Drugi deo – Šta raditi, dete mi je loš učenik? – Šta je to Legastenija! – nastavak I

Autor Dušan Nonković

Iz prošlog poglavlja proizilazi da je i slab učenik- legasteničar u stanju da postigne izuzetno visoke rezultate i to u svim disciplinama, kako u prirodnomatematičkim naukama tako čak i u litraturi i politici. Medju naj prominentnije legasteničare spadaju Ajnštajn, Čerčil, Kenedi, majka Nikole Tesle i mnoge druge ličnosti od svetskog glasa odnosno reputacije. Preko 60% nobelovaca su legasteničari.

I pored te činjenice nije svaki slab učenik automatski i legasteničar niti svaki legasteničar automatski predistiniran za genija. Ali da bi se pružila optimalna mogućnost razvoja deteta potrebno je posvetiti i posebnu pažnju deci sa posebnim potrebama, sa ciljem pronalaženja posebnih metoda učenja. Kao što to nije ništa na svetu nije apsoklutno isto, jednako, kao što to pšenica ne klija i ne raste istom tempom, tako je i razvoj i „rast“ osobina svakog deteta, različit, uslovljen istim zakonotistima zasnovanih na različitnosti. Da bi jedno humanitarno društvo omogućilo humanitarno školovanje i optimalne rezultate svojeg školovanja mor se pribeći takvim metodama koje polazi od individue sa različitim karakteristikama koje se ne uklapaju u prosek naših predrasuda. Kao što se može iz ovog, malo navedenog, lako naslutiti da ostaje na roditeljima da čine prve korake u pravom smeru i od humanističkog društva da zahtevaju promene u sistemu obrazovanja, prilagodjene potrebama i mogućnostima. Svaki učenik zaslužuje, naspram svojih sposobnosti i talenata, individualno, svakom pojedincu, prilagodjeno obrazovanje.

P rvi korak svakog roditelja trebao bi da bude posvećen pažljivom posmatranju svog deteta i njegovih reakcija i ponašanja u različitim okolnostima, odnosno uslova pod kojim se dete razvija. Još prije polaska u školu roditelji bi trebali bi da pokušaju sve kako bi ustanovio na kojima poljima njihovo dete pokazuje zainteresovanost odnosno pokazuje nadarenost. Ako se dovoljno posveti vremena i pažnje nebi smeli rezultati da izostanu. To je utoliko važno jer svako postiže bolje rezultate u onome što mu ide bolje od ruke. Pošto dolazi često do agresije zbog nametanja da uči nešto prema čemu ima prirodnu odbojnost ili u naj manju ruku pokazuje nestrpljivost potrebno je da dete u svakom slučaju bude pregledano od lekara kako bi se ustanovilo da li je u pitanju legastenija ili su u pitanju fiziološke promene odnosno bolest ili možda prirodna nadarenost koja dovodi često zbog potrebe za unapredjivanjem do dosade odnosno fustracije  deteta što se ogleda u problematičnim ponašanja koje često od jednog potencijalnog genija čini osobu koja završava tužno kao društveni problem.

Jedan od prvih koraka roditelja treba da bude posvećen kontaktu ka učiteljicom odnosno učiteljem svog deteta kako bi se uz konsultaciju izbegle predrasude, jednostrano zaključivanje. Po zajedničkom ubedjenju odlazi se specijalisti za utvrdjivanje i dobivanje potvrde o legasteniji na osnovu koje se u školi ne ocenjuju diktati odnosno pismeni radovi a po potrebi se odredjuju i dodatne mere. Pogotovo je važno da se zbog izuzetne nadarenosti, ne bi samo zato što je detetu priroda za uzvrat udelila, radi uravnoteženosti i neku „nesposobnost“ ili slabost takvom detetu ne bi, zbog nesavršenosti školskog sistema, bio uskraćen razvoj dotičnog deteta i mesto u društvu koje mu, i u interesu društve, pripada. Svet je u celini još udaljen od takvog humanističkog društva. U nekim državama se ozbiljno prilazi rešavanju tih problema koje sa sobom donosi legastenija. Koliko je to veliki problem koji ukazuje i baca senku na celokupno školstvo, čak i industrijsko razvijene države Nemačke, dokazuje njen relativno veliki broj nepismenih medju odraslima, medju kojima ima i takvih koji vrše komplikovane zadatke za koju je potrebna posebna inteligencija. Za sada je moguće naći doktore specijaliste obično u većim gradovima koji su specijalizovani za ustanovljavanje legastenije. Za Hamburg znam pouzdano da ima specijaliste koji su u stanju a i kompetentni da ustanove legasteniju. Dobro je znati da deca metropola poput Hamburga imaju te mogućnosti pa je tamo na roditeljima da te mogućnosti i koriste. Gde nema takvih specijalista treba svaki roditelj da dokaže svom detetu da mu je nepokolebljivi saveznik i beskompromisnoi prijatelj i da od uprave škole a i poslanika i odgovornih političara pa ako treba i ministarstva traže da odgovore na osnovno ljudsko pravo koje podrazumeva nesputavani razvoj svoje ličnosti a prije svega, pravo svakog deteteta na svoje bezbrižno detinjstvo i u skladu svojih sposobnosti obrazovanje. Kako je to već jednom Ajnštajn rekao; učenje ne bi trebalo da buda kisela obaveza već nešto što pričinjava zadovoljstvo svakom detetu!

I na kraju ovog poglavlja bih rekao da se u igri i kroz igru najbolje nauči!

Uskoro nastavak II

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: