Broj registrovani birača u dijaspori – osporava legitimnost izbora!

Broj registrovanih birača u dijaspori 37.172 koji je predstavljen od MZD kao uspeh u istinu predstavlja promašaj, dezaster koji otkriva svu nesposobnost odgovornih da ukljuše dijasporu u političke procese matice odnosno države Srbije. Po toj činjenici nema dileme pitanje je jedino dali se to radi iz ne sposobnosti ili iz zlih namera. Ako se uzme u obzir da u rasejanju živi preko tri miliona našeg sveta, od toga naj manje pola miliona bi imalo pravo na glasanje, onda se nemože, kao što to Ministarstvo Za Dijasporu Srbije čini, tu brojku od dobrih trideset i sedam hiljada, stavljati u svetlo uspeha navodeći prvo cifru od 10.000 dve hiljade i četvrte pa porast na 18.000 dabi sad skočila brojka na preko 37.000. Fakt je da je ta brojka u odnosu na pola miliona potencijalnih birača jedna bezznačajna veličina, katastrofalni dezaster kojem ima leka.

Država Srbija je dužna da svim svojim državljanima obezbedi iste šanse. Ograničavanjem brojem od sto prijavljenih ili opravdavanjem udaljenosti konzulata ne može se prihvatiti kao ozbiljan argument jer druge zemlje omogućavaju da njihov birač dobije priliku da glasa čak i na godišnjem odmoru ili ako je na lečenju u bolnici ili zbog druge vrste sprečenosti. Glasanje putem pisma je već odavno poznata metoda koja omogućava bolje integrisanje i bolje ucešće u političke procese. To nije privileg pojedinaca ili stranaka već je to osnovno ljudsko pravo koje nesme državljanima da se uskrati niti da se ograniči sa nekim tobožnjim argumentima. Koliko drži vladajuća hijerarhija do dijaspore, pokazuje i sličan način koji se primenjuje za izključivanje dijaspore iz prava na besplatne akcije putem ograničavanja po tom pitanju služeći se argumentima koje niko živ na svetu nemože da shvati odnosno razumeti. Fakt: Sve što se odlučuje bez suglsnosti dijaspore nema legitimaciju od velikog dela svoga naroda pa je prema tome ne legitimno a stim i ne važeće!

Dušan Nonković

Žalosno je ali istinito

Dusan Nonkovic (Glas Dijaspore), 13.01.2008, 13:14
Žalosno je ali istinito, takva su vremena došla, da i korektnost podleže zakonima tržista pa ima svoju cenu korektnosti koja zavisi od tržisnog zakona, gde cenu odredjuje ponuda i potražnja odnosno potreba pa ko plati više dobije više „korektnosti“ ili „istine“ koja mu je, iz ko zna kojih razloga, potrebna i poput koje će naj brže moći doci do svog cilja bez obzir na njenu stvarnu korektnost odnosno istinu!

Srbija je zemlja budućnosti – Princ Filip

Zorica Sentic
www.zorica.net
—– Original Message —–
From: pr@dvor.org.yu
To: subscribers
Sent: Sunday, January 13, 2008 9:47 AM
Subject: ILUSTROVANA POLITIKA – INTERVJU SA PRINCOM FILIPOM KARADJORDJEVICEM – SRBIJA JE ZEMLJA BUDUCNOSTI

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander

Ilustrovana politika 12.01.2008.
Intervju sa Princom Filipom Karađorđevićem

SRBIJA JE ZEMLJA BUDUĆNOSTI

Jedan od trojice sinova prestolonaslednika Aleksandra Drugog sve češće boravi u domovini svojih predaka koju oseća kao drugi dom. Pričao nam je o svojim iskustvima u traženju posla, radu u banci i planovima da se bavi turizmom, hranom i vinom, dodavši da Srbija tu pruža mnogo više mogućnosti nego Španija, gde mu žive majka, brat i polusestre, i Velika Britanija u kojoj je odrastao i završio škole

Srđan Jokanović

Snimio Željko Sinobad

Kada je počeo da dolazi u kraljevski kompleks dvorova na beogradskom Dedinju i da ga oseća kao svoj drugi dom 2001. godine, princ Filip Karađorđević je bio jedva punoletan. Tek je počeo da studira u Londonu i sa svojom braćom, prinčevima Aleksandrom i Petrom, dolazio je u Srbiju da se odmara, ali i da se uči obavezama od oca Aleksandra Drugog Karađorđevića i maćehe princeze Katarine. Otkrivao je svet humanitarnih akcija i sticao znanja – kako pomagati drugima.

Srpski jezik prilično razume, ali nije siguran kada treba da progovori na njemu. Kada asistent na snimanju pomene reč „kravata“, Filip je odmah dodiruje i namešta. Kada ćemo praviti intervju na srpskom?

– Pa, recimo, sledeće godine – prilično je uveren mladi princ kome je danas dvadeset pet godina (rođendan će proslaviti 15. januara). Iza njega je već i izvesno radno iskustvo, a sada planira da završi postdiplomske studije i onda krene u sopstveni biznis.

Prvi Božić je proslavio u Španiji, u gradu Sevilji, gde mu žive majka – brazilska princeza Marija da Glorija od Orleana i Bragance, očuh, brat Petar i dve polusestre – Sol (19) i Luna (17).

U neku ruku je bio i lep i tužan taj praznik jer sam tada poslednji put video dedu Dom Pedra koji je umro dva dana posle Božića. Imao je 94 godine. On je još u 91. godini jahao, plivao, bio aktivan, divan čovek koga su svi voleli, koji je imao puno prijatelja. Veliki čovek je bio i mnogo će mi nedostajati. Baka je umrla nekoliko godina ranije u 92. godini. Ne znam šta, ali osećam da se nešto promenilo u mom životu otkako je deda umro. Možda sam još više odrastao.

Previše političke korektnosti

Priča sa porodicom, šetnje, odmaranje, to je ono što Filip najviše voli da radi za Božić. Poklonima ne pridaje previše pažnje – „ jer naše okupljanje je najveći poklon koji možemo da dobijemo i damo drugima“.

Novu godinu je proveo sa prijateljima u Londonu.

– U noćnom klubu i bilo je lepo. To je uobičajen način.

Drugi Božić 7. januara je proveo u Beogradu i bilo mu je lepo, sa ocem i maćehom. Mnogo intimnije nego u Londonu gde, kaže, ta božićna i novogodišnja groznica počinje dva meseca pre samih praznika kićenjem celog grada i gde svi žure da kupuju, kupuju, kupuju…

– Nisam baš obožavalac te komercijalizacije Božića. To ne bi trebalo da bude mašina za pravljenje i trošenje para. Više volim tradicionalni značaj Božića.

A čestitke…

– Uh, ove godine ih je bilo možda tek nekolicina koje smo dobili poštom, uglavnom stižu putem elektronske pošte.

U Londonu su dobre šanse za svakog ko želi da radi, tvrdi princ Filip. Motivacija je bitan uslov da neko nađe dobar posao i da ga dobro radi, dodaje.

– Konkurencija je velika kao i u drugim gradovima. Otvoren je grad, volim ga. Cene su velike, ali je ekonomija jaka. Nekretnine su skupe, stanarina je velika, kao što verovatno znate. U poređenju sa Srbijom sve je mnogo skuplje. Koliko je neka zemlja skupa može da se uporedi po ceni kutije cigareta. U Londonu je sedam, osam evra a ovde… dva, tri?

Ipak, ima i nezaposlenih. Koji je njihov problem kad ne mogu da nađu posao?

– Britanija je vrlo otvorena zemlja za strance, ima mnogo imigranata, ali i ljudi sa desničarskim, nacionalističkim pogledima koji ne vole došljake, i zemlja je nekako podeljena po tom pitanju. Oni koji su protiv imigranata smatraju da im oni kradu posao i da ga rade za mnogo manje para nego što bi trebalo i da rade mnogo više nego što je normalno. Ja mislim da svako ima podjednake šanse i da ima posla za svakog. Čini mi se da je nezaposlenost sa četiri procenata manja nego u mnogim zemljama sveta. Svako ko hoće da preživi mora da bude aktivan, da se trudi da ima što bolje obrazovanje kako bi našao bolji posao.

Školski dani su Filipu tekli glatko, uvek je imao odlične ocene i kaže da je osnovna škola bila vrlo ozbiljna škola u kojoj su se izučavale prave nauke i radili pravi ispiti. U srednjoj se, kao i drugi, spremao za univerzitet.

– Odnos studenta sa profesorom zavisi od njegovog ponašanja, pretpostavljam – priča nam Filip u plavom salonu Kraljevskog dvora. – Kada sam ja krenuo u školu, profesori su još kažnjavali učenike zbog lošeg ponašanja tako što su ih terali da mnogo puta napišu istu rečenicu ili reč u svesku, na primer. Danas to više ne smeju da rade. Stvari su se promenile. Mislim da su danas stvari u svakom pogledu postale previše politički korektne, mekane. Na univerzitetu je sasvim drugačije. Odličan odnos sa profesorima od kojih svaki ima oko sedam do deset studenata svake godine, kojima je tutor i kome studenti uvek mogu da se obrate za savet i pomoć.

Nisam za bankarstvo

Posle studija, Filip je stekao prilično zanimljivo iskustvo u traženju posla, toliko da je čak postojala ideja da u Centru za razvoj karijere u Beogradu, čiji je osnivač njegov otac, Filip bude jedan od predavača i saradnika. To se nije desilo („laskava ponuda, ali ne smatram da sam kvalifikovan za tako nešto“). Mladi Karađorđević je, zato, stekao veliko životno iskustvo.

– Pre nekoliko godina sam završio studije na Juniversiti Koledž London i počeo da tražim posao. Potraga je trajala nekoliko meseci i dobio sam na kraju posao u banci. Imao sam desetak razgovora za posao. Za njih se ne možete pripremiti, morate biti ono što jeste. Ne znate unapred šta će da vas pitaju. Gledao sam oglase u novinama ali nisam na taj način probao već na osnovu preporuke prijatelja i porodica. Imao sam sreću jer sam do tada stekao mnogo dobrih kontakata.

Priznaje da se seća jednog razgovora za posao.

– U stvari, bilo je nekoliko razgovora u toj jednoj banci. Rekli su mi na kraju da nisam spreman za taj posao i dali par dobrih saveta. Mislili su da je bolje da se bavim nečim drugim, da bankarstvo nije za mene. Hteo sam da budem bankar, ali sam imao i druge ambicije i oni su se uhvatili za to. Objasnili su mi da moram sto posto da budem siguran da nešto želim da radim. Ipak, rekli su mi da bi voleli da radim neke druge poslove u njihovoj kompaniji pa zbog toga, i saveta koje su mi dali, uopšte se nisam osećao tužno ili loše. Nekoliko dana budeš neraspoložen, ali brzo prođe.

A onda je jednog dana prošao oba razgovora i par testova za posao u drugoj banci. Telefonom su mu javili radosnu vest.

Nikada nije, kaže, tražio posao predstavljajući se kao princ i govoreći ko su mu preci i rođaci.

– U početku teže izgovaraju prezime, ali posle par pokušaja ide glatko. Poneko pita odakle sam i ja im kažem iz Srbije. Retko ko zna po prezimenu odakle su mi preci. Što se porekla tiče, nikada ne govorim o tome, više volim da me ocene na osnovu onoga što sam ja i što znam. Ako neko sazna, u redu.

Godinu dana je radio u banci i onda je napustio posao i krenuo na postdiplomske studije. Sada hoće masters diplomu iz ugostiteljstva i turizma.

– Menadžment u hotelima, restoranima, hrana, vino, sasvim drugačije od bankarstva. Ono je bilo lepo iskustvo, ali se nisam osećao ispunjenim. Rekao sam sebi da moram da pronađem nešto št.o ću da volim i za šta ću biti zagrejan i ovo je to. Čim sam rekao prijateljima i porodici, podržali su me i rekli: „Bravo, to si ti Filipe, dobra odluka“.

Kroz godinu i po dana studiranja, Filip zamišlja sebe kao saradnika nekog lanca hotela, a potom, možda, i kao vlasnika svog posla u turizmu. Smatra da bi mogao da ga radi u Velikoj Britaniji, Španiji i Srbiji.

Otac ima poverenja u nas

– Ovde sam počeo da dolazim tek 2001. kada sam krenuo na fakultet i nisam imao mnogo vremena da budem češće u Srbiji i razmislim kakve su ovde mogućnosti. Mogućnost da budem ovde mi je otvorila nova vrata. Polako se navikavam na činjenicu da mi je ovde drugi dom. Ovde ima čak više mogućnosti za posao nego u Španiji. Očigledno se Srbija kreće u dobrom pravcu, video sam statistike i papire. Ima dobru budućnost.

Strancima bi Filip predstavljao Beograd kao mesto ogromnih mogućnosti, kao prestonicu života i zabave sa sjajnom tvrđavom, rekama, a u Srbiji bi potencirao odlične banje i dobre staze za skijanje na planinama. „Sve više čujem u Londonu da se ljudi raspituju o dolasku u Srbiju i Beograd“, objašnjava princ.

Možda zbog „Egzita“?

– To pomaže, naravno, ali ja lično ne bih želeo da ovu zemlju znaju po festivalima već po njenoj lepoti. I istoriji.

Filip zna o situaciji u Srbiji prilično, po svom priznanju. I kada ga neko u inostranstvu pita o tome, uvek, za početak kaže:„Komplikovano“. Saznaje o dešavanjima u zemlji preko Interneta, ali mnogo više od svog oca: „On je moj glavni izvor informacija“. Što se Kosova i Metohije tiče, zabrinut je za osnovna ljudska prava tamošnjih Srba i voleo bi, kaže, da se nađe dobro rešenje za sve ljude koji tamo žive.

– Siguran sam samo da bih želeo da tamo više ne bude problema.

Na pitanje sa kim iz porodice Karađorđević je najbliži, odgovara: „Sa braćom“. U redu, a osim njih?

– Ostatak porodice ne znam baš dobro, ali sve ih poštujem i prijatelj sam svima.

Braću viđa onoliko često koliko svima obaveze dozvoljavaju.

– Stariji brat Petar u Sevilji vodi svoju kompaju za grafički dizajn, a brat blizanac Aleks u Kaliforniji uči za masters diplomu iz marketinga. Čujem se sa svakim od njih jednom u desetak dana ili dve nedelje. Mi smo baš bliski, najbolji prijatelji jedan drugom , ali nismo od onih koji neprestano vise na telefonu. ■

Odnosi s javnošću
Kraljevski Dvor
Beograd 11040, Srbija
Tel: +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.kraljevina.org Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040, Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royalfamily.org

Amerika vrsi pritisak na Evropu kako bi upalila fitilj na Kosovu koji vodi do serijskih eksplozija u samoj Evropi

Dušan Nonković (Glas Dijaspore), 12.01.2008, 12:22
Ameriki je potreban rat da bi se rešila duga a politika zavadi pa vladaj, da bi stvorila uslove za rat. Pri tome joj je strategija, hvatati zmije tudjim rukama, naj pogodnija a umesto direktnih ratova paljenje fitilja na daljinu, kako nebi ništa osetila od toga, naj povoljnije. U ovom celokupnom pritisku na Evropu nije Kosovo primarni niti poslednji cilj. Cilj joj je razrušiti Evropu putem gradjanskih ratova odnosno da se Evropa razruši sama pa da je ponovo svojim kreditima veže za sebe a ujedno da se otresa prekomernog duga. Da bi Amerika funkcionisala potrebni su joj ratovi i to naj bolje gradjanski jer ove druge nemože dobiti poüto je Rusija jaka a i u raketnoj tehnologiji bolja i jača. Čak se i Iran, po pisanju dijaspora.wordpress.com/ naoružao ruskim raketama na koje Amerika nema odgovora. To je jedan razlog više da primeni strategiju gradjanskih ratova. To je ta stvar koju treba reći svetskoj javnosti a i Ameriki u brk. Ona jednostavno nemože da funkcioniže bez ratova. Oni su kao i davanje kredita neodvojivi deo njene strategije! Niko neka se ne zavarava, ako hoće da zavadi jednu stranu ulice sa drugom sigurno je u stanju pomoću novca koji joj stavljaju na razpoloženje diverzni lobiisto.