A od gastarbajtera tri milijarde dolara

Dušan Nonković, jedan od mnogih komentara u politici-online

To što treba činiti razliku izmedju zemlje (naroda) i onih koji njom vladaju samo je delimicno tačno jer one koji vladaju bira narod. Inače sa ostalim Vasim argumentima nemogu i pored dobre volje, pronaci neku realnu osnovu. Kako da se ljudi vraćaju kućama kad neko sa strane večito rastura gnjezdo iz kojeg su poleteli. Supa u koju se toliko sa strane pljuje nemože prijti. A što je to tako nije posledica rada ili nerada već je tome posledica to što jači od nas imaju ambicije poput nekadasnjih kolonijalnih gospodara a Srbija je kao i njeno Kosovo, po prirodnim bogatstvima, naj bogatija regija zapadne Evrope. Eto zato nam pljuje svako u supu. A kad se uzme u obzir i geostrateška važnost Srbije onda nije čudo što nam svako gazi gnjezdo kojeg su nasi predci, pukim slučajem, izgradili na sred puta koji povezuje Evropu i Aziju. Jedini spas za nas, zna se iz davnina, je sloga, birati na izborima ljude poput Putina i njegovanje dobrih odnosa sa dobronamernim jacim saveznicima.

Dušan Nonković

Werbeanzeigen

Komentar-Politika online

Dusan Nonkovic (dusan.nonkovic@gmx.de), 23.10.2007, 00:39
Hajde da uzmemo da su ovi ekonomski podatci tacni pa da su i za koji procenat bolji nego sto jesu, nebi bilo mesta ama bas nokakvom optimizmu. Posle privredne blokade i zlonamernog unistavanja Jugoslavenske tojest srpske privrede pa na kraju i bombardovanje industrijski postrojenja dovelo je srpsku privredu na nivo koji bi i slepac kad bi mu se noge odvezale mogao vise od pet puta da preskoci. Samo skidanje privredne blokade je faktor koji bi morao da omoguci da se visestruko vise postigne od postignutog. Pitanje svih pitanja nije pet ili deset i vise procenata vec je pravo pitanje zasto je Slovenija po standardu prestigla Portugal i neke druge evropske zemlje a zasto Srbija spada u naj siromasnije zemlje ne samo Evrope i pored toga sto je i veca i bogatija od Slovenije!? Da to nije postigla mozda na srpskoj grbaci!? E moj ministre Vi izgleda niste jos uvek shvatili da rep nemase kerom vec da je to obratno. Morati cete kad tad shvatiti da Srbija nije podobna zemlja da bilo kome bude kolonija pa ni Sloveniji! Sto prije to shvatite stima ce biti bolje i po vas i po narod! U ovoj Vasoj racunici nesto je trulo, smrdi do neba a vi govorite o nekim jorgovanima. Kako mozemo ocekivati da tesite probleme kad ih u sustini i nevidite. Ti vasi hvaljeni rezultati su vise povod za ostavku nego za hvalu a pogotovo naj manje za neko odlikovanje. Ti su Vas odlikovali zbog sebe a ne zbog vaseg naroda za kojeg je pravo cudo da pored ove goleme gorcine i bede jos uvek dise i da daje znakove zivota.

Promene koje sam dužan objasniti

Šta se to promenulo po pitanjima prezentacije Glasa Dijaspore!?

 

Posto vidim, u statistici Glasa Dijaspore (ovog bloga), da postoji podobar broj zainteresovanih čitalaca, smatram da sam dužan da objasnim neke promene.

Pošto smo ovaj blog, Gospodin Tihomir Popovic i ja, osnovalo sa ciljem da u prvom redu nadjemo odgovor na pitanje; dali su nam uopšte jedne ovakve novine potrebne koje bi se u prvom redu bavile dijaspori specifičnim pitanjima. Iz toga proizilazi, sasvim logično, da se ovde radi o provizoriju koji bi trebao da nam pomogne kako bi doneli pravilnu odluku po pitanju sledećeg koraka, naime osnivanja kvalitetnih novina pod čijim krovom bi se skupila garda prvoklasnih novinara koja bi u svojoj režiji a u interesu nas sviju u rasejanju,  vodili taj list. Taj list bi radio po pitanjima od opšteg društvenog interesa na osnovu honorara kojeg bi po svojoj sposobnosti trebali sami sebi da zarade.

 Ovom prilikom osećam potrebu da se posebno zahvalim Gospodinu Tihomiru Popovicu koji je uložio puno truda i umešnosti koko bi pokrenuli ovaj projekt.  Pošto Gospodin Popović nije u stanju da produzi zajednički poso, smatrao sam za potrebnim da se ovaj projekt odrzi pa sam preuzeo i njegov deo psla na sebe.                                             

Druga promena je  da nema više logotipova. Mišljenja sam da bi trebalo iz razloga izvesne neutralnosti da ih se, barem za sada, odreknemo. Kao što rekoh da se radi o provizornosti pa prema tome i celokupni kvalitet odgovara toj situaciji. Ovo je samo jedan pokušaj da pružim novinarima, kako u Srbiji tako i izvan nje, neku priliku da stave sami nesto na noge što bi bilo od zadovoljavajućeg kvaliteta a i u interesu dijaspore a na kraju i u interesu svoje lične materijalne egsistencije aktera.  Ko je zainteresovan za ovaj projekt može slobodno da mi se po tom pitanju obrati na moju internet adresu. Nezaboravite; svako je kovač svoje sreće a sreća je uz vredne i spremne za poneki eksperiment.

Dušan Nonković

Složna braća kuću grade a nesložna razgradjuju!

U društvu je i ručak sladji, zna svako, a da je i jeftiniji, nije baš toliko bitno!?

Da su grupna putovanja  željeznicom jeftinija isto je poznato svima ali da pojedinac može kao član grupe  i na drugim područjima uživati popust u cenama poput raznih vidova rabata, izgleda da nije baš toliko važno!?  Kako inače objasniti opstu nezainteresovanost po pitanju saradnje,  raspadanje mnogih klubova a da novi ne niču. Samo jednog da napomenem, nekad veliki srpski kulturni centar u Hamburgu nestao je bez traga. Pored saznanja da smo zajedno jači a kao što to željeznica pokazuje i profitabilniji izgleda da nam nije bas toliko bitno da saradjujemo i da se udružujemo. Pored toga što bi nam sloga, (jedinstvo kroz komuniciranje) doprinela da osvetlimo, nepravdom ukaljeni obraz  pa i pored toga što nam je svima jasno da u slogi leži snaga koja nam je toliko neobhodna kako iz  ličnih tako i interesa po pitanju Kosova i Metohije pa i cele države Srbije ostajemo zakopčani do grla pa često sa podignutom kragnom do obrva i nabijenim šeširom, svoje sujete, do nosa. Voleo bih da nije tako pa da me neko argumentativno demantuje i nacrta neku drugu perspektivu. Ali svakodnevne činjenice govore nepobitnu istinu!

Ovom prilikom bi da Vas podsetim na reči nemačkog teologa Ditera Bonhofa 1945. godine, prije nego što je bio ubijen u nacističkom koncentracionom logoru:

Došli su po Jevreje, ali ja nisam učinio ništa da ih zaštitim zato što nisam Jevrejin. Došli su po komuniste, i ja nisam reagovao zato što nisam komunista. Počeli su da hapse aktiviste sindikalnih organizacija, ali ja sam ćutao zato što nisam bio u njihovim redovima. Najzad, došli su da vode mene, i tada više nije ostao niko da istupi u moju odbranu!

Dušan Nonković

Anketa-pismo dijaspori

Postovani prijatelji, Gospodje i Gospodo,

obraćavam se sa molbom da ovu anketu pročitate i po sobstvenoj volji popunite. Ova anketa ima za cilj da nam putem komunikativne integracije omogući izražavanje svoje volje kako bi na kraju ovog procesa stajala snažna svetska krovna organizacija svih srba u rasejanju.

Čisto nemogu da shvatim, sta to govori protiv integracije nasih ljudi, rasejanih sirom sveta, u jednu krovnu organizaciju pa ko hoće u nju, neka udje a ko neće nemora! Nevidim ja tu nikakve štete!?

Možda anketa nije najefikasnija metoda za uklapanje našeg naroda u procese integracije i delovanja ali meni nije poznata bolja jer bez komunikacije, bez da se pita, nema integracije pa ni zajedničkog krova.

Anketa omogućava svakom pojedincu da bude deo jedne celine kojoj bi mogao izneti svoja gledanja, zahteve i predloge a krovna organizacija bi bila ta koja bi se pobrinula da se to sprovede u delo. Poznato je da smo zajedno jači pa bi i svaki pojedinac imao stim veće šanse da ostvari svoju inicijativu.

Mislim da bi trebalo podržati svaku dobronamernu inicijativu približavanja i skupljanja naseg naroda u krovnu organizaciju kako bi barem na taj način bili nekako bliži jedno drugome a stim i efikasniji.

Ako uzmemo u obzir i stavimo sebi pred oči da Jevrejsku krovnu organizaciju sačinjava nekoliko stotina hiljada članova pa da svakih pet hiljada biraju svog direktora…Pa i Centralni savet sinti-a i roma broji, koliko mi je to još u sećanju, oko sto hiljada pa centralni savet turaka broji još više, onda nemogu razumeti, blago rečeno, ovu zabrinutost da se osnuje krovna organizacija srba koja bi i funkcionisala. Funkcionisati može samo onda ako se svaki pojedinac pita i dobije osećaj da pripada celini koja ga uzima za ozbiljno i kojoj je njegovo misljenje važno. Samo ako se ljudi osecaju da su potrebni, ako se pitaju moze se očekivati saradnja. Po mom, razlog tome što do sada nije pošlo za rukom osnovati jedinstvenu krovnu organizaciju svih srba, koja i funkcionise, je bas to sto nemamo anketu koja bi joj udahnula život putem integrativne komunikacije.

Propušteno nije kasno nadoknaditi!

Meni je jasno da bez pitanja, nema odgovora a stim ni komunikacije a bez komunikacije nema ni krovne organizacije koja nam je u ovo vreme potrebnija nego što je to ikad bila. Zato Vas molim da ovu anketu(desno)popunite i dalje prosledite putem: dijaspora.wordpress.com/

Dusan Nonkovic

Saopštenje redakcije!

Sve što živi je neminovno podređeno promenama pa tako i naš Glas Dijaspore.

Pošto se nalazimo na samom početku, u fazi odredjivanja pravca, pronalaženja što efikasnijih metoda medjusobnih suraddjivanja sa ciljem da omogućimo komunikaciju na sto siroj i stabilnijoj bazi, molim Vas za Vasu aktivnu podrsku kao i za razumevanje ukoliko dodje do  radikalnih promena! Cilj ostaje isti, naime, priblizavanje i ujedinjavanje naseg naroda u jedinstvenu svetsku krovnu organizaciju pod čijim bi krovom bilo mesta za svakog dobronamernog čoveka. Trebalo bi sve da učinimo kako bi ova naša skromna zalaganja doprinela da se  za sledeće Vidovdanske Dane sazove  sabor na kojim bi se stvorili temelji  svetske krovne organizacije srba! U tom smislu će biti ponovo postavljena, nesto izmenjena, anketa  za osnivanje krovne organizacije.  Iz tih razloga Vas molim da prosledite Glas Dijaspore Vašim prijateljima.  ; dijaspora.wordpress.com/

Dusan Nonkovic

Istinita bajka – Božić 1966

Istinita bajka
Božić 1966

Mojoj Baki Katarini


11 decembar 2002. 01h17 Frans Inter
. Muzika me ledi i jeza se širi po mom telu. Jedan čaroban vetrić kao ovaj udaljeni glas koji mi je nekada davno obećavao lepu sudbinu. Okrećem broj. Tražim podatke o CD-u. Jedan nežni glasić, nazvan Romana, odgovara na moje čekanje. Ali, na moje iznenađenje, Romana me pita da li bih želela da pričam o Božiću, tek tako, na Frans Interu. Zbunjena, najpre želim da odbijem… ali ona insistira. « Ne znam zašto, ali sigurna sam da biste to veoma lepo učinili:, kaže ona. Prihvatam. Ne umem da kažem ne. Iako i suštini čekam na to od… od kada, zapravo? Jedan znak sa neba ili jedan odgovor na pitanje bačeno u očaj tišine u kojoj sam zatočena. Zato što je ovo što ću vam sada ispričati jedna istinita priča.

Jedan Božić u mom selu, tamo, u Jugoslaviji. Sada treba reći – u Srbiji. Ali ne previše glasno. To još uvek nije najpoželjnije. Pst! To je južno od Beograda na dvadeset kilometara od makedonske granice. Oni koji su prolazili Jugoslavijom idući u Grčku, takođe su prošli kroz moje selo. Njegovo ime? Levosoje.

Svake nedelje koja prethodi Božiću, dva putujuća trgovca, truckajući se na leđima magarca na blatnjavim putevima, silazila su u selo. Nastanjivali su se kod seljaka. Na svakoga je dolazio red. Moja baka je često tu misiju milosrdno prihvatala. Oh, u suštini, to nije bilo tako teško – sa onom spontanošću svojstvenom ženama Mediterana koje stavljaju sve folklore, sve jezike i sve vere u isti bakrač gostoprimstva.

Procenite sami: narukvica, ogrlica, broš, olovke, sveska… Šta još znam? To je bio takođe njihov način da plate prenoćište i hranu, i jedini način da kažu baki hvala. Zvali su je Baba.

Darežljivost i odlična babina kuhinja bili su nadaleko poznati i priznati. Ali oni su birali Babu kao gostioničarku koja je bila najpoznatija po pričama koje je pričala uveče, pred spavanje.Pričali su da je bila najbolja pripovedačica u prečniku od 500 km. Kakve su to bile neobjavljene priče!

Dan uoči Božića, dakle, 6. januara tamo, deda je išao da potraži slamu u ambaru. Ispraznio bi kuhinju, koja je obično bila i trpezarija, i složio bi sto i stolice u podrum. Ostavljao bi samo peć na drva. Zatim bi priuštio sebi zadovoljstvo da postavi prostirku od slame u obliku kruga, po podu, usred kuhinje. Bio je ponosan na svoj tepih i ponavljao neprekidno « : »Videli ste kako je to lepa slama… ona koja ne bode! » Posle ponavljanja te iste rečenice onoliko koliko je želeo, i sve glasnije da bi ga baka čula, uputio bi joj osmeh i vragolasto namignuo. U to vreme nisam baš najbolje razumela zašto. Sada mislim da znam zašto su toliko voleli slamu i zašto su isticali da ne bode. Moja baka nije imala plave oči, ali sam često slušala dedu kako je govorio: « Imaš lepe oči, znaš ». A moja baka je odgovarala: Znam, znam. Ali nikad se neće dovoljno znati. » I moj deda se smeškao.

Zatim bi deda iskopao jednu rupu od oko 15 cm prečnika u jednom uglu kuhinje. Pod nije bio popločan, već zemljani. Rupa je bila za Igru oraha, posle obroka. Baka je pripremala obrok od ranog jutra.

Pasulj, pita, lisnato testo, jaja, sir i praziluk, riba, čokoladni kolači i, najzad, čuveni hleb sa novčićem. Ah, taj hleb !Blagosloveni hleb koji bi glava kuće lomio pre nego što bi podelio po jedno parče svakom članu porodice, prisutnom ili odsutnom, posle čega bi se baka prekrstila i pomolila za prisutne, odsutne i siromašne. Ona ili onaj koji bi pronašao novčić, morao bi da kupi so, i na taj način bi kupio zagarantovanu sreću za tu godinu. Ne sećam se da sam dobila taj novčić. Ali baka me je uveravala : »Mali Isus ima mnogo čarobnih načina da bi te učinio srećnom, i to cele godine. Najveća sreća je zdravlje, osmeh, a on ti je to dao. Ostalo je lako. Dovoljno je da zamisliš. »

Tako je rođen moj prijatelj Amizeni, dečačić izašao iz moje mašte, a zatim heroina nazvana Vremia, i još neki, ali sve to, ako ćemo iskreno, to su laži koje pričam sama sebi, kao što se kaže, priče izmišljene zbog dužine dana za tastaturom jednog kompjutera. Obavezna modernizacija.

Postojao je takođe i jedan prazan tanjir za slučaj da neko iznenada pristigne. Zvali smo ga « tanjir za sirotinju». Usred prostirke su bila postavljena sva jela. Posle ceremonije dodeljivanja hleba, dolazio je tanjir za Dobrog Boga. Baka bi uzimala jedan prazan tanjir i u njega stavljala po malo od svega: od pite, nekoliko oraha, ribe, pasulja, i parče kolača. Napunila bi tanjir. Slano i slatko pomešano, gotovo nejestivo! Nosila bi tanjir napolje, na terasu. Govorila bi: To je za Dobrog Boga. »razumela sam mnogo kasnije da se Dobri bog ponekad pretvarao u mačke jer bi sutradan tanjir bio prazan.
Posle obroka, svako se naoružavao svojim paketom oraha. Bitka je mogla da počne! Onaj koji bi ubacio svoj orah u rupu, stavljao bi u svoj džep ostale orahe.To je nalik na igru klikerima, kod nas. Zatim je baka pričala priče cele večeri, a deka bi brinuo o peći na drva.

Babine priče uvek su imale u sebi jaku pouku. Priča iz 1966 ostala je zauvek urezana u sećanje male srpske imigrantkinje, bez sumnje zato što je to bio poslednji put da sam slavila Badnje veče 6. januara, i isto tako poslednji put sa svojom bakom. Jer, narednih godina slavila sam Badnje veče 24. decembra i 6. januara. Ali nisam primala poklone dva puta. Stigla sam u Francusku kada sam imala trinaest godina. Nisam znala ni reč francuskog jezika…

Na kraju priče, baka mi je rekla:
Vidiš, Zorice, moj poklon nije onaj koji ti smatraš poklonom. To nije najlepši. Cipele će uskoro biti premalene za tebe, suknjica će biti poput džepne maramice kad odrasteš, narukvicu možeš da izgubiš, ogrlicu će ti jednog dana ukrasti, a broš će ti dosaditi. Priče koje sam ti pričala biće uvek u tebi, u tvom srcu i tvojoj glavi. Jednog dana, kad na tebe dođe red, ti ćeš ih pričati svojoj deci i unučićima.

A ako večeras nešto poželiš, moći ćeš da pričaš o svom božiću celom svetu. Jednog dana, neki nežni glasić tražiće da mu pričaš o ovom svom Božiću. »

Reci, Romana, poznaješ li moju baku?
Gde si je srela ?

 

Sentić Zorica
St Raphaël 2002
pisano jedne noći 11/12/2002.
za božić na France Inter 24/12/2002. emisija Macha Branger

ako ste pročitali hvala… ja pišem da sam čitana…

www.zorica.net