Vladan Radoman
REKVIJEM
Mamu su odveli juce. Tata je vec odavno otisao, njega ustvari nikad nisam ni video. Uvek je na sluzbenom putu. Ima neko cudno zanimanje. Vodaju ga po celoj zemlji , od sela do salasa , pokazuju ga na kojekakvim sajmovima.a izmedju dva pojavljivljima na tim skupovima, iznajmljuju ga odgajivacima. Placaju ga da se pari! Ne bas njega, novac dobija Pietrov gazda, ali ipak.ponosan sam da je moj tata toliko cenjen. Ja licno sam stidljiv, ne volim guzve, jos manje zatvorene prostore , a o tucanju , u mojim godinama nema govora. Kasnije kad porastem ne bih zeleo da me pokazuju kao neku cudnu zverku. Ali onaj drugi deo tatinog zanata bi me zanimao. Znam o cemu pricam. Vise puta sam prisustvovao tim sablaznim radnjama. Pietro je dovodio u moju stalu, prvo Emu, posle Suzanu, posle jednu trecu koju nisam znao…obarao ih je u slamu, te zene su se kikotale, zatim on je legao na njih, koprcao se kao da ga je spopala ona bolest ludih krava, to je trajalo neko vreme sa uzdasima, cak i vristanjem i onda, odjednom smireni, veoma umorni, bi ostali lezeci i buljeci u plafon. Pitam se kako moj tata radi te stvari. Ne mogu da zamislim njegove ljubavnice u polozajima koje je zauzimala Ema ili Suzana, ili ona treca…I opet sam ponosan na mog tatu. Nijedna od tih dvonoznih krava nikada nije dala Pietru nijedan gros. A bas je obavljao, i savesno, obavljao svoj posao. A za to vreme , moj tata je zaradio milione..
Ovih zadnjih dana, se ne osecam u sigurnosti. Pietro, kao od uvek, me poji i hrani svako jutro, pere me, miluje, ali sto mi se ne svidja prekjuce je poceo da mi prica, da mi tepa , da mi pipa vrat , slabine i , krajnji bezobrazluk, butine. Djubre pedofilsko !
Nadam se da ste razumeli, ja nisam vase vrste. I uobrazeni mesozderi dvonosci vi ne mozete da shvatite da ja , sin Atile i Sarke, praunuk cuvene „Krilate“, ja mladunac koga na vasem jeziku zovete „tele“, vi nikad ne cete moci da razumete da ja znam vase reci, da su mi one potrebne kao trava pasnjaka , kao rosa koju ujutro lizem na pragu stale, kao moja drugarica Belka , sa kojom se igram na livadi, kojoj grickam usi, sa kojom cu kasnije, kad porastem, raditi iste cudesne stvari kao Pietro sa one tri dvonozne krave , ili moj tata sa pravim pravcatim kravama. I ja za to necu traziti ni dinar. Ni dolar, ni marku, ni liru , sarenu hartiju koja je u vrednosti u ovoj zemlji.
Rekoh „cuvena Krilata“…mama mi je pricala nasu porodicnu legendu.Da, da, da.i mi imamo legende, price, junacke pesme.Niste znali ? Naravno. Nase price i pesme se ne citaju u dnu vasih tanjira.Posle obroka ostaju samo masne mrlje, malo sosa kog se vi bojite, i nekoliko crvenih kapljica nase krvi.Dobro.rekoh « Krilata ».moja prababa.Pre mnogo punih meseci, je stigla ovde na obalu ostrva. Pricali su mi da je izasla iz mora , njena dlaka je blistala , iz gubice su izlazili pramenovi pattnje, usi su joj se zasiljili, i iznurena, zedna i gladna, mrsava, je pala na pesak. Na njenom, na nasem jeziku , molila je pomoc.Adam, Pietrov otac je nasao, pomilao, podigao, utesio, poveo na imanje na kome je radio. I usput, da je razonodi, je razgovarao sa njom. Adam je bio covek od starih, prastarih vrsta ljudi, od onih koji su znali da razgovaraju sa biljkama, sa zivotanjama, koji su razumevali recnik brze vode i prepoznavali sve migove neba, svako mrscenje stena.
Krilata, ( Adam je tako odmah nazvao zbog njenih plecki koje zbog mrsavosti su se probijale kroz kozu kao da hoce da izadju iz tog nezahvalnog tela, zbog tih lopatica koja su licila na dva pupoljka andjeoskih krila) polako se penjuci prema vrhu brda mu je ispricala svoju dogodovstinu. Zivela je sa druge strane mora.Bejase pasnjaka, seljaka, sunca i slane tople vode u kojoj je volela da se brcka, bejase devojcica koje su se igrale sa njom, bio je i jedan bik.I jednog dana, ljudi koji su se brinuli o njoj , i decaci koji su je timarli i hranili, i nebo koje je mazilo, i slana voda koja joj je prijala,,,svi kao po jednoj nebeskoj naredbi su poludeli,,,Ljudi su umesto alatki, motika, asova, budaka, uzeli neke neobicne bucne sprave koje su pljuvale plamen i smrt,devojcice , do tada bezbrizne, su pocele da se kriju u najmracnijim kutkovima, a decaci umesto da se loptaju pocese da se igraju ubilackih igara,,, cak i ona topla , slana, plava voda je ohladnela, posedela, ostarila,,, »Voda koja matori,,,umire,,,sedi,,,selo na brdu koje gori,,,razumes li ,,,morala sam da bezim iz te lude zemlje,,,usla sam u more i krenula,,, »
Adam joj nije poverovao,,,Krava koja je preplivala more ! Nemoguce. Pesnik na svoj nacin, izmislio je, sanjao , kravu letilicu, kravu begunicu od ludih ljudi , leteci preko mora, do ovog mirnog kalabrijskog sela,
Krilata je dobila politicki azil. Bar ja to tako prevodim i objasnjavam zasto bas njoj nisu nikad stavili omcu na vrat i nisu je poveli puteljakom koji vodi prema onoj supi iz cijeg odjaka se danu i noci dize jedan beli dim.
To je bila moja prababa , i ja sam ponosan. Hvala joj, tako sam saznao da pre ludih krava bese i ludih ljudi…I nesto mi kaze da ce se to uvek i vecno ponavljati,,,,red ludih krava, red blesavih ljudi,,,Do kraja sveta,,,a svet je za mene moje parce livade ,,,i Belka,,,
Pietro je dosao…sam, bez svojih kravica,,,,ne smesi se…i u ruci nosi jedan debeo , veoma debeo konopac,,,bojim se,,,strah me je,,,
COVEK PLACE NAD TELECOM GLAVOM
Nica, leto, avgust mozda, datum nije vazan.U tom gradu leto je uvek verna sezona, Nekiput, kao ovog dana,ona je topla, cak isuvise topla.Ipak, niko se ne zali. Zimi i leti nebo lize i mazi krovove ovog grada.na crvenim crepovima sise uspomene kratkih , prolaznih mrazova.uziva u lilihipu samo njemu pristupnom, slatkisu poprskanom polenom platana,,,Iznad grada blista nebo , korito plavog broda izgubljenih jedra . Izgubljenuih ? Ne uvek. Dolazeci sa zapada , od Antiba , dignu se nekiput beli, mutni plastovi, mali oblaci , perje rascupane guske . I onda, brod digne ponovo jedra i krene.Nebo pocne da se ljulja, krece na put, plovi niko ne zna gde,,,Ka Zapadu ? Nije logicno.Istoku ,,,Mozda .A jug nije uopste u pitanju. Samo pijanci i mornari to znaju : divlji vetar mistral dolazi, tu je, samo sto nije usao u ulicu.Uskoro, sat , dva kasnije, platani trga Garibaldi ce se ponovo pokloniti , lisce ce leteti , i leprsave suknje devojaka ce obradovati ostarele ljubavnike na terasama restorana,,,Tamo na obali, more ce se namrstiti, pobeliti, pobesniti.More nece vise biti uspavana, topla, slana voda. Postace hrpava povrsina gde se azur i nepostojeci sneg mesaju u neverovatnu kompoziciju , u bolnu sliku De Stala .A neupuceni u tajne neba , na trotoaru pogrbljeni pesaci, stare dame koje se zure sa punim zembiljima, i Marija, najstarija prostitutka grada, niko od njih ne zna da cita znake neba,,,,Svako ide svojim poslom,,,ljudi sa tasnama punim novca ili projektima o stvaranju para, gospodje sa prazilukom i krabama, ili Marija sa tasnicom gde izmedju prezervativa i kojekakvih krema spava jedna medalja svetog Kristobala , svi oni zure svom cilju,,,Poslovni ljudi na kratak, trezven rucak kod Vendome, domacice kucama , a Marija takodje kod Vendome, gde je kuhinja dobra, jeftina.i nikad se ne zna,,,Neko od ovih brzih , uglancanih, kao vezanih za te cudne kufercice, udavljenih masnama sa crtezima cveca, pejzaza Tahitija ili New Yorka, , bi mozda mogao da zapazi njeno telo tako lepo ocuvano posle cetrdeset godina sluzbe na trotoarima Nice.
Covek je zaustavio motocikl pred Vendomom. Naslonio ga je na banderu, skinuo kacigu, pogledao nebo.i jednu devojku koja mu se u prolazu osmehnula,,,On se zapita zasto.Pitanje setno , blesavo ustvari. Setno i gorko ? Pitao se da li ga je devojka zapazila pre nego sto je skinuo kacigu…Kosa mu je bela kao decembarski sneg. A mlade zene , zna se, nisu privucene sedim glavama. Curke. Blesavo pitanje ?U tom trenutku on se vise brinuo o odsustvu osmeha tog namrgodjenog neba, nego li o iznenadjujucem , stvarno neocekivanom pogledu te lepuskaste plavuse .
Zedan , gladan usao je u Vendome. Kao uvek, sala prepuna, bucna, zadimljena. Kelner ga odvede do stola gde je odavno imao svoje mesto,,“Hvala Pierre“, rece i zamoli da mu donese neke novine,,,
„Nema, u strajku su“,,,Jedan viski kao po obicaju?
„Vazi, ne treba gubiti obicaje“
Nema novina. Morace da slusa razgovore, pokusace da se iskljuci iz tog njemu nerazumljivom zargona kojim se sluze ljudi sa tahicanskim masnama, sa kufercicima koji kao pospani kucici dremaju pored njih. Zamisljace na sta lice njihove zene, Trpece te ljude koji umesto reci izgovaraju cifre, gledace ih kao sto se sa radoznaloscu posmatraju neke cudne , egzoticne zivotinje u zoloskom vrtu .I , kao utehu, pijuckajuci svoj mali viski, zahvalice bogu sto im nije brat. Sto nema nista zajednicko sa njima.
Ipak, treba se paziti,,Nikad se ne zna,,,,Pohlepa, zelja za novcem i uspehom su zarazni kao sifilis. A brat se moze naci i za susednim kafanskim stolom,,,Mozda pravi brat,,,Nas covek, onaj sa belom kosom, u nedostatku novina i sasvim iskljucen iz razgovora suseda koji umesto reci izgovaraju marke, dolare i evroe, poce da posmatra svoju blizu okolinu.Marija ( ridja ofarbana kosa, modra sminka oko buljavih ociju, cicana haljina svih mogucih boja) je narucila i sa dobrim apetitom nacela jednu paelu,,,Izmedju dve viljuske, bacala je zavodnicke poglede na mlade Tahicane.bez uspeha.Izmedju njihovih kancelarija , gde ih cekaju verne i za takve usluge besplatne sekretarice, i stanova, gde su supruge vec davno kupljene, konkurencija je nemoguca.Jadna Marija.
Brat je bio pred njim.Na dva metra,,,Sto do stola.Pedeseta godina, ista bela kosa, lice mlitavo.Oko usana , grimasa bola.Na celu, dve dugacke bore , tu kao oduvek urezane,,,Narucio je telecu glavu « sos gribis ».A kod Vendoma, vrhunski specijaltet, to je kao da narucis , ne znam, nisam znalac , sta ja znam , kao da narucis precd ulazak u raj u kantini Svetog Petra Neronova jajca na zaru,,,
Nas covek , lisen novina, oguglao, iskljucen iz razgovora poslovnih mladunaca, vec zasicen predjelom, je gledao svog suseda , svog brata mozda, kako je calabrcnuo dve kasike telece glave. Zatim je odgurnuo tanjir. Bacio salfetu na pod. I poceo da place,,,Strasna neka bolest ? Cir? Rak? Ljubavna patnja ? Ko zna sta. Marija je bila bolji posmatrac. U svakom slucaju bolji doktor dusa…Sve je videla. I suze na telecoj glavi, i nedostatak novina,,,Digla se, donela nasem junaku jedan prekjucerasnji broj Nice-Matin gde bese intervju sa njom, najstarijom prostitutkom grada. Zatim, zagrli, poljubi u vrat coveka koji se usudio da place nad telecom glavom i izvede ga napolje.
Mistral se smirio. Odleteo je u zemlju gde nikad nema suza, u zemlju gde se i nesrecnici, i bolesni smese telecim glavama…Mozda je tamo i Mariju i njenog pratioca odneo na tepihu satkanom od platanovih lisca…
Vladan Radoman
Roden u Novom Sadu. Objavljeni romani u Francuskoj: Greska, 1975, Zemlja u izgnastvu, 1982, Jaruga, 1984. (Nagrada Sainte-Beuve i nagrada Biguet Francuske akademije), Obespravljeni, 1986, Beogradske devojke me nikad nisu volele, 1991, (preveden i objavljen kod Galaksije Gutenberg), Harmonikasev osmeh, 1993. (preveden kod Stubova kulture), Ledeni svitac, 1995, (preveden kod Galaksije Gutenberg, dramatizovan i igran 2005. u Madlenijanumu – adaptacija Jovan Cirilov, rezija Tanja Mandic Rigonat, gluma Goran Jevtic), Plavo mistral, Siroce od mora, Ulica Bonaparta, 2000, Ima li seksualnog zivota posle smrti, 2003, Predajem se, 2003, (preveden kod Zepter Word book), Trojno pravilo, 2005.
Filed under: Literatura | Leave a comment »
Украс и један од симбола Мостара , велелепна, монументална и живописна Црква Свете Тројице била је један од највиших и најлепших православних храмова на Балкану .Oва величанствена богомоља, потпуно је срушена у грађанском рату 1992. године .
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 