Министар неких послова бива љубазно
> примљен од Председника свих грађана и
> његовог ментора лично.
> – Разговарао сам са Немцима, имају нове
> услове – рече наочити министар.
> – Какве, бре, нове услове?! Зар нисмо све
> испунили?! – виче Председник – Шта ‘оће
> више?! Склонили смо барикаде, преговарамо са
> Приштином све у шеснаест, по негде и у
> седамнаест. Сложили смо се да буду
> регионално представљени, гласаћемо за њих на песми
> Евровизије, демонтирали смо паралелне
> структуре, укинули министру за Косово
> дуплу плату и три
> косовска додатка а ускоро ћемо да
> укинемо и њега!!! Шта сад ‘оће?
> – Не питајте. Држали су ме два сата у
> затвореној просторији док су ми образлагали
> шта ‘оће. А знате да није пријатно кад те
> Немци затворе у неком простору па још почне
> да бива загушљиво. Укратко, ‘оће да се
> извинемо због Другог светског рата. Морамо,
> веле, да се суочимо са болним истинама
> везаним за тај период.
> – Каквим бре истинама?! И, зар се нисмо ми
> већ извинули и за то? – вајка се
> Председник и преслишава па уписа нешто у
> бележницу.
> – Нисмо. Траже да јавно кажемо да
> смо ми криви што су нас бомбардовали 1941
> и што су нас после стрељали сто за
> једнога.
> – А за 1914 и 1999?
> – То се подразумева. Ако хоћемо да
> добијемо статус кандидата морамо и да
> надохнадимо штету Немцима, иначе ништа од Европе.
> – Какву сад па штету?
> – Па бомбе коштају, господине
> председниче.
> – Па да. Има логике. Колико је то пара?
> – Доста, богами, накупило се временом.
> – Оно, што јест: јест. Па, ништа, да се
> плати, Европа нема цену ни алтернативу – рече
> Председник – Само се надам да неће
> тражити да им надохнађујемо и за Циклон Б?
> – То
> ће касније, рекоше, кад им понестане
> нових услова. До тада имају још услова које
> нису искористили. Пут у Европу је поплочан
> добрим намерама али и трњем.
> – Шта лупаш?! Како може трњем да се
> поплочава?
> – Више фигуративно, господине
> председниче, симболично, више као хипербола…
> – Добро, добро.
> Сутрадан. Исто.
> – Звали су Американци. Проширили су
> услове: траже да признамо Косово а да не
> признамо Абхазију и Осетију. Траже и да платимо
> Јапанцима одштету за Хирошиму и
> Нагасаки. Ништа ме не питајте, нити шта разумем,
> само преносим шта
> ми је речено.
> – Узми кредит од ММФ-а и плати. Ипак су нам
> ти Јапанци поклонили аутобусе. Уплати и
> неким невладиним организацијама по сто
> хиљада евра донација, па нека направе пар
> хиљада оригамија да им и то пошаљемо уз
> паре. Чекај… и… извините им се за сваки
> случај. Слушај ти мене: извињења никад доста.
> Дан после.
> – Звали су Енглези. Љути су.
> – Што они: аман?!
> – Кажу да су нас и они бомбардовали редно
> и ништа мање од Немаца, ето чак и они на
> Ускрс, па ми Немцима плаћамо за то а њима
> ништа. Али су то поменули само успут. Њихов
> нови
> услов за кандидатуру јесте да Ђоковић
> пусти Мареја на следећем Вимблдону, а
> уколико желимо у Европу. За Аустралијан опен
> ће да размисле, веле, ипак је и та држава
> њихов доминион.
> – Ђаво нек их носи. Видећу са Новаком кад
> следећи пут буде прекинуо моје излагање.
> Види и ти са тим Ђоковићима: нек се извину
> људима.
> – Хоћу…
> И, би следећи дан.
> – Нови услови, а? – пита гледећи испод ока
> Председник док министар улази у кабинет.
> – Нови – уморно одговара министар.
> – Шта је и ко је сад?
> – Французи. Њихов нови услов је да
> признамо, поред
> Косова, и то да је Саркози висок 190
> сантиметара, свакако да је височији од Карле
> Бруни.
> – Како, бре то да признамо?!
> – Мислио сам….
> – Питање је хипотетичке природе,
> министре, немојте да ме љутите…
> – Мислио сам: у кревету су исти, па…
> – Министре!!!
> Љутну се министар па уврђено настави:
> – Ништа ја не знам. Тако ми је речено а ја
> само преносим, то ви видите са њиме. Знате
> како се прошли пут Берлускони наљутио
> због министра војног. Значи, ако желимо
> статус кандидата морамо да признамо да је
> толико висок и готово. Признаћете, сад ви,
> да то и није неки тежак услов. Нека
> Скупштина донесе декларацију. Ништа нас не
> кошта.
> – Не кошта да је то једино што ће да тражи.
> – То, што јест: јест, право зборите.
> И би ноћ и други дан.
> – Госн’ председниче, сад су звали из
> индијског Министарства иностраних послова.
> Кажу, да, уколико желимо статус кандидата у
> марту, морамо донети закон о заштити
> крава.
> – Шта, море, причаш?! Какве везе има Индија
> са Европском унијом без алтернативе. Они
> су само део једног од наших стубова
> спољње нам политике.
> – Питао сам их ја то. Никакве,
> признају они, али подвлаче да су
> констатовали да нам сви постављају неке услове
> па то желе и они као међународни фактор у
> експанзији.
> – Надам се да је то крај –упита клонули
> Председник.
> – Није. Није, на жалост. Деда Мраз је
> поручио да ове године неће долазити у Србију
> уколико не признамо Косово и обашка неће
> гласати за статус кандидата. Обићиће само
> америчке војнике у Бондстилу који су
> далеко од свога дома усамљени и незаштићени.
> Каже да је одлуку донео тешка срца али и
> под притиском ММФ-а који му је поручио да
> Србија треба
> прво да намири дугове њима а децу, да
> простите: ко јебе!!!
> – Ови из Ватикана…
> – Они нису постављали нове услове…
> – Мислио сам на децу…
> – А, то…
> Објавио Игор М. Ђурић
>
Abgelegt unter: AKTUELNO, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Kommentar schreiben »
Die “Thor Liberty” liegt derzeit im finnischen Kotka vor Anker. An Bord wurden Patriot-Raketen und Sprengstoff gefunden
