Šta raditi, dete mi je loš učenik? – Šta je to Legastenija!

Autor Dušan Nonković

Možda će neko sa lakim podsmehom preći preko ovog naslova(teme) ali ta sigurno ne zna da u razvijenoj Nemačkoj ima oko 7 miliona analfabeta! Da dobro ste pročitali, svaki deseti nemac je po Nemačkoj državnoj televisiji (ZDF 37%), je nepismen ili ima velike poteškoće sa čitanjem i pisanjem. Problem je ozbiljno prihvaćen pa se ulažu veliki napori i novčana sredstva da se već i u poodmalim godinama pomogne svim naučnim i tehničkim sredstvima kako bi se kolko tolko opismenili da bi mogli učestvovati u društvenom i socijalnom životu i svakodnevnim poslovima bili aktivan deo društva u kojem žive i rade.

Prije nego što se posvetim argumentima šta da se radi, želim u prvom redu da podvučem šta da se ni u kojem slučaju ne radi!!! Tu spada u prvom redu, da se ni u kom slučaju nesme pasti u paniku, kažnjavati dete, bilo kojim merama a pogotovo fizičkim nasiljem, to mora da bude apsolutni tabu. Zagovornici batine, opravdavajući se da je batina izašla iz raja, moraju znati da batina nije nikoga učinila pametnijim ali zato glupljim! Svakom treba da je jasno da se sa dobrotom i ljubavi i strpljenjem može daleko više postići nego nasiljem, sa strpljenjem više nego sa bahatošću, pravdom više nego sa nepravdom!

Ako je dete loš učenik nije sigurno to zato što mu je to namera odnosno sobstvena volja za koju je potrebno samo malo pritiska, bahatosti ili čak fizičkog nasilja pa da bude sve u redu. Da je dete takvo kakvo je zavisi od njegovog prirodnog razvoja odnosno zrelost ili talenta jednom rečju rečeno,genotipa koje se sa bilo kakvim kažnjavanjem nemože na bolje promeniti. U prvim školskim godinama je razvoj unutrašnjih, za naše oko nevidljivih osobenosti, u jednom relativno ne sinkronizovanom stanju, da bi se u zrelosnoj fazi ujednačile i uravnotežile. To je jedan proces za kojeg se priroda pobrinula i tako predvidela da bi individue bile snabdevene različitošću kako bi specijus čovek mogao bolje reagovati na izazove evolucije odnosno, bio u stanju da se prilagodi nastalim promenama kako bi kao specius čovek na različite izazove evolucije bio u stanju da preživi odnosno obstane. To znači da se radi o jednom prirodnom procesu koji se samo sa poučnim strpljenjem može unaprediti, doprineti da od jednog problematičnog deteteta čak i jedan nobelovac postane. Da to nije izključeno potvrdjuje i činjenica da su mnogi nobelovaci bili problematični učenici odnosno legasteničari!

Šta je to legastenija?

Legastenija je takoreći slabost u čitanju i pisanju. Pošto je veoma uočljiva počev od prvog razretda pa do završetka puberteta odnosno postizanja zrelosti stoji takoreći zaključak na dlanu da se radi o normalnim fenomenima razvoja deteta a ne o nekoj glupavosti ili čak bolesti. Ta različita brzina rasta i razvoja unutrašnjih osobnosti nema nikakve veze sa glupavosti, naprotiv radi se o veoma inteligentnoj, ponekad u pojedinim osobinama iznad proseka nadarenoj deci koja u svom razvoju imaju izvesne „deficite“ po pitanju brzine sinhronizacije i prilagodjavanja u porastnoj fazi izvesnih relevantnih osobina koje bi trebalo da zadovolje školske normative zasnovane na selektivnim metodama a ne na optimalnim uslovima potrebnih za razvoj deteta. Te osobine rastu na naizmeničan način, jedna prestiže drugu da bi se u završnoj fazi zrelosti izjednačile odnosno uravnotežile. Kroz tu diferenciju u brzini porasta pojedinačnih osobina nastaju nesporazumi koji su obično prolaznog karaktera. Pošto je ta sinhronizacija uslovljena prirodnim procesima bilo bi poželjno da i školsko obrazovanje bude prilagodjeno normalnim potrebama jednog deteta koje diktiraju prirodni fenomeni razvoja. Opterećivati dete za stvari koje ne stoje u njegovoj moći odlučivanja je ne prihvatljiva metoda vaspitavanja koja vodi suprotnom od poželnog cila jer to doživljava, dete, kao nepravdu ili prihvata stim što sebe smatra nesposobnim i manje vrednim u odnosu na svoje vršnjake što vodi, obično, kompleksu manje vrednost i na kraju do gubljenja samopouzdanja pa i pada u duboku depresiju.

U nekim zemljama se taj fenomen uočio i naučno dokazao pa i ako nije do poslednjeg detalja proučen, prešlo se na primenu sasvim novih metoda i principa u celokupnom sistemu školovanja. Nemački školski sistem je uvideo fatalnost dosadašnjeg školskog sistema pa se prešlo na priznavanje i potvrdjivanje legastenije odnosno priznavanje lekarskih potvrda da je dotično dete legasteničar. Sa takvom potvrdom se oslobadjaju takva deca od pismenih zadataka pa se čak ni u gimnaziji ne ocenjuje u pravopisu odnosno diktatima. Da bi se dobio certifikat legasteničara potrebno je izvršiti lekarski pregled i dobiti potvrdu od lekara. Pri tim pregledima se vrši merenje brzine očnog vida i sluha kako bi se ustanovio razvojni stepen sinkronizacije tih čulni centara pa ako se ustanovi razlika u sinhronizaciji( preradjivannja čutog i videnog u moždanom centru za realizaciju jedinstvene slike) ta dva organa zbog prirodnog rasta odnosno razvoja, uz neke još dodatne testove, dobija se „privileg“legasteničara. Sa time bi bila odklonjena velika prepreka u razvoju deteta na putu ka normalnim razvoju deteteta pa i „nobelovoj nagradi“! Ovo školstvo kako danas funkcioniše ne samo da je kontraproduktivno svome cilju nego predstavlja i grobnicu mnogih potajnih, potencijalnih genija „Nobelovaca“. Pored toga sprečava nesmetani razvoj deteta na koje svako dete ovog sveta ima elementarno pravo. Za svaku je osudu neizbežni nuzprodukt takvog školstva koji navodi roditelje na pogrešno vaspitanje svoje dece. Znam da smo ne samo mi u Srbiji već i širom sveta još daleko od takvog vaspitanja koje nebi ukorenjavalo nepravdu i nasilje nad decom koja to naučeno neznanje, kao odrasli, kad postanu roditelji, prosledjuju dalje. Ipak mislim da smo u stanju učiniti više po pitanju legastenije i prekinuti sa tradicijom nasledjivanja nepravde. Budimo i oficijelno prva zemlja u svetu sa takvim programom koji svakom detetu omogućuje nesmetani razvoj gde je svakom detetu učenje predstavljalo radost a ne kiselu dužnost. Svet će to pozdraviti i biti zahvalan a deca neće gorčinom učiti i suze prolivati-na to imaju sva prava ovog sveta!

Pisac ovih redova bi ostao nepismen, analfabeta, kao što mu je to bila i majka, da nije bio slučajno siroče bez oca kojeg je izgubio u drugom svetskom ratu, pa su ga učitelji propuštali iz godine u godinu samo da bi nekako završio osnovnu školu i stim dobio pravo na učenje nekog zanata. To su bile velike ne potrebne drame! O tome će biti kasnije „govora“

U drugom delu: Šta raditi – koji su prvi koraci roditelja.

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: