LJUT PUTIN-KOSOVO JE SRBIJA

http://www.youtube.com/watch?v=0UiRMjofOIE&feature=share

SOK AKTUELL Информативна служба Српске православне Епархије средњоевропске 30. новембар 2011.

SOK  AKTUELL
Информативна служба
Српске православне  Епархије средњоевропске
30. новембар  2011.
_www.sok-aktuell.org_ (http://www.sok-aktuell.org/)
Најава: Епископ Константин за Ваведење у  Химелстиру

(ХИЛДЕСХАЈМ-ХИМЕЛСТИР) Његово  Преосвештенство
Епископ средњоевропски Г. Константин служиће на празник
Ваведења Пресвете Богородице, у недељу 4.  децембра, Свету
Архијерејску Литургију у храму Манастира Успења
Пресвете Богородице у Химелстиру  покрај Хилдесхајма
(Obere  Dorfstraße 12, 31137 Hildesheim-Himmelsthür). Богослужење ће
почети у 10  часова.
SOK AKTUELL
Informationsdienst der Serbischen Orthodoxen Diözese für  Mitteleuropa
Serbische Orthodoxe Diözese für  Mitteleuropa
Obere Dorfstraße 12
D-31137 Hildesheim-Himmelsthür
_www.sok-aktuell.org_ (http://www.sok-aktuell.org/)

DRAMA NA KOSOVU KFOR PUCAO NA NOVINARA KURIRA!

DRAMA NA KOSOVU

KFOR PUCAO NA NOVINARA KURIRA!

(21) Send to friend Print Četvrtak, 1. Decembar, 2011.| Autor: Ekipa Kurira

Gađali su direktno u nas! Na pola metra od mene čovek je pogođen u glavu, priča Zoran Šaponjić izveštač Kurira sa barikada kod sela Jagnjenica

 

JAGNJENICA – Novinari na nišanu!
Vojnici Kfora pucali su prekjuče oko 16 časova na grupu novinara, među kojima je bio i reporter Kurira Zoran Šaponjić. Na novoj barikadi kod sela Jagnjenica pripadnici Kfora su, bez povoda i bilo kakve prethodne najave, počeli da pucaju gumenim mecima na predstavnike sedme sile dok su bili na radnom zadatku!

- Prvo je bačen suzavac, a kad se to stišalo, nas šest-sedam novinara polako je krenulo da se približava barikadi. S nama je bilo i dvoje-troje civila. Imali smo fotoaparate u rukama, videli su ko smo. Kforovci su nas namamili da se približimo, a onda su, posle pola minuta, zapucali u našem pravcu bez upozorenja. Pucali su sa razdaljine od 20 metara! Videli su da smo novinari, videli su kamere i fotoaparate – kaže Šaponjić i dodaje:

- Meci su nam zujali pored ušiju. U glavi mi je samo bilo da goli život spasem. Počeli smo da bežimo, a čovek koji je bio na pola metra od mene pogođen je u glavu, a onda i drugi, od koga sam bio udaljen nekoliko koraka. Gađali su direktno u nas!

Naš reporter još navodi da su prestali da pucaju tek kad su se udaljili na oko sto metara od njih.

- Nije mi jasno zašto su to uradili kad smo uvek bili korektni prema njima – ističe Šaponjić.

UNS osudio napad

Brutalan napad Kfora na novinare iz Srbije osudilo je i Udruženje novinara Srbije.
„UNS snažno protestuje zbog toga što vojnici Kfor koriste silu protiv reportera srpskih redakcija koji na severu KiM, u teškim uslovima, obavljaju svoje profesionalne novinarske zadatke“, navodi se u saopštenju i dodaje da će udruženje tražiti od međunarodnih organizacija za zaštitu novinara da protestuju zbog ovog incidenta.

UNS navodi i da su pripadnici Kfora pucali „u grupu novinara u kojoj su bili reporteri dnevnih listova Pres i Kurir, kao i snimatelji više beogradskih televizija, iako im je moralo biti jasno da je reč o novinarima na radnom zadatku“.

Vesti: kfor, kurir, novinari, pucao, Zoran Šaponjić, jagnjenica, pucao na novinara Kurira

ZA REPUBLIKU SRPSKU BITI IL NE BITI, DALI ĆE SE TRAGEDIJA BANJALUČKIH BEBA ZLOUPOTREBITI ZA SATANIZOVANJE SRBA I UKIDANJE REPUBLIKE SRPSKE!? Osvrt Dušana Nonkovića urednika Glasa Dijaspore – „Amerikanci na tlu Republike Srpske snimaju film o 12 Banjaluckih beba,za Americko trziste.“

Osvrt Dušana Nonkovića urednika Glasa Dijaspore – „Amerikanci na tlu Republike Srpske snimaju film o 12 Banjaluckih beba,za Americko trziste.“

Veröffentlicht am Dezember 1, 2011 von dijaspora

Pozadina bi mogla biti izbegavanje odštete Republici Srpskoj. Po recima producenta, cilj filma je veliki medjusobni oprost.

Verovatno ovim sebi misle oprostiti milijarde dolara koje su duzni jer su ucestvovali i zabrani dopremanja kiseonika bebama koje su pri tom umrle. Njihovo umiranje, koje je pri tom trajalo danima , je izmedju ostalog prenosila i CNN.

 Poslednja 13 banjalucka beba,Sladjana Kobas je umrla mučeničkom smrću u svojoj 13 godini i o stradanju tih 12 beba i Sladjane Kobas postoji knjiga, koja je u formi umetničkod dela ali i dokumenata  ilustrovanih iz tog perioda ,ostala da svedoči u korist žrtava. Izbeći i zaobići sudbinu Sladjane Kobas i scenario ne vezati za Istinu, koja postoji zapisana u delu Violete Božović, je falsifikat i Istine o stradanju  dece u Republici Srpskoj. Po scenariju koji  piše u članku koji će te pročitati  u tekstu koji Glas Dijaspore vam dokumentuje ispod reditelj kaže,da je inspiraciju našao u mitu o srcu i peru, iz Egipatske knjige mrtvih.Sve što navodi  nema nikakve veze sa dogadjajem koji je 92.godine potresao svet. Ali itekako ima  sa prekrajanjem istine u korist štete Republike Srpske ;koja bi u odšteti trebala da dobije nadoknadu u milionima dolara , zbog odluka stranih sila koje su dovele do ubistva  svih 13 beba u Republici Srpskoj,koje su u agoniji bez spasonosnog kiseonika kojem je bilo zabranjeno dopremanje vazdusnim putem,a zatim i kopnenim ,umirale danima,pred ocima celog sveta- Reditelj kaze da film sadrzi vrlo suptilnu dramaturgiju i  cilj mu je nikom temu ne nabijati na nos. I delo Violete Božović je antiratna knjiga koja govori o stradanju dece zbog bezumlja odraslih,samo sa tom razlikom sto je istina  istina. Količina oprosta je srazmerna suočavanjem sa njom i preuzimanjem svesnosti o delu krivice, koju su uz Ameriku ponele i druge zemlje Evropske unije,pa i tadasnji Umprofor. Opraštanje je deo procesa ,ali ne moze ići prekrajanjem teme u korist izbegavanja odštete Republici Srpskoj, koja bi sama  uz pomoć dobrih producenata i pisaca poput Violete Božović,uz sjajne režisere poput Kusturice, mogla napraviti projekat od nacionalnog značaja.Time bi i rane roditelja  koji su izgubili decu,bile delimično ublažene.

Dusan Nonkovic,urednik Glasa dijaspore..

Reditelj kaze Daglas u filmu o 12 banjalučkih beba?

Holivudska zvezda Majkl Daglas najozbiljniji je kandidat za glavnu ulogu u filmu „Tajna srca“ o tragičnoj smrti 12 banjalučkih beba. Snimanje filma o tragičnoj smrti 12 banjalučkih beba tokom 1992. godine zbog nedostatka kiseonika „Tajna srca“, počeće u februaru naredne godine u Republici Srpskoj.Scenarista i reditelj filma iz Los Anđelesa Miodrag Džakula kaže da će film da se bavi veoma delikatnom temom i sadrži suptilnu dramaturgiju na način da zaintrigira ljude koji ne znaju ništa o stradanju 12 beba u porodilištu kako bi sami tragali za istinom o tom događaju.

Džakula je rekao da su za glavnu ulogu u ovom ostvarenju zainteresovani Majkl Daglas i Goran Višnjić, ali još uvijek ne može da potvrdi ko će i igrati u filmu koji će u potpunosti biti na engleskom jeziku i biće namjenjen je američkom tržištu. Devedeset odsto filma biće snimljeno u Republici Srskoj, a ostatak u Kaliforniji.
Kroz priču o stradanju 12 beba, koje su preminule u banjalučkoj bolnici zbog nedostatka kiseonika čije je dopremanje iz Beograda spriječio NATO, glavni likovi ovog filma trebalo bi da se suoče sa procesom praštanja kako bi njihove traume i rane zacijelile.
Film će se dijelom baviti i izvođenjem najveće vojne operacije Vojske RS iz 1992. nazvane „Koridor“, koja je uslijedila poslije tragedije u KC „Banjaluka“, kada su ponovo spojeni zapadni istočni deo RS i uspostavljena kopnena veza sa Srbijom.
U filmu tri glavna junaka prolaze kroz proces suočavanja sa praštanjem. Prvi je žena psihijatar i ona ima problem sa ocem alkoholičarem, kojem treba da oprosti.
Drugi je ratni veteran koji je izgubio nogu u proboju koridora. On je tada pao u komu i dok je bio u tom stanju, 12 beba je umrlo. Kada se probudio iz kome, shvatio je šta se desilo. A, dok je bio u komi ukazao mu se zlatni anđeo koji mu je izmerio srce i rekao mu da mora da oprosti. Taj anđeo mu je rekao da mora da zasadi 12 loza i napravi vino praštanja.
Treći je Amerikanac, diplomata, koji je dio imperijalističke mašinerije, a on je taj koji je gurao priču da se Srbi izoluju, da pokleknu, da se sruše…
Prema Džakulinim rečima, film se bavi veoma delikatnom temom i sadrži suptilnu dramaturgiju na način da zaintrigira ljude koji ne znaju ništa o stradanju 12 beba u banjalučkom porodilištu kako bi sami tragali za istinom o tom događaju. On je istakao neophodnost da se zapadnim zemljama ispriča jedna univerzalna priča o stradanju beba, zbog čega će film i biti rađen na engleskom jeziku.
„Da bi se to napravilo na pozitivan načina, bez toga da ikome išta kačimo na nos, vrlo je bitno je da se ispriča priča koja je univerzalna, nešto što može čitav svijet da pogleda.“
Tražio sam dugo simboliku koju bi mogao da uklopim u koncept filma, i našao nešto iz ‘Egipatske knjige mrtvih’. Tu postoji jedna scena gdje čovijek kad umre uđe u komoru u kojoj su egipatski bogovi. U toj komori postoji jedna vaga na koju se stavlja srce preminulog. Na jednoj strani vage je srce, a na drgoj pero.
Iz komore vode dva izlaza – jedan ide u nebo, a drugi ide natrag u reinkarnaciju. Ako je srce teže od pera, taj čovijek mora da se reinkarnira, ako je pero teže – taj čovijek može da ide u nebo.

Subject:
blog intervju sa Violetom Božović,autorkom romana o sudbini 12 banjaluckih beba i 13 toj Sladjani Kobas, koja je zivela samo 13 godina, da bude savest i opomena svim kreatorima rata.
Violeta Bozović je napisala roman, u ime svih onih majki i oceva, koji su  ostali bez svoje nikad prezaljene dece,i tako  kao pisac i majka, digla glas protiv bezumlja i zlocina nad nevinima. Knjiga o Sladjani Kobas je zabilježeni trag u vremenu i ta knjiga svedoči i opominje.Uvek na strani nedužnih i stradalih, koji bi danas da su živi  imali   18 godina. Ako postoji ideja za film o ovom dogadjaju,zasigurno bi se trebala realizovati preko ove dragocene i ljubavlju nadahnute  knjige, u kojoj su  objavljeni  i dokumenti vezani za ovaj dogadjaj kao i  prica ispricana u vidu fiktivnog dnevnika.Pisac je identifikacijom sa Sladjanom Kobas u formi dnevnika ispisao  pricu o ratu posle koga vise niko nije bio isti.U prilog toga svedoci 12 malih humki u Banjaluci i 13 ta u Prijedoru misljenje je velikog dela Srpske dijaspore..Citiraćemo reči  Violeta Bozović“Svako prekrajanje ove teme i vodjenje u drugom pravcu je pucanj u njihovu žrtvu i ponižavanje istine. Glas dijaspore je glas vase savesti!!! Glas upucen u pravcu Banjaluke i celog sveta.
Dusan Nonkovic osnivac i urednik Glasa dijaspore
http://www.youtube.com/watch?v=BSmSz1CCzB4

Ko je Sladjana Kobas? Budimo član projekta da se ne ponovi!Za naš katastrofalan ugled u svetu glavni krivac je propaganda „milosrdnog andjela“ kako bi se opravdali vojni pohodi sa ciljem nametanja sile za realizaciju neokolonijalnih odnosa. Pod zastavom globalizacije vodila se politika zavadi pa vladaj koja je samo uz najcrnju propagandu bila moguća. Trpajući sve pa čak i nezamislive laži o srbima i Srbiji samo da bi se diskreditirala najveća republika Jugoslavije i slomila kičma Jugoslavij nahuškavali su manje republike pa i manjine protiv Srbije jer ako se slomi Srbija slomila bi se i kičma Jugoslaviji a izolovana za sebe, Srbija bi bila lak plen neoosvajača. Gde im nisu pomogle najcrnje intigre tu bi se dohvatili sile pa čak i bombardovanja uranskom municijom. Da im je to sve manje ili više pošlo za rukom je razlog i to što su mnogi naseli lažnim obećanjima i novcu koji je ta obećanja pratio. Da bi se pred svijim narodima opravdala nužnost upotrebe sile i dobila legitimacija vojnom pohodu pod zastavom globalizacije pribeglo se ovoj propagandi kako bi kako bi od državljana NATO država dobili legitimitet. Da je ova laž o srbima, koja se kao istina propagirala svetom, urodila plodom omogućeno je i našom pasivnošću i nesposobnosti da se organizujemo i argumentativno prikažemo istinu onako kakva je i kakvi smo u svojoj suštini. Krajnje je vreme da se organizujemo i pomognemo da se dovrši prava slika o njihovim nedelima. Dnevnik Sladjane Kobas bi bio samo prvi korak u tom pravcu. Drugi autori knjiga bi sledili kako bi isplivala cela istina o naj odvratnijem i naj perfidnijem organizivanju zločina posle drugog svetskog rata. To nam ja dužnost kako se nebi zaboravilo i ponovilo. Ko misli da od ovog projekta neće biti ništa mora znati da je takav stav u interesu naših zlotvora i da nas je doveo dovde gde jesmo. Budite član ovog projekta za istinu kako bi se baram na ovaj način odužili našim pokoljenjima a i sprečili da se zaboravi jer ako se zaboravi postoji mogućnost da se to zlo ponovi.
Dušan Nonković
Odgovorimo na ne kulturu i nasilje, kulturom! Kultura je oštrija od svakoga mača i jača od svakog topuza!
Kultura je oštrija od svakoga mača i jača od svakog topuza! Violetina knjiga, posvećena dvanaest preminulih beba u Banjalučkoj bolnici zbog surove blokade i jedne trinaestogodišnje devojčice koja je u trinaestoj godini preminula od raka je slučajno prva knjiga kao putokaz kojim putem valja ići i boriti kako bi se naš narod ispravio i uspravno krenuo dalje. Niko od nas ne može učiniti sve ali svako može učiniti nešto kako bi se ovaj projekt uspehom krunisao!
Dušan Nonković
Prvi korak je već učinjen, prevodjenje te knjige na Engleski je u sigurnim rukama!
Traži se dobrotvor koji bi tu knjigu kompetentno preveo na nemački jezik !
Nama će onda još samo preostati da se pobrinemo kako bi što više sveta engleskog i nemačkog područja čulo za tu knjigu a i za sledeće koje bi trebalo da slede ovom putokazu!
Blog intervju sa Violetom Božović, autorkom romana “Dnevnik Slađane Kobas”
Published on 03/26,2009
Kada ste prvi put čuli za ime Slađana Kobas, i pod kojim okolnostima se to desilo?
Ovim pitanjem ste me vratili u ratnu 92. godinu. U Valjevo, gde sam boravila u periodu kad su granice između Srbije i Republike Srpske bile zatvorene, zbog oružanih borbi koje su se vodile na Koridoru. Sećam se noći kad je u jednom valjevskom restoranu, nastao muk i zaprepaštenje. Muzika je naglo prekinuta. Na tv ekranu su se odvijale potresne slike umiranja Banjalučkih beba u inkubatorima. Beba, koje su pred očima celog sveta umirale, samo zato što je, avionu natovarenom bocama kiseonika odlukom međunarodne zajednice bio zabranjen let za Banjaluku. Svi smo plakali. Izašla sam napolje, pogledala u nebo i pitala se „ZAŠTO“, moleći se – za te male nevine dušice što izdišu u agoniji.. Kiseonik su zatim preuzele kopnene snage koje su probijale koridor, boreći se da, da ako proboj uspe, on kopnenim putem bude dostavljen bolnici na Paprikovcu.. Iz te borbe smrt je dobila bitku. Jedna po jedna dvanaest beba je umrlo. Slike dece među kojima su pored srpske bila i deca drugih nacionalnosti, tužno su obišle svet.
Nisam ni slutila da ću u godinama koje slede, igrom proviđenja i sudbine, upravo ja biti određena da napišem knjigu o ovoj tragediji, i da ću patnju te umiruće dece sabrati u liku jedine preživjele bebe, male Slađane Kobas. Djevojčice iz Prijedora. Grada u kojem sam odrasla. Slučajnost!.? Živjela je trinaest godina. Kao da joj je svaka od njih dvanaest poklonila po jednu godinu svog života. Da svedoči.
Možete li ukratko da opišete događaje pred nastanak romana?
Godine su prolazile a ja sam se sve predanije bavila književnim radom. Boravkom u Beogradu se lagano ostvarivao moj životni put pisca, a moje knjige kao da su se utrkivale da se kroz mene i ostvare. “Kandilo sećanja“, “Remenje monaških sandala”, “Kako se pravi nebo“, “Dve senke za jednog čoveka” i sudbonosni put mog ponovnog dolaska u Prijedor u kojem se tih dana sa tugom govorilo o poslednjim danima života Slađane Kobas, teško obolele od karcinoma. Tih dana u organizaciji TV Prijedor i Kozarskog Vjesnika, pripremalo se književno veče, povodom gostovanja mladih pesnika, mladim stvaraocima Ribnika, a u cilju povezivanja dva grada. Veče je planirano da se održi u Domu kulture, u Ribniku. Tim povodom me je pozvao da budem specijalni gost, direktor Televizije Prijedor, gospodin Zoran Sovilj, zamolivši me da mladima Ribnika priredim jedan lep kulturni događaj i tako dam svoj književni doprinos bratimljenju dva grada. Dan uoči toga, sve televizijske stanice u Republici Srpskoj su objavile vest. Umrla je Slađana Kobas. Opet isti osećaj tuge i nemoći, osećaj već proživljenog, sećanja na onu valjevsku noć kad sam i sama poput svih prisutnih bila svedok agonije banjalučkih beba. Uzela sam olovku i napisala pesmu „Na noć osmehnuta“, posvećenu mojoj maloj prijedorčanki. Veče u Ribniku počelo je minutom ćutanja i posvetili smo je uspomeni na Sladjanu Kobas.

Čuvši za tu pesmu otac umrle devojčice me je kontaktirao osam meseci posle. Da bi danas darovana uspomeni na nju, pesma stajala kao moj skromni dar, na njenom spomeniku.
Kako ste sakupljali građu za roman?
Otac pokojne Slađane mi je bio jako zahvalan na pesmi posvećenoj njegovom detetu. Jednom prilikom uoči mog odlaska u Beograd sam mu rekla da Slađana ne zaslužuje samo pesmu, već zaslužuje da uđe u celu knjigu. On me tad pogledao i rekao mi “Molim vas napišite knjigu o mom detetu, ja ću Vam platiti koliko god da košta“. Na njenom računu ima dosta novca i ja bih ga investirao u to. Odlučno sam odbila takav predlog i tad sam mu rekla da novac od njega za takvo što, nikad ne bih mogla primiti, pogotovo ne sa njenog računa. Može mi „platiti“ samo tako što će mi pomoći u tome da mi daruje što veći broj podataka, koji će mi biti neophodni da napišem istinu. Uz malo moje umetničke slobode, i njegovih sećanja, kao i uz pomoć podataka koji su prisutni na internetu, knjiga bi mogla biti kompletna. Tom prilikom sam mu rekla i svoj stav, da ako uspem dostojno izneti jednu ovakvu temu, i stati pred sud vremena u korist žrtava-istinom o stradanju dece u ratu, ja sam već nagrađena. Ako napišem dovoljno dobro delo, i iz tog rada proizađu nagrade i priznanja, i ako knjiga bude prevođena, to je za mene kao pisca najveća nagrada za rad. Važno je da Slađana živi na stranicama ove knjige. Darujući mi kao roditelj informacije iz kojih ću nadahnuta istinom kroz svoje spisateljsko umeće oživeti lik Slađane Kobas i tako sačuvati sećanje na nju i njenih 12 umrlih drugara iz banjalučkog porodilišta. Kao blagoslov za početak rada zamolila sam ga da mi da jednu olovku koju je koristila dok je bila živa. Da kao podstrek svom samopouzdanju pred jednom takvom temom, započnem roman pišući ga njenom olovkom, koju i danas čuvam kao sećanje na period kad je nastajao. On je to i učinio, blagoslovivši mi početak pisanja.
Vrativši se u Beograd počeo je moj danonoćni rad na romanu koji se s prva trebao zvati “Na noć osmehnuta”, a pošto je jedino mogao biti napisan u prvom licu, u formi Dnevnika, tako je i poneo naslov “Dnevnik Slađane Kobas”. Sedeći u trpezariji mog Beogradskog stana na čijem zidu su pod svetlom malog kandila svetlile dvije ikone,(Svete Petke i Bogorodice), pišući Slađinom olovkom, ne osećavši ni umora ni opterećenja, iz mene je nicao jedan novi svet u koji sam sa puno ljubavi, mašte i nežnosti preselila ličnost Slađane Kobas, stvarajući je na najbolji način kojim sam je mogla satvoriti iz sebe, slikajući o njoj rečima i događajima. U ime svih majki koje nisu ostavile svoju decu na milost i nemilost vremenu, htela sam iskupiti bol saznanja, da je nju majka ostavila još kad je bila mala, i time dala još teži pečat sudbini ove izuzetne devojčice. I da ja nisam napisala knjigu o Slađani Kobas, smatram da je to trebala i mogla napisati samo žena. I niko više i niko drugi, i ne bi ni imao veće pravo na to. Samo iz pera majke bi moglo izaći dostojno saosjećanje za dete koje je napušteno, skoro od rođenja. Nek mi oproste za ove reči moje kolege po peru, pisci muškog roda. Iz noći u noć su se rađala nova poglavlja, koja su me držala u grozničavom iščekivanju, šta će se to dešavati u svakom narednom. Posebno bih izdvojila jedno poglavlje u kojem sam opisivala manastir Ostrog, za koji imam saznanje da je više puta posećivala kad je bila teško bolesna. Naime, u toku pisanja pred očima mi se pojavilo sećanje na jedan san koji sam sanjala kao devojčica. Taj san u kojem mi se prikazao Sveti Vasilije, bio je toliko čudesan i lep, da sam ga naprosto vođena nekim unutrašnjim vođstvom, poklonila Slađani u romanu. Opisuje susret sa svetiteljem iz čijeg monaškog ogrtača su padali mali zlatni krstovi, prepuni svetlosti. Kad padnu u blato iz njega naprosto ponovo izviru i pretvaraju se u krstoliku svetlost. Tri nedelje prije prve godišnjice od smrti Slađane Kobas pred zoru, ispisane su poslednje stranice Dnevnika. U drugom delu knjige uvrstila sam i neke dokumentarne celine, u vidu novinskih svedočenja iz perioda kad se odvijala sva ta drama vezana za događaj. Da spojim dva književna žanra. Da roman ujedno bude i u funkciji dokaza o tom strašnom događaju. Knjigu je lektorisala jedna divna žena koja na žalost i sama boluje od karcinoma, a zove se Olga Tošić, žena koja mi je ukazala na neke sitne korekcije i pomogla mi da sugerišući mi da napravim neke sitne izmene da bi roman bio autentičniji. Tačno 9. februara, na prvu godišnjicu od smrti Slađane Kobas, u Prijedoru u velikoj sali Pozorišta Prijedor je promovisana knjiga, posvećena umrloj devojčici. Tako je simbolično taj deveti februar prestao biti uspomena na njenu smrt, već početak njenog novog života koji će trajati onoliko koliko budemo čitali o njoj. Ovom prilikom se zahvaljujem ocu male Slađane Stojanu Kobasu na saradnji i podršci koju mi je dao da bi što vjerodostojnije oslikala moju glavnu junakinju, Pedagoškom zavodu RS koji je kroz list „Riječ prosvjete“ preporučio knjigu školama Republike Srpske, direktoru Televizije Prijedor g.dinu Zoranu Sovilju i njegovoj supruzi Deborah na nesebičnoj podršci u medijima, posebno na Televiziji Prijedor, kao i svim televizijama i novinarima koji su radili na promociji ove teme, direktoru Pozorišta Prijedor -g.dinu Zoranu Barošu, gradonačelniku Banjaluke gospodinu Dragoljubu Davidoviću koji je ispred gradske uprave grada Banjaluke finansijski pomogao da se objavi prvo izdanje knjige, načelniku opštine Prijedor Marku Paviću na pomoći porodici Kobas za sve što im je bilo potrebno za vreme bolesti i posle svega što se desilo, sveštenicima SPC koji su dali svoj doprinos prisustvom na promociji. Zahvaljujem se svim onim čitaocima koji su kupovinom knjige omogućili da izađe i drugo izdanje knjige Dnevnik Slađane Kobas. Posebnu zahvalnost dugujem ekipi akcije DARUJMO REČ, -gospodinu Aleksandru Saši Popoviću i Zorici Sentić, koji su objavljivanjem na blogu akcije omogućili, da ova tema na najbolji način dođe do onih, kojima je i namenjena.
U nadi da će ovo pročitati i oni koji joj mogu pružiti šansu da živi i van granica Srbije i Republike Srpske, i da će ovaj roman doživeti prevode na više jezika  a jednog dana po njemu biti snimljen fiim o stradanju dece u  ratu,kako bi Istina mogla  svedočiti u korist toga da se tako sto nikad i nigde ne desi…
                         Samo za vas, na blog intervju odgovorila Violeta Božović.
 GD:Zahvaljujemo Vam se na ovom intervjuu
by dijaspora
Pisac i književnik Violeta Božović, koja je predsednik Udruženja pisaca Republike Srpske i dijaspore-Prijedor , primljena je u članstvo Matice Srpske u Novom Sadu. Povodom njene knjige, predstavio sam je čitaocima Glasa Dijaspore. Knjiga je sjajno i dirljivo napisana. Govori o bebama koje su u banjalučkoj bolnici umrle samo zato što se na molbu bolnice oglušilo i u ime sankcija sprečila ta humanitarna pomoć koja je za život beba bila neminovna. Doprema flaša sa spasonosnim kiseonikom je sprečena! Bebe su stim bile osudjene na smrt od “prijatelja” naših “dobrotvora”, boraca za ljudska prava!
Zbog tako banalnog razloga je umrlo 12 beba! Trinaesta devojčica je živela trinaest godina, kako pisac kaže, kao da je voljom gospoda za svaku bebu živela po godinu dana,da svedoči. . Na kaju je izgubila bitku za svoj dečiji život, podlegavši tako strašnoj bolesti kao što je to rak. Njoj je Violeta posvetila svoju knjigu, koja je veoma čitana, kojom je tu trinaestogodišnju devojčicu učinila besmrtnom.I podsetila na sudbinu tih nesretnih mališana koji su,kako pisac argumentovano delom i dokazuje,bili kaze bili zrtve bezumlja odraslih.

Dusan Nonkovic,osnivac i urednik Glasa Dijaspore

Blic Online | U Engleskoj će nosiocima HIV-a dozvoliti da rade kao hirurzi

Marija Stevanović hat einen Link geteilt.

www.blic.rs

U Engleskoj će nosiocima HIVa dozvoliti da rade kao hirurzi Ministarstvo zdravlja Velike Britanije želi da ukine dosadašnju zabranu da medicinsko osoblje zaraženo HIVom ne sme da radi jer tvrde da je rizik za pacijente jako mali

Deutsche Regierungsberater und Kommentatoren warnen

Newsletter vom 01.12.2011 – Ein imperiales System

BERLIN (Eigener Bericht) – Deutsche Regierungsberater und
Kommentatoren warnen davor, die in der Eurokrise offen durchbrechende
deutsche Vorherrschaft in der EU allzu triumphal zur Schau zu stellen.
“Missverständliche” Äußerungen wie etwa diejenige, von nun an werde
“in Europa Deutsch gesprochen”, seien geeignet, im Ausland Unmut zu
erregen, heißt es in Berlin. Die Bundesrepublik müsse zwar durchaus
“machtbewusst” auftreten, im Verhalten jedoch “bescheidene
Zurückhaltung” üben, um nicht Widerstand zu provozieren. Schließlich
habe man es, heißt es im Kommentar einer großen Tageszeitung, in
Staaten wie Frankreich oder Großbritannien, die sich im Machtkampf mit
Deutschland nicht durchsetzen könnten, mit “gekränkter nationaler
Eitelkeit” zu tun. Bei den Äußerungen, die als “gekränkte Eitelkeit”
abgetan werden, handelt es sich um Proteste gegen die deutschen
Spardiktate, die nicht nur schwere gesellschaftliche Verwerfungen
verursachen, sondern darüber hinaus von vielen als ökonomisch
verhängnisvoll eingestuft werden. Die Chancen, das weithin als
Crashkurs empfundene Vorgehen Berlins zu beeinflussen, werden im
europäischen Ausland als gering eingeschätzt. In Pariser
Regierungskreisen etwa heißt es: “Die Deutschen dominieren alles.”

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58212

ЛИЦЕМЕРЈЕ И НАЛИЧЈЕ ПРЕДСЕДНИКА ТАДИЋА…

Subject: ЛИЦЕМЕРЈЕ И НАЛИЧЈЕ ПРЕДСЕДНИКА ТАДИЋА…

http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2011/11/29/%D0%BB%D0%B8%D1%86%D

Пише: Миодраг Новаковић

<http://facebookreporter.files.wordpress.com/2011/11/tadicseklanja.jpg> 29

новембар 2011, ФБР, 17:00

У свом данашњем, „телевизијском“ обраћању нацији, председник Србије Борис

Тадић је упутио јавни позив, или је можда боље рећи „политички ултиматум“,

косметским Србима на „северу“ да уклоне барикаде.

Ултиматум је ипак много боља дефиниција ове његове најновије политичке

„камелеонске“ изјаве, јер том ултиматуму су претходили, у задњих пар

седмица, разни облици државних санкција и уцена према властитом народу на

Космету: од државне блокаде административне линије са „србијанске стране“,

прекида или намерног ометања испорука електричне енергије Српском

становништву на КиМ од стране ЕПС-а, ускраћивања, или одлагања исплате,

плата, пензија, трудничких додатака, режимским економским санкцијама, и чега

још све не…

Очигледно је да је наш „јуначки“ председник одлучио да се обрачуна са

властитим народом- и то са оним, најбеспомоћнијим и најугроженијим… Такво

понашање Председника „камелеона“- чији досадашњи државнички потези, нарочито

по питању Косова и Метохије, су јавно квалификовани и верификовани од многих

релеватних фактора, као велеиздајнички- овим последњим потезима, може се

слободно рећи, квалификују се и као кукавички и подли!

<http://facebookreporter.wordpress.com/wp-includes/js/tinymce/plugins/wordpr

ess/img/trans.gif?w=614>

Само да подсетимо читаоце, да је тај исти председник (заједно са његовим

„доглавницима“), још колико пре пар месеци- Српске барикаде на Југу Србије

(овде прихватам сугестију Др Коштунице да је погрешно називати Српске

слободне територије на КиМ- Севером, јер то само иде на руку сепаратистима)

називао „легитимним обликом одбране Српског народа“ на Југу Србије… Дакле

шта је то, што је мотивисало „нашег“ председника да окрене ћурак?

За оне неупућуне, који су данас пратили овај његов „тв проглас“ нацији,

могло је да звучи да је „наш“ председник уистину забринут над судбином свог

народа. Нажалост то није тако. Кренимо прво од неких његових контраверзија у

том говору…

Одмах на почетку, „наш“ превртљиви председник је направио политички „салто

мортале“ и негирао сам себе следећом изјавом: „Барикаде не доприносе одбрани

српских националних интереса на КиМ.“ Дакле, оно што сам већ навео у

претходном пасусу- он је овде негирао сам себе, јер је пре свега пар месеци

тврдио управо супротно, и штавише „наговарао“ наше косовске мученике да

истрају на барикадама… Ево уосталом шта су пренели Српски медији 19 октобра

ове године (Танјуг, С-медиа, Магацин): „Како преносе београдски медији,

Тадић је стално у контакту са министром за Косово и Метохију Гораном

Богдановићем и шефом београдског преговарачког тима Бориславом Стефановићем.

Председник је преко њих двојице послао поруку Србима који даноноћно стоје у

близини прелаза Брњак и Јариње да се и даље боре за своје интересе, али

искључиво мирним путем, да је држава Србија уз њих, како у политичком тако и

у финансијском смислу…“ Дакле, то је била порука председника Тадића

косметским Србима пре нешто више од месец дана- и данас овај „салто

мортале“!?

Наравно, његовом лицемерју нема краја, јер он већ у следећој реченици позива

„политичке представнике Срба“ да уклоне барикаде јер сада напрасно „оне

угрожавају животе грађана, а не обезбеђују да се одбрани национални интерес“

(касније ћу образложити како несрећни Борис под јединим националним

интересом сматра „фиктивну ЕУ кандидатуру“)… И ту сам себе допуњује следећом

констатацијом- да ће опстанак барикада угрозити одбрану националних интереса

у „међународној арени“… Којој то међународној арени, и чије то „националне

интересе“ друже председниче? Српске, или нечије стране!?

Наравно, да је овакава председнички „салто мортале“ тешко сварити без

сагледавања међународног контекста и евроатлантских планова за „непоћудну“

Српску нацију. Да би то схватили, помогла нам је Известитељка Европског

Парламента за Косово, аустријска швабица Улрике Луначек, која је данас

упутила последњу (само још једну у низу безбројних) уцену Српској држави,

следећим речима:

„Србија не може озбиљно да очекује да ће наредних седмица добити статус

кандидата за ЕУ, док на њеним „границама“ ескалира насиље. Без окончања

насилних сукоба и значајног побољшања суседских односа између ДВЕ ДРЖАВЕ

путем спровођења договора из дијалога, не може бити статуса кандидата за

Србију.“(У. Луначек)

Дакле ето објашњења за политички „салто мортале“ председничког „камелеона“

Бориса Тадића. На страну- што је ова, наводно неутрална Известитељка ЕП,

поново грубо повредила државни суверенитет Србије, називајући

административну линију „границом“ и Косово „државом“- она је овде јасно

дефинисала „бриселске разговоре“ као разговоре две равноправне „државе“- и

јавно демаскирала лажну ЕУ позицију, да Србији приступ ЕУ није условљен

признавањем лажне косовске „државности“…

…И више од тога, она је овде дала јасне политичке смернице „нашем“

председнику, који је свега пар сати након њеног ултиматума- јавно упутио

ултиматум „свом народу“ на Југу Србије. Овај редослед догађаја само указује

на  чињеницу да је „наш“ председник, један обичан бескичмени евроатлантски

пион, који не води независну националну политику (како то воли сам да

истакне)- и који се само повија како дувају бриселско-вашингтонски ветрови…

Доказа за све ове горње наводе је пуно, али за сада је довољно да се

задржимо на овом последњем вероломном председничком обраћању нацији-

политичког камелеона Бориса Тадића, као и на његовом сабсеквентном интервјуу

представницима седме силе…

Он је у свом говору отворено прозвао председнике Српских општина на Југу

Србије, отворено стављајући на њихова плећа одговорност за судбину целе

Србије, и отворено их оптужио да спроводе „нечије страначке интересе“, а не

интересе свог народа. Наравно да је то једна велика лаж, јер вероватно

једино место у држави Србији, где су страначки интереси гурнути у страну

(осим превртљивог демократског председника СО Лепосавић, који покушава да их

тамо саботира по налогу Тадића), и на прво место стављени Српски национални

интереси, управо јесте ЗСО- Заједница Српских општина на Југу Србије.

У својој следећој изјави „наш“ председник је вероватно изрекао једну

делимичну истину, тврдећи да „Србија нема потенцијал да своје интересе брани

државним средствима“. Наравно, господине Тадићу, тај потенцијал је озбиљно

угрожен, јер сте управо ви и ваши „демократски претходници“ провели задњу

деценију намерно разграђући Српску Војску(која је у време вашег доласка на

власт и даље била најјача војна сила на Западном Балкану), и свесно

подривајући одбрамбену моћ дражаве- наравно све по налогу ваших

евроатлантских господара… Овде нам се поново намеће само један закључак и

једна реч: Велеиздаја- и то управо од стране оног који би требао да буде

први у одбрани националних интереса земље, на чијем је челу!?

Али оно што је мене у најмању руку запрепастило су речи које је председник

Тадић изрекао на пратећој конференцији за штампу- где је нагласио да

„догађаји на Северу Косова(читај Југу Србије) урушавају кредибилитет Србије

и њене капацитете да брани националне интересе.“

Ова изјава је озбиљна и свесна замена теза- Како могу да догађаји на Југу

Србије, које је изазвао окупациони КФОР својом непромишљеном и атроцијском

агресијом против голоруког народа на барикадама, да угражавају кредибилитет

Србије и капацитете за одбрану…

Прво, тај инцидент је изазвао окупатор, и ако је нечији кредибилитет угрожен

овим „ицидентом“, онда је то окупациони НАТО пакт, који се налази на Косову.

Уосталом, то су закључци свих светских медија, осим Западних (наравно и међу

западним има часних изузетака), и Српских режимских (који су нажалост своју

судбину везали за „умирући“ Тадићев режим)…

Друго, како је могла ова НАТО агресија на Југ Србије да угрози одбрамбене

капацитете када НАТО није напао „режимску“ Војску Србије, већ наш

самоорганизовани народ на барикадама… И где је та агресја изазвала управо

супротни ефекат- Ојачала је народне одбрамбене капацитете, и решеност да се

одбране од окупатора по сваку цену, и више од тога. Појачала је и решеност

Српских патриота из Централне Србије и свих Српских земаља, који ових дана

стижу на Космет у хиљадама, и за које је одбрана Српских барикада сада

постала нови Свети Косовски Завет.

Да не спомињемо, да све то заједно галванизује општи Српски отпор, и утиче

на буђење Српске националне свести свуда, пре свега у „успаваној“ Централној

Србији… То је изгледа оно чега се „наш“ председник и плаши- националног

буђења властитог народа, и сабсеквентног, стварног јачања „одбрамбеног

капацитета“ Србије (наравно не плаши се само Тадић, већ и његови налогодавци

из Брисела и Вашингтона, зато и покушавају да сломе тај отпор свим

средствима)…

Наравно да тај Тадићев политички „салто мортале“ не би био оно што јесте, да

он није отишао и корак даље у својој антисрпској кампањи против „властитог“

народа, и директно га оптужио- да све то што раде раду у спрези са „спољним

и унутрашњим непријатељима“, да би врхунац његовог цинизма била оптужба да

косметски Срби делују у спрези са „Приштином“-

„Има много оних који имају интерес да Србија не добије статус кандидата- од

неких земаља ЕУ… интереса криминала… интереса политичких странка… политичких

екстремиста… међу онима којима није у интересу да Србија добије тај статус

је и Приштина…“, изајавио је између осталог Тадић.

Е, ако је од политичког камелеона Тадића, много је… Опет замена теза, и

приписивање кривице за све своје политичке промашаје, косметском Српском

народу, који се овде бори за голи опстанак…

Читајући ову претходну изјаву Тадића, свако нормалан би се запитао- зашто би

неке земље ЕУ стајале „иза Срба на барикадама“, када могу једноставно да

блокирају кандидатуру Србије (друга је ствар, што ЕУ нема намеру да нас

икада прими у унију- и што већина грађана, чак и „београђана“, не желе више

у ЕУ)!?

…“Интереса криминала“- овде је очигледно да „наш“ председник опет

криминализује цео народ на слободном Југу Србије… „Интереса политичких

партија“- па управо јединство Српског народа на Југу Србије је показало да

тамо нема интереса политичких партија, осим пар Тадићевић „демократских

послушника“ који безуспешно покушавају да унесу раздор међи косметске Србе…

Наравно да је врхунац политичког цинизма и вређања властитог косметског

народа садржан у његовој последњој инсунуацији- да се све то ради у корист

„Приштине“. Оптужити Српски народ на Космету, који је тако сурово страдао (и

још увек страдава) у недавној прошлости од геноцидне шиптарске руке; Да

одбраном својих голих живота, својих огњишта, и своје вере и националног

достојанства- делује „у интересу Приштине“, је не само политичи некоректно,

неморално- већ пре свега отворена национална издаја тог истог народа од

стране „нашег“ председника.

По мени оваква председникова изјава, посматрана у склопу са свим претходним

„вероломним“ изјавама Бориса Тадића, отворено је срачуната да оправда неку

будућу „Олују“ на слободном Југу Србије, и тиме запечати судбину десетина

хиљада наших суграђана, као и да заокружи лажну шиптарску „државност“, и

тиме лиши „нашег“ председника једне „велике главобоље“…

Бојим се, да праве „главобоље“ председника Тадића, тек сада почињу- јер ето

и њему је почео да се „дешава народ“- данас на Космету- сутра у Београду…

Извори: РТС, Танјуг, Бета, Курир, С-медиа, Магацин…

Folgen

Erhalte jeden neuen Beitrag in deinen Posteingang.

Schließe dich 86 Followern an