Бизнис на крви. Косовска демократија. -ТВ 1 РУСИЈА

http://www.youtube.com/watch?v=afVnvF8Yv4k

POZIVNICA UDRUŽENJE PISACA SEDMICA VAS POZIVA NA:

 POZIVNICA

UDRUŽENJE PISACA SEDMICA VAS POZIVA NA

PARISKO VEČE

MON AMIE

 

10. DECEMBRA 2011. U 20.00 ČASOVA

U DVORANI INTERKULTURELLE BÜHNE

ALT BORNHEIM 32,  60385 FRANKFURT AM MAIN

U PROGRAMU UČESTVUJU:

DANA DODIĆ, KOVILJKA JASTREBIĆ I NIKOLA ŠUICA, PESNICI IZ PARIZA

 

SVETLANA MANOJLOVIĆ, INTERPRETATOR STAROGRADSKIH PESAMA I ROMANSI NA FRANCUSKOM JEZIKU

DUO GITARA SANDRA & RAŠKO

MARKO STANKOVIĆ, KLASIČNA MUZIKA NA HARMONICI

KOSTADINKA ĐORĐEVSKA, POETESA IZ MENHENGLADBAHA

PESNICI I PISCI IZ FRANKFURTA I OKOLNIH GRADOVA

OSETITE DUH PARIZA UZ POEZIJU, MUZIKU, ČUVENE FRANCUSKE SIREVE I VINO.

 KAŽU DA JE PARIZ GRAD KOJI SE NOSI U SRCU….

ULAZ SLOBODAN

DOBRODOŠLI!

POSLEDNJA OPOMENA ZA SAD I NATO KINA POČINJE TREĆI SVETSKI RAT!

POSLEDNJA OPOMENA ZA SAD I NATO

KINA POČINJE TREĆI SVETSKI RAT!

(48) Subota, 3. Decembar, 2011.| Autor: Ekipa Kurira

Nećemo oklevati da uđemo u globalni sukob ako Amerika i NATO napadnu Iran i Pakistan, poručio kineski general Džang Džaodžung

 

PEKING – Ne dirajte naše saveznike, počećemo treći svetski rat!
Ovo je Americi i NATO poručio kineski general Džang Džaodžung povodom najava da bi Iran mogao biti meta izraelsko-američkog napada.

- Kina se neće dvoumiti šta da radi. Zaštitićemo Iran, čak i ako to podrazumeva započinjanje trećeg svetskog rata – rekao je on.

Jedna kineska TV stanica koja emituje program iz inostranstva objavila je i izjavu kineskog profesora Sja Minga. On je, parafrazirajući generala Džaodžunga, objasnio da bi eventualni ulazak Kine u treći svetski rat zapravo bio iznuđen, pošto bi ona to učinila kako bi zaštitila “domaća pitanja”.

U isto vreme, kineska vojska započela je masovne vojni manevre pored granice s Pakistanom kao odgovor na gomilanje američkih trupa u ovom području i na prošlonedeljno NATO bombardovanje, u kojem je poginulo 26 pakistanskih vojnika. U tim manevrima učestvovali su i predstavnici pakistanskog vojnog vrha i vojnici.

Jedan visoki kineski zvaničnik upozorio je da će pretnja Pakistanu biti shvaćena kao direktna pretnja Kini.

- Kina gomilanje američkih trupa na pakistanskoj granici vidi kao izazov i pretnju za njeno savezništvo s Pakistanom. Peking želi svima da pokaže da je to savezništvo s Pakistanom ravno bratstvu i da se neće pomiriti s činjenicom da Pakistan može da bude napadnut – rekao je jedan visoki kineski zvaničnik.

Pakistan je na prošlonedeljni vazdušni napad odgovorio zatvaranjem granice prema Avganistanu, kako bi sprečio dopremanje hrane i goriva okupacionim snagama u susednoj zemlji.

Kineski MIP: Veto u UN!

I Kina i Rusija su jasno dale do znanja Zapadu da će staviti veto u UN u slučaju inicijative za pokretanje vojne akcije protiv Teherana.

- Kina je zabrinuta zbog veoma emotivnih reakcija izvesnih zemalja. Verujemo da će prevladati zdrav razum i da će konflikt biti izbegnut – saopštilo je kinesko ministarstvo spoljnih poslova.

Iskulirali demoliranje britanske ambasade!

Kina je poslednjih nedelja reafirmisala i učvrstila svoje savezništvo sa Iranom, a prekjuče je zvanični Peking odbio da kritikuje Iran zbog upada u britansku ambasadu u Teheranu početkom nedelje.

Vesti: kina, sad, iran, treći svetski rat, kineski general Džang Džaodžung

 

http://www.kurir-info.rs/planeta/kina-pocinje-treci-svetski-rat-156176.php

 

 

 

Пише Бели Орао Време: овоземаљско Одредиште: васељенско- Пећка Патријаршија и Дечани

Пише Бели Орао

 

Време: овоземаљско

Одредиште: васељенско- Пећка Патријаршија и Дечани

Посада: ванземаљска

 

ЦЕЛИВАО САМ МОШТИ СВЕТОГ КРАЉА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ

 

Као и увек  кад је тешко проблеми су најтежи. Како ћемо на КиМ? Да ли је опасно? Наравно да јесте, јер да није зашто бих те звао. А зашто ћемо тамо? Предводимо екипу доктора која хоће да прегледа остарело сестринство из Пећке Патријаршије и братство из Дечана и да им однесе нешто лекова. Шта нам треба? Добра воља.

И тако смо кренули упркос упозорењима да идемо мечки на рупу и томе слично. Екипа мала, али одабрана, доктори, возач, пензионери, судија, падобранац, па чак и једна лепа дама, супруга једног од доктора. То што нам лекове није дао један апотекар нема везе, јер смо се снашли, а њему на част мада му је презиме повезано са црквом.

Ибарска магистрала, Долина Јоргована, Маглич, Павлица, Градац, Студеница, Сопоћани, а све то са висине гледа испосница Светог Саве.  Да не кажу они други да сам загрижени Србин свратили смо код Јонуза на ћевапе. Мало каснимо због гужве на другој страни, али све иде по плану. Прелазимо спуштамо се у Пећ и долазимо у Пећку Патријаршију коју чува словеначки КФОР. Ти исти Јанези највише су се обрадовали „старој гарди“ која је дошла на хиротонију Владике Јована, са реченицом, добро сте нам дошли шта би ми да нас Шиптари нападну.

Улазимо у Конак под пратњом секретара оца Игњатија. Дочекује нас Владика Јован. Како? Па као Владика. С обзиром на задржавање после кратког окрепљења, вечера, прича и договора за сутрашње активности.  Наравно прича се отегла па смо на починак отишли касно. Собе су ме подсетиле на нека цимерска  времена.

Устајање. Обишли смо Патријаршију. Време, Божије. Ваздух чист, оштар као и место где се налазимо. Пролазимо поред  дуда  (види слику) којег је по предању лично засадио Свети Сава.  Запамтио вијећање под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године. Предање каже да се тада распукао од јада и чемера.  Ипак  још увек рађа окупан влагом реке Бистрице.  Ту је и лепо украшен мермерни шедрван (чесма) .

Идемо на  службу. Смерно, тихо, богослужећи, погнуте главе. Тако се Богу моле православци. Нема узвикивања, нема наређивања, нема подврискивања. По завршетку свако на свој задатак. Доктори су ушли у свој рудник из кога нису излазили два дана. Сетио сам се напада на њих. Ови који су били тамо  пример су  докторске професије. Монахиње старе, оронуле испошњене тешким животом. Мати Февронија има чак деведесет година.  Док доктори раде свој частан посао ми обилазимо светиње Патријаршије.

Постоје три цркве под јединственим сводом и четврта која је издвојена. Црква Светих Апостола са саркофагом ктитора Светог Арсенија Првог, архиепископа Пећког. Други саркофаг је са моштима архиепископа Светог Саве Другог, а трећи са моштима дванаестог архиепископа и првог патријарха Српске Цркве Светог Јанићија Другог), који је пре монашења био је блиски сарадник Цара Душана и његов логотет.

Друга црква Светог Димитрија  садржи саркофаге патријарха Светог Јефрема, Светог Саве Четвртог и Светог Спиридона.

Трећа јужна црква јесте црква посвећена Светој Богородици Одигитрији (Путеводитељици) коју је са те стране дозидао и прикључио централном своду архиепископ српски Свети Данило, чији се саркофаг ту и налази, као и кивот са моштима Светог Саве Трећег.  Све ово као и фреске датирају са почетка 12 и 13 века.

Четврта црква је црква Светог Оца Николаја призидана са спољне стране, уз јужну фасаду цркве Свете Богородице. И ову цркву сазидао је архиепископ Данило Други пре 1337. Године у облику једнобродне базилике, без кубета, са посебним кровом.

Има тога још много што смо видели, али ми простор не дозвољава да више напишем, а ваља поћи и у Дечане јер су часни доктори обавили преглед остарелих мајки.

У Дечане полазимо опет вођени оцем Игњатијем. Пролазимо кроз Пећ и Раушиће и лагано се пењемо. Ноћ полако пада и покрива Високе Дечане (види слику).  Дочекује нас Игуман Сава.  Широким осмех на лицу. Поздрвљање по православном обичају. Одмах са капије види се сва велелепност Манастира. Изгледа баш као да га је неко спустио из свемира и поставио на то место, а свемирски тон је видљив на неколико фресака (you tube). Након кратког окрепљења обилазимо Манастир и целивамо мошти Светог Краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Да би осетили благу надахњујућу енергију морате тамо поћи. Шта рећи о краљу? Мученик и то онај прави.  Није имао среће ни са оцем ни са сином. Отац га је кош као дете дао као таоца код татарског кана Ногаја. Касније су га под лажном оптужбом да хоће да преузме престо ослепели и послали у цариградски манастир Христа Панократора, где добија наклоност како свештенства тако и самог цара Андроника Другог који га мире са оцем, а исти му даје на управу Будимљанску област. Након смрти оца преузима краљевство које води мудро и богоугодно. Вид му се самим чудом вратио, а завоје скида пре крунисања и објављује да му је вид повратио св. Николај Чудотворац.

Манастир је саграђен након пажљиво за то бираног места. Сам Свети Сава је назначио да би у том крају требало градити манастир. Подигнут је на десној обали Дечанске Бистрице у затрновскојжупи од 1327-1335 године,  а сведоци градње са усхићењем причају о старим мајсторима који су клесали многоразлични мермер. Лепоту спољашности прожима и красота унутрашњости, а сам ктитор је рекао „почех зидати дом Господу Богу свом Сведржитељу и сазидавши га украсих га свим лепотама, унутрашњим и спољашним“. Ипак кончина Светог Краља била је изненадна и мученичка и није видео своје дело. Заточен је у тврђаву Звечан и  24. новембара 1331. године уморен.

После вечерње литургије одлазимо на вечеру. Ту нас дочекују  витезови хришћанства са којима проводимо остатак вечери. Братство велико, али окружено са скоро 100.000 Шиптара.  Ипак не брину се много јер у сваком од њих лежи срце витеза мајора Гавриловића, Тепића наследника Синђелића. За више треба се посетити свето место, јер у Дечане се не свраћа у Дечане се иде.

Враћамо се у Патријаршију где нас поново дочекује Владика и уз беседу испраћа на починак, а сутра након литургије одлазимо путем доласка остављајући у срцу наше домаћине.

STANDARD: DUGA ISTORIJA ANGLO-SAKSONSKOG RAZBIJANJA SRBIJE I RUSIJE

OTKRIĆE AKADEMIKA DRAGOLJUBA ŽIVOJINOVIĆA: DUGA ISTORIJA ANGLO-SAKSONSKOG RAZBIJANJA SRBIJE I RUSIJE

http://www.standard.rs/otkrice-akademika-dragoljuba-zivojinovica-duga-istorija-anglo-saksonskog-razbijanja-srbije-i-rusije.html

UOČI RUSKE REVOLUCIJE U studiji napisanoj 1913. godine direktor lista “Evropski ekonomista” Edmon Teri (Edmond Théry) nagoveštavao je Rusiji sjajnu budućnost obrazlažući da, “ako stvari nastave ići tokom kojim su išle od 1900. do 1912. godine, sredinom veka Rusija će dominirati u Evropi, kako na političkom, tako i na finansijskom i ekonomskom planu”. Radovi istoričara Entoni Setona (Anthony Sutton) su utvrdili da je, suprotno svim neosnovanim tvrdnjama o ruskoj industrijskoj nazadnosti, carska Rusija bila na putu brzog privrednog i tehnološkog napretka. 

Engleski geograf Džon Helford Makinder došao je do istih zaključaka o ruskom neodoljivom usponu ka svetskoj supremaciji. U znamenitom predavanju, održanom 1904 godine, pod naslovom “Geografska osovina istorije” naslućuje da će država koja okupira prostorno jezgro evro-azijskog kontinenta, dakle Rusija, kada bude u prilici da razvije svoju privredu i mrežu “transkontinentalne železnice” koja spaja Evropu i Aziju, potisnuti pomorske sile na marginu svetske trgovine, što predstavlja smrtnu pretnju po zapadnu civilizaciju. Preraspodela svetske moći bila je začet proces u tom času s obzirom da je “transkontinentalna železnica počela da remeti odnos snaga u korist kontinentalne sile”. 

Ruska revolucija, finansirana od strane anglosaksonske plutokratije i nemačke vojske, “voljom proviđenja” je zaustavila Rusiju u punom usponu ka statusu svetske ekonomske i vojne velesile. Iskorišćavajući podesne uslove krajne pometnje, prouzrokovane boljševičkim prevratom, zapadne sile su preduzele teritorijalnu razgradnju Rusije. Pohlepa za ruskim prirodnim bogatstvima i uklanjanje ruskog rivala iz trke za svetsku prevlast su predstavljali bitne uzroke celog poduhvata. 

Engleska vojna misija generala Tomsona je poslata u Transkavkaziju sa zadatkom da osnuje protektorate nezavisne od Moskve, što bi omogućilo Britanskoj imperiji nesmetani i neograničeni pristup kaspijskim izvorima nafte. Nemačka je, posle potpisa Brest-Litovskog ugovora sa uzurpatorskom komunističkom “vladom”, okupirala Ukrajinu i pribaltičke zemlje. Francuskoj je trebao da pripadne Krim sa Odesom. Finansijska i vojna pomoć saveznika “belima” je bila ograničenog karaktera, kako bi se postigla ravnoteža snaga i zaprečio boljševicima prodor ka Transkavkaziji i Sibiru. 

Na diplomatskom polju vodile su se zakulisne igre za priznanje “nezavisnosti” novoosnovanih pseudodržavica na tlu Rusije. Vilsonov neobelodanjeni program – otkriven u privatnoj arhivi pukovnika Hauza (House), sive eminencije američkog predsednika i opunomoćenog predstavnika Njujorških bankarskih kuća – glasio je pod tačkom 5. da je “Rusija velika i jednorodna: nju treba svesti na srednjorusku visoravan (…) pred nama će biti čisti list hartije, na kojem ćemo skicirati sudbinu ruskih naroda”. Aluzija na “čisti list hartije” mogla bi se odnositi na Englesku kartu objavljenu 1888 godine, na kojoj je prostor ruske imperije obeležen natpisom “ruska pustinja”. Dalje se predlaže “priznanje de facto postojećih vlada i ukazivanje pomoći njima i kroz njih” kao i zahtev za povlačenje sa samoproglašenih teritorija svih stranih vojski. 

SKUP „POTLAČENIH NACIJA“ Novoustanovljeno načelo “prava na samoopredeljenje potlačenih naroda” je obrazovano u strateškim laboratorijama anglosaksonskog imperijalizma sa nepritajenom namerom da se koristi kao oruđe za razgradnju svetskih takmaca i njihovih regionalnih mostobrana. Na Versajskoj mirovnoj konferenciji pukovnik Hauz i Lojd Džordž (Loyd George) su u ime svojih vlada probali da nagovore ostale učesnike da se pozovu na de facto stvorene vlade na tlu carističke Rusije, čemu se suprotstavila Francuska u ime svojih ličnih interesa. Te nesporazume su premostili ministri vanjskih poslova sila Antante, takozvanih “saveznica” Rusije, saglasivši se 10. januara 1920. da priznaju “de facto” Gruziju i Azerbejdžan. 

Tih godina je uvedena u arsenal američke spoljnje politike strategija ostvarivanja državnih interesa posredstvom “nevladinih” organizacija. Primjerice, fondacija Karnegi za međunarodni mir, koju je osnovao 1910. magnat Andru Karnegi, organizovala je 15. septembra 1918. u Njujorku veliki skup “potlačenih nacija” na kom su učestvovali poslanici manjinskih naroda sa prostora ruske države i Austro-Ugarske. Dotične je “predstavljao” Hrvat Hinko Hinković u ime Jugoslovenskog odbora. 

Sve podmukle operacije sa krajnjom namerom da se obrazuje “ruska pustinja” nisu urodile plodom, pošto su komunističke vođe, silom prilika, napustile svoja nihilistička načela i usvojile državotvorni koncept integracije ruskih zemalja. Ne pomirivši se sa činom “sakupljanja” rasturenih delova ruske imperije pod komunističkim okriljem, britanska politika je nastojala da federališe i da stavi pod svoju upravu sve separatističke pokrete nikle na prostorima Sovjetskog saveza. Usko je sarađivala na tom polju sa Abverom (obaveštajnom službom nemačke vojske) kao i sa francuskim i poljskim kolegama. 

IZMEĐU DVA RATA U međuratnom periodu britanska obaveštajna služba je uspostavila operativnu kontrolu nad „Prometejskom ligom”, organizacijom osnovanom 1923. pod impulsom ukrajinskih nacionalista uz podršku poljske vlade. Prometejska liga je služila kao krovna struktura plejadi separatističkih pokreta sa područja Sovjetskog Saveza. U njenom okviru su sarađivali beloruski i ukrajinski unijati, Tatari, Čečeni itd. Uzgredno vredi pomenuti prisustvo u njenim redovima Said Beka, praunuka imama Šamila, slavnog vođe čečenskog ustanka protiv Rusa u 19. veku. Progam Lige je postavljao svojim članicama za zadatak “oslobađanje” svih neruskih “potlačenih” naroda bivše imperije. Za dalji tok našeg izlaganja, potrebno je naglasiti da je vođa Panevropskog pokreta, grof Kudenhov-Kalergi, uspostavio bliske kontakte sa “prometejcima”. 

Prometejska liga je delila srodne geopolitičke ciljeve sa organizacijom zvanom Intermarium, koja je težila da osnuje federaciju srednjeevropskih država na celom prostoru između Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora i priželjkivala raspad Rusije na bezobličnu prašinu “slobodnih država u svojim etničkim granicama”. Taj ambiciozni program joj je garantovao potporu istih onih sponzora koji su držali na svom platnom spisku Prometejsku ligu. Antikomunistička fasada aktivnosti tih dveju organizacija služila je da prikrije dublje rusofobske pobude. Svoj rad su obavljale u stalnom dosluhu sa Vatikanom, posredstvom šefa Abvera admirala Vilhelma Kanarisa i britanskih veza pri Svetoj Stolici. 

U tim godinama su Britanci razradili strategiju manipulacije “islamskog činioca” protiv Rusije. Novinar Entoni Bevins (Anthony Bevins) je obelodanio u listu „Indipendent“ (The Independent) 26. februara 1990. sadržaj deklasifikovanog diplomatskog dokumenta iz 1939 godine u kom se sugeriše korišćenje manjinske “poluge”, posebno islamskog faktora, radi destabilizacije Transkavkazije i Centralne Azije. “Slučajem okolnosti” instrumentalizacija islamskog trojanskog konja je ušla u praksu nacističke a kasnije i američke strategije rastrojstva istočne i jugoistočne Evrope. 

Zapadni saveznici su samo mesec i po dana posle Nemačke agresije na SSSR predali javnosti formulaciju opštih ciljeva anglo-američke koalicije poznatu pod imenom “Atlantska povelja”, u kojoj izražavaju rešenost da doprinesu “vaspostavljanju suverenih prava i samouprave onih naroda koji su bili lišeni toga skrivenim putem”. Izabrani rečnik je dovoljno bio neodređen kako bi se mogao odnositi na Rusiju koliko i na Nemačku, a pošto je hrvatsko-komunistička propaganda širila među saveznicima propagandne floskule o veliko-srpskoj hegemoniji, Jugoslavija je takođe mogla postati predmet gore navedenih ratnih ciljeva. 

„SRPSKA HEGEMIONIJA“ Srpski uspesi u izgradnji moderne, napredne i suverene države, tumačeni kao predznaci buduće hegemonije srpskog činioca na Balkanu, izazivali su bojazan britanske zvanične politike, koja je gledala na Srbiju kao na “mostobran” Rusije u tom regionu i pretnju engleskim interesima u Sredozemnom regionu. Opterećena fobičnim stereotipima o “prodoru panslavizma”, Engleska diplomatija je sprovodila politiku obuzdavanja srpske prirodne geopolitičke ekspanzije na Balkanu. Britanska diplomatija, nesklona da prizna ma kakvu legitimnost srpskim oslobodilačkim težnjama, sklopila je u 19. veku nezvanično savezništvo sa Turskom i Austrijom. U dotičnom raspoloženju prema srpskom pitanju je nastupila na Berlinskom Kongresu 1878 godine. Engleski poslanik Markiz Solzberi (Salisbury) opravdao je englesku podršku Austro-Ugarskim pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu pod izgovorom da bi se u suprotnom “stvorila velika slovenska država koja bi se pružila preko balkanskog poluostrva i čija bi vojna snaga pretila narodima drugih plemena…”. Iz istih pobuda je podržala program Prizrenske lige, videći u panalbanskom nacionalizmu bedem protiv slovenstva i srpskog jadranskog tropizma. 

Druga antisrpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali “otac engleske balkanistike” R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed). Ta dva “eksperta” su predlagala uoči Prvog svetskog rata unutrašnju reformu Austro-Ugarske imperije kojom bi se omogućilo obrazovanje federalne južnoslovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba sa ulogom antiruske katoličke tvrđave i karike novog engleskog poretka na Balkanu. Sa čelnih položaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, Siton-Vatson i Stid su kritikovali “krfske” obrise buduće Jugoslavije, nazirući u njima zamenu za veliku Srbiju ili “srpsku imperiju”. Za ta dva strasna pobornika “jugoslovenske ideje” srpska alternativa modelu “hrvatske Jugoslavjije do Drine” je značila “trijumf orijentalne ideje nad zapadnom”. 

Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim antisrpkim predrasudama i namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore. Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da će federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ići na ruku srpskoj hegemoniji. Pri čemu su hteli podeliti srpski etnički prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru. 

Lične veze između Stida, Siton-Vatsona, engleskih i američkih delegata su bile od krupnog značaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije s obzirom da su svi pripadali Grupama okruglog stola. Na ovom mestu našeg izlaganja potrebno je otvoriti parantezu. Idejni tvorac i osnivač Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), čiji se životni ideal sastojao u “unapređenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju”. Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Američki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodičnim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, među kojima su se isticale porodice Morgan, Rokfeler ili Karnegi. Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim “idealom”, zamislili su da osnuju paradržavne organizacije za dugoročno planiranje spoljne politike. Engleski i američki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su većinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u Sjedinjenim Državama. Monopolom nad spoljnom politikom svojih država ta društva bi postepeno stvorila uslove za anglo-američko sadejstvo u međunarodnoj politici. 

JADRAN I DUNAV DATI KATOLICIMA Radilo se u stvari o “jedinstvenoj anglo-američkoj organizaciji za proučavanje i dugoročno planiranje spoljne politike”. Anglo-saksonska mesijanska ideja, sadržana u ideologiji te vladajuće metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinističkom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodaštavala je njihova civilizacijska dostignuća. 

U međuratnom periodu uticajne ličnosti, pripadajući društvu Okruglog Stola i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove vodile su neprekidnu kampanju razobličavanja “velikosrpske hegemonije” i tražile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, čuven po svojim simpatijama prema fašističkim režimima, zahtevao je preko svojih glasila proširenje Mađarske državne teritorije na račun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uvećane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom. Dublje namere ovih zahteva nije teško prozreti: tražilo se od Srba ni manje ni više nego da predaju jadransku obalu i Dunav katoličkim činiocima kako bi se stvorio antiruski morski mostobran i zaprečio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili. 

Računajući na podršku engleskih prijatelja Hrvatske, vođa Seljačke stranke Vladko Maček predložio je 1932 godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpišu federalni ugovor. Očito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se napipa puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je počela da se zvanično opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine. Tajnim kanalima je podržavala hrvatski secesionizam. Radovi Marka Aronsa i Džona Loftusa su utvrdili da je njena obaveštajna služba držala na platnom spisku više čelnih ljudi ustaškog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije. 

Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu. Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin ofisa, u većini slučajeva katolike sa prohrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pansrpski “Ravnogorski nacionalni program” ili Moljevićev projekat “Homogene Srbije”, sastavljen u junu mesecu 1941. godine, gde se jasno nagoveštava da “Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu a, da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji”. 

BRITANSKI BROZ Kontramere su munjevito preduzete kako bi se onemogućilo osnivanje takve pravoslavne tvrđave na Balkanu. Već u leto 1941. Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku “anglo-američku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda”. Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana Britanci su odredili zajedničku “platformu” sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije. 

Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporananje srpskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije. Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihajlovića, usvojila bi liniju naklonjenu pansrpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije. Pema zapažanju Natalije Naročničke, “bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji poslije ‘Načertanija’ Ilije Garašanina iz 1844. (…) predstavlja strašilo za zapadnu Evropu.” 

Nasuprot bezbroj kritika izrečenih na račun “velikosrpskih” težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevske odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika. Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima? 

Prevagu su opet odneli geopolitički kriterijumi kad je došao čas da se zvanično uskrati podrška četničkom pokretu. Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), šef britanske Misije pri Titovom štabu, je zaključio u memorandumu poslatom Entoniju Idenu (Eden): “Što se tiče generala Mihajlovića, on je velikosrbin i reakcionar. U tim uslovima Velika Britanija nema više interesa da podržava njegov pokret”. Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju prašine državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvdnju velikog engleskog istoričara A. J. P. Tejlora da je “izgradnja Tita bila čisto engleska avantura”? 

Teritorijalni podkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942. godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i državnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942. predlog o stvaranju istočnoevropske federacije i podunavske federacije sa ulogom tampon zone između Rusije i Nemačke, pod anglo-američkim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj prema modelu projekta za “studije o ratu i miru” Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih članova. 

Teritorijalni ogranak na čijem se čelu nalazio geograf Izaja Bouman (Bowman) morao je raditi pod velom tajne “s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni” i bavio se izučavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istočnog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da učestvuju predstavnici “vlada u egzilu” sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburški. 

Jezgro Savetodavnog odbora su činili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih članova Saveta i lični predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim Državni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoćeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem i Otom Habzburškim, je poslao 1943. godine kardinala Špelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u čiji bi sastav ušle Slovenija i Hrvatska do Drine. U Americi, struja na čijem se čelu se nalazio Majron Tejlor branila je posleratnu opciju povratka habzburške loze na presto obnovljene mitelevropske federacije. 

EVROPSKO DO DRINE Sin Vinstona Čerčila Randolf je uveravao svoje Hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da će federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da će se posle njenog raspada teritorije do Drine uključiti u podunavsku federaciju katoličkih država naglašavajući da “sve što se proteže do Drine mora biti evropsko…” Generalni sekretar hrvatske Seljačke stranke dr Krnjević toliko je bio uveren u tranzitni karakter jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godišnjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na šest nezavisnih država u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju. Autor izveštaja o skupu, američki obaveštajac je zabeležio da, “pošto dr Krnjević održava odlične odnose sa Engleskom, može se pretpostaviti da su britanski planovi što se tiče Jugoslavije manje više isti”, ali da će to ostati pusti snovi pošto se zapadni političari protive razgradnji Jugoslavije “sve dok se održi Titov režim”. 

Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odlože planove o katoličkom “intermarijumu”  za pogodnija vremena. Osnivanje 1944. u Londonu Centralnoevropskog federalnog kluba, čije su posleratne vođe bile Miha Krek i Vladko Maček, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katoličkom fašističkom bloku na Istoku Evrope. 

ANTIBOLJŠEVIČKE NACIJE Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, je obrazovala i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili Blok antiboljševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Frakcija Abramčik. U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočnoevropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući “pacovskim kanalima” Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu “komunikacionih sudova”. Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne a članstvo im je često bilo zajedničko. 

Uzgred rečeno, za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog Saveza i “stručnjaka” za etnička pitanja, poput istraživača Vanze (Wansee) Instituta, zaduženih od SD (tajna služba SS) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području Iistočne Evrope i Sovjetskog Saveza. Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza sa sedištem u Minhenu takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svom nalogodavcu i “dobrotvoru” CIA. 

Krajem 40-ih godina sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni Blok antiboljševičkih nacija (BAN) i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa vodećom ulogom SAD u hladnom ratu protiv Rusije. Od “organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu trećeg rajha” BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istočnoevropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, ustaša, galicijskih nacista itd. Hrvate su predstavljali u BAN Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Šakić i Ivan Jelić. 

Za operativnu kontrolu BAN i ostalih “oslobodilačkih grupa” bio je zadužen Biro političke koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova, odgovornog za organizaciju “specijalnih operacija” i za planifikaciju dugoročne Američke politike u svetu. Direktor Biroa za političku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner) je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa antikomunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu SAD. Na tom poslu je radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji će 1952. primiti funkciju direktora CIA. Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose. 

PLAN PROTIV RUSIJE Američka vlada je usvojila na predlog Biroa političke koordinacije akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC). Direktiva NSC 10/2 1948. godine je davala široka ovlašćenja tajnim službama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom “oslobodilačkih grupa”. Te iste godine, Savet za nacionalnu bezbednost je usvojio program finansijske i druge pomoći “oslobodilačkim pokretima” poreklom iz Istočne Evrope. 

Ključnu smernicu Američke strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948, koja izričito glasi: “Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim:  

a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći;  

b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta;  

c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama; 

d) da ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu”.  

Biro za političku koordinaciju je ovlašćen rezolucijom NSC/20 da stvara Američki odbor za oslobađanje naroda Rusije, u čiji sastav su ušli “legitimni predstavnici” manjina sa područja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz “oslobodilačkih” grupa, poput Krstaškog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty), čiji program preporučuje “razbijanje federalnih komunističkih država po republičkim i etničkim šavovima” i “oslobađanje malih pokorenih nacija istočne Evrope” 

Među važnije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija. U pitanju je udruženje “etničkih odbora” naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunističkog bloka. Američka vlada se odnosila prema etničkim odborima kao da se radilo o “vladama u izbeglištvu”, mada su se njihove vođe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljao Dan porobljenih nacija u prisustvu “američkog pape” kardinala Frencisa Spelmana. Na predlog “Sabora”, Kongres SAD je usvojio 1959. rezoluciju PL 86-90 “o porobljenim nacijama”, koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država “Kazakije i Idel-Urala”. Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom “vlada u izbeglištvu” i “etničkih odbora” dostigla moć i svoj vrhunac. 

PRIPREME ZA POSLE TITA Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977. postavio na dnevni red pitanje “budućnosti Jugoslavije”. Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora. U odeljku izveštaja Trilateralne komisije posvećenom situaciji u Jugoslaviji privučena je pažnja na dugoročne sovjetske pritiske na Jugoslaviju i na mogućnost da Rusija sebi osigura izlazak na Jadran, pri čemu se ukazuje na potencijalno iskorišćavanje nacionalnih nesuglasica: “Imajući u vidu kontinuirane, ozbiljne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije, niko ne može biti siguran da će “kriza oko nasledstva” (Titovog) biti izbegnuta, što Sovjetima može pružiti šansu za indirektnu intervenciju…” 

Godinu dana kasnije u švedskom gradu Upsali glavni arhitekta i mozak Trilaterale Zbinjev Bžežinski odredio je akcioni plan kojim bi se, posle Titove smrti, osujetilo moguće zbližavanje srpske Jugoslavije sa Rusijom. Istakao je potrebu da se pruži zapadna pomoć opozicionarima i disidentima „ukoliko oni imaju antikomunističku orijentaciju” i da se pomogne “nacional-separatističkim snagama”. Zatim su relej preduzele organizacije za odbranu ljudskih prava, koje predstavljaju značajne karike zapadnih obaveštajnih službi u izvođenju skrivenih operacija (covert actions). Amnesty International je krenuo u odbranu jugoslovensih “disidenata” Izetbegovića, Tuđmana, Dobroslava Parage i Vojislava Šešelja. Fridom hauz, jedna od glavnih poluga CIA, osnovala je 1987. Odbor za pomoć demokratskim disidentima Jugoslavije. Odbor je sastavio “Apel Predsedništvu SFRJ i stranim vladama”, na kome se nalazio Tuđmanov potpis. 

Na zadatku razbijanja jugoslovenske federacije su se takođe našle nezaobilazna Panevropska unija i njen predsednik nadvojvoda Oto fon Habzburg. Ovaj uticajni član konzervativnog bloka u Evropskom parlamentu i nemačke Socijal-hrišćanske unije (CSU) koji raspolaže zamašnom mrežom relacija u zapadnim nadnacionalnim strukturama moći, neumorno je lobirao u korist jugoslovenskih secesionista. Zna se, na primer, da je nemački ogranak smestio u svoje prostorije u Bonu “Hrvatski informacijski ured”, osnovan 1985. od imigrantske “krovne” organizacije „Hrvatsko narodno vijeće” sa svrhom da vodi propagandu akciju unutar evropskih institucija u korist nezavisne Hrvatske. 

ULOGA EU 1991. Francuski analitičar Žerar Bodson je optužio Evropsku uniju da je sebi odredila ulogu izvršioca podele “nasledstva” titovog antisrpskog teritorijalnog uređaja. Od svih ostavština komunizma Zapad se svim silama zalagao za očuvanje avnojevskih granica i statusa srpskih autonomnih provincija. Podsetimo samo da su u Deklaraciji o Jugoslaviji Evropske zajednice sve federalne jedinice pozvane da se do 23 decembra 1991. izjasne da li “žele da budu priznate kao nezavisne države”. EZ je postupila sa ciljem da dovede proces dezintegracije do krajnje tačke i da onemogući opstanak šire državne zajednice sakupljene oko Srbije. Poznato je da se mnogo obećavalo i pretilo kolebljivim Izetbegoviću i Momiru Bulatoviću kako bi se konačno odlučili za secesiju njihovih republika. 

O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedljivo govori činjenica da je u istom paketu sa “Deklaracijom o Jugoslaviji” usvojena i “Deklaracija o rukovodećim načelima u pogledu priznanja novih država u Istočnoj Evropi i SSSR”. Ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog Saveza je preduzela Amerika 6. februara 1991, kada je guru američke spoljne politike Zbinjev Bžežinski pozvao američku administraciju da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza. 

Na metaforični značaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Bžežinskog, izložena u listu „Ukrainske slovo“ 1993 godine, prema kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj imperijalne Rusije: “Slamajući imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogućnost za samu Rusiju da – kao država i nacija – postane konačno demokratska evropska zemlja“. U istom duhu je njegov najrevnosniji đak i sledbenik Januš Bugajski, inače direktor istočnoevropskog programa u Centru za strateške i internacionalne studije u Vašingtonu, osudio sve pokušaje očuvanja Državne Zajednice Srbije i Crne Gore pod izgovorom da “podsećaju na ruske neoimperijalističke pozicije spram nezavisne Ukrajine” i da Srbija jedino može postati “normalna i demokratska” ako prekine sve državne veze sa Crnom Gorom. Izgovor je isti: državno jedinstvo ruskog i srpskog naroda se tumači kao oblik imperijalizma. 

IZGRADNJA NOVIH NACIJA Služeći se receptima Benjamina Kalaja, upravnika austro-ugarskog okupacionog režima u Bosni i Hercegovini s kraja 19. veka, i dograđujući ih titovim ideološkim temeljima, Zapad se trudio da dovrši proces izgradnje južnoslovenskih sintetičnih nacija, kao što su makedonska, bošnjačka, crnogorska, kosovarska, “sandžaklijska”. Neosporno da je jedan od glavnih povoda za uplitanje Amerike u jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na šta ukazuje izjava uticajnog američkog senatora Džozefa Bajdena (Biden): “Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimično kako bi pomogli u izgradnji nacija? Sigurno !” (Le Monde, 31. januar 2001) 

Posle uspešnog sabijanja Srbije u uže avnojevske granice, na red je došla druga faza razbijanja srpskog nacionalnog prostora pošto je, kako je objasnio Džordž Soroš u „Vol Strit Džurnalu“, “posao (je) nedovršen” (unfinished job). Dezintegracija Jugoslavije nije okončan proces s obzirom da ostaju mnogi nerešeni problemi kao što su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su, prema rečima američkog podsekretara za evropske poslove Nikolasa Bernsa (Burns), zadnji delići balkanske slagalice. 

Izvršena je 1999. agresija na SRJ sa namerom da se stvore povoljni uslovi za secesiju Kosova i Metohije i da se podstakne crnogorski separatizam. Revolucionarni prevrat 5. oktobra 2000. je ulio zapadnim sponzorima „otporaša“ velike nade da će njihovi štićenici izvršiti federalizaciju Srbije i stvoriti od nje neki novi vid „titolenda“. Zapadni “prijatelji” su upozoravali da će Srbija lakše ući u EU kao federalna i decentralizovana država, preporučivali su Srbiji “teritorijalnu dijetu” kao lek protiv tobožnje “grandomanije”. 

Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom EU se ponovo uhvatila štapa i pozvala Srbiju rezolucijom Evropskog parlamenta (2005) da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974. godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Štefan Lene (Laisne) objasnio de je “pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da će pitanje autonomije Vojvodine biti u središtu interesovanja, naročito ako dođe do razlaza sa Crnom Gorom“. 

Od Srbije se dakle traži da poštuje ustav preminule državne tvorevine (SFRJ). Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao “multietnička provincija”, u kojoj “etnički Srbi” vrše nasilje nad “etničkim Mađarima”. S obzirom da se pojam “etnija” odnosi na male zajednice razbacane na državnoj teritoriji većinske nacije, uočljiv je perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje služe poništavanju građanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i podele na većinsko i manjinsko stanovništvo. 

PODSTICANJE MANJINA Za Bžežinskog i ostale stratege kolonizacije slovenskog istoka Jugoslavija je trebalo da posluži kao eksperimentalno područje i geopolitička metafora mnogo krupnijih igara sa Rusijom. Pošto se na Srbiju gledalo iz zapadne perspektive kao na “Rusiju u malom”, razumljivi su pokušaji primene na ruski državni prostor dobro uhodanih mehanizama podsticanja manjinskih, “etničkih” i regionalnih separatizama. Američki državni sekretar Džejms Bejker (Baker) je nedvosmisleno izložio u Lisabonu 24. maja 1992. krajnje namere njegove zemlje prema Rusiji: “Ono što želimo da dosegnemo su nezavisne države ne samo Rusije i unutar nje, ne samo Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog Istoka” 

Bžežinski nije dakle izneo lični stav, nego zvanični kada je napisao u svom magnum opusu da je poželjna “otvorenija ruska konfederacija” sastavljena od “Rusije do Urala, Sibirske republike i dalekoistočne Republike”, čije bi “imperijalističke težnje bile manje izražene”. Nadvojvoda Fon Habzburg opravdava rasparčavanje Rusije po meridijanima kako bi se presekle ruske transkontinentalne saobraćajnice, od kojih je strepeo Mekinder, pod izgovorom neizbežne “dekolonizacije”: “Moskva bi trebala da shvati da je u našim vremenima dekolonizacije nemoguće održati situaciju između Urala i Pacifika takvom kakva je u ovom času. Neke nacije više ne tolerišu ruski sistem i tražiće kad-tad svoje samoopredeljenje” 

Neposredna zapadna ekonomska pomoć  lokalnim vlastima i NVO severnoistočnih oblasti i regiona Rusije, kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, preporučuju se u izveštaju radne grupe Saveta za spoljne odnose, kojom je – naslovljenom kao “Američka politika prema severoistočnoj Evropi” – predsedavao 1999. nezaobilazni Bžežinski. Prema tom dokumentu, ta vrsta strategije trebalo bi da bude primenjena na pribaltičke regije Rusije (Murmansk, Sankt Petersburg, Novgorod, Kalinjingrad). Primećuje se da, “kako centralna vlast slabi, regije će postati sve važnije. Naime, neke regije već su počele da razvijaju ličnu spoljnu i ekonomsku politiku.” Autori ne taje da bi razvitak ekonomskih veza sa Zapadom i nadgranične saradnje sa zemljama pribaltičkog regiona mogli da podstaknu autonomističke i separatističke težnje, što izaziva zebnje Rusije. Savetuju se oprez i prepuštanje tih poslova EU kako se Rusiji ne bi učinilo da Sjedinjene Države traže da podstiču separatizme. Italijanski geopolitički časopis „Limes“ bez okolišanja je objasnio te “opasne igre” kao pokušaj da se “najzapadnija zona Rusije ‘približi’ Evropskoj Uniji kako bi se odvojila od ostatka zemlje“. 

Sponzorisanje terorizma predstavlja značajan sastojak strategije etnoinženjeringa, namenjene slamanju srpskog i ruskog nacionalnog prostora. Praksa upotrebe terorista u tajnim akcijama datira od kraja 40-ih godina prošlog veka, kada su zapadne obaveštajne službe regrutovale i obučavale diverzantske grupe križara, albanskih i ukrajinskih nacionalista koje su slale u unutrašnjost “neprijateljskih” zemalja. U današnje vreme osnovana su na Zapadu bezbrojna udruženja i organizacije zadužene za pružanje podrške čečenskim i šiptarskim “borcima za slobodu”. 

Jedna takva organizacija je Američki Odbor za mir u Čečeniji (American Committee for Peace in Chechnia) na čelu sa Bžežinskim i Aleksandrom Hejgom (Haig), čija iskustva u takvim vrstama rabota datiraju još od vremena kada su regrutovali i naoružavali afganistanske džihadiste za rat protiv Rusa. Odbor, koji je osnovala Fridom haus (Freedom House), privladina propagandna radionica, izdržava fantomsku čečensku “Vladu u egzilu” sa sedištem u Londonu i Vašingtonu. O terorističko-separatističkoj prirodi tobožnje “vlade” govori činjenica da je njen “viceministar” islamistički vođa Šamil Basajev, mozak terorističkog poduhvata u mestu Beslan, okončanog masakrom 186 dece. 

ZAKLJUČAK I OPOMENA Ovaj kratak pregled destruktivnih strategija anglo-saksonskog i zapadnoevropskog sveta spram ruskog i srpskog nacionalno-državnog prostora je sastavljen sa skromnom namerom da dokaže postojanje “hronične” sprege između terorističko-separatističkih i centrifugalnih pojava na tim prostorima i zapadnih geopolitičkih interesa. Potrebno je jednom zauvek razumeti da zapadna politika nije improvizovanog i reaktivnog karaktera, nego je zasnovana na strateškoj planifikaciji usklađenoj sa dugoročnim interesima i globalističkim težnjama. S obzirom da će Srbija uvek biti “mnogo velika” za zapadne “partnere”, srpski državni aparat bi trebalo da se ugleda na ruski i da se pobrine o preduzimanju delotvornih kontramera za neutralisanje daljih zapadnih inicijativa usmerenih ka novim “etničkim” i “regionalnim” deobama.

Oprema teksta Novi Standard 

Vladimir Petrovic

Владимир Петровић

062 279 679

СРБИ ЗА ПРИМЕР СРБИМА У СРБИЈИ-МОЖДА ЗАИСТА ВОЛЕ СРБИЈУ НАЈВИШЕ ОНИ КОЈИ НЕ ЗНАЈУ НИ КОЛИКА ЈЕ НИ ГДЕ ЈЕ ПА МОЖДА НИ ЈЕЗИК…ВРЕДИ ПОГЛЕДАТИ ОВАЈ ИЗУЗЕТНИ ВИДЕОФИЛМ, ФИЛМ КОЈИ НЕЋЕ НИКОГ ОСТАВИТИ РАВНОДУШНИМ!

http://www.youtube.com/watch?v=hAZM0vBUb6o&feature=uploademail

Иран прети жестоким одговором на упад летелице САД

http://www.vaseljenska.com/svet/iran-preti-zestokim-odgovorom-na-upad-letelice-sad/?fb_ref=.TtxyFxe0rGE.like&fb_source=profile_oneline

Иран прети жестоким одговором на упад летелице САД

04. 12. 2011 19:24 | Танјуг
18 Иран прети жестоким одговором на упад летелице САДМахмуд Ахмадинеџад

Техеран – Одговор Техерана на повреду ваздушног простора Ирана коју је извршила америчка беспилотна летелица неће бити ограничен само на границе те земље, рекао је државној иранској телевизији један војни извор.

„Ирански војни одговор на америчку шпијунску летелицу и њену повреду нашег ваздушног простора неће више бити ограничено нашим границама“, пренела је иранска телевизија „Ал Алам“.

Иранска војска саопштила је данас да је оборила америчку беспилотну летелицу за извиђање РК170 која је, како тврди, на истоку земље без дозволе ушла у ирански ваздушни простор. Ову летелицу произвела је фирма „Локид Мартин“ и наводно је коришћена за осматрање комплекса Осаме бин Ладена у Пакистану током операције у којој је убијен, преносе агенције.

Иран је посветио, са своје стране, већи део своје војне стратегије производњи извиђачких беспилотних летелица а пре три године је саопштио да је произвео беспилотну летелицу са дометом од 1.000 километара, што је довољно да досегне Израел. Ирански председник Махмуд Ахмадинеџад „крстио“ је 2010. први домаћи беспилотни авион и назвао га „амбасадор смрти“ за иранске непријатеље.

Америчка летелица је оборена у време када је Техеран у напетим односима са Вашингтоном и његовим западним савезницима због спора око иранског нуклеарног програма.

Запад верује да Иран покушава да, под плаштом цивилног нуклеарног програма, произведе атомску бомбу, док Техеран тврди да је програм намењен искључиво за мирнодопске сврхе. САД и земље чланице ЕУ разматрају казнене мере против Ирана откад је Међународна агенција за атомску енергију у новембру издала извештај у којем је навела да постоје докази да Техеран развија нуклеарну бомбу.

iznad-komentara

2 коментара на: Иран прети жестоким одговором на упад летелице САД

Jelisav

Folgen

Erhalte jeden neuen Beitrag in deinen Posteingang.

Schließe dich 89 Followern an