Dali je majka Nikole Tesle bila Nepismena imidža radi ili zato što je bila legasteničar

Dali je majka Nikole Tesle bila Nepismena imidža radi ili zato što je bila legasteničar

Videoizveštaj o Nikoli Tesli je odličan ali ipak se ne bi složio stim što se tiče
sumnje u to da je majka Nikole Tesle bila u stvari pismena a nepismenom se proglašasvala samo da bi se stvorio mit da Tesla dolazi iz obične seljačke familije a da u stvari, kako autor objašnjava, nije bila nepismena već pismena što zaključuje iz činjenice da dolazi iz visekoobrazovane familije. Samo to, zato što dolazi iz prosvećene familije da ne može biti nepismena ne može biti nikako argument za njenu pismenost ili nepismenost-Setimo se samo Obrenovića koji je bio nepismen, drugi su mu čitali pisma, svako po jedan red zasebno da niko sem njega ne bi znao celu sadržinu pisma odnosno o čemu je reč a važio je za jednog od najuspešnijih diplomata tadašnjeg sveta-Verovatno se tu radi o legasteniji. Legastenija je urodjena nesposobnost čitanja i pisama, ujedno i veoma visoko inteligentnih osoba! To bi trebalo, posebno učiteliji da znaju da nepismenost, legastenija, nema kauzalne veze sa inteligencijom! Danas je poznato da je preko šezdeset posto nobelovaca patilo od legastenije a najpoznatiji su bili Ajnštajn, ili od
političara, Čerčil, Kenedi itd. Po mojem skromnom shvatanju Nikola Tesla je
od svoje nepismene majke nasledio tu sposobnost fototehničkog pamćenja.
Pošto se i to već zna da kod legasteničara nastaje problem oko pisanja zbog
izvesne disharmonije izmedju čutog i vidjenog, pri preradi i sinhronizaciji slika sa čitanim i čutim moglo bi se prihvatiti mišljenje da je fototehničko pamcenje neki nizprodukt legastenije, štaka, tehnika sa kojom se nedostatak sposobnosti u pisanju i čitanju poštapa pamćenjem slika. Na taj zaključak pogotovo navodi to da je Majka Nikole Tesle bila izuzetno talentovani rukotvorac pogotovo što se tiče tkanja gde je snaga slika od posebnog uticaja. Sve govori u tom pravcu da je mati Nikole Tesle bila legasteničar što pokazuju i iskustva da su obično oni koji slabo pišu i čitaju za uzvrat obično nadareni maštom, ručnom radu umetnosti kao i u raznoraznim zanatima pa i tamo gde im poprilično pomaže sposobnost razmišljanja slikama kao i njihovog prenošenja u realnost.
Vizuelno vidjenje slika je drugačije kod legasteničara nego kao što je to uobičajen slučaj sa tako reći normalnim osobama odnosno decom u razvoju. Moždanom centru za prijem i obradu fotografije dolazi vidjena fotografija drugačije nego što je to uobičajeno pa ih
ne preradjuje moždani centar tako kako je to obično slučaj već ogledalu suprotno odnosno tom naopako. Svi smo mi radili eksperiment u školi sa fotografskom kutijom gde sveća stoji naopako, kod legasteničara ne stoji tako već uspravno odnosno normalno što otežava prenošenje slova onakva kakva su u uobičajenih osoba vidjena. Legasteničar se prepoznaje po tome što kao dete piše recimo broj jedan obratno, ne tako da mu je nos okrenut na levo već je okrenut na desno a to, legasteničar, tako piše i sedmicu da je zastavica na deskoj strani crte a ne na levoj a to se dešava i kod slova pa je kod takve dece opšta mometnja u onome što vide i onome što se od njih traži da vide. To ih sve više primorava da pamte i razmišljaju slikama zadržanih u sećanju nego napisanim hiroglifama sa kojima imaju problema da ih razumeju. To više podseća da je Nikola Tesla tu takozvanu “poziitivnu anomaliju” ili fenomen ili nazovimo genijalnost što se tiče fotografskog pamćenja i razmišljanje fotografijama nasledio od majke što mu je i omogućilo da bude genije od izuzetnih dostignuća.
DN

OCENE SU PREVAZIDJENE PEDAGOŠKE METODE ŠKOLSKOG OBRAZOVANJA – SPUTAVAJU RAZVOJ LIČNOSTI – UMESTO NAPREDKU VODE KA ANOMALIJAMA I SPUTAVANJU POSTIZANJA OPTIMALNIH REZULTATA – TREBA IH ŠTO PRIJE SKINUTI I ODSTRANITI IZ ŠKOLSKOG SISTEMA OBRAZOVANJA

Ocene su najveća glupost u sistemu obrazovanja jer sputavaju prirodan i nesmetani razvoj čoveka, bez kojeg nema optimalnih rezultata,  služeći nastavnicima i profesorima samo kao paravan iza kojeg skrivaju svoju nesposobnost kao i svoju pedagošku nemoć, neznanje da nauče učenike i bez drakonskih kažnjavanja ocenama. Svaka kazna je kontraproduktivna jer ne podstiče nadahnuće niti inspiraciju bez koje nema posebnih rezultata a bez njih opet svako društvo stagnira a o konkurentnosti na medjunarodnom tržištu da i ne govorimo-Empirijski je dokazano da se najbolje uči kroz igru-Ajnštajn je jednom prilikom napisao ; učenje nebi smelo da bude kisela dužnost, ocene vode baš tome-Tu je Ajnštan i te kako u pravu. Ako jedan profesor nije u stanju motivisati svoje učenike da postižu dobre rezultate i bez ocena onda se nalazi na pogrešnom radnom mestu. Ali kako da to bude drugačije kad nam je ceo školski sistem zasnovan na pogrešnim principima pa i etičkim normama koje se zasnivaju na principima nehumanosti! Bliži se kraj školske godine. Lošim ocenama će se zakucati krstovi smtri ponekoj još ni neprocvetaloj mladosti. Nekima će se zaustaviti daljni razvoj a neki će na popravne ispite. Zadovoljiće se poneka sueta ponekog profesora koji je lošim ocenama zadovoljio svoju sujetu i svoje komplekse promašenog života. Nijedan od tih primera nije društveno progresivan već naprotiv štetan po celokupnu zajednicu. Ne zadovoljava niti jednu elementarnu potrebu savremenog društva. Neki će morati i na popravni ispit. Stim će im biti ukinut potreban odmor da bi bili za iduću školsku godinu svežiji za postizanje boljih rezultata. To je najbolji način za postizanje kisele dužnosti a ne za postizanje visokog stepena stimulacije bez kojeg nema ni visokog stepena u razvoju društva odnosno naše državne zajednice a kako već reče ni sposobnih inovacija sa kojim bi bili mogli biti uspešni na medjunarodnoj pijaci odnosno berzi i kojekakvim tezgama medjunarodnog tržišta. Dok industrijsko razvijene zemlje ulažu u stimulaciju i pronalaženje izuzetnih nadarenosti specifičnih individui da sa radosti obradjuju predvidjenu materiju naši odgovorni za obrazovanje i kulturu ulažu u masovnosputavanje putem rigorozno loših ocena. U nemačkoj gde živim već decenijama pratim njihov sistem školstva. I dok se ovde diskutuje o ukidanju ocena kao sretstvo disciplinovanja poneki naš profesor će posegnuti za lošom ocenom i ne samo zagorčiti mlad život, zadovoljiti neku svoju fiksnu ide već će i zajednici učiniti „magareću uslugu“

PS: Za mene je celokupno školovanje bila skoro nepodnošljiva tortura. Na popravnim ispitima isto nisam bio bolji niti sam za vreme raspusta išta naučio, to i nije bilo moguće jer sam bio legasteničar-Nastavnici su me jednostavno propuštali sa obrazloženjem da dečko nije glup ali i iz sažaljevanja …pošto mi je otac poginuo pa su govorili da je možda to posledica tome što sam tako loš učenik-Iz toga se da zaključiti da bi ja po na osnovu ovog školskog sistema Srbije ostao analfabeta. To vam pišem samo zato da bi uvideli da ocene nisu odlučujući faktor šta će i kakav će ko čovek postati -Izuzetni rezultati se postižu izuzetnim novim metodama a ne idući utabanim stazama- Tako se ne odkrivaju novi putevi a stim se ne stvaraju ni inovacije koje su za uspešnu medjunarodnu konkurenciju neminovne! Na kraju bih hteo da podsetim, da sam svake godine išao na popravni ispit koje sam samo zato sa uspehom polagao jer je kolegijum većinskim delom profesora to tako hteo jer sam bio bez oca ratno siroče. A i jedanput sam ponavlja. Pa i to na kraju da napomenem da sam samoinicijativno osnovao Glas Dijaspore koji i danas uredjujem-Često sam se pitao gde su oni odlikaši iz mojeg vremena tužnog ali njih nije nigde bilo pa sam onda ja od muke osnovao ovaj Glas Dijaspore-Uz to mogu reći da sam bio asistent , drugi čovek u selekciji krmnog bilja tada najvećoj selekcijskoj stanici Nemačke a danas i najveće na svetu i još samo to da napomenem da sam zbog postignutih rezultata u humanitarnoj pomoćo domovima i školama za vreme privredne blokade bio naknadno odlikovan visokim državnim odlikovanje Jugoslavije.  Svega toga nebi bilo da sam živio u današnjem školskim ili bio učenik neke današnje škole u Beogradu ili drugde u srbiji-Vreme je da se profesori odreknu fetišizma prema ocenama kako bi se potom potom ocene i podpuno ukinule da bi obrazovanje usmerili ka posebnim naklonjenostima deteta i unapredjivali to u njemu što mu pričinjava zadovoljstvo! Na kraju školske godine bi trebala da stoji neoficielna preporuka bez ikakvih ocena!

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore internet prezentacija srpske dijaspore od oko sedamstotinahiljada poseta.

Urednik Glasa Dijaspore, Dusan Nonkovic vernim citaocima GD

Poštovani i dragi čitaoci Glasa Dijaspore, Došlo je vreme da Vam se svima srdačno zahvalim na Vašoj vernosti GD bez koje Gls Dijaspore nebi postigao ovako zadovoljavajuću posećenost koja ohrabruje ali i obavezuje da još predanije radim za ovaj Vas i moj sajt. Glas Dijaspore je, zahvaljujući Vama, našao svoje stabilno i zadovoljavajuće mesto na lestvici internet medija. Polako prerastamo u veliku familiju što me čini posebno srecnim. Na Vama je da proširimo i uvećamo našu familiju prosledjivanjem Glasa Dijaspore, http://dijaspora.wordpress.com a na meni je da uložim još nesto više truda da bi GD bio još efikasniji, bolji, interesantniji i da omogućim kao i do sada da svako ko je zainteresovan da dodje i do reci u Glasu Dijaspore. Poseban razlog mojeg obraćanja Vama je to što u poslednje vrema broj poseta iz dana u dan obara svoje rekorde predhodnog dana.

Još jednom, hvala na saradnji sa nadom da će mo i dalje ostati na okupu!

Vas Dušan Nonković-Osnivač i urednik Glasa Dijaspore

ŠTA JE UZROK LEGASTENIJI – SLABOSTI U ČITANJU I PISANJU

Nauka nije te uzroke u potpunosti razotkrila. Toliko se zna da je za to u velikoj meri odgovorna naklonjenost iz naslednih odnosno ganetskih razloga. Izmedju jednoćelijskih bliznaca i dvoćelijskih bliznace postoji signafikantna razlika. Kod jednoćelijskih blizanaca je 68% verovatnoće da će obadva bliznaca biti legasteničari( Umanjene sposobnosti čitanja i pisanja pa i računanja-dislekcija) dok kod dvoćelijskih blizanaca samo 38%. Taj statistički rezultat nebi trebalo da vodi u paniku ili zabrinutost. Legasteničar svetskog glasa, koji je svoj problem legastenije uspeo da reši do te mere da je danas internacionalno priznat akademik koji je pored uspešnog vajara postao i direktor koledza, pored toga je razvijo izuzetnu sposobnost brzog čitanj-za sat knjigu-,na pitanje moderatora televizijske emisije; to znači da su poneki legasteničari postali nobelovci i pored toga što su imali legasteniju, odgovorio je ; ne, oni su postali nobelovci baš zato što su bili legasteničari. Ako se uzme u obzir da su legasteničari veoma poznate ličnosti sveta, poput Rokvelera, D Ajzenhauera, Jon F. kanedija, Robert Kenedija, Vinston Čerčila, A. Ajnštajna, Čarls Darvina, Tomas T. Edisona, Hans Kristijan Andersen-a, Valt Disni-poznat po mnogim crtanim filmovima, samo da neke navedem i naglasim da je više od šezdeset procenata nobelovaca javno priznalo da su legasteničari pa ako se uzme u obzir ta činjenica,može se doći samo do jednog zaključka po pitanju školski sistema koji baziraju na selekciji kroz nagradjivanje i na raznoraznem stipendijeama naj boljih učenika i to već u prvim razradima, da je današnji školski sistem ne samo ne human, kontraproduktivan već i besprimerno nazadan. U odnosu na realne potrebe predstavlja “kameno” doba nauke.

Dušan Nonković

Legastenija i “humanitarni fond”

Humanitarni fond Privrednik – Stipendija za darovite i uspešne učenike

May 17, 2008 · Filed under Конкурси

Pravo učešća imaju učenici čija je prosečna ocena najmanje 4,80 i studenti čija je prosečna ocena najmanje 9,00 kao i učenici i studenti koji su do sada osvojili nagrade na saveznim i internacionalnim takmičenjima.

Uz prijavu (popunjen Prijavni list i Upitnik) je potrebno priložiti:
• Dokumenta o uspehu u dve zadnje školske godine (tekuću i prethodnu godinu), diplome i eventualna priznanja tokom školovanja i takmičenja.
• Potvrdu o materijalnom stanju domaćinstva (primanja roditelja izdržavaoca u protekloj godini: maj 2007 – maj 2008., potvrda iz katastra o imovini-nekretninama, informacija o eventualnom dobijanju druge stipendije).
• Izvod iz matične knjige rođenih.

Kandidati polažu testove. Prednost pri izboru imaju kandidati slabijeg materijalnog stanja.

Konkurs je otvoren od 6. maja do 27. juna 2008. godine.

Odluka o prijemu doneće se saglasno Pravilniku Humanitarnog fonda “Privrednik”, u roku od 90 dana.

Testiranje će se obaviti 30. juna i 02. jula 2008. godine u Gimnaziji «Jovan Jovanović Zmaj».

Usmeni intervjui će se održati 7., 8. i 9. jula 2008. godine u ulici Nikole Pašića 6/II.

Prijave dostaviti na adresu:
HUMANITARNI FOND “PRIVREDNIK”
Zlatne grede 7
21000 Novi Sad

kontkt: fond1897-1993@neobee.netOva e-mail adresa je zaštićena od spam botova, morate imati uključen Javascript da bi je videli

1 Response so far »

Humanitarni fond privrednika – stipendije za darovite i uspešne učenike uslovljene visokim ocenama, stavio sebe u aut po pitanju humanosti!?

Selekcija putem visokih ocena nije samo ne human akt već je i kontraproduktivana cilju davaoca stipendije.

Više od 60% NOBELOVACA bili su legasteničari (problematični učenici sa slabostću u čitanju i pisanju, pogledaj u google ili enciklopediju pod “legasteni”) Evo samo nekoliko primera onih koji su javno za sebe rekli da su lgasteničari; Čerčil, Kenedi, Albert Ajnštajn… Ovu selekciju, putem stipendija, ne opravdava ništa na svetu!!! Ako je neko nadaren da nauči i ponovi naučeno tkivo možda je dalje od genialnosti nego poneki ko je opterećen slabim pisanjem i čitanjem odnosno ko je slab učenik. U prirodi je tako da se jedna izuzetno visoka sposobnost razvija na račun drugih sposobnosti. Prosečno visoke ocene donose visoko obrazovane stručnjake na prosečnom nivou ali su i pored toga samo prosečni. Za genijalnost su merodavni drugi faktori a ne visoke prosečne ocene. Nemože se zastarelim metodama doći do savremenih potreba jednog društva odnosno države!!!

Dušan Nonković

Šta raditi,detemi je slab ušenik – šta je to legastenija!? – kako prepoznati da mi je dete naklonjeno legasteniji!? – nastavak II

Legastenija, drugim rečima slabost u čitanju i pisanju, kako sam to već ranije rekao, nema nikakve veze sa nedostatkom inteligencije deteteta i veoma je pogrečno slabost u čitanju i pisanju a i u drugim naučnim disciplinama da se dovodi u vezu sa ne inteligentnosti ili čak glupavosti. Još je veća greška rešavati taj “problem” Nekim disciplinarskim kaznama odnosno nasiljem. Isto tako nebi smeo taj fenomen da vodi do razočarenja i tmurnosti roditelja konfrontiranih sa legastenijom svoga deteta, naprotiv, to treba da shvate za izazov zbog kojeg se vredi boriti i svo svoje strpljenje mobilizovati kako bi se svom detetu pomoglo stim što bi se jedna “slabost” kompenzovla pronalaženjem nadarenosti pa možda čak i genijalnosti na drugim područjima od onih uobičajenih koja mogu biti surova po razvoj deteteta i to samo zato što to takvo školstvo to nalaže svojim propisima. Na tom području mora ministarstvo prosvete još mnogo da uradi. Koliko ja to vidim, još se nije ni probudilo da bi po tom pitanju nešto uradilo.

Koji su to prvi znaci, odnosno simptomi po kojima bi se moglo prepoznati dali je dete legasteničar.

Jedan od prvih signala koji bi nagoveštavali taj pravac je mrzovolja deteta da se bakće pisanjem što je logično jer kako da mu nebude nešto mrzovoljno što mu već u podsvesti signslizuje da taj zadatak nemože ispuniti zato što potrebni mehanizmi još nisu u tolikoj meri razviti. Kao što to niti jednoj majci ne smeta što kod jednog deteta duže traje dok promeni boju očiji ili kose kao i to što jednom detetu raste brže kosa nego drugom isto tako neb smelo da smeta ako jedno dete prije ili kasnije progovori ili prohoda kao i ako jedno prije ili kasnije prepozna simbole potrebne za pisanje i čitanje. Sledeći signal je obično to da to dete piše broj jedan i broj sedam obratno onako kako bi se ti brojevi videli u ogledalu. Nos jedinice ili zastava sedmice nije na levoj strani stupca brojke već na desnoj. To su signali koji nagoveštavaju da bi se možda moglo raditi o legasteniji. Koliko su ti procesi razvoja uslovljeni prirodnim razvojem deteta treba pažljivo posmatrati ne samo zbod toga što se iza toga možda krije neki genije već zato što je svaki roditelj obavezan da pruži to svojem detetu a društvo je obavezno da pruži sve mogućnosti kako bi se stvorili optimalni uslovi!

Autor, Dušan Nonković

PS: Dalje pisanje na tu temu će biti ovisno od zainteresovanosti čitaoca!

Drugi deo – Šta raditi, dete mi je loš učenik? – Šta je to Legastenija! – nastavak I

Autor Dušan Nonković

Iz prošlog poglavlja proizilazi da je i slab učenik- legasteničar u stanju da postigne izuzetno visoke rezultate i to u svim disciplinama, kako u prirodnomatematičkim naukama tako čak i u litraturi i politici. Medju naj prominentnije legasteničare spadaju Ajnštajn, Čerčil i mnoge druge ličnosti od svetskog glasa odnosno reputacije.

I pored te činjenice nije svaki slab učenik automatski i legasteničar niti svaki legasteničar automatski predistiniran za genija. Ali da bi se pružila optimalna mogućnost razvoja deteta potrebno je posvetiti posebnu pažnju sa ciljem pronalaženja posebnih metoda učenja. Kao što to ništa na svetu nije apsoklutno isto, jednako, kao što to pšenica ne klija i ne raste istom tempom, tako je i razvoj i “rast” osobina svakog deteta različit, uslovljen istim zakonotistima zasnovanih na različitnosti. Da bi jedno humanitarno društvo omogućilo humanitarno školovanje i optimalne rezultate svojeg školovanja mor se pribići metodama koje polazi od individue sa različitim karakteristikama. Kao što se može iz ovo malo navedenog lako naslutiti da ostaje na roditeljima da čine prve korake u pravom smeru a od humanističkog društva da zahteva promene u sistemu obrazovanja.

P rvi korak svakog roditelja trebao bi da bude posvećen pažljivom posmatranju ponašanja, reakcije deteta kao i okolini odnosno uslovima pod kojim se dete razvija. Još prije polaska u školu trebali bi roditelji ili roditelj da pokuša sve kako bi ustanovio na kojima poljima dete pokazuje zainteresovanost odnosno pokazuje nadarenost. Ako se dovoljno posveti vremena i pažnje nebi smeli rezultati da izostanu. To je u toliko važno jer svako postiže bolje rezultate u onome što mu ide bolje od ruke. Pošto dolazi često do agresije ili u naj manju ruku nestrpljivosti deteta potrebno je da dete u svakom slučaju bude pregleda od lekara kako bi se ustanovilo dali su u pitanju fiziološke promene odnosno bolest ili možda prirodna nadarenost koja dovodi često zbog nedovoljne potrebe za unapredjavanjem do dosade odnosno fustracije  deteta što se ogleda u problematičnim ponašanja koje često od jednog potencijalnog genija čini osobu koja završava tužno kao društveni problem. Jedan od prvih koraka roditelja treba da bude kontakt ka učiteljici odnosno učiteljem svog deteta kako bi se uz konsultaciju izbegla jednostranost zaključivanja. Po zajedničkom saznanju odlazi se specijalisti za utvrdjivanje i dobivanje potvrde o legasteniji na osnovu koje se u školi ne ocenjuju diktati odnosno pismeni radovi a po potrebi se odredjuju i dodatne mere. Pogotovo je važno da se zbog izuzetne nadarenosti, samo zato što je detetu priroda za uzvrat udelila, radi uravnoteženosti, neku “nesposobnost” ili slabost da takvom detetu nebi zbog nepromišljenosti školskog sistema, bio uskraćen razvoj i mesto u društvu koje mu i u interesu društve pripada. Svet je u celini još udaljen od takvog humanističkog društva. U nekim državama se ozbiljno prilazi rešavanju problema koje donosi sa sobom legastenija. Koliko je to veliki problem koji ukazuje i baca senku na celokupno školstvo, čak i industrijsko razvijene države Nemačke, dokazuje njen relativno veliki broj nepismenih medju odraslima, medju kojima ima i takvih koji vrše komplikovane zadatke za koju je potrebna posebna inteligencija. Za sada je moguće naći doktore specijaliste obično u većim gradovima. Za Hamburg znam pouzdano da ima specijaliste koji su u stanju a i kompetentni da ustanove legasteniju. Dobro je znati da deca metropola poput Hamburga imaju te mogućnosti pa je tamo na roditeljima da te mogućnosti i koriste. Gde nema takvih specijalista treba svaki roditelj da dokaže svom detetu da mu je ne pokolebljivi saveznik i beskompromisnoi prijatelj i da od uprave škole a i poslanika i odgovornih političara pa ako treba i ministarstva traže da odgovore na osnovno ljudsko pravo koje podrazumeva nesputavani razvoj svoje ličnosti a prije svega, pravo svakog deteteta na svoje bezbrižno detinjstvo. Kako je to već jednom Ajnštajn rekao; učenje nebi trebalo da buda kisela obaveza već nešto što pričinjava zadovoljstvo svakom detetu!

Uskoro nastavak II

Šta raditi, dete mi je loš učenik? – Šta je to Legastenija!

Autor Dušan Nonković

Prije nego što se posvetim argumentima šta da se radi, želim u prvom redu da podvučem šta da se ni u kojem slučaju ne radi!!! Tu spada u prvom redu, da se ni u kom slučaju nesme pasti u paniku, kažnjavati dete, bilo kojim merama a pogotovo fizičkim nasiljem, to mora da bude apsolutni tabu. Zagovornici batine, opravdavajući se da je batina izašla iz raja, moraju znati da batina nije nikoga učinila pametnijim ali zato glupljim! Svakom treba da je jasno da se sa dobrotom i ljubavi i strpljenjem može daleko više postići nego nasiljem, sa strpljenjem više nego sa bahatošću, pravdom više nego sa nepravdom!

Ako je dete loš učenik nije sigurno to zato što mu je to namera odnosno sobstvena volja za koju je potrebno samo malo pritiska, bahatosti ili čak fizičkog nasilja pa da bude sve u redu. Da je dete takvo kakvo je zavisi od njegovog prirodnog razvoja odnosno zrelost ili talenta jednom rečju rečeno,genotipa koje se sa bilo kakvim kažnjavanjem nemože na bolje promeniti. U prvim školskim godinama je razvoj unutrašnjih, za naše oko nevidljivih osobenosti, u jednom relativno ne sinkronizovanom stanju, da bi se u zrelosnoj fazi ujednačile i uravnotežile. To je jedan proces za kojeg se priroda pobrinula i tako predvidela da bi individue bile snabdevene različitošću kako bi specijus čovek mogao bolje reagovati na izazove evolucije odnosno, bio u stanju da se prilagodi nastalim promenama kako bi kao specius čovek na različite izazove evolucije bio u stanju da preživi odnosno obstane. To znači da se radi o jednom prirodnom procesu koji se samo sa poučnim strpljenjem može unaprediti, doprineti da od jednog problematičnog deteteta čak i jedan nobelovac postane. Da to nije izključeno potvrdjuje i činjenica da su mnogi nobelovaci bili problematični učenici odnosno legasteničari!

Šta je to legastenija?

Legastenija je takoreći slabost u čitanju i pisanju. Pošto je veoma uočljiva počev od prvog razretda pa do završetka puberteta odnosno postizanja zrelosti stoji takoreći zaključak na dlanu da se radi o normalnim fenomenima razvoja deteta a ne o nekoj glupavosti ili čak bolesti. Ta različita brzina rasta i razvoja unutrašnjih osobnosti nema nikakve veze sa glupavosti, naprotiv radi se o veoma inteligentnoj, ponekad u pojedinim osobinama iznad proseka nadarenoj deci koja u svom razvoju imaju izvesne “deficite” po pitanju brzine sinhronizacije i prilagodjavanja u porastnoj fazi izvesnih relevantnih osobina koje bi trebalo da zadovolje školske normative zasnovane na selektivnim metodama a ne na optimalnim uslovima potrebnih za razvoj deteta. Te osobine rastu na naizmeničan način, jedna prestiže drugu da bi se u završnoj fazi zrelosti izjednačile odnosno uravnotežile. Kroz tu diferenciju u brzini porasta pojedinačnih osobina nastaju nesporazumi koji su obično prolaznog karaktera. Pošto je ta sinhronizacija uslovljena prirodnim procesima bilo bi poželjno da i školsko obrazovanje bude prilagodjeno normalnim potrebama jednog deteta koje diktiraju prirodni fenomeni razvoja. Opterećivati dete za stvari koje ne stoje u njegovoj moći odlučivanja je ne prihvatljiva metoda vaspitavanja koja vodi suprotnom od poželnog cila jer to doživljava, dete, kao nepravdu ili prihvata stim što sebe smatra nesposobnim i manje vrednim u odnosu na svoje vršnjake što vodi, obično, kompleksu manje vrednost i na kraju do gubljenja samopouzdanja pa i pada u duboku depresiju.

U nekim zemljama se taj fenomen uočio i naučno dokazao pa i ako nije do poslednjeg detalja proučen, prešlo se na primenu sasvim novih metoda i principa u celokupnom sistemu školovanja. Nemački školski sistem je uvideo fatalnost dosadašnjeg školskog sistema pa se prešlo na priznavanje i potvrdjivanje legastenije odnosno priznavanje lekarskih potvrda da je dotično dete legasteničar. Sa takvom potvrdom se oslobadjaju takva deca od pismenih zadataka pa se čak ni u gimnaziji ne ocenjuje u pravopisu odnosno diktatima. Da bi se dobio certifikat legasteničara potrebno je izvršiti lekarski pregled i dobiti potvrdu od lekara. Pri tim pregledima se vrši merenje brzine očnog vida i sluha kako bi se ustanovio razvojni stepen sinkronizacije tih čulni centara pa ako se ustanovi razlika u sinhronizaciji( preradjivannja čutog i videnog u moždanom centru za realizaciju jedinstvene slike) ta dva organa zbog prirodnog rasta odnosno razvoja, uz neke još dodatne testove, dobija se “privileg”legasteničara. Sa time bi bila odklonjena velika prepreka u razvoju deteta na putu ka normalnim razvoju deteteta pa i “nobelovoj nagradi”! Ovo školstvo kako danas funkcioniše ne samo da je kontraproduktivno svome cilju nego predstavlja i grobnicu mnogih potajnih, potencijalnih genija “Nobelovaca”. Pored toga sprečava nesmetani razvoj deteta na koje svako dete ovog sveta ima elementarno pravo. Za svaku je osudu neizbežni nuzprodukt takvog školstva koji navodi roditelje na pogrešno vaspitanje svoje dece. Znam da smo ne samo mi u Srbiji već i širom sveta još daleko od takvog vaspitanja koje nebi ukorenjavalo nepravdu i nasilje nad decom koja to naučeno neznanje, kao odrasli, kad postanu roditelji, prosledjuju dalje. Ipak mislim da smo u stanju učiniti više po pitanju legastenije i prekinuti sa tradicijom nasledjivanja nepravde. Budimo i oficijelno prva zemlja u svetu sa takvim programom koji svakom detetu omogućuje nesmetani razvoj gde je svakom detetu učenje predstavljalo radost a ne kiselu dužnost. Svet će to pozdraviti i biti zahvalan a deca neće gorčinom učiti i suze prolivati-na to imaju sva prava ovog sveta!

Pisac ovih redova bi ostao nepismen, analfabeta, kao što mu je to bila i majka, da nije bio slučajno siroče bez oca kojeg je izgubio u drugom svetskom ratu, pa su ga učitelji propuštali iz godine u godinu samo da bi nekako završio osnovnu školu i stim dobio pravo na učenje nekog zanata. To su bile velike ne potrebne drame! O tome će biti kasnije “govora”

U drugom delu: Šta raditi – koji su prvi koraci roditelja.