Eксклузивни интервју с једним од последњих живих највиших војних руководилаца бивше СФРЈ – Komentar DN, urednika Glasa Dijaspore

Ne treba zapostaviti činjenicu da je najveća sila sveta sa najmodernijom armijom sveta imala cilj da uništi Jugoslaviju i tu ne bi moglo ništa ama baš ništa to sprečiti pogotovo što se poremetila vojna ravnoteža izmedju istoka i zapada u korist NATO- I da je JNA izvršila državni udar, svrgla političare sa vlasti ne bi sprečilo to razbijanje Jugoslavije jer zapad ne bi gledao puč skrštenih ruku kao prijateljski akt već bi se stavio na stranu političara u ime takozvane demokratije pa čak bi se stavio taj zapad i na Miloševićevu stranu u slučaja vojnog puča! Pored toga Jugoslaviji je narod sve više okrećao ledja zbog iz dana U DAN SVE LOŠIJEG ŽIVOTNOG STANDARDA a za to se krivila uglavnom Srbija jer se govorilo da u jugoslaviji ima najviše srpskih generala pa direktora što se krivilo kao uzrok lošeg životnog standarda ostalih republika, zapostavljajući činjenicu da je bilo i najviše pekara i šustera jer su srbi bili i najveća populacija po broju stanovnika!  To je bilo normalno ali se to zbog sve lošijeg životnog standarda moglo koristiti u propagandne svrhe za uništenje YU. Da je bio visok živ. standard imao bi narod i šta da brani! Da je do tog lošeg životnog standarda moglo doći snose krivicu tadašnji vlastodržac a to je bila KPJ. Može se diskutovati koliko i gde su bile greške u privredno političkoj ekonomiji sistema. Dali zbog greške u samom političkom sistemu ili greške korumpiranih funkcionera na čijoj podkupljivosti je podčivao u praksi celokupan sistem dok je ideologija podčivala na idealima i idiologiji koja se u praksi nije potvrdila. U svakom slučaju, zapadni blok zasnovan na kapitalističkim osnovama je imao laku igru sa kvazi komunistima koji su se nalazili na ključnim položajima! Jugoslavija je postavljena na kolosek koji vodi u propast sa potpisom sporazuma Tito-Wili Brand, Nemačkim kancelarom, po pitanju olakšica i prava naših radnika koji su odlazili u pečalbe. Umesto da se stvore uslovi, narodu koji je po resursima najbogatiji u Evropi računajući po glavi stanovnika, da ostane u svijoj zemlji priznala se nadmoćnost kapitalističkog sistema već samim tim što nam je narod odlazio u pečalbu u te zemlje koje su ujedno bile i ogorčeni protivnici komunističkog poretka odnosno sistema- SFRJ je krenila uz Titov podpis i blagoslov u Privrednu zavisnost što se posle Titove smrti iskoristilo za privrednu blokadu Jugoslavije kako bi se proces raspadanja ubrzao! Ovo što Mamula nabraja da je JNA trebala intervenisati državnim pučem ne bi sudbinu Jugoslavije promenilo! Voz ne može doći do mesta odredišta odnosno do polaznog cilja ukoliko su skretnice tome suprotno postavljene! Sad je možda, na osnovu ovog iskustva, lako reći da bi nas tada moglo spasiti samo mudro pregovaranje jer se tada imalo u rukama još dosta potencijala poput osnivača nesvrstani kako bi se izvuklo najviše u interesu naroda kojem su svi kako političari tako i funkcioneri obavezni da rade u korist-tog svog naroda! Ali tada su se mnogi i iz gordosti, stojeći na čelu nesvrstanih, precenil po pitanjui efikasnosti te po veličini najmasovnije organizacije sveta posle Ujedinjenih Nacija!

Политика

ИНТЕРВЈУ: Бранко Мамула, адмирал флоте у пензији (II)

Милошевић је сломио ЈНА

Други део ексклузивног интервјуа с једним од последњих живих највиших војних руководилаца бивше СФРЈ

Фото М. Лазански

Средином осамдесетих година прошлог века долази до заоштравања на унутрашњој политичкој сцени у Југославији. ЈНА је имала детаљно разрађен план за државни удар још 1986. године, али односи између Словеније и Србије после Осме седнице ЦК СК Србије као да почињу да дефинишу укупан политички амбијент у земљи

Адмирале, да ли је сукоб српских и словеначких интелектуалаца и прекид српско-словеначке политичке сарадње почетак краја Југославије?

– До отвореног политичког сукоба долази после Осме седнице ЦК СК у Србији, два виђења будућности Југославије, Словенија и Србија постали су оријентири, међусобно непомирљиви. Остали ће се сврставати на једну или другу страну, а СКЈ није више могао да успостави ни привидно јединство у југословенском друштву. Демократизација из Словеније и антибирократска револуција из Србије кренуле су путем разбијања СКЈ и Југославије као заједничке државе. У јесен 1985. у Љубљани је дошло до првог сусрета опозиционих интелектуалаца Србије и Словеније о будућности Југославије. Говорило се о „трећој“ Југославији као конфедеративној држави, а дошло је до расправе о њеној утемељености, међусобним искоришћавањима, неповерењу и мржњи и стварању самосталних националних држава. Добрица Ћосић је рекао да се Југославија одржава на антисрпским основама, да је стварањем Југославије српски народ изгубио све елементе нормалног националног, културног и економског развоја и на себе, политиком Коминтерне, КПЈ, ангажовањем Кардеља и Тита, примио грех великосрпске хегемоније који га је довео у ситуацију да нема своју државу. Решење за Косово видео је у плебисциту и новом разграничењу с Албанијом. Словеначки интелектуалци су тада одговорили да је једино решење за Србе да се залажу за очување Југославије и демократске промене, јер подељена на покрајине и са великим бројем Срба изван Србије, Србија се не може изборити за бољи статус као што то може хомогена Словенија. Заправо, Словенија и Србија покренуле су механизам разбијања Југославије, а проблеми односа са Словенијом нису лежали у војсци, проблеми су били у уређењу државе, а ЈНА је постала полигон судара различитих концепција шта је југословенска држава, и како је треба уредити.

Осма седница ЦК СК Србије?

– Нисмо то у ЈНА посебно пратили, али је било јасно да су носиоци припрема били Милошевић и Љубичић, а они нису били с нама у блиским односима. Милошевић нам је као личност био непознат, али смо после промоције на Косову уочавали његово арогантно наметање Србији и Југославији. У Србији су тада биле две главне личности, Милошевић и Драгиша Павловић као председник Градског комитета СК Београда.

Стамболићи су већ били политички истрошени у Србији, Ивана су сматрали одговорним за продор национализма на српску политичку сцену, после одласка Тита, али били смо спремни да му пружимо подршку као легално изабраном председнику. Павловића смо ценили као модерног, отвореног и образованог политичара. Стамболићева група је изгубила због његове наивности и неспретности, цех је платио Павловић. У Армији је било 60 одсто старешина српске националности, а долазак Милошевића и најаву да ће успоставити ред подржала је већина српског народа. Антибирократска револуција се поистовећивала са реформама које је тражило чланство СКЈ. Пучистичке методе са Осме седнице нису изазвале неки отпор, али лично сам саветовао Ивану Стамболићу да не предаје дужност председника Председништва СР Србије док га не приморају. Очекивао сам да се ствари могу развити на начин да ће ЈНА морати да интервенише и да ће нам он бити потребан. Но, збачено руководство Србије било је изненађено и уплашено, осим часних изузетака, секретар унутрашњих послова Лалевић, генерал Ђорђевић и наравно Павловић.

Како је резултат Осме седнице дочекан у другим републикама?

– Мање-више сви су се сложили са нашим оценама, али од тога није било никакве користи. Нико се није хтео изложити и ризиковати. Словенци су били најјаснији. Рекли су: „Имамо својих проблема и не желимо се мешати у туђе“. Знали су да се отварањем питања Србије намеће и проблем Словеније у контексту опстанка Југославије. Генерал Јовичић, председник СКЈ у ЈНА покренуо је на седници Председништва ЦК СКЈ 16. новембра 1987. питање „комплетне информације о Осмој седници ЦК СК Србије“. Нико га није подржао. Онда је годину дана касније уследио онај прст Винка Хафнера према Милошевићу, када је затражио његову одговорност.

Стижу ратови у Словенији и у Хрватској?

– И пре тога Армију су стално политички и медијски нападали због пучистичких намера, посебно је то медијски било присутно у Словенији и Хрватској, док су нас у Србији медијски сатанизовали због случаја Параћин и убиства војника на спавању, што је урадио војник Албанац. Ми смо настојали да ЈНА задржи свој општејугословенски карактер, јер свака асиметрија према некој републици и народу значила би прихватање разбијања земље. У Србији је народ увек имао поштовање према ЈНА и то се није променило ни после доласка на власт Милошевића.

Мислите ли да до догађаја у Хрватској 1990. и 1991. не би дошло да није било Милошевића у Србији?

– Не, национализам је постојао у Хрватској и пре Милошевића, али је експлодирао после митингашења и покушаја његовог прекрајања Југославије. При томе не спорим да је Србија имала легитимна права да уреди своје односе са покрајинама тако да не штете Србији као целини. Није ни спорно да су комунисти у Хрватској предали власт националистима, као што су то урадили и комунисти у Словенији. Заправо за распад Југославије највише су криви комунисти, који се нису на време реформисали.

И Ви сте били члан те партије.

– Да, али погледајте мој говор на 14. конгресу СКЈ, то је био повод непосредном сукобу са Кадијевићем и догматским ставовима иза којих је била делегација Србије. Одбити 458 амандмана на Декларацију добродошли су онима који су већ одабрали пут напуштања Југославије.

Зашто ЈНА није разоружала све паравојне формације у Хрватској уочи сукобa.

– Уочи мог одласка са функције министра одбране, Кадијевић кога сам ја предложио за новог министра, рекао ми је: „Ништа се крупног у Армији и држави неће учинити без тебе“. Мислим да је у том часу био искрен, али он није био генерал одлуке, већ извршавања. Није веровао у способност ЈНА да изврши своју улогу и сматрао је непотребним да се у Југославији задржавају они народи који то не желе. Нажалост, када сам то спознао – било је касно. Мој је став био да је уставни задатак ЈНА био заштита територијалног интегритета и уставног поретка, све док се народи у Југославији другачије не договоре. Без улажења у расправу ко хоће напоље, а ко хоће да остане у Југославији. Датум 25. јануар 1991. је дан којим је дефинитивно почело рушење Југославије. Трагичан промашај ЈНА са оним филмом о илегалном увозу оружја у Хрватску, снимали су филм уместо да спрече тај увоз.

Под условом да је војска сменила сва политичка руководства у републикама, на кога бисте се ослонили у вршењу власти?

– Изненадили бисте се ко нам се све нудио за ту опцију. Имали смо врло квалитетне људе за то. У свим републикама СФРЈ. Знате, људи иду за одлучнима, иду за победницима. А да је ЈНА постигла неки јачи почетни успех, сви би јој се приклонили. Но, Кадијевић се одлучио за Милошевића. Моја је одговорност што сам га предложио за министра одбране.

Пораз ЈНА у Словенији?

– Војно трапаво планирана и вођена операција. Но, Милошевић и Кучан још су се у јануару 1991. договорили о изласку Словеније из СФРЈ. Генерали Кадијевић, Колшек и Аџић нису били на нивоу задатка, Аџић је издавао конфузна наређења, Кадијевић ми је у тренуцима очаја рекао да је спреман да поднесе оставку и да се убије да би спасио част Армије. Замислите, он као министар одбране у време када се планира нова операција у Словенији, у кабинету у Београду прима телефонске позиве министара спољних послова Немачке и Велике Британије, Геншера и Херда. Шта он има да разговара са њима? Он је са штабом Врховне команде морао да оде на ратно командно место у Коњиц, да изађе из Београда, јер тамо више није било услова за рад, а не да га сваки час зивкају из владе и испирају му мозак, да му родитељи испод кабинета траже „да се деца врате из Словеније“, да му опозиција, али и власт саботирају мобилизацију, да се сваки улазак у зграде Генералштаба и ССНО-а бележи и снима од стране иностраних обавештајних служби, да му се Јовић и Милошевић мешају у изградњу ставова Армије. Милошевић и Јовић сломили су Кадијевића, Јовић о томе и пише у својој књизи. Он и Милошевић затражили су излазак ЈНА из Словеније и после одлуке Председништва СФРЈ од 18. јула 1991. Југославија више не постоји. ЈНА је изгубила свој југословенски карактер и то је био крај и те државе и те армије. Какве је то реперкусије имало онда у Хрватској, па ако хоћете и на Косову, сви знамо.

Вуковар и Дубровник?

– Вуковар се уопште није морао догодити, то је био џеп, као и Осијек, који се морао заобићи. ЈНА је имала сасвим довољно снага да из најмање два правца стигне до Загреба, тамо су се ствари и решавале. Поразна је била политика да ЈНА стане на етничке границе Срба и да се ратује са Хрватима. Дугорочно то није била никаква стратегија, требало је на време деблокирати касарне ЈНА у Хрватској, разоружати све паравојне формације и онда преговарати, што би имало као последицу и одлагање и међународног признања Словеније. Рат ЈНА око Дубровника најмање је јасан и логичан, срамота је шта је све тамо рађено.

Програм југословенске атомске бомбе?

– Пројекат је постојао и ја сам био члан комисије за то. Али не бих о томе детаљније ништа говорио. Били смо некада велика и јака земља и овом приликом желим да на 70. годишњицу ЈНА подсетим све југословенске народе на њихово велико заједничко дело, без обзира на трагичан крај заједничке државе и армије.

———————————————————–

Доланчеве упадице

Стане Доланц је приликом Титове посете СССР-у 1978. у разговорима са Брежњевом покушавао да се упадицама надмеће са Титом око критичких ставова према СССР-у. Брежњев је на тренутак прекинуо разговор, погледао Тита и упитао: „Ко је овај човек?“ На повратку у Југославију Долац је Титу рекао да ће сазвати партијски врх да извести о разговорима у Москви и разликама између Тита и њега. Тито му је одбрусио да он неће више ништа сазивати, да је смењен.

Мирослав Лазански

објављено: 26.12.2011

• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (100)

Последњи коментари

nebojsa petrovic | 26/12/2011 21:12

Dvadeset godina sam cekao da saznam neke stavari koje sam sumljao jos i tada. Svetac moze biti djavo a djavo nekad moze i reci istinu. Kvalitete Miroslava Lazanskog nemoze osporiti niko a elokvenciju jednog penzionisanog Ministra odbrane necemo preispitivati jer je to neozbiljno.Moje mladalacke sumnje u snagu Jugoslavije su totalno rasprsene posle 20 godina zivota u najrazvijenijem svetu kako oni sebe zovu. Ovaj rezime jednog uticajnog penzionera treba svaki ministar u razvijenom svetu da procita kao domaci zadatak. Moze mu biti od koristi. Snazno, koncizno i realisticki oblasnjeni veliko balkansi oborknezovi koji se nesmaju ni pojaviti u danasnjim diskusijama.Gospodine Mamula puno zdravlja i lepih trenutaka Vam zelim od sveg srca i nek im je Bog na pomoci

Bivsi Jugosloven | 26/12/2011 21:31

Da bi razbijanje Jugoslavije imalo istorijskog smisla, potrebno je da se u novonastalim drzavama bolje i kvalitetnije zivi. Znaci, veca bezbednost, bolji uslovi skolovanja, kvalitetnije zdravstvo, veca sloboda govora i javnog misljenja. Zapitajmo se i pogledajmo istini u oci…

Ceda Bradic | 26/12/2011 21:47

Милошевић је сломио ЈНА..Komandant RV i PVO odlazi u SR/ Hrvatsku i u daljem, formira RV Hrvatske. G F Tudjman, general JNA u penziji.
Putem TV-a se emituje snimak uvozenja
“Kalasnjikova” iz Madjarske..Sta je Predsdnistvo SFRJ (vrhovna komanda) naredila GS/JNA? Kojim dokumentima je to, regulisano? Sta je gen Adzic izjavio putem TV-zvanicno saopstenje..Sta JNA da brani, ako nema osnovne podatke o neprijatelju?

• пошаљите коментар
• коментари (100)

Повезани текстови

Despite failures, Western nations turn military eyes on Syria

There is very little ‘Peace on Earth’ and ‘Goodwill toward men’ this holiday season….And it looks as though 2012 promises even more violence in both old and new global hotspots….Read Scott Taylor’s On Target column:

http://thechronicleherald.ca/opinion/46399-despite-failures-western-nations-turn-military-eyes-syria#.Tvik6292yGY.email

December 26, 2011 – 4:36am BY SCOTT TAYLOR ON TARGET

2

Select rating Cancel rating Poor Okay Good Great Awesome

Cancel rating

Poor

Okay

Good

Great

Awesome

Average: 3.5 (4 votes)

http://thechronicleherald.ca/sites/default/files/imagecache/ch_article_main_image/articles/01842563.jpg” alt=”An Army carry team carries the transfer case containing the remains of Army Spc. Mikayla A. Bragg of Longview, Wash. upon arrival at Air Force Base, Del. on Saturday Dec. 24, 2011. The Department of Defense announced the death of Bragg who was supporting Operation Enduring Freedom in Afghanistan. (JOSE LUIS MAGANA / AP)” width=”660″ height=”372″ />

An Army carry team carries the transfer case containing the remains of Army Spc. Mikayla A. Bragg of Longview, Wash. upon arrival at Air Force Base, Del. on Saturday Dec. 24, 2011. The Department of Defense announced the death of Bragg who was supporting Operation Enduring Freedom in Afghanistan. (JOSE LUIS MAGANA / AP)

As 2011 comes to a close, there appears to be a drought of “peace on Earth and good will toward men” in numerous global flashpoints.

The last American air transport had barely lifted off from the Baghdad airport before inter-sectarian violence erupted across Iraq. In Afghanistan, the casualty rate among NATO troops is at an all-time high. And no one in their right mind sees a successful long-term conclusion prior to the announced Canadian troop pullout in 2014.

Undoubtedly, the news lines will be the same for the failed U.S. interventions in Iraq and Afghanistan: With no possibility of claiming anything close to victory, the spin will be that we successfully rid those countries of cruel masters, led them to the fountain of democracy, beat them relentlessly for seven and a half and 13 years, respectively, but that they still refused to drink.

In other words, it was mission impossible from the outset, but the aims of the U.S. and NATO were noble and we gave it the good old college try. We were not defeated militarily. We simply failed to win the peace and now it’s time to cut our losses and move on.

This result, of course, cannot justify the enormous cost in

money and lives expended to date nor does it remove the West’s responsibility for the ongoing violence and suffering in the conflict zones we have chosen to abandon.

Instead of learning from these recent failures, it seems as though the U.S. and Canada are still keen to blunder blindly into new conflicts. To be fair, it should be acknowledged that it is a good military principle to “reinforce success” and it seems the NATO intervention in Libya is being viewed as a clear-cut success.

Using the combination of a one-sided arms embargo, the provision of weapons and training to rebel forces, the freezing of Moammar Gadhafi’s financial assets and a 10-month unchallenged aerial bombardment, NATO was able to effect a regime change in Libya without suffering a single casualty.

While British, French and, presumably, Canada’s elite special forces operated in Libya, there was no large deployment of ground forces. This enabled

NATO to wage a completely bloodless campaign while Libyan rebels and Gadhafi loyalists brutally battled each other on the ground.

It matters nothing that, in the aftermath of Gadhafi’s murder, Libya remains a lit tinderbox of heavily armed militias poised on the brink of renewed tribal clashes and civil war.

What is important is that NATO claimed Libya as a victory and that this same blueprint appears to be the basis for a possible future intervention in Syria.

The propaganda machine has already begun its demonization of President Bashar al-Assad’s regime for its heavy-handed suppression of Syrian protestors.

The violence in Syria began as part of the Arab spring movement last February. From the outset, as was the case in Libya, the massed demonstrations turned into armed clashes with government security forces.

During the summer and fall, while Western media focussed on the NATO intervention in Libya, large-scale clashes were erupting throughout Syria.

The UN Security Council authorized severe sanctions against the Syrian regime but with the Chinese and Russian veto, further UN-approved military intervention — such as the implementation of a no-fly zone by NATO — remains unlikely.

While most Canadians have no real understanding of the Assad family’s four-decade rule of Syria and even less comprehension of the tribal and cultural compositions of this unique Arab nation, on the surface the members of the Syrian regime seem like pretty bad dudes. We are also told that the various opposition factions, which include Islamic fundamentalists and Kurdish separatists, are “pro-democracy” forces and that the Syrian dictator is using his military force to quell their dissent.

It sounds pretty heavy handed until you realize that these Syrian rebels include heavily armed and equipped army defectors who have joined the rebellion.

If Assad is guilty of using excessive force against his own people, then one has to wonder what Canada’s response would be in a similar situation. For example, in 1990 when a few dozen armed Mohawk warriors erected barricades at Oka and Akwesasne and killed a Quebec police officer, an entire army brigade was mobilized to contain the violence. When FLQ separatists killed a British diplomat and kidnapped a bureaucrat in 1970, Prime Minister Pierre Trudeau declared martial law and deployed the entire army onto the streets of Quebec.

Let’s hope that in 2012 Canada’s foreign policy will become one of looking carefully before leaping yet again into any military intervention under the banner of democracy and human rights.

Scott Taylor is editor of Esprit de Corps magazine.

БАЛКАНСКА ПРАВИЛА

Драгомир Билић: БАЛКАНСКА ПРАВИЛА

26.12. 2011 Српски културни клуб

Шта ми Срби као народ у ствари хоћемо? Наше унутрашње поделе вођене лошом политиком нас доводе до ивице опстанка и стављају нас на дно просперитетности у Европи. Ово политичко батргање ми изгледа као риба на сувом. Превише дуго смо упецани на удицу ЕУ да више не знамо како је то изгледало када смо били свој на своме.
Ови наши потрошни политичари (а не државници) за једнократну употребу ни не знају шта Европа хоће од њих и нас. Они и даље глуме у неком свом филму који нико не жели да гледа у свету. Мисле да само они знају заплет и крај, а то у ствари више никога од озбиљних у Европи не занима. Једино смо ми грађани Србије приморани да из дана у дан гледамо ту лошу режију и да невољно статирамо у „дотираном филму“ .

Е нећу да будем Швабо у том вашем дотираном филму.

Суштина њихових захтева није да им предамо наводне ратне злочинце и признамо Косово него хоће да нас победе и натерају да безусловно капитулирамо пред великим Рајхом, против кога смо увек били и бићемо. Може нека издајничка влада и да потпише капитулацију, али на то дух Српског народа никада неће пристати. Зато нас овако ломе и понижавају. Траже од нас да се одрекнемо и велике Русије а они сами са њима потписују споразум. Тако је и Хитлер радио пре него што их је напао. Ово је слична матрица само мало модернија. Прво покори Европу и Балкан, па онда напад на руске сировине и онда владари прстенова. Америко чувај се!

Србија ни на почетку другод светског рата није имала неке велике војне ресурсе, али је имала народ и свест о томе да мора да се одупре том надолазећем нацистичком злу. Касније су нам велике силе са Енглезима на челу убациле семе раздора (и завадиле Партизане и Четнике) које и даље клија упркос свим напорима да се оно искорени. Ваљда ће велика мука да нас једном уједини, а пете колоне и издајника је увек било и са њима ћемо лако кад све ово зло прође.

Сад им више не требају гасне коморе него ред „Милосрдног Анђела“ ред генетски модификоване хране са разним вакцинама у комбинацији и ето етнички чистог простора за нову расу.

На наше политичаре гледају као на несташну децу коју кажњавају кад не испуњавају њихове захтеве и тако их дисциплинују и подчињавају њиховој вољи. Кад ови наши почну да плачу и та бука постане несносна и смета им да смишљају нове гадости, дају им цуцлу у виду неког некомерцијалног кредита. Успут им шаљу поруку да је мама Меркел ипак газда а тата Обама је на службеном путу у Авганистану, после иде у Иран а можда и у Русију ако све предходно буде добро. Ако не доћи ће Руси преко Венецуеле до њих. Али то су озбиљни људи и шта ми можемо ту да научимо?

Прво не улази у фајт ако си слабији, друго ако си слабији а ушао си у фајт бори се до последњег атома снаге, треће ако хоћеш да се бориш до последњег атома снаге позови и Великог Брата јер зна се „Два лоша убише Милоша“ а ако ти помогну и несврстани пријатељи онда си на победничкој стани, миран си, хоће опет да ти буду пријатељи и сматрају те за озбиљног човека.

А без Црнаца нема истинске револуције, јер они знају шта је робство и изборили су се против тога. Од њих само можемо да научимо шта значи стварна слобода гледајући их како играју, певају и ужаивају у томе. У чему ми уживамо? У гледању овог политичког Гранд шоуа? У Србији је осмех заборављена категорија. Љубазности има само у траговима, а фраза „воли ме ја сам опасан“ је постала наша стварност. Па јесмо ли се за то борили у „демократским револуцијама“? Где су сада они бубњари, трубачи и гудачи да нам стварају ту буку у моди? Отишли сви у „Демоде“. Зар је стварно пропао рокенрол као музика револуције и да нам је остала само народна музика која је део наше традиције и само наша. Једно без другог не иде јер рокенрол игра цео свет а нашу народну само ми сами. И да ли смо ми Срби стварно поларни медведи кад нам је оволико хладно или смо одустали од тога у свом срцу. Хоћу да живим у мојој земљи и будем храбар, у којој нећу морати да знам ко је ко од тајкуна мафијаша политичара итд. Хоћу да знам само оне које ја хоћу да знам и хоћу да знам куда води овај пут мене и живот мој! Нећу тајанствену политику и политичаре који глуме транспарентност. И хоћу да ми вратите мој мали живот а ваше велике задржите за себе јер ми не требају а ни ви политичари ми не требате а и ништа не тражим од вас до свог малог живота који сте ми украли. А ја без њега не могу да живим и бићу приморан да вам га одузмем на следећим, надам се ускоро изборима. Шта је уплашили сте се револуције? Не бојте се мени је за ових 25 година пуцања доста, а и нисмо у Африци па да имамо тамо нека пролећа. Балкан је ово, цивилизација. Све културно и поштено па ко кога…

Е зато и нећу у ту наци Европу и није да нисам свестан да је Русија велика сила и да је њима њихов интерес најпречи али они су ми некако природнији и боље их језички разумем ако ништа друго. И нећу да певам Данке Дојчланд па макар се Еу седам пута распадала и састављала без нас Срба и да Бог да вам Еуро био јак ко наш динар 94-те. Инат него шта! Нећу ја лако у ЕУ, али нећете ни ви лако на Косово.

И још нешто да вам кажем подржавам све „криминалне структуре“ Српског народа на Косову и желим им још пуно успеха у том послу. Криминалне структуре у Србији и њихове проекције на Косово најстрожије осуђујем.
Волимо Србију онакву каква је данас, каква ће бити сутра и каква је била јуче, јер ми другу Србију немамо. Ако не онда ће нам неки други узети и ово наше Српско.

„ Није важно шта ваша Србија може да уради за вас, него шта ви можете да урадите за вашу Србију“
рече једном један политичар и убише га.

Објављено у рубрици Колумне Tags: Dragomir Bilić, EU, Evropa nema alternativu, Kosovo, Rusija, Srbi, Srbija

« Александар Дикић: ПЕТНАЕСТ ГОДИНА КАСНИЈЕ ИЛИ ПОВРАТАК ОТПИСАНИХ

Stranac Majevički

Stranac Majevički

Ko je i kakav je čovjek, odnosno ko su i kakvi su ljudi koji se mogu podvesti pod ovaj naslov?

Bilo bi preopširno da opsisujem moguće tipove ljudi koji se mogu nazvati strancima majevičkim, ali moram da naglasim da ih ima svih starosnih dobi i uzrasta i da žive na svim kontinentima osim Antartika (ako nije neki i tamo zalutao kao član neke ekspedicije). Zajedničko im je da su ponikli na Majevici i rasijani po svijetu vjetrovima koji odnose ljude, a donose prazninu kako u srcima onih ostaju tako i u srcima onih koji odlaze. Jedan takav vjetar, ne sjećam se tog vremena imao sam tek dvije godine, je odnio i mog oca na krajnji sjever Njemačke. Pamtim tek onu godinu kada se pojavio kao stranac u mom životu i poremetio svojim prisustvom ustaljeni red  koji je do tada vladao. Shvatio je brzo da ga se pomalo plašim i da ne umijem da mu se radujem, kao što većina djece gastarbajtera nisu naučili da se raduju roditeljima koji se vraćaju iz pečalbe, jer im je nametnuto da se raduju poklonima koje će dobiti.

Bio je to početak kraja idiličnog siromaštava u kome je živjela većina stanovnika našeg rodnog kraja, osim par činovničkih porodica koje su postojale u Loparama. Bio je to početak vremena u kome ćemo stasati polako se pretvarajući u konzumente koji će usvojiti tudje običaje zaboravljajući polako svoje kako one svakodnevne tako i one koji su nam pomogli da ostanemo ono što jesmo uprkos vijekovnom ropstvu.

Dakle, prvi čovjek u mom životu koji se mogao nazvati strancem majevičkim bio je moj otac, jedan od miliona u armiji gastarbajtera koji su izgradjivali posleratnu Njemačku i jedan od onih koji su medju prvima upakovali par  krpica i otišli u nepoznato da svojoj porodici obezbjede pristojan život i mogućnost da kao on ne odlaze u pečalbu.

Posle njega otišli su i ostali znani i neznani i stigli do najudaljenijh tačaka na kugli zemaljskoj, a mi smo rasli u ubjedjenju da nikada nećemo morati da krećemo njihovim stopama jer nam je omogućeno da se školujemo i odrastemo uhranjeni, za razliku od naših roditelja koji su do početka šesdesetih pa i sedamdesetih godina prošlog vijeka bili hronično neuhranjeni (ne izmišljam, dobio sam ovaj podatak iz arhiva, a glasi da je najčešći uzrok bolesti kod nas bila neuhranjenost).

Stasali smo u onakve ljude u kakve smo mogli da stasamo u vremenu u kome smo živjeli. Odgajali su nas na jednoj strani djedovi i bake, dobronamjerni i nježni, ali zbunjeni vremenom u kome žive, a na drugoj strani sistem koji je nametao da je sve što je staro, tradicionalno, vjersko i nacionalno, automatski ružno i zaostalo, a da su države u kojima rade naši roditelji i srodnici trule i pokvarene.

Odrastali smo uvjereni da nećemo morati da odemo u te trule države iz kojih dobijamo skupe poklone iako je tamo sve ružno i trulo, ali smo se ubrzo uvjerili da ćemo morati i sami u pečalbu pošto je država u kojoj smo živjeli bila osudjena na smrt iako to mi nismo htjeli da prihvatimo niti mogli da razumijemo. Ipak, shvatili smo da moramo da odemo, tako se broj stranaca povećao.

Postali smo ona vrsta ljudi kojoj smo se du juče podsmijevali, iako smo im često zavidjeli, pa smo ih nazivali; Jugošavabama, Jugovićima, gastarbajterima ili jednostavno strancima.

Država se raspala, umrla u agoniji, a njeni poslednji smrtni trzaji, grčevi u kojima je umirala odnijeli su stotine hiljada života i stvorili još veći jaz izmedju onih koji su otišli i onih koji su ostali. Za razliku od ranijih vremena kada su odlazili oni koji su morali da odu, došao je trenutak da u našem zavičaju ostanu oni koji ne mogu ili nemaju gdje da odu.

Još uvijek se oni koji su otišli nazivaju; Jugošavabama, Jugovićima, gastarbajterima, ali sad najčešče stranicima i kako vrijeme prolazi terimi kao što su Jugošvabo, Jugović i gastarbajter polako nestaju i stranac zauzima njihovo mjesto. Stranac, čovjek koji je stranac u zemlji u kojoj živi pa i onda kada se tamo rodio ili su mu se čak i roditelji rodili, stranac je i na Majevici i onda kada je u pečalbu otišao kao odrastao čovjek. Stranac je u vlastitoj porodici, stari roditelji ga gledaju sumnjičavao i vrebaju na svaku tudju riječ koju je usvojio, pa ga nijemim pogledima kore što je jezik pokvario. Stranac je medju rodjacima koji ne umiju da se raduju njegovom dolasku ako on nije propraćen poklonima. Stranac je kad kupuje ili ode u kafanu da nešto popije jer svi trljaju ruke u nadi da će se ponašati kao ovca kojoj je runo otežalo pa je vrijeme da dodje neko da ga runa oslobodi.

Godinama lupam glavu kako da spojim dvije polovine iste jabuke. Kao jabuku vidim moj narod, one koji su ostali kao jednu polovinu, a one koji su otišli kao drugu polovinu jabuke, ali ne nalazim riješenje jer su ove dvije polovine nastavile da se razvijaju nakon presijecenja pa više ne mogu da se spoje na mjestu gdje su presječene jer svaki put kad pokušam da ih približim pojavi se riječ; stranac i pokvari mi sve zamisli.

Iznenada prošle godine sam umjesto te riječi, sa kojom se na žalost već identifikovao, čuo riječ koja se niotkuda pojavila, a koja opisuje sve nas koji smo otišli. Neko je, umjesto; stranci za nas rekao; NAŠI: Odjednom, istina stidljivo i još uvijek rijetko; naši zamjenjuju strance. Iako se riječ stranac čvrsto usidrila u umovima kako onih koji su ostali, tako i onih koji su otišli, postoji nada da će se izraz NAŠI izboriti za svoje mjesto i da ćemo umjesto da budemo tudji ostati svoji.

26.12.2011

Miodrag Lukić

Miodrag Lukic

www.pozoristeduga.ch
www.majevica.net

Serbian Holocaust JASENOVAC, THE AUSCHWITZ OF THE BALKANS – JASENOVAC MEMORIALK

http://www.serbianholocaust.org/

KOSOVOHOLOKAUST

http://kosovoholocaust.com/page4/page8/page8.html

С В Е Т С К А С Е Н З А Ц И Ј А – БЕЛОСВЕТСКА ЗЛАТНА ПЉАЧКА!!!

« Претходно

/

Следеће »

By Биљана Диковић / 25. децембар 2011. / вести, друштво, европа, економија, свет / 4 коментар

i

7 Votes

Малверзације са златом - С В Е Т С К А   С Е Н З А Ц И Ј А

за ФБР Александар Бајат:

24.12.-2011.

Сву светску тврговину златом контролишу Rothschildovi. Прецизно речено, то су деценијама радили, а онда 2004. нагло изашли из тог посла! Зашто?

Да би се цела прича разумела потребан је мали увод.

У Америци највећа складишта злата имају федерална банка ФЕД (која је у приватном власништву и распоређена је по целој територији УСА) и државна агенција за племените метале у Fort Knox – Bullion Depository (где се истовремено налази једна од најјачих америчких војних база са око 10.000 професионалних војника, 3.000 тенкова итд.).

Овде у Fort Knox-у је под земљом, према званичним подацима депоновано око 4.580 тона злата (које припада искључиво УСА ) у укупној вредности од око 273 милијарди долара (стање 19.8. 2011).

Највећа трговачка места племенитих метала су London Bullion Market (LBMA), New York Mercantile Exchange (NYMEX) и Tokyo Commodity Exchange (TOCOM).

Највеће берзе племенитим металима су:

И сада долази права хорор прича…

Наиме, познато је да све државе света своја међусобна дуговања, али и поравнања по питању државних обвезница, често уз међусобну сагласност извршавала у злату.
Такође, познато је да је Кина највећи светски купац и власник америчких државних обвезница.

У доба владавине Bila Clintona (са сарадницима Robert Rubin, Sir Alan Greenspan and Lawrence Summers) Американци су поравнали Кинезима „нека“ дуговања у злату и то тако што су из Fort Knox-а испоручили 600 тона злата.

Кинези нису баш превише веровали Америма па су направили нека пробна бушења златних полуга. Хемијска анализа је показала да златне полуге нису биле златне него само позлаћене, а у унутрашњости је био волфрам (специфична тежина злата је 19.32, а волфрама 19.25). Тона волфрама на тржишту метала кошта око 230 долара, за колико се може купити само 4,5 грама злата.

Кинези су о овоме писали овде (хвала Богу има наших људи који знају кинески, неизмерно им хвала): http://big5.jrj.com.cn/gate/big5/gold.jrj.com.cn/2011/09/06071910956472.shtml
и овде http://ido.3mt.com.cn/Article/201109/show2301346c30p1.html
На енглеском се могао пронаћи овај чланак: http://viewzone2.com/fakegold.html
А на немачком овај блог (али на америчком серверу): http://euro-med.dk/?p=13477

За оне који не знају немачки, наслов гласи: „Да ли сте, да би осигурали своје вредности, купили злато или безвредни волфрам? Ко је покрао наше национално злато?“

Е сада, зашто су се Rothschildovi тако нагло повукли из бизниса са златом (?), остављам вама да нагађате.

Вест о покушају ове међудржавне преваре нису до данас објавиле ниједне државне новине у Европи. На Балкану такође – нико.
Али оно што јесте: јављено је да злато као резерва више није интересантно и да га се треба ослободити.

Тако нпр. Хрватска је након остамостаљења купила нешто злата на светском тржишту којим је покривала своју валутну сигурност. Али изненада су све „распродали“ и данас немају више ни килограм злата. То су официјелне вести (http://www.gold.org/government_affairs/gold_reserves/). Чак су на телевизији у разним емисијама уживо економски „експерти“ уверавали нацију како је имати златне резерве чист економски промашај те да се те резерве под хитно морају ставити у функцију течног капитала којим ће се финансирати значајни национални пројекти.
АЛИ, истовремено се на сајту http://www.srebrozlato.com/ulaganje/index.shtml уз слоган „Хрвати – народ благословен близином Еуропе“ нуди Хрватском народу да купује злато. Преузимање тог „новог злата“ је у Словенији, у фирми „Moro & Kunst“.

Према неким неофицијелним прорачунима размере целе малверзације на интернационалној разини су гигантске и досежу износ од око 600 милијарди долара. АЛИ, чињеница да је то злато испоручено из Fort Knox-а, дакле с места где се депонује злато које је искључиво у власништву и под патронатом државе говори све за себе.

Даље, као што је пре јављено, председник Венецуеле Hugo Chavez је најавио повлачење свих својих златних резерви из света у земљу. Само из Лондона је већ требало да буде премештено 211 тона. До данас се ништа није остварило јер Chavez тражи хемијску анализу сваке полуге на лицу места, пре утовара (!?) Ја то до данас нисам разумео и нисам знао зашто.

ИЗВОРИ: у тексту поменути сајтови

Dveri Srpske – Dvougao tv b92 Bosko Obradovic i Filip Ejdus ( jun 2011 )

http://www.youtube.com/watch?feature=endscreen&v=T9pb5cGSHFs&NR=1

Шта су Двери за Србију? Нови Сад, 7.децембар 2011.

http://www.youtube.com/watch?NR=1&feature=endscreen&v=iDhguau-310