Украс и један од симбола Мостара – Обнова цркве у Мостару

„У машти сам Ти беле свуд цркве зидао
и за молитве сам Твоје у звона звонио.
За твог благог Сина и ја сам ридао
и ђавола сам црног с твог Крста гонио.“
Јован Дучић

Црква у МостаруУкрас и један од симбола Мостара , велелепна, монументална и живописна Црква Свете Тројице била је један од највиших и најлепших православних храмова на Балкану .Oва величанствена богомоља, потпуно је срушена у грађанском рату 1992. године .

Саборни храм Свете Тројице грађен је у периоду од 1863. до 1873. године. Новац за градњу дао је српски живаљ Мостара и околине.Велики прилог послао је султан Абдул Азиз, а део новца дарован је из Русије. Градитељи цркве били су херцеговац Спасоје Вулић и, на читавом Балкану познати неимар Андреј Дамјанов.

Базиликалне основе, романички затворени глатки плашт цркве са малим и малобројним отворима, разиграна византиjска надоградња са шест неједнаких купола на високим остакљеним тамбурима, чија је светлост унутрашности давала лакоћу и прозрачност, барокни звоник стопљен са црквом, атике са готичким и оријенталним шиљцима и богата пластика око отвора, биле су стилске карактеристике цркве Свете тројице у Мостару.

Спољне мјере цркве у основи су 26 x 45м, висина централне куполе је 30м, а висина звоника са крстом је 45м. У унутрашњости цркве доминирали су елементи у богатом позлаћеном дуборезу, импозантни олтар са 44 иконе, класицистичка уља на платну, кружно степениште са проповједницом и свечана пријестоља за владику и свештенике. Крајем 20.вијека, центрану куполу и јужни зид осликали су грчки фрескосликари. Импозантна тродјелна камена капија, дјело арх. Момира Коруновића, изведена је почетком 20. вијека у стилу национално-романтичарског експресионизма.

Обнова цркве Свете Тројице почела је расчишћавањем рушевина под надзором два ентитетска завода за заштиту културно-историјског наслеђа, а уз финансијску подршку Министарства културе Федерације БиХ. У току је израда пројекта обнове у Заводу за заштиту културно-историјског наслеђа Републике Српске.

Велики је и скуп посао обнова цркве Свете Тројице – по процјени, за грађевински дио радова на обнови Храма потребно је око 2.500.000 евра, а за укупну обнову Храма и комплекса око Храма око 7.500.000 евра.

Саборна црква у Мостару блистала је некад љепотом и свједочила о заједништву, а данас њени огољени темељи, гледају у небо са чежњом вапијући за обновом. Велика је жеља мостарских православних хришћана и хришћана широм свијета да се Саборна црква обнови, да се вјерницима врати храм, а Мостару изгубљени симбол и градско знамење. Данас расчишћене рушевине рјечито говоре о нашим напорима и тежњи да се црква Свете Тројице уздигне до пријашње лепоте, да Мостар поново буде потпун, просторно и духовно, а идентитет сва три народа целовити неразрушив.

Обнова је могућа, прво, нас самих, потом наших светиња. Овај молитвени дом, јединствен по својој раскошности и љепоти није никада био само обична грађевина, само зидови и оно што је на њима, него слика храма Божијег који сваки вјерник носи у свом срцу. Зато обнављајући овај храм, зидамо себе, обнављамо повјерење, а тим својим жељама и намјерама чувамо и обдјеламо културну баштину.

Својим добрим дјелима свједочимо о себи! Саборној цркви Свете Тројице сада нису потребне ријечи које сведоче о њој, него и конкретна помоћ материјална и духовна. Ово је пут којим можете да постанете учесници добрих дјела, вјесници наде и љубави, мисионари светиње, поборници заједништва. Помозите обнову Саборне цркве у Мостару, која није својина само православног мостарског народа, него свеправославне екумене и културна баштина цјелог свијета.

Уважени ,
и Ви можете својим прилогом постати донатор-приложник, и тако помоћи у обнови Саборног храма Свете тројице у Мостару. За ту намјену отворили смо жиро-рачун :

Српска Православна Црквена Општина Мостарска
ЈИБ 4227483940008
Хипо Алпе Адриа Банка Мостар
Жиро-рачун (за КМ): 3060190000265207
Девизни-рачун:
iban – BA393060203790524444
swift – HAABBA22

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Volim srbe i zbog ponosa! – Patrik Beson

Kultura
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=120448&datum=2008-05-02

Volim srbe i zbog ponosa!
Goran CvoroviC, 29.04.2008 17:49:10 Ocena:
4.32 (Glasova: 40)
Komentara: 1

Patrik Beson

FRANCUSKI pisac Patrik Beson, hrvatskog porekla, cesto voli da svoje recenice pocne sa: „Mi, Srbi…“ U nekim trenucima Srbiju voli vise nego pojedini Srbi. Ali, reci ce, s prepoznatljivim galskim duhom, da Srbe bas i voli zbog toga sto se ponekad ne vole medu sobom i sto imaju toliko ponosa da ne vole uvek ni one koji ih vole, da ne bi ispalo da su obavezni da ih vole.

Poslednja otkrica Karle del Ponte o trgovini organima zarobljenih Srba na Kosovu su vas dosta pogodila?
– To je necuven skandal. Neverovatno! Nesto malo se o tome ovde culo na kablovskoj televiziji i u stampi, ali nista na glavnim TV-kanalima, ni na slusanim radio-stanicama. Postoji svesna cenzura, zelja da se sakriju odredene stvari. Jer, sve ono sto je do sada Karla del Ponte iznosila o Karadzicu, Mladicu, Srebrenici, dobijalo je odjeke na prvim stranicama. A sada, nista – kaze Beson ekskluzivno za „Novosti“.

REALNOST

Gde je granica izmedu istine i lazi?
U kakvom to svetu danas zivimo?
– Zapad se pribojava Afrikanaca, jer misli da ce ih preplaviti, ne voli Arape, jer misli da izvoze terorizam, ne voli Srbe, sad ne voli Kineze, sve pod okriljem „borbe za ljudska prava“. Kina je na Tibetu vec pedeset godina. Vec dvadeset godina poslovni ljudi, umetnici, novinari, predsednici, ministri, izdavaci, idu u Kinu. Ceo svet ide u Kinu! I sad sve odjednom treba da padne na leda sportista, ljudi koji s tim nemaju nikakve veze, i koji naporno treniraju cetiri godine. Amerikanci su prouzrokovali mnogo vise mrtvih u Iraku, nego Kinezi na Tibetu!

Odakle tolika hipokrizija?
– U istoriji je uvek bilo hipokrizije. Uloga umetnika, intelektualca, pesnika, hronicara je da utvrde pravu realnost.

Sta je zadatak pisca? Da stvara svoj svet koji u isto vreme ostaje realistican?
– Kad si pisac, pises o svemu. O proslosti, sadasnjosti, o mislima, osecajima, modi, dzet-setu. Pisanje ne moze da bude odvojeno od realnosti. U celom svetu postoje razradeni klisei, koje razvijaju, zavisno od toga ko je na vlasti, burzoazija ili proletarijat. Ti klisei su lazni, nisu realnost. Uloga umetnika je, dakle, da razotkrije te klisee i pokaze pravu realnost. A realnost je uvek postojala, i danas, i pod komunizmom, i u monarhiji. Realnost je nepromenljiva.

Gde onda prestaje zadatak novinara, a pocinje posao pisca?
– Prvi roman sam objavio nekako u isto vreme kad i prvi novinski clanak, sa 17 godina. Oduvek sam voleo novinarstvo. Stampa je izuzetno vazna. Ateista sam i pristalica materijalizma i meni su novine misa. Za mene postoje dve materijalisticke mise: citanje novina i bioskopska projekcija. Novine i bioskop predstavljaju svet. Razmisljaju o svetu, opisuju svet. Ono sto je stvarno. Ono sto je zivo. Stampa je sveta. Novinarstvo nije sekundarna, vec primarna umetnost. Zamislimo svet bez novina. Bilo bi to, jednostavno, strasno! Pocetak civilizacije je kad ljudi ujutro mogu da odaberu novine koje zele da procitaju. I, moguce je da ce kraj civilizacije biti onoga jutra kada na kiosku vise ne bude bilo novina. A to moze brzo da dode.

STRPLJENJE

DANAS je sve manje filozofskih i artistickih pravaca. Ranije se, svake tri-cetiri godine, javljao novi pokret?
– Treba sacekati. Naucne napretke uvek analiziramo prebrzo. Bolje je biti strpljiv da se vidi sta izumi razvijaju i sta mogu da isprovociraju. Ne znamo sta se tacno dogada u umetnosti, literaturi, filozofiji u odnosu na dati trenutak. Saznacemo tek kasnije. Uvek treba biti oprezan u analizama kulturoloskih fenomena, jer treba ostaviti prostora vremenu da protekne. Mozda se, na primer, danas dogada nesto o cemu ni vi ni ja nemamo pojma, jer nije u fokusu medija. Ni u jednoj antologiji srednjovekovne literature nema Ritbefa. Ali danas je jedan od retkih kojeg se secamo iz te epohe upravo Ritbef! Uvek je veoma tesko analizirati evoluciju ideja, kultura i umetnosti svog vremena. Stalno se muce oni koji pokusavaju da naprave istoriju kontemporalne umetnosti. A dvadeset godina kasnije, ta antologija vise nema smisla.

Da li ste, na kraju, vise novinar, filozof ili pisac?
– Nisam filozof, nisam siguran cak ni da sam pisac! Ali, otkako sam poceo da pisem, pokusavam da pisem samo ono sto mislim, na jasan i razumljiv nacin i prijatan za najveci broj citalaca. I, nisam siguran da uspevam. Ali, pokusavam, i to ozbiljno. Zaista se trudim! I, ako nisam uspeo, nije moja greska. Dao sam sve od sebe. Citavog zivota sam nastojao da stvari iznesem istinski, s efektom i upadljivo, da bih izazvao reakciju. Da ljudima, to sto sam napisao, pomogne. Nikolaj Gogolj je govorio da umetnost treba da bude uteha. U potpunosti se slazem. Ono sto pisac napise, treba da pruzi olaksanje. Literatura je lek. Ali, pravi lek! Nije kao droga. Tu je razlika izmedu literature i neliterature. Literatura te leci, a neliteratura drogira. Treba, dakle, naci lek koji ce ljudima ublaziti bol, a ne nesto na osnovu cega ce oni taj bol zaboraviti. Treba ih leciti, a ne drogirati.

BUDUCNOST

STA je literatura, a sta neliteratura?
– Literatura objasnjava, analizira, prica sta se zaista dogada, a neliteratura objasnjava, analizira, prica ono sto mislimo da se dogada.

Kako vidite svet danas, u odnosu, na primer, na pre cetrdeset godina?
– Mnogo je primera u istoriji kada je svet isao unazad. Uvek i u svim epohama bilo je tamnih perioda, kada nije bilo ni literature, ni umetnosti. Mozda nas cekaju novi periodi varvarstva. Mozda cemo izgubiti moc kretanja. Ne znamo da li ce kroz tri veka ljudi i dalje jesti pirinac, citati i ici u bioskop.

Da li je svet danas, u odnosu na sredinu proslog veka, opasniji, manje zanimljiv, skuplji?..
– Pa, mozemo da smatramo da su se uslovi zivota poboljsali. Steta je sto ljudi zive sve duze! Postaju previse stari! Covek ne treba da zivi duze od 55, 60 godina. Ne zbog fizickih, vec moralnih razloga. Jer, ljudsko bice dostize svoj maksimum izmedu cetrdesete i, najkasnije, pedesete godine zivota. Posle se ponavlja, ali losije. I kad bih ziveo do osamdesete, pisao bih pamflete protiv sebe kao starca!

Postoji li danas istinski slobodan kriticki duh?
– Zasto da ne! Uvek je postojao. Stalno je bio na meti onih koji su se protiv njega borili, ali je uvek opstajao. Cak i u najtezim vremenima.

Kritikujete ga, ali ste izgleda zadovoljni svetom u kojem zivite?
– Ne verujem da bih bio zadovoljniji 1960, 1940, 1890. ili 1850! Nisam zadovoljan, jer moja uloga nije da budem zadovoljan realnoscu koju vidim, vec, naprotiv, da stvorim novu, istinsku, u mojim knjigama, koja odgovara pravoj stvarnosti, da bih bio zadovoljan. Ali, ne mislim da je svet gori danas nego 1920. Zamislite tek cetrdesete! Nikada u istoriji nije postojao „zlatni trenutak“ u kojem su svi bili slobodni, pametni, kriticni… I, nece nikada ni postojati.

GANDI ZA PRIMER
MOGU li simpatije da se mesaju u pravdu, i ne vodi li to direktno u haos, kao danas na Kosovu?
– Izuzetno je nepravedno to sto se dogada. Ali, ako cemo iskreno, Srbi nisu bas previse branili Kosovo! Izraelci to rade na uzasan nacin, ali brane svoju zemlju. Srbi su odavno digli ruke od Kosova. Trebalo je imati pravu ekonomsku politiku, pomoci ljudima da se nastane, spreciti ih da prodaju kuce, davati finansijsku pomoc da se radaju deca. Nijedan Srbin danas ne zeli da ide da se bori za Kosovo. Svi placu nad Kosovom, ali niko nista ne radi. Ucesnici manifestacija u Beogradu nisu imali nista drugo da urade, nego da sidu na Kosovo! Onako kao sto je to Gandi uradio za Indiju. Znam sta predstavlja Kosovo za Srbe. To je izvor njihove egzistencije.

Ali, nije bilo akta, ni politickog, ni ekonomskog, ni administrativnog, da se odbrani Kosovo. Kosovo su preplavili Albanci, osvojili ga ekonomski, kulturno, pa ako hocete i vojno. Uzeli su ga. Uspelo im je, jer smo bili slabiji. Isto kao kad je Francuska svojevremeno izgubila Alzas i Loren.

Ako se osvajanje isplati, kao sto kazete, onda i Srbi na to imaju pravo u drugim regionima narodi drugih regiona u svetu?
– Istorija i geografija nisu stabilni. U svim regionima do kraja sveta bice naroda koji ce ostvarivati nezavisnost. Mozda Tibetanci, Korzikanci… Ko zna. Ni vi ni ja ne mozemo da utvrdimo kako ce se dalje razvijati odnosi u svetu.

IME LjUBAVI
VAS otac je Francuz belgijsko-ruskog porekla, majka vam je Hrvatica. Zasto onda volite Srbe?
– Mislite da ih zaista volim? (smeh) Volim ih zato sto su ljubazan narod. Ne biram svoje ljubavi u odnosu na moje poreklo. Inace, voleo bih samo belgijske, ruske i hrvatske zene! A zena mi je Francuskinja.

Pre nekoliko godina, francuska literatura je bila pocasni gost Sajma knjiga u Beogradu. Niste bili pozvani?
– Srbi imaju pravo da otkriju i druge pisce. Sada, kada su teski dogadaji prosli, Peter Handke, ja i nekolicina, retkih, drugih, vezani smo za lose uspomene Srba, neprijatne godine bombardovanja, ratova, embarga… Kada krene nabolje, prijatelje iz losih dana u principu ne volimo da srecemo, jer nas podsecaju na teska vremena. Srbi zele da zaborave ratove i probleme, pa samim tim i nas. I ja to potpuno razumem.

Da li vas zbog toga manje vidamo?
– Niposto! Bio sam pre godinu dana u Srbiji. Sad nemam mnogo vremena, spremam obiman roman. U mojoj ljubavi prema Srbima nista se nije promenilo.

OD BALKANA DO AFRIKE
S BALKANA, Patrik Beson se tematski preselio u Afriku.
– Vec dve godine pisem roman o Kongu. Imam bar jos pet godina posla! Tema romana je vezana za dramu koja se dogodila u Ruandi. Tutsi Kagamea su izvrsili invaziju na deo Demokratske Republike Kongo, a s druge strane, odredeni broj izbeglica Hutu utociste je nasao u Kongo-Brazavilu. Pisem o njihovom susretu.

PISANJE
PATRIK Beson otkriva da ne voli previse kad ljudi citaju ono sto napise, jer nalazi da je to indiskretno!
Zasto onda pisete?! Deluje kontradiktorno?
– Pisem iz zadovoljstva! Mislim, cak, da je citati tude pisanje pomalo neuljudno! Postavimo stvari ovako: neko nesto napise, a ti zaviris u to i citas njegove intime. Jednom me dve starije dame presrele na ulici, pa kazu: „Dopalo nam se, citale smo vas clanak…“ S kojim pravom? Pisemo, ali ljudi nisu bas obavezni da to procitaju.

ovo je reklama , al ne prodajem nista … Ljubav se ne moze kupit…

Amour – Ljubav oui!

ceci est de la publicité, mais je ne vends rien..

l’Amour ne s’achète pas…
Zorica Sentic da!

ovo je reklama , al ne prodajem nista …
Ljubav se ne moze kupit…
Zorica Sentic

Offrons le mot = Darujmo rec

http://darujmorec.blog.co.yu/blog/darujmorec

http://darujmorec.blog.co.yu/blog/darujmorec

Offrons le mot = Darujmo rec

photo s ; http://bonsai.blog.co.yu/blog/bonsai

Darujmo rec
http://darujmorec.blog.co.yu/blog/darujmorec
Offrons le mot * Darujmo rec

Martin Luther King a dit:
I Have a Dream
J’ai un rêve
à mon tour, j’ai un grand rêve…
rêvez-le avec moi…
tous les villages en Serbie
auraient une Bibliothèque
nous réaliserons le rêve !
rejoignez-moi dans l’équipe
Offrons le mot

aucune obligation
sauf ce que chacun peut
quand il le peut
et le veut
Martin Luther King je reako:
I Have a Dream
Ja imam jedan san
moj red je sada, imam i ja veliki san…
sanjajte ga sa mnom…
da sva sela u Srbiji
imaju svoju Biblioteku
ostvaricemo san
udjite u ekipu
Darujmo rec
nijedna obaveza
sem sta svako moze
kada moze i hoce

ekipa = equipe
http://darujmorec.blog.co.yu/blog/darujmorec/ekipa
Zorica Sentic

Vladan Radoman – REKVIJEM

Vladan Radoman

REKVIJEM

Mamu su odveli juce. Tata je vec odavno otisao, njega ustvari nikad nisam ni video. Uvek je na sluzbenom putu. Ima neko cudno zanimanje. Vodaju ga po celoj zemlji , od sela do salasa , pokazuju ga na kojekakvim sajmovima.a izmedju dva pojavljivljima na tim skupovima, iznajmljuju ga odgajivacima. Placaju ga da se pari! Ne bas njega, novac dobija Pietrov gazda, ali ipak.ponosan sam da je moj tata toliko cenjen. Ja licno sam stidljiv, ne volim guzve, jos manje zatvorene prostore , a o tucanju , u mojim godinama nema govora. Kasnije kad porastem ne bih zeleo da me pokazuju kao neku cudnu zverku. Ali onaj drugi deo tatinog zanata bi me zanimao. Znam o cemu pricam. Vise puta sam prisustvovao tim sablaznim radnjama. Pietro je dovodio u moju stalu, prvo Emu, posle Suzanu, posle jednu trecu koju nisam znao…obarao ih je u slamu, te zene su se kikotale, zatim on je legao na njih, koprcao se kao da ga je spopala ona bolest ludih krava, to je trajalo neko vreme sa uzdasima, cak i vristanjem i onda, odjednom smireni, veoma umorni, bi ostali lezeci i buljeci u plafon. Pitam se kako moj tata radi te stvari. Ne mogu da zamislim njegove ljubavnice u polozajima koje je zauzimala Ema ili Suzana, ili ona treca…I opet sam ponosan na mog tatu. Nijedna od tih dvonoznih krava nikada nije dala Pietru nijedan gros. A bas je obavljao, i savesno, obavljao svoj posao. A za to vreme , moj tata je zaradio milione..
Ovih zadnjih dana, se ne osecam u sigurnosti. Pietro, kao od uvek, me poji i hrani svako jutro, pere me, miluje, ali sto mi se ne svidja prekjuce je poceo da mi prica, da mi tepa , da mi pipa vrat , slabine i , krajnji bezobrazluk, butine. Djubre pedofilsko !
Nadam se da ste razumeli, ja nisam vase vrste. I uobrazeni mesozderi dvonosci vi ne mozete da shvatite da ja , sin Atile i Sarke, praunuk cuvene „Krilate“, ja mladunac koga na vasem jeziku zovete „tele“, vi nikad ne cete moci da razumete da ja znam vase reci, da su mi one potrebne kao trava pasnjaka , kao rosa koju ujutro lizem na pragu stale, kao moja drugarica Belka , sa kojom se igram na livadi, kojoj grickam usi, sa kojom cu kasnije, kad porastem, raditi iste cudesne stvari kao Pietro sa one tri dvonozne krave , ili moj tata sa pravim pravcatim kravama. I ja za to necu traziti ni dinar. Ni dolar, ni marku, ni liru , sarenu hartiju koja je u vrednosti u ovoj zemlji.
Rekoh „cuvena Krilata“…mama mi je pricala nasu porodicnu legendu.Da, da, da.i mi imamo legende, price, junacke pesme.Niste znali ? Naravno. Nase price i pesme se ne citaju u dnu vasih tanjira.Posle obroka ostaju samo masne mrlje, malo sosa kog se vi bojite, i nekoliko crvenih kapljica nase krvi.Dobro.rekoh « Krilata ».moja prababa.Pre mnogo punih meseci, je stigla ovde na obalu ostrva. Pricali su mi da je izasla iz mora , njena dlaka je blistala , iz gubice su izlazili pramenovi pattnje, usi su joj se zasiljili, i iznurena, zedna i gladna, mrsava, je pala na pesak. Na njenom, na nasem jeziku , molila je pomoc.Adam, Pietrov otac je nasao, pomilao, podigao, utesio, poveo na imanje na kome je radio. I usput, da je razonodi, je razgovarao sa njom. Adam je bio covek od starih, prastarih vrsta ljudi, od onih koji su znali da razgovaraju sa biljkama, sa zivotanjama, koji su razumevali recnik brze vode i prepoznavali sve migove neba, svako mrscenje stena.
Krilata, ( Adam je tako odmah nazvao zbog njenih plecki koje zbog mrsavosti su se probijale kroz kozu kao da hoce da izadju iz tog nezahvalnog tela, zbog tih lopatica koja su licila na dva pupoljka andjeoskih krila) polako se penjuci prema vrhu brda mu je ispricala svoju dogodovstinu. Zivela je sa druge strane mora.Bejase pasnjaka, seljaka, sunca i slane tople vode u kojoj je volela da se brcka, bejase devojcica koje su se igrale sa njom, bio je i jedan bik.I jednog dana, ljudi koji su se brinuli o njoj , i decaci koji su je timarli i hranili, i nebo koje je mazilo, i slana voda koja joj je prijala,,,svi kao po jednoj nebeskoj naredbi su poludeli,,,Ljudi su umesto alatki, motika, asova, budaka, uzeli neke neobicne bucne sprave koje su pljuvale plamen i smrt,devojcice , do tada bezbrizne, su pocele da se kriju u najmracnijim kutkovima, a decaci umesto da se loptaju pocese da se igraju ubilackih igara,,, cak i ona topla , slana, plava voda je ohladnela, posedela, ostarila,,, »Voda koja matori,,,umire,,,sedi,,,selo na brdu koje gori,,,razumes li ,,,morala sam da bezim iz te lude zemlje,,,usla sam u more i krenula,,, »
Adam joj nije poverovao,,,Krava koja je preplivala more ! Nemoguce. Pesnik na svoj nacin, izmislio je, sanjao , kravu letilicu, kravu begunicu od ludih ljudi , leteci preko mora, do ovog mirnog kalabrijskog sela,

Krilata je dobila politicki azil. Bar ja to tako prevodim i objasnjavam zasto bas njoj nisu nikad stavili omcu na vrat i nisu je poveli puteljakom koji vodi prema onoj supi iz cijeg odjaka se danu i noci dize jedan beli dim.
To je bila moja prababa , i ja sam ponosan. Hvala joj, tako sam saznao da pre ludih krava bese i ludih ljudi…I nesto mi kaze da ce se to uvek i vecno ponavljati,,,,red ludih krava, red blesavih ljudi,,,Do kraja sveta,,,a svet je za mene moje parce livade ,,,i Belka,,,
Pietro je dosao…sam, bez svojih kravica,,,,ne smesi se…i u ruci nosi jedan debeo , veoma debeo konopac,,,bojim se,,,strah me je,,,

COVEK PLACE NAD TELECOM GLAVOM

Nica, leto, avgust mozda, datum nije vazan.U tom gradu leto je uvek verna sezona, Nekiput, kao ovog dana,ona je topla, cak isuvise topla.Ipak, niko se ne zali. Zimi i leti nebo lize i mazi krovove ovog grada.na crvenim crepovima sise uspomene kratkih , prolaznih mrazova.uziva u lilihipu samo njemu pristupnom, slatkisu poprskanom polenom platana,,,Iznad grada blista nebo , korito plavog broda izgubljenih jedra . Izgubljenuih ? Ne uvek. Dolazeci sa zapada , od Antiba , dignu se nekiput beli, mutni plastovi, mali oblaci , perje rascupane guske . I onda, brod digne ponovo jedra i krene.Nebo pocne da se ljulja, krece na put, plovi niko ne zna gde,,,Ka Zapadu ? Nije logicno.Istoku ,,,Mozda .A jug nije uopste u pitanju. Samo pijanci i mornari to znaju : divlji vetar mistral dolazi, tu je, samo sto nije usao u ulicu.Uskoro, sat , dva kasnije, platani trga Garibaldi ce se ponovo pokloniti , lisce ce leteti , i leprsave suknje devojaka ce obradovati ostarele ljubavnike na terasama restorana,,,Tamo na obali, more ce se namrstiti, pobeliti, pobesniti.More nece vise biti uspavana, topla, slana voda. Postace hrpava povrsina gde se azur i nepostojeci sneg mesaju u neverovatnu kompoziciju , u bolnu sliku De Stala .A neupuceni u tajne neba , na trotoaru pogrbljeni pesaci, stare dame koje se zure sa punim zembiljima, i Marija, najstarija prostitutka grada, niko od njih ne zna da cita znake neba,,,,Svako ide svojim poslom,,,ljudi sa tasnama punim novca ili projektima o stvaranju para, gospodje sa prazilukom i krabama, ili Marija sa tasnicom gde izmedju prezervativa i kojekakvih krema spava jedna medalja svetog Kristobala , svi oni zure svom cilju,,,Poslovni ljudi na kratak, trezven rucak kod Vendome, domacice kucama , a Marija takodje kod Vendome, gde je kuhinja dobra, jeftina.i nikad se ne zna,,,Neko od ovih brzih , uglancanih, kao vezanih za te cudne kufercice, udavljenih masnama sa crtezima cveca, pejzaza Tahitija ili New Yorka, , bi mozda mogao da zapazi njeno telo tako lepo ocuvano posle cetrdeset godina sluzbe na trotoarima Nice.

Covek je zaustavio motocikl pred Vendomom. Naslonio ga je na banderu, skinuo kacigu, pogledao nebo.i jednu devojku koja mu se u prolazu osmehnula,,,On se zapita zasto.Pitanje setno , blesavo ustvari. Setno i gorko ? Pitao se da li ga je devojka zapazila pre nego sto je skinuo kacigu…Kosa mu je bela kao decembarski sneg. A mlade zene , zna se, nisu privucene sedim glavama. Curke. Blesavo pitanje ?U tom trenutku on se vise brinuo o odsustvu osmeha tog namrgodjenog neba, nego li o iznenadjujucem , stvarno neocekivanom pogledu te lepuskaste plavuse .
Zedan , gladan usao je u Vendome. Kao uvek, sala prepuna, bucna, zadimljena. Kelner ga odvede do stola gde je odavno imao svoje mesto,,“Hvala Pierre“, rece i zamoli da mu donese neke novine,,,
„Nema, u strajku su“,,,Jedan viski kao po obicaju?
„Vazi, ne treba gubiti obicaje“
Nema novina. Morace da slusa razgovore, pokusace da se iskljuci iz tog njemu nerazumljivom zargona kojim se sluze ljudi sa tahicanskim masnama, sa kufercicima koji kao pospani kucici dremaju pored njih. Zamisljace na sta lice njihove zene, Trpece te ljude koji umesto reci izgovaraju cifre, gledace ih kao sto se sa radoznaloscu posmatraju neke cudne , egzoticne zivotinje u zoloskom vrtu .I , kao utehu, pijuckajuci svoj mali viski, zahvalice bogu sto im nije brat. Sto nema nista zajednicko sa njima.
Ipak, treba se paziti,,Nikad se ne zna,,,,Pohlepa, zelja za novcem i uspehom su zarazni kao sifilis. A brat se moze naci i za susednim kafanskim stolom,,,Mozda pravi brat,,,Nas covek, onaj sa belom kosom, u nedostatku novina i sasvim iskljucen iz razgovora suseda koji umesto reci izgovaraju marke, dolare i evroe, poce da posmatra svoju blizu okolinu.Marija ( ridja ofarbana kosa, modra sminka oko buljavih ociju, cicana haljina svih mogucih boja) je narucila i sa dobrim apetitom nacela jednu paelu,,,Izmedju dve viljuske, bacala je zavodnicke poglede na mlade Tahicane.bez uspeha.Izmedju njihovih kancelarija , gde ih cekaju verne i za takve usluge besplatne sekretarice, i stanova, gde su supruge vec davno kupljene, konkurencija je nemoguca.Jadna Marija.

Brat je bio pred njim.Na dva metra,,,Sto do stola.Pedeseta godina, ista bela kosa, lice mlitavo.Oko usana , grimasa bola.Na celu, dve dugacke bore , tu kao oduvek urezane,,,Narucio je telecu glavu « sos gribis ».A kod Vendoma, vrhunski specijaltet, to je kao da narucis , ne znam, nisam znalac , sta ja znam , kao da narucis precd ulazak u raj u kantini Svetog Petra Neronova jajca na zaru,,,
Nas covek , lisen novina, oguglao, iskljucen iz razgovora poslovnih mladunaca, vec zasicen predjelom, je gledao svog suseda , svog brata mozda, kako je calabrcnuo dve kasike telece glave. Zatim je odgurnuo tanjir. Bacio salfetu na pod. I poceo da place,,,Strasna neka bolest ? Cir? Rak? Ljubavna patnja ? Ko zna sta. Marija je bila bolji posmatrac. U svakom slucaju bolji doktor dusa…Sve je videla. I suze na telecoj glavi, i nedostatak novina,,,Digla se, donela nasem junaku jedan prekjucerasnji broj Nice-Matin gde bese intervju sa njom, najstarijom prostitutkom grada. Zatim, zagrli, poljubi u vrat coveka koji se usudio da place nad telecom glavom i izvede ga napolje.
Mistral se smirio. Odleteo je u zemlju gde nikad nema suza, u zemlju gde se i nesrecnici, i bolesni smese telecim glavama…Mozda je tamo i Mariju i njenog pratioca odneo na tepihu satkanom od platanovih lisca…

Vladan Radoman

Roden u Novom Sadu. Objavljeni romani u Francuskoj: Greska, 1975, Zemlja u izgnastvu, 1982, Jaruga, 1984. (Nagrada Sainte-Beuve i nagrada Biguet Francuske akademije), Obespravljeni, 1986, Beogradske devojke me nikad nisu volele, 1991, (preveden i objavljen kod Galaksije Gutenberg), Harmonikasev osmeh, 1993. (preveden kod Stubova kulture), Ledeni svitac, 1995, (preveden kod Galaksije Gutenberg, dramatizovan i igran 2005. u Madlenijanumu – adaptacija Jovan Cirilov, rezija Tanja Mandic Rigonat, gluma Goran Jevtic), Plavo mistral, Siroce od mora, Ulica Bonaparta, 2000, Ima li seksualnog zivota posle smrti, 2003, Predajem se, 2003, (preveden kod Zepter Word book), Trojno pravilo, 2005.

Postovani, javljam vam se u vezi pomoci koju bi ste mozda mogli preko nekoga od nasih ljudi ili vasim licnim angazovanjem da mi ucinite.

Postovani, javljam vam se u vezi
pomoci koju bi ste mozda mogli preko nekoga od nasih ljudi ili vasim licnim angazovanjem da mi ucinite.
Naime imam recept za lek od srpskog lekara. Probllem je u tome sto leka u srbiji nema niti moze da ga bude ,jer lek nije registrovan u srbiji. Lek se zove Subutex(buprenorphine) jacne 8 mg. pakovanje vece od 28 tableta. U svajcarskoj taj lek kosta oko 150 Franaka.
Stoga ako je moguce da vi pitate u nekoj internacionalnoj apoteci recimo u Lozani Place St. Francois ili bilo kojoj drugoj internacionalnoj apoteci.
Znaci ako bi ste bili ljubazni da se raspitate da li ce vam prodati ovaj lek sa srpskim receptom, ja bih vam Poslao novac Western Unionom , na vase ime sto bi ste dobili istoga dana razume se, a vi bi ste mi kupili lek, sa receptom koji bih vam takodje poslao postom.
Lek bi ste mi mogli preko nekoga od nasih ljudi poslati ili autobusom kojih ima puno gde bih ja preuzeo od vozaca.
Ja zivim u Krusevcu .
Zovem se Dragi janic, i imam 48 godina.Moj telefon je +381 64 32 966 07
Unapred vam se zahvaljujem na pomoci..
Dragi
moj e mail je djanic123@sbb.co.yu

´Da ist alles gelogen´*Der Kriegseinsatz der Medien an der ´Heimatfront´-Sve je slagano…

´Da ist alles gelogen´*

Der Kriegseinsatz der Medien an der ´Heimatfront´


„Die Umstände haben mich gezwungen, jahrzehntelang fast nur vom Frieden zu reden. Nur unter der fortgesetzten Betonung des deutschen Friedenswillens und der Friedensabsichten war es möglich, dem deutschen Volk Stück für Stück die Freiheit zu erringen und ihm die Rüstung zu geben, die immer wieder für den nächsten Schritt als Voraussetzung notwendig war … Es war nunmehr notwendig, das deutsche Volk psychologisch allmählich umzustellen und ihm langsam klarzumachen, daß es Dinge gibt, die, wenn sie nicht mit friedlichen Mitteln durchgesetzt werden können, mit Mitteln der Gewalt durchgesetzt werden müssen. Dazu war es aber notwendig, nicht etwa nun die Gewalt als solche zu propagieren, sondern es war notwendig, dem deutschen Volk bestimmte außenpolitische Vorgänge so zu beleuchten, daß im Gehirn der breiten Masse des Volkes ganz allmählich die Überzeugung ausgelöst wurde: Wenn man das eben nicht im Guten abstellen kann, dann muß es mit Gewalt abgestellt werden.“

(Adolf Hitler vor der deutschen Presse, 10.11.1938)

Am Mittwoch, dem 24. März, begannen die NATO-Staaten ihren Angriffskrieg gegen Jugoslawien. An den Bombardements, denen eventuell ein Einsatz von Bodentruppen folgt, sind auch deutsche Truppen beteiligt. Dies ist der erste Kriegseinsatz der deutschen Armee seit 1945.

Neben den wirtschaftlichen und militärisch-technischen Voraussetzungen ist eine entsprechende öffentliche Moral, d. h. die Kriegsbereitschaft der Bevölkerung, zum Führen eines Krieges unabdingbar. Diese Bereitschaft herzustellen, ist Aufgabe der Massenmedien. Sie sind die Waffen der psychologischen Kriegsführung. Lügen und Halbwahrheiten dominieren die Berichterstattung, die mit der Realität unmittelbar überhaupt nicht in Verbindung steht, sondern allein der ideologischen Mobilmachung dient. Sind die Berichte ausnahmsweise wahr, dann nur, um die Glaubwürdigkeit der Medien insgesamt zu erhalten.

Die Aufgabe von Journalisten/-innen ist die Produktion von verkäuflichen Bildern und Texten, nicht die objektive Berichterstattung. Das Bedürfnis von Zuschauern/-innen bzw. Lesern/-innen nach Gewaltdarstellungen jeglicher Art wird durch Berichte über Massaker, Massenvergewaltigungen etc. befriedigt. Die verdrängten Schattenseiten der westlichen Gesellschaften werden nur am Feindbild wahrgenommen. Eine Funktion der von westlichen Journalisten/-innen erfundenen serbischen Konzentrationslagern (siehe unten) ist die Relativierung der NS-Verbrechen. Heute sind die historischen Verbrechen der deutschen Nation ihre Rechtfertigung für eine neue Expansionspolitik. Was „Menschenrechtsverletzungen“ sind, obliegt der Definitionsmacht des Stärkeren. Dadurch werden die universellen Menschenrechte zum bloßen Propagandainstrument des Westens degradiert. Durch das militärische Engagement der NATO wird die „humanitäre Katastrophe“ (G. Schröder, J. Fischer) erst geschaffen, und nicht verhindert.

Einseitigkeit prägte von Beginn der Krise in Jugoslawien die Berichterstattung. Wer angesichts der angeblichen „serbischen Greueltaten“ kritisch nachfragte und -recherchierte, sah sich enormen öffentlichem Druck ausgesetzt. Kritische Journalisten/-innen wurden als „proserbisch“ denunziert, ihre Beiträge nur selten gesendet bzw. gedruckt.

Das massenmediale Trommelfeuer führte dazu, daß das Feindbild Serbien von der gesamten deutschen Gesellschaft, einschließlich der pazifistischen Linken, übernommen wurde. Wie der deutsche Konsens über die Existenz der „Judenfrage“ notwendige Bedingung für deren nationalsozialistische „Endlösung“ war, ist der heutige Konsens über die serbische Hauptschuld am jugoslawischen Konflikt Bedingung für dessen militärische „Lösung“. Die Übernahme der Grundaussagen der NATO-Propaganda verhindert, daß sich eine breite Protestbewegung gegen diesen Krieg formiert. Wer den Krieg stoppen will, muß mit diesen Grundaussagen brechen und das Geschehen unvoreingenommen betrachten, d. h. Gerechtigkeit für Serbien zu fordern. Anhand von drei Beispielen veranschaulichen wir den verlogenen Charakter der antiserbischen Berichterstattung.

Lüge Nr. 1: Systematische Massenvergewaltigungen muslimischer Frauen

Im November 1992 erschien in der „Weltwoche“ ein Artikel Alexandra Stiglmayers mit dem Titel: „Demütigung als Waffe: In Bosnien-Herzegowina wird systematisch vergewaltigt …“ Diese Story wurde in der folgenden Zeit von allen größeren deutschen Zeitungen nachgedruckt. Um die Moral ihrer Kriegsgegner zu brechen, hielten die bosnischen Serben angeblich tausende muslimischer Frauen in speziellen Lagern gefangen, vergewaltigten diese dort und zwangen sie anschließend zum Gebären von „Tschetnik-Babys“. Der freie Journalist Martin Lettmayer, der sich zu dieser Zeit in Bosnien aufhielt, ging diesen Berichten nach. Erstes Ziel seiner Reise durch die Region war die Stadt Doboj. In der Turnhalle der örtlichen Schule war Stiglmayers Zeugin Besima angeblich mit 2000 anderen Frauen gefangengehalten und vergewaltigt wurden. In der „Zeit“ beschrieb Besima, die Turnhalle als dunkel, durch kleine Fenster dicht unter der Decke sei nur wenig Licht gedrungen. Lettmayer besuchte zusammen mit einem anderen Journalisten die Turnhalle: „Was uns sofort auffiel waren die mächtigen und großflächigen Fenster in den Hallenwänden.“ Anschließend prüfte er die Angaben der „taz“ (2.12.92). Diese berichtete unter Berufung auf Ragib Hadzic, dem Leiter des „Zentrums zur Erforschung der Kriegsverbrechen“, von einem Zwangsbordell im Hause des Serben Milan Kerkes im gleichen Ort. Kerkes‘ Haus liegt in einem muslimischen Viertel, und als die Journalisten es besichtigten und die Nachbarn/-innen befragten, erklärten diese unisono, das Haus sei nie ein solches Bordell gewesen. Wenig später hörte Lettmayer Gerüchte, die Petrovar-Klinik in Zagreb wäre mit vergewaltigten Frauen überbelegt, 18 Kinder würden täglich dort geboren. Als er in der Klinik eintraf, fand er viele Betten in der Entbindungsstation leer vor. Ein Arzt der Klinik berichtete von lediglich drei Frauen, die in den letzten sieben Monaten nach einer Vergewaltigung dort behandelt worden waren. Die „Süddeutsche Zeitung“ und das ZDF-Magazin „Mona Lisa“ berichteten von Aziza, die im Stadion von Manjaca vor den Augen von 1500 Menschen vergewaltigt worden sei. Lettmayer: „Ich war dort [in Manjaca] und habe vieles gesehen, nur kein Stadion.“ Resümee: „Vergewaltigungslager mit systematischem Empfängnis- und Gebärzwang als neue Kriegsstrategie der Serben gab es nicht.“
Die offensichtliche Widersprüchlichkeit der Berichte über die „Massenvergewaltigungen“ beeinträchtigten kaum ihre Glaubwürdigkeit. Spätere Richtigstellungen durch Journalisten/-innen wie Martin Lettmayer wurden nicht beachtet. Zu groß war und ist das voyeuristische Bedürfnis der deutschen Gesellschaft nach solchen Meldungen. Die mediale „Vergewaltigungskampagne“ trug schließlich wesentlich dazu bei, weite Teile der Grünen und der Frauenbewegung auf Kriegskurs zu bringen.

Lüge Nr. 2: Serbische Konzentrationslager

Am 17.8.92 erschien auf der Titelseite der „Time“** erstmalig das „Schlüsselbild des Krieges im früheren Jugoslawien“ (Mike Jeremy, Auslandsredakteur des britischen Senders ´ITN´).Es wurde in nahezu allen westlichen Zeitungen nachgedruckt und galt als Beweis für die Existenz serbischer Konzentrationslager zur planmäßigen Ausrottung der muslimischen Bevölkerungsgruppe in Bosnien. Erst im Dezember 1996, stellte sich heraus, daß das bekannteste Bild des Krieges eines Fälschung ist. Zu dieser Zeit arbeitete der Journalist Thomas Deichmann im Auftrag des Rechtsanwaltes von Dusko Tadic. Tadic war vor dem UN-Kriegsverbrechertribunal in Den Haag wegen Beteiligung an Morden und Vergewaltigungen im angeblichen KZ von Trnopolje angeklagt. Der Prozeß endete schließlich mit Freispruch. Der Hauptbelastungszeuge Dragan Opacic wurde der Falschaussage überführt – die Polizei von Sarajewo hatte ihn angestiftet. Deichmann begann, nachdem er darauf hingewiesen wurde, daß der Stacheldraht auf der den vermeintlichen Häftlingen zugewandten Seite des Zaunpfahls befestigt war, umfangreiche Recherchen zur Entstehung des Bildes. (Auf genau der anderen Seite, also außen, hätte er befestigt sein müssen wäre das Lager ein Gefangenenlager gewesen).

Um Gerüchten über die Existenz serbischer Kzs nachzugehen, reisten im Juli 1992 die Journalisten Ed Vulliamy („The Guardian“**), Penny Marshall („ITN“) und Ian Williams („Channel 4″*) durch Bosnien. Sie besuchten einige dieser Lager, und stellten fest, daß es sich bei ihnen um Flüchtlingslager handelte, in denen die im Zuge der Kampfhandlungen geflohene und vertriebene muslimische Zivilbevölkerung Schutz vor nationalistischen serbischen Banden gesucht hatte. Die Insassen der Lager waren zwar vom kriegsbedingten Hunger gezeichnet, Anzeichen für systematische Folter und Hinrichtungen fanden die Journalisten/-innen nicht. Letzte Station der Reise war das Lager Trnopolje nahe der Stadt Kozarac. Im dortigen Lager waren bis zu 7500 Menschen untergebracht. Das skandalöse Foto kam zustande, als das Reporterteam ein ans Flüchtlingslager angrenzendes Gelände betrat, auf welchem vormals Agrargüter verkauft wurden, und das zu diesem Zwecke mit einem Stacheldrahtzaun umgeben worden war. Vom Lagergelände näherten sich neugierige Flüchtlinge dem Zaun und wurden durch ihn hindurch interviewt, unter ihnen Fikret Alic, der auf dem „Schlüsselbild“ abgebildet ist. In seinem ersten Zeitungsbericht über die Reise („The Guardian“, 7.8.93) beschreibt Vulliamy das Lager auch korrekt als Flüchtlingslager. Er verliert kein Wort über den Zaun und gibt Gespräche mit Insassen wieder, die sagten, daß ihnen das Lager Schutz vor Übergriffen gewährte. Nachdem ihm jedoch die mögliche Wirkung der Fernsehbilder seiner Kollegen/-innen bewußt wurde, beschrieb er in seinem 1994 erschienenen Buch „Seasons in Hell“ Trnopolje als „… ein überfülltes Lagergelände, umgeben von einem Stacheldrahtzaun.“

Das „Schlüsselbild“ ist keine Fälschung, die durch nachträgliche Bildbearbeitung entstand. Der Einsatz solcher technischen Mittel war überflüssig in einer Atmosphäre, die geradezu nach solchen Bildern verlangte. Die Serben als Nazis der 90er Jahre – eine solche Darstellung bedient vorzüglich das deutsche Bedürfnis nach Relativierung der eigenen Geschichte. So erklärt sich auch die Ignoranz den historischen Fakten gegenüber, nachdem die Fälschung als solche erkannt wurde. Erica Fischer hierzu im „Freitag“ (7/97): „Immerhin hat das Foto die Welt wachgerüttelt und zur Schließung einiger Lager der sogenannten Serbischen Republik geführt. Dadurch wurden unzählige Menschenleben gerettet*** … Hat Penny Marshall behauptet, sie hätte außerhalb gestanden? Ich weiß es nicht, und es ist mir im Grunde genommen auch egal.“

Lüge Nr. 3: Das „Massaker von Racak“

Am 15. Januar diesen Jahres die erschreckende Meldung: Einheiten der jugoslawischen Armee hätten im Dorf Racak im Kosovo 44 Zivilisten ermordet. Der Chef der OSZE-Beobachtermission, William Walker, sprach wenige Stunden nach dem Fund der Leichen von einer „Hinrichtung von Zivilisten“ durch die serbische Polizei. Bald darauf war die westliche Presselandschaft voll mit großaufgemachten Meldungen über „Massaker“ und „Massenmord“.War das „Massaker“ überhaupt eins? OSZE-Beobachter waren von den Serben schon im Vorfeld über den Einsatz in Racak informiert worden. Sie hatten sich am 15. Januar den ganzen Tag über auf einem Hügel befunden, von dem aus sie das Dorf beobachten konnten. Als der Einsatz beendet war, fanden die OSZE-Beobachter nur einen Toten und fünf Verletzte. „Nichts deutete daraufhin, daß es noch weitere Tote gegeben haben könnte. Auch die Dorfbewohner informierten uns nicht darüber. Erst als wir am Vormittag des nächsten Tages abermals nach Racak kamen, haben wir weitere 44 Leichen entdeckt.“, so William Walker. Bei „nur“ zwölf der zum großen Teil männlichen Opfern konnte nach ersten Untersuchungen davon ausgegangen werden, daß sie an Ort und Stelle erschossen worden waren. Blutspuren und Reste von Gehirnmasse ließen darauf schließen, daß die Toten erst nachträglich nach Racak gebracht worden waren. Außerdem wunderte sich „Le Monde“****, warum in dem Hohlweg, in dem angeblich 23 Menschen ermordet worden sein sollten, so wenig Blut zu finden war. Gleich darauf fragte die „Welt“: „Waren die Toten von Racak im Kosovo Opfer eines Massakers der Serben- oder sind die Leichen Teil eines makabren Schaustücks der Untergrundarmee UCK geworden, um den Westen zum Eingreifen zu bewegen?“. Alle anderen großen Zeitungen wie die „Süddeutsche Zeitung“ oder die „Frankfurter Allgemeine“ verloren keinen Satz über die aufgekommenen Zweifel.

Bis heute ist der Obduktionsbefund des finnischen Ärzteteams nicht veröffentlicht. Und bis heute wird, entgegen der offensichtlichen Widersprüche und des Befundes weißrussischer und serbischer Gerichtsmediziner, immer noch behauptet, es hätte in Racak ein Massaker – und kein Medienspektakel – gegeben.


* Titel eines Artikels des freien Journalisten Martin Lettmayer, erschienen in Konkret 4/94. Darin beschreibt dieser seine Nachrecherche von kurz zuvor erschienenen Berichten über angebliche serbische Vergewaltigungslager.
** „Time“ und „The Guardian“ sind britische Zeitungen, „ITN“ und „Channel 4“ TV-Sender.
*** Durch die Schließung der Lager wurden deren muslimische Insassen wieder dem Terror der Banden preisgegeben, vor denen sie sich in die Lager geflüchtet hatten
**** „Le Monde“ ist eine französische Zeitung.

JAPS, 24. April 199

On the Serbian province of Kosovo and Metohija:

On the Serbian province of Kosovo and Metohija:

The message is ready to be sent with the following file or link attachments:
Shortcut to: http://www.youtube.com/watch?v=NAf5RUdnWY4&feature=related