У краткој биографији под насловом ,,Слободан Деспот – мислити уз длаку” пише, након набрајања неколико познатих наслова:

„… Слободан Деспот је крајем 2005. покренуо издавачку кућу која никог не оставља равнодушним. Мото: све, само не пропасти у шаблоне дискретности и ортодоксне мисли… Деспоту се ваља признати заслуга доследности под заставама српских националиста, или у сваком случају противника ’равнатељског духа у свим облицима, од педагошког врбовања до поплаве Хари Потера’.”

Иако и њега у овом часном списку описују лапидарно, као српског националисту, приметно је да се и у наслову и у овој краткој биографији ипак респектује не само његов став него и храброст да га јавно изражава. Парадоксално, мислити уз длаку, јесте комплимент данас у Швајцарској, али не и у Србији.

Деспот, иначе вредан и скроман човек, у писму додаје и ово: „Упркос још увек полемичком речнику — стајање под заставама ми је мрско – у том приказу се ипак уважава и вреднује став човека и рад издавача.

Овог пролећа смо објавили ’Бекство К. Б.-а’ (’L’Evasion de C. B.’), књигу о којој се највише расправљало у Швајцарској последњих година, а мало пре тога ’Кандидата’ Жана Коа (Jean Cau) која је пожњела похвале од стране најутицајнијих критичара у Француској. Свој положај, дакле, не дугујемо балканској тематици, већ активним учествовањем у културном и јавном животу овог дела Европе.

Ти резултати су постигнути — како швајцарски меродавни недељник и признаје — без икаквог попуштања пред идејним конформизмом овог времена, нарочито око српског и југословенског питања.

Наравоученије: буди оно што јеси…”.

Да ли би у данашњој Србији, дубоко подељеној, огрезлој у мржњи и искључивости било могуће да се ода признање неистомишљенику, који је оно што јесте, да му се призна квалитет и честита на храбрости да мисли уз длаку?

Тада би смо били Швајцарска?

Dišan Nonković, 28/05/2008, 17:28

Samo toliko pa prosudite sami! I ja sam, kao i Bjanka u Americi oko četrdeset godina u Evropji bolje rečeno u Nemačkoj. Za to vreme sam napisao i poslao svim redakcijama ( u isto vreme) Nemačke oko tu negde stotinu različitih članaka. I ako nisam bio pripadnik niti jedne političke stranke, moje članke nije ni jedna od takozvanih etabliranih redakcijski kuća objavila, ama baš niti jedan od poslatih članaka, ali suprotno tome skoro sve članke su objavile takozvane levičarski listovi poput Freitag ili Junge Welt i to pored toga što sebe nisam smatrao levičarem. To toliko za uz „dlaku“! Kurt Kuepruner ( Nemački poslovni čovek) piše u njegovoj knjigi, kao slučajni svedok progroma nad srbima u Zadru gde su sve srpske trgovine spaljene. Upitavši jednog nemačkog novinara; zašto ne pišete o ovome, da su srbi žrtve ovih progroma? Dobio je sledeći odgovor; ja znam šta moj šef urednik očekuje od mene zašto da pišem o onome što se neće štampati a stim ni platiti. To toliko za konstataciju uz dlaku. Pa Evropa je razbila Jugoslaviju zahvaljujući njihovim novinarima koji su išli i koji i danas idu, iz različitih motiva, uz dlaku! Evo Gospodjo Mojsilović neću vam ići uz dlaku, i ako Vas veoma cenim moram reći da ste malo promašili realnost. Radovalo bi me kada bi nešto napisali na temu ne odgovaranja na primljena pisma ili dopise.

Dušan Nonković

Dišan Nonković, 28/05/2008, 19:11

Morao sam do šest do pošte pa su mi se u predhodnom komentaru potkrale neke greške a neke stvari ostale ne dorečene. Mislim da nigde u svetu ne idu novinari uz dlaku svojim šefovima, urednicima kao što je to slušaj u Evropi. Ko misli drugačije naka onda objasni, kako je to moguće da se širi tolika negativna propaganda protiv srba i Srbije a da niti jedan novinar ne podigne glas u naj čitanijim novinama Nemačke. Nigde nećete naći u tim velikim novinama da se Srbima činila i da im se i danas čini nepravda. Juče ste mogli čuti na Nemakoj televiziji u vestima prvog programa da će EU kasniti sa slanjem vojnika, Citiram u BIVŠU provinciju Srbije a da niko nije ni zucnuo. Javno mišljenje je važno za opstanak demokratije i tu nije ništa prepušteno slučaju pa pogotovo ne da neko nebi išao uz dlaku moćnika. U privrednom sistemu jačega, ponude i potražnje, nije pitanje svih pitanja dali će se ići uz dlaku već dali ima potražnje i dovoljno senzacije da bi novinar dobio i honorar za svoj rad!!! Ja bih rado nešto temeljitije napisao na tu temu pa neka mi Politika ponudi pa će mo videti dali će to objaviti. To se odnosi u prvom redu na dnevne novine Politike. Eto postavimo tu stvar na probu. Siguran sam da neće čak ni ponuditi da nešto više napišem na tu temu. Gospodjo mojsilović, Vi znate da ja još uvek čekam odgovor. To po Ekspeditivnosti Nemačkih ustanova kao i medija može se stvarno priznati da su u odnosu ne samo na Srbiju Superiorno. Kod nas je običaj da se u opšte ne odgovori Eto tu je problem nešega društva i naše slabosti u celini. Veliki pozdrav Dušan Nonković.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: