LUBAV JE TO

https://www.facebook.com/notes/du%C5%A1an-nonkovi%C4%87/ljubav-je-to/707746482607243?comment_id=707840119264546&offset=0&total_comments=6&notif_t=note_comment

НЕБЕСКИ ИСЦЕЛИТЕЉ: СВЕТОМ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ПАВЛУ

НЕБЕСКИ ИСЦЕЛИТЕЉ:  СВЕТОМ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ПАВЛУ

НЕБЕСКИ ИСЦЕЛИТЕЉ: СВЕТОМ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ПАВЛУ

Текст постављен од стране:

( У знак захвалности  за благослов који сам добила за своје књиге духовне поезије…. )

Исцелитељу, ти који прекорачиш провалију, носећи у руци бројаницу, ко житни клас, коме су звезде посестриме, који се никад ниси сагео испод краљевих ногу, а испод просјачких, полушапатом изговарао молитву за спас, коме из згаришта и из пепелишта, неугасла никну светилишта и огњишта, коме је душа изникла на небу и постала звезда. Певачу, песме ти птице, распеване ластавице,  воденичару, што ситно жито песмопоја подели сиротињи , искушења те разапињала на крст, Нкажипрстом упирали, подметачи кукавичијих јаја, стршљенови и гуштери, што пресвлаче змијске кошуљице, а не знају стопала ти у стопе Господње стају и патуљак има велику сенку, а само изабрани види Божје лице. Духовни Горостасу, инспирацијо песникиње,Нберачу лековитих трава, шаке ти пуне окрепљења, ко плод дивље руже шипурака, Нтравару, ти који носиш свој печат , свој грб, свој белег од рођења, свој крст јасновиђења!

Чувару  Небеског звона, проплака икона и предсказа, ако не буде опраштања,  каква казна може пасти са неба, земљотрес, суша, поплава, подрхтавања и због нечасних  вулканска прашина на људски род , док се не одвоји одрод, Пастиру, лутаће твој народ. Поштују те монахиње верне самовању, жеднима Христа, најдужа си река, поток и извори, уједају те за срце, ал кад је одрод, знао шта је Бог, кад је аветиња, знала шта је светиња!?

Њима је вера значила, колико пепела у шаку стане, тешко да ће њима да сване… Они још беже од крста, призивају помрачење сунца. Чудотворни, парче прага манастирског, љубио си, ниси поклекнуо пред искушењима,  молитва је мали анђео на твом великом длану… И никаква краљева заповест, била оверена жигом прстена, није ти значила ништа, није ти реч застала у грлу, ниси је дочекао у страху и грчу, знао си да браздачи имају неплодно семе, и у праскозорја и у предвечерја, опраштао си грехе, чуваркућо, са манастирског крова. Трагачу, са тобом пева хиљаду хорова славуја и стижу поруке голоруке и босоноге.
– Шта вам вреде очи, кад не виде звезде, кад не знају пречицу до Недодирљивога … Колико има песка на мору, воде на извору, у очима твојим има јасновида, шака ти светионик , а Христ пред очима жива слика, ни превисоко, ни предалеко, ту негде изнутра говори. Лучоношо , који оживотвориш  небески траг, знао си да ће врзина  кола неверника, сравнити са земљом, да ће одрод бити посечена шума, опомиње грмљавина, пролом облака , пожар и ратови који букте ко некад .

Нерукотворени, коме си душу отворио, и који стоји на врху планине, који је верним душама  драг, путоказ биће и Судија благ. Ко баци сенку на Божије лице, њему се губи сваки траг. Изнад вртлога, понора, ћутања, непозван долази кад тад. Видару, исцељују мошти светаца, за нас  моли Богородица и хор анђела, ходочасник сам, испред мене света Раковица, манастир жила куцавица, гнездилиште малих ластавица. И срећан си јато што си птица, златокрила птица стокрилица.

Уједаће се за језик, кад фењери твог погледа, обасјају пут, кад зора пресече пупчане врпце, а љубав твоја Светог песника, сакрије таму, покаже сунце, негде у небеском међуречју, негде у звезданом подмесечју, тамо где зоре не лелечу,  Православља припалиш свећу. И мирисаће босиљак што изникну из твог длана, ко миомирис смиља, незаборава и тамјана …

Славица Јовановић
новинар и књижевник
Прњавор Мачвански

Песма је објављена у трећем зборнику Духовне поезије- Раковица 2013.год

Славица Јовановић: Оживотворена молитва Богу – прво место на Фестивалу родољубиве поезије Барајево 2013.

Славица Јовановић: Оживотворена молитва Богу – прво место на Фестивалу родољубиве поезије Барајево 2013.

Filed under: nagrađeni radovi,Srbija,zemlja |

Славица Јовановић – прво место на Фестивалу родољубиве поезије Барајево 2013. 

ОЖИВОТВОРЕНА  МОЛИТВА  БОГУ

.

Пречицом  Боже дођи до мене, оживотворен у моме срцу,
Вратару, отвори Царске ми Двери, да се примакнем што  ближе сунцу,
јасновиђење  да будеш моје, посисано с мајчиним млеком,
Рашљар што мени ожеднелој, храстовом гранчицом  изворе  тражи,
Несаломиви, пламену Неба, што надвисујеш звезде и птице,
усуђујем се да те молим, да ти призовем Божанско лице…

Пречицом Боже дођи до мене, када се сурвам у провалију,
Лучоношо, нек твоје луче, праскозорје дарују моме оку,
да  чујем  глас сред безгласја, да  видим  клас сред безкласја,
баш онда када будем у вртлогу, када се запутим на истину Богу.

Пречицом Боже, дођи до мене, ожили се на моме лицу,
нек хиљаде хорова славуја пева, препознаћу ја своју птицу,
Исцелитељу, праштање твоје, песмодар је у моме срцу,
изникли босиљак жиле куцавице, док изговарам молитву зиданицу…

Ја храмљем Боже, ко богаљ неки,
кад поклекнем преостаје ми само да клечим,
Ти, Свевишњи, Крститељу муња,
Самоникли, Самородни, Јасновиду вечни,
нежности твоје преплетаји, у овој ћутаоници, исповедаоници
благогласјем лековитог биља, препороди ме и залечи.

Пречицом Боже, дођи до мене, ако молитва моја занеми
и буди рукосад семена новог , нек изникну љубави плодореди.
Босонога сам и у трњаку, ко жито испод воденичког камена, самлевена,
али стабљика моје оданости, јесте поткресана, није поломљена.

И безуста уста истину кажу, ко ову молитву набрекле жиле,
отерај Боже крвожедне , да ми не посеку дрвореде,
где у крошњама птице се гнезде, молитве моје златокриле.
Пречицом Боже дођи до мене, молитвом узданице и видарице,
молитва ова безгласна није, временом постаће светилиште.
Црњушо  моја,  зимоцвету, испод снега што си се скрила,
исцељујеш ме ти надахнута, молитво моја добијеш крила.

Клањам се теби, Бестелесни, јер  ти ми знаш и крик и кликтај
и када теби отворим душу, погрбљена, али несаломива,
знам Првороде, раскршће чека и чудни земаљски  ћорсокаци
и корбач и шиба неверника и песмопоји безгрешника
и гиљотина за головрата искушења,
а ти у мени живиш и знам те, ко оживотворена јасновиђења!

И кад безруки руком замахне и кад безноги ногом коракне,
молитва биће услишена, Горостасу мојих сновиђења.
Босиљак расте у мојој души , лучевина на моме челу,
без тебе сам свитац  затворен у длану,
тонем у живо блато и таму.

Пречицом Боже, дођи до мене, кост сам и кожа предсказања,
шибају копривом језик ми кушње, надвисила ме предосећања,
тамничар чека да ме пронађе, да непомен постанем и безнађе,
али ти не дај да ме ожигоше, да се преобучем у загрцнута свитања ,
каменована, побегла од самовања, уз тужне песме даворијања,
нек ми изникне гороцвет тиховања, дарујем ти душе уздарја.
Осоколи ме , да не будем разузданица, да ми икона Христа буде чуварица,
да ми изникне молитва ко самониклица .

Травару, донеси ми лековитог биља, без тебе сам иловача и јаловица ,
а с тобом Боже, кормило ми је у рукама,
ко магнетна игла на компасу заигра срце,
зора није недочекана.
И сваког човека молитва спашће, молитво моје си ходочашће.

И сузе моје чемернице и очи моје искренице,
изникле ко гороцвет из  стења, клањам се теби,
јер без тебе сам, кочија без коња, пупољак откинут,
мрви ме жрвањ  искушења,
кида ме пожуда, време без времена,
распрснућу се ко изворска капља ,
без твог праштања , врисак ми је мајка .

Пречицом Боже, дођи до мене, нек  ме  исцељују мошти светаца,
непримећена сам песникиња, што песмољуб нуди извориштима
и крунисању ловорових венаца
и бићемо Боже , заувек скупа, ко врх планине,
чувај ми срце и на врху  белоглавог супа,
отерај од мене горопаднице, чежње и слутње непоменице,
дај ми нежност и драгост верника,
благост и љубав песника, гласоноша твојих, чувара надахнућа,
нек из  мене никну свитања , нек се позлати јасике грана.

Господару над небеским војскама, заустави  земаљске војске,
анђеле над анђелима пошаљи , нераскидива љубав нек се проспе.
И  док звоне небески прапорци и нижу  се звездани видиковци,
оживотворена биће молитва ова, јасновиђења и спокоја.

И знам да само један сам свитац, од хиљаду свитаца изнад жита
и нико не би приметио мој трептај, ако нестанем и слаби титрај,
до тебе Светионику душе моје, што ме пречицама проналазиш…
И шта је свитац наспрам звезде, потраје ноћ, засветлуца,
а ти си Боже, над звездама звезда, у леденој зори, топли зрачак Сунца.

Слабица Јовановић

Славица Јовановић је рођена 15. 9. 1969. године у Шапцу. Пише поезију и прозу. Професионални је новинар, члан Удружења новинара Србије (УНС) и стални сарадник више редакција.
Објавила је збирке песама „Алилуја“, издавач Књижевна омладина Панчева 1995. година; „Албатрос“, Удружење писаца Србије; „И уби дрво човека“ , ауторско издање 2002. година; „Небом лете Церски саморасти“, Заслон 2007. година; „Косовски црни, косови“, Удружење писаца Србије 2008. година; „Подсмевач“, Удружење писаца Србије 2009. година.
Заступљена у више од сто књижевних зборника, у антологијама „Песме о мајци“, приредио Бранислав Бојић, „Антологија Чивијаског хумора и сатире“, приређивача Живка Гавриловића, „Бисери Балканског афоризма“ Васила Толевског, „Прва EX -YU антологија“ Сабахудина Халиаџића, „Словар о одселнику“ Милића од Мачве, „Чегарске ватре“, Удружење писаца „Глас корена“ из Ниша, у „Сведоку историје“ адвоката Вељка Губерине, у енциклопедији „Новинари и публицисти Подриња“ приређивачи: В. Бујишић – С. Матић, у зборнику афоризама „Извајане мисли 4″ приређивача Славомира Васића и Ивана Матејевића, као и у једној монографији; u knjizi “ Viđeniji Mačvani“, u izdanju: Udruženja književnih stvaralaca „Zavičaj“ iz Sremske Mitrovice. Заступљена у ‘Видовданским  беседама“ 2013. Вучјак, Прњавор Босна и Херцеговина итд.
Финалиста „Ратковићевих вечери поезије“ у Бијелом Пољу, од 1996. до 1999. године; Финалиста „Подгоричког поетског фестивала“ Подгорица 1999. године; Финалиста „Српског пера“ у Јагодини више пута. Награђена трећом наградом на књижевном конкурсу „Лаза К. Лазаревић“ у Шапцу 1994. године за приповетку, добитник треће награде „Вукови ластари“ Лозница 1995. године; Добитник повеље Свесрпског Савеза К. К. К. „Карађорђевић“ за поезију 2002. године; Добитник друге награде „Рудничка врела“ у Горњем Милановцу 2003. године; Добитник друге награде у Вранићу за афоризме „Оловко не ћути“ 2011. године; Добитник специјалног признања Академије „Иво Андрић“ – Београд, за књигу „Небом лете Церски саморасти“, за 2007. годину и добитник специјалног признања исте Академије за доследно песничко промишљање о страдању Срба, односно за књигу „Косовски црни косови“ за 2008. годину. Добитник  специјалне похвале за песму на Међународном конкурсу „Драган Жигић“ 2012. године.
Добитник друге награде за афоризме на Шестом међународном фестивалу хумора и сатире „Милован Илић Минимакс“ 2012. године. Tакође, освојила је друго место за афоризме и на Седмом међународном фестивалу хумора и сатире “Милован Илић Минимакс“ 2013. године.
Добитник „Позлаћеног афоризма“ и аутор најбоље сатиричне приче на књижевном конкурсу хумора и сатире Мркоњић Град 2012. године. На књижевном конкурсу Мркоњић Град 2013. године, хумора и сатире,
награђена је у четири категорије, освојила је ‘Сребрни афоризам’, у категоријама најискреније сатиричне приче, најбоље сатиричне песме и најизазовнијих афоризама, њена остварења су проглашена најбољим.
На ‘Банатском перу “Житиште“ 2012. године у организацији Библиотеке ‘Бранко Радичевић’ њена прича проглашена је за најбољу. На Фестивалу поезије Барајево 2013, освојила прво место за мисаону поезију  за
песму Оживотворена молитва Богу…

101_0657 (Custom)

Члан je: Академије „Иво Андрић“ – Београд, Удружења писаца Србије, Савеза књижевника Србије (СКОР), Књижевне заједнице Југославије, књижевних клубова „Јесењин“, „Књижевни иродалми клуб – Суботица,
К. К. К. „Карађорђевић“, један од оснивача Утекса 1987. године у Београду, члан СОКОЈА од 1987. године.
Иницијатор и оснивач више песничко-сликарских светковина међу којима су „Церски саморасти“ који се одржавају у Мачванском Прњавору и „Двапут Дрина брдо опасала“ која се одржава недалеко од Бајине Баште. Објављује у гласилима из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, али и дијаспоре. Као новинар објавила преко 400 интервјуа и преко 100 репортажа у престижним ревијама и дневим листовима, чији је сарадник 17. година. За своје књиге духовне садржине добила благослов његове Светости Патријарха Павла.
Хумореске и афоризме је објављивала у „Ошишаном језу“ електонско издање УНС, у „Вечерњим новостима“ у „Трну“, у „Експрес Политика“ рубрика „Глог“, „Приморске новине“ – Будва, „Чивији“; „Шабачкој
ревији“, „Гласу Подриња“ у радио емисији „Добро вечe, Чивијаши“, „Каравану“ првог програма радио Београда, у „Шипку“ Maxminusu „, „Носорогу“ итд…

У рукопису још пет књига. Живи у Мачванском Прњавору код Шапца, Србија.

100_1755 (Custom)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Име *

Веб место

Dokaži da nisi mašina:
dva × 1 =

Коментар

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Уручење Награде Матији Бећковићу

Књижевну награду ДЕСПОТИЦА МАТИ АНГЕЛИНА Матији Бећковићу уручиће епископ сремски Василије 11. августа, уочи Дана Преподобне мати Ангелине, након празничног бдења у фрушкогорском манастиру Крушедол.  

 

Ова награда коју додељују Банатски културни центар Ново Милошево и КПЗ Сечањ у сарадњи са Епархијом сремском и Радио-телевизијом Војводине, уз подршку Матице српске, песнику је припала за књигу ОЛИ МИ ГА ДАТ, у заједничком издању подгоричког ОКТОИХА, ШТАМПАР МАКАРИЈА из Београда и АНДРИЋЕВОГ ИНСТИТУТА у Вишеграду.

 

На уметничком програму у којем ће, између осталих, учествовати Биљана Крстић и БИСТРИК, драмски уметници Љубивоје Тадић и Гордана Ђурђевић Димић, председник Матице српске Драган Станић и песници Рајко Петров Ного, Милан Ненадић, Милица Јефтимијевић Лилић, Миљурко Вукадиновић, публициста и књижевник Ђорђе Рандељ…, биће обележене осамдесетогодишњица рођења Бранка Миљковића и стогодишњица рођења блаженопочившег патријарха српског Павла.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ ПЕСНИКА, ОСНИВАЧА И УРЕДНИКА САЈТА ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ ДУШАНА НОНКОВИЋА НА САЈТУ НОВИНАРА И КЊИЖЕВНИКА СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ

Славица Јовановић

ПРЕДСТАВЉАЊЕ ПЕСНИКА, ОСНИВАЧА И УРЕДНИКА НАЈЧИТАНИЈЕГ САЈТА ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ ДУШАНА НОНКОВИЋА ЊЕГОВУ ПОЕЗИЈУ НА You Tube ПОСЕТИЛО НА ХИЉАДЕ ПОСЕТИЛАЦА

ПРЕДСТАВЉАЊЕ ПЕСНИКА,  ОСНИВАЧА И  УРЕДНИКА НАЈЧИТАНИЈЕГ САЈТА  ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ ДУШАНА НОНКОВИЋА  ЊЕГОВУ  ПОЕЗИЈУ  НА You Tube  ПОСЕТИЛО НА ХИЉАДЕ ПОСЕТИЛАЦА

 

ПРЕДСТАВЉАЊЕ ПЕСНИКА,  ОСНИВАЧА И  УРЕДНИКА НАЈЧИТАНИЈЕГ САЈТА ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ ДУШАНА НОНКОВИЋА
ЊЕГОВУ  ПОЕЗИЈУ  НА You Tube  ПОСЕТИЛО НА ХИЉАДЕ ПОСЕТИЛАЦА

Душан Нонковић је  Оснивач и уредник најпосећенијег сајта  Гласа Дијаспоре , али исто тако је  и угледан  песник , чија се поезија чита у једном даху. Што се тиче сајта Гласа Дијаспоре ту је неуморан и без цензуре објављује истину. Његова поезија преточена је у небеске драгуљарнице , уклесане међу далеким сазвежђима . Отуд објашњење зашто има велики број читалаца. Његови стихови надземаљски пулсирају и озаре читаоца , лелујави стихови, остављају иза себе мирис мајчине душице и лимуновог цвета . Искрене, спонтане, неусиљене. Оне се могу изговарати и певати до промуклости а да опет остану  милозвучне .Његове песме су завештања и песнички тестаменти , којима он благосиља своју родну груду , мајчицу Србију, али и неугасива лучевина песникових свитања .Представљамо читаоцима кратку биографију Душана Нонковића уредника и песника .Али исто тако и његову поезију .
Душан Нонковић, од мајке Смиље, рођене Теодоровић, из Ердута и оца Стевана из Книна, родђен је 11. јуна 1940. у Суботици и крштен у Суботичкој православној србској цркви. По доласку Мађарских окупатора породица је већ 1941. протерана под паролом; Срби за Србију, Хрвати за Хрватску. Са родитељима доспева у Краљево као избеглица а исте године остаје без оца којег су као и хиљаде других недужних талаца стрељали војници немачког Вермахта. После многобројних ратних тегоба – бива постављен као једногодишње дете у наручју своје мајке уз присуство, са леве и десне стране, четворогодишњег и деветогодишњег брата пред стрељачки вод. Преживео је то наређење стрељања само захваљујући енергичном противљењу једног од два команданта тих немачких војника тог истог стрељачког вода.
1945. се враћа у родни град Суботицу где завршава основну школу а потом и Машинскопољопривредну у Апатину. Запошљава се у пољоппривредном комбинату а после непуних годину дана уписује студије на Биотехничком факултету у Љубљани. Студије финанцира повременим физичким пословима.
По завршетку студија и војног рока у ЈНА не полази му за руком да добије посао не само у својој струци већ уопште, са образложењем; ма колико пензија мајке мала била, да где може један бити сит могу и двоје. После свог мркотрпног финанцирања студија и одслужења војне обавезе својој држави такво образложење није могло бити веће лично разочарење па и поред тешког двоумљења и моралних дилема прихвата понуду Немачке селекцијске станице сточног биља (коју је још као студент за време студија више пута одбијао из историјских разлога) и 1969 године одлази за Немачку. После годину дана праксе постаје асистент Др. Lajckom, шефу тада највеће селекцијске станице сточног биља Западне Немачке, НДФ (Norddeutsche Pflanzenzucht).
1967 године венчава се са својом дугогодишњом, пријатељицом, пословном сарадницом Кристом Ролфс коју је упознао првог дана по доласку у Немачку а којој је такође то био исто први радни дан по завршеној школи са струком техничког асистента. У том браку су рођена три детета, васпитавана у хуманитарном духу којег је посебно неговала и супруга Криста Нонковић, којој је 2009 године удељено високо државно одликовање Немачке, Крст части за хуманитарно залагање у пружању помоћи оболелима од мултиплесклерозе а од које је предходно деценијама и сама патила.
Душан Нонковић постаје члан округлог стола у Либеку, где је заступао интересе избеглих и протераних особа.
Као суиницијатор учествује у оснивању првог Централног Савета Срба у Немачкој.
У Хамбургу бива изабран и за првог генералног секретара Централног Савета Срба у Немачкој али ту функцију убрзо препушта млађој генерацији и посвећује се оснивању Гласа Дијаспоре – Интернет презентације српске дијаспоре – којој посвећује и до данашњег дана највећи део свога времена.
Указом број 1/2-01-0004/2005-22 од 22. јуна 2005. године одликован је високим државним одликовањем, великом медаљом човекољубља државе Србије и Црне Горе због организовања и допреме помоћи болницама, домовима и герентоолошким центрима прије свега у лековима, опреми, креветима, обући па и колима прве помоћи итд у време привредне блокаде државе Србије/ЦГ, за несебичну помоћ и доброчинство.
Током 2010. тешко оболева од срца па су од тада његове активности усмерене, поред уређивања Гласа Дијаспоре и писању поезије а и ове књиге.
Оснивач је и уредник сајта Гласа Дијаспоре
Аутор је књига: Сан и љубав вечна, Звезде хоризонта, Рај нам је на
дохвату руке а градимо пакао-Зашто
Почасни је члан удружења писаца РС и дијаспоре Приједор.

САН И ЉУБАВ ВЕЧНА

А сан ће постати јава,

прасак тишине, трептања

крила лептира најлепших боја

сипаће прах својих шара

у космосу дугиних лепота,

љубећи круну меденог цвета

уз ехо лептирових крила

проламајући тишину

до самог срца

додирујући ти косу

трепавице, усне,

да ти од умора падне

на груди топле и испије

последње капи кише

из росе туге и чежње

твоје!

Кад осетиш тишину муклу,

на трен мору ноћи глуве,

помислиш да нема ме више…

не веруј и знај,

да корачам нашим стазама

алејама цвећа препуних ружа

у лику лептира, опијен твојим мирисима,

скривен у зрачку сунца и месеца,

шетам алејама нашим

уз осмех неба, праћен погледима

веверица, кошута, песмом славуја,

корацима белих лабудова,

на путу ка твојим недрима.

И кад се снег буде отопио

као капљице на твојим грудима,

знај, да нису сузе киша

већ пољупци мојих усана

утиснутих небеским дугама,

окићеним осмехом твојих усана

под круном бисера,

украшених сјајом небеских звезда,

уз мелодије харфе морских сирена,

осетићеш…

и тада ћеш знати,

где почивам и где ћеш ме наћи

у својој души која вечито живи.

А све док не дође тај

Судбоносни тренутак

Што води у загрљај вечни

Мораш знати

Да Те волим свим чулима

Да си ми осмех неба

Сунца, звезда и месеца

На поветарцу латица

Мојих уздрхталих снова

У души, пурпурно црвена ружа

Откуцај срца мога

Светлост ока што ми душу греје

Нежност усана што Ти дојке љубе

Опојни зов свим мојим лептирима

Најлепших дугиних боја

Мораш знати да си царица

Мојих не утољивих жеља

Извор среће и живота

Опсесија мојих ноћи и зора

Миловање моје, љубави моја

Сунце мојих снова и страсти

Што ми сваког јутра пољупце мами

Такав је, такав ће бити и остати

Цват мојих жеља и снова

Да Те још љубим на милионе пута

Све до оног кобног тренутка вечна

Где се мре и рађа као сунце

Увек изнова

А кад додје тај тужни растанак

Где живот, свој опроштај тражи

У последњој мисли тиња и гаси

Веруј ми да је то само тренутак

Посрнулог корака вечитог живота

Окрет и трзај Аргентинског танга

Љубав која се радја увек изнова

Ко пупољак руже из зимске магле

Гранчица нежна ињем прекривена

Хладним плаштом лепоте обавита

Чаролија времена без сата и дана

Где тишина свој трибут узима

Кад се спрема у задњим мислима

На пут дуги у колевки од леда

У сан без сата времена и сунца

Да би се стигло тамо, где се

Живот изнова у младости радја

Као да не беше посрнулог корака

Сванут ће нам сунце пролећа

Процветат ће пупољак живота

Корацима Аргентинског танга

Не хајући за тајнама времена

Милијарде овоземаљских лета

Само су тренутак онога света

Посрнули корак вечитог живота

Је од вечности једнога трена

У царству без сата и бројева

Време је не постојећа мера

После наркозе посрнулог корака

Хладног пута у колевки од леда

И заборава тог уснулог времена

Броји се живот увек изнова

Сузама срећом весељем и осмесима

Заласком и изнова радјањем сунца

Кораком у корак Аргентинског танга

Алејама бордо црвених ружа

Овоземаљским и рајским стазама

Уз песму славуја и осмех неба

Сном љубави вечне волећу те драга

Увек и увек изнова сном вечитог живота

Аутор
Душан Нонковић

МАЈЧИЦИ РУСИЈИ

Ти си моје предивно срце

а ја у њему само душа

да му буде лента машна

да заједно са њим куца.

Ти си облак белог снега

ја пахуља што га снева

ти си дуга плавог свода

а ја капљица твојих боја.

Ти си санак дивних снова

ја у њима, чежња пуста

делић среће, срећо жудна

санак снова жудњо моја.

Сред врта си бордо ружа

ја пољубац од лептира

зрачак сунца рујна јутра

лабудова песмо моја.

Ти си рој слатких ми снова

мирис цвећа дивних поља

слаткој срећи дивна нада

уздрхталој души поветарац.

Од снова си сва саткана

нит те има нит те нема

нит си сан нити јава

па ипак си жудњи тајна.

Мојој души ти си душа

мом срцу знак живота

без тебе би оно стало

нити би икад закуцало.

Гркој сузи ти си мелем

мркој тмини сунца сјај

победа си над поразима

вечна лента, мајка свима.

Сви би хтели твоје злато

и све друго силно благо

а Србин би само једно

да му будеш мајка вечно.

Душан Нонковић

Припремила : Славица Јовановић

http://www.youtube.com/attribution_link?a=rBtEtKdYfK0&u=%2Fwatch%3Fv%3DOtUDtrVPclQ%26feature%3Dshare

НЕБЕСКИ ИСЦЕЛИТЕЉ: СВЕТОМ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ПАВЛУ

НЕБЕСКИ ИСЦЕЛИТЕЉ:  СВЕТОМ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ПАВЛУ

НЕБЕСКИ ИСЦЕЛИТЕЉ: СВЕТОМ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ПАВЛУ

Текст постављен од стране:

( У знак захвалности  за благослов који сам добила за своје књиге духовне поезије…. )

Исцелитељу, ти који прекорачиш провалију, носећи у руци бројаницу, ко житни клас, коме су звезде посестриме, који се никад ниси сагео испод краљевих ногу, а испод просјачких, полушапатом изговарао молитву за спас, коме из згаришта и из пепелишта, неугасла никну светилишта и огњишта, коме је душа изникла на небу и постала звезда. Певачу, песме ти птице, распеване ластавице,  воденичару, што ситно жито песмопоја подели сиротињи , искушења те разапињала на крст, Нкажипрстом упирали, подметачи кукавичијих јаја, стршљенови и гуштери, што пресвлаче змијске кошуљице, а не знају стопала ти у стопе Господње стају и патуљак има велику сенку, а само изабрани види Божје лице. Духовни Горостасу, инспирацијо песникиње,Нберачу лековитих трава, шаке ти пуне окрепљења, ко плод дивље руже шипурака, Нтравару, ти који носиш свој печат , свој грб, свој белег од рођења, свој крст јасновиђења!

Чувару  Небеског звона, проплака икона и предсказа, ако не буде опраштања,  каква казна може пасти са неба, земљотрес, суша, поплава, подрхтавања и због нечасних  вулканска прашина на људски род , док се не одвоји одрод, Пастиру, лутаће твој народ. Поштују те монахиње верне самовању, жеднима Христа, најдужа си река, поток и извори, уједају те за срце, ал кад је одрод, знао шта је Бог, кад је аветиња, знала шта је светиња!?

Њима је вера значила, колико пепела у шаку стане, тешко да ће њима да сване… Они још беже од крста, призивају помрачење сунца. Чудотворни, парче прага манастирског, љубио си, ниси поклекнуо пред искушењима,  молитва је мали анђео на твом великом длану… И никаква краљева заповест, била оверена жигом прстена, није ти значила ништа, није ти реч застала у грлу, ниси је дочекао у страху и грчу, знао си да браздачи имају неплодно семе, и у праскозорја и у предвечерја, опраштао си грехе, чуваркућо, са манастирског крова. Трагачу, са тобом пева хиљаду хорова славуја и стижу поруке голоруке и босоноге.
– Шта вам вреде очи, кад не виде звезде, кад не знају пречицу до Недодирљивога … Колико има песка на мору, воде на извору, у очима твојим има јасновида, шака ти светионик , а Христ пред очима жива слика, ни превисоко, ни предалеко, ту негде изнутра говори. Лучоношо , који оживотвориш  небески траг, знао си да ће врзина  кола неверника, сравнити са земљом, да ће одрод бити посечена шума, опомиње грмљавина, пролом облака , пожар и ратови који букте ко некад .

Нерукотворени, коме си душу отворио, и који стоји на врху планине, који је верним душама  драг, путоказ биће и Судија благ. Ко баци сенку на Божије лице, њему се губи сваки траг. Изнад вртлога, понора, ћутања, непозван долази кад тад. Видару, исцељују мошти светаца, за нас  моли Богородица и хор анђела, ходочасник сам, испред мене света Раковица, манастир жила куцавица, гнездилиште малих ластавица. И срећан си јато што си птица, златокрила птица стокрилица.

Уједаће се за језик, кад фењери твог погледа, обасјају пут, кад зора пресече пупчане врпце, а љубав твоја Светог песника, сакрије таму, покаже сунце, негде у небеском међуречју, негде у звезданом подмесечју, тамо где зоре не лелечу,  Православља припалиш свећу. И мирисаће босиљак што изникну из твог длана, ко миомирис смиља, незаборава и тамјана …

Славица Јовановић
новинар и књижевник
Прњавор Мачвански

Песма је објављена у трећем зборнику Духовне поезије- Раковица 2013.год

PRENETO IZ ANTICENSURE: http://anti-censura.com/nebeski-iscelitelj-svetom-patrijarhu-srpskom-gospodinu-pavlu/

ОРУЖЈЕ НАЈЈАЧЕ

ОРУЖЈЕ НАЈЈАЧЕ

ОРУЖЈЕ НАЈЈАЧЕ

 

Какве су ти мисли такав ти је и живот

рече, српског народа, Патријарх свети

 

Рече нам ову истину да нам буде света

истину духа светога да нам буде вечна

да би могли бити људи српског корена

достојанству одани, достојни србства

били и људи и срби свету од примера

 

Каквих смо мисли таквих смо и чежњи

какве су нам чежње таква су нам и дела

а каква су нам дела таква нам је и жетва

семе које сејемо бива коров ил пшеница

мисао коју рађамо бива живот ил голгота

 

Из зрна цвета, може само цвет да цвета

лепотом да задиви мирисом да привуче

ил страшним смрадом сваког да одбије

какве су нам мисли тако ће мо и сјати

како зрачили тако ће мо и привлачити

 

не криви никог што крив није јер му је

народ ил брат крвави злочин починио

злочин се злочином исправит не може

нит се злочин злочином спречити може

паметна реч и љубав су оружје најјаче

 

Душан Нонковић

 

 

Folgen

Erhalte jeden neuen Beitrag in deinen Posteingang.

Schließe dich 85 Followern an