Zašto ćuti Srpska Pravoslavna Crkva po pitanju „konja i jahača“

Pregledajući stranicu Srpske Pravoslavne Crkve morao sam ići daleko u nazad, do marta meseca, da bi došao do saznanja da je crkva nesrazmerno, u odnosu na problem Kosova/Metohije i nepravdu koju nam taj takozvani civilizovani svet čini, malo posvetila pažnje da nekažem bila nema da bi mogla na internacionalnom planu, narode tih zemalja, upoznati sa istinom o dešavanjima na područjima Kosova/Metohija.

Ovaj okrugli stol, o kojem izveštava stranica Srpske Pravoslavne Crkve, je veoma važan dogadjaj ali i pored toga nepredstavlja više od lizanja sobstvene rane. Sa samim celivanjem rana nemože se“carstvo“ zadobiti niti održati. Ovim navodnim argumentima, „nemilosrdnog andjela“ treba malo konkretnije odgovoriti. Uništili su starosedeoce Amerike, takozvane indijance pa su stim izgubili svako moralno pravo da izigravaju neku tobožnju pravdu i da je vreme doslo da sa sebe skinu tu matiji lažnog apostola.

Uključivanje svojih vernika u dijaspori u procese širenja istine o Kosovu ostalo je narodima medju kojim živimo, skoro nezapaženo pa su tako mandate, da o nama i našoj sudbini odlučuju, dobijali oni koji nam ne žele ništa dobro. Obično se tu radi o sumljivim karakterima koji su spremni na sve samo da bi udovoljilji svojoj častoljubivosti, političkom i materijalnom prosperitetu. Oni koji su tu istinu o nama mogli naj efikasnije da sprovode u svet-to je naš narod koji živi širom celog sveta-bio je bez potrebne podrške kako od vlada, ministarstva tako, moram nažalost reći i od crkve. Ako izgubimo Kosovo onda smo ga izgubili, govori mi moj razum, zbog uljeza nemilosrdnog andjela koji se uspeo da se učini nevidljivim pa mi se čini i u samoj crkvi kako bi izključio narod srpskog rasejanja da odlučuje o sudbini kolevke našeg postojanja. Kako drugačije objasniti da se peticija protiv secesije Kosova od crkvene strane zanemaruje i da je nam strana crkva brža i aktivnija od Srpske Pravoslavne Crkve po pitanju peticije a i mnogim drugim aktivnostima.

Dušan Nonković