„Никада се није догодило да човјек који доноси онеспокојавајуће вијести буде дочекан раширених руку. Најчешће се догађа да они који упозоравају на опасности и тиме нарушавају устаљени ред буду проглашени лудацима и изопштени из заједнице“ – реченице су које отварају девети роман Миодрага Лукића, роман „Ајдук“.
Као што је рецензент већ написао, ово је роман који буди, те је стога пун онеспокојавајућих вести и упозорења о опасностима које су свуда око нас, а које велики број „успаваних“ људи не примећује.
Као и претходни романи Миодрага Лукића, и овај је написан у првом лицу.Приповедач је Никола Ајдук, један од тројице браће која живе у Цириху а пореклом су из Босне. Њихови родитељи су отишли у печалбу, трбухом за крухом, а своје синове, који су један део детињства провели са баком у Босни, једног по једног одводили у Швајцарску.
Успомене на детињство веома су живе у сваком од тројице браће, а братска љубав испољава се код њих на различите начине да би, онда када се Стеван нађе у невољи и кад швајцарска полиција распише потерницу за њим због сумње да је покушао да убије бившу супругу, без обзира на различите карактере, и Никола и Ненад чинили све како би открили истину и помогли брату.
Сва тројица бивају увучени у вртлог из којег ће се само захваљујући својој мудрости, сналажљивости и храбрости спасити.
Композиција романа је сложена и вишеслојна јер пратимо неколико паралелних прича које се одвијају у различитим временима и на различитим местима.
Непрестано се смењују прошлост и садашњост. У обе временске перспективе у први план избијају животи чланова породице Ајдук, као и социјалне прилике у Босни и Србији у различитим историјским околностима, али и политичке прилике у Европи некад и сад.
Почетак приче о породици Ајдук сеже до турских времена, када је приповедачев деда Никола хајдуковао и једини преживео кугу сакривши се у пећини која се налази иза језера. Када је одлучио да се смири и прекине хајдуковање, откупио је земљу од турског бега (породица ће чувати тајну о њиховој крвној вези) и поклонио је сељацима досељеним из Херцеговине. Међутим, управо га је та племенитост коштала живота.
Језеро ће представљати велику тајну и изазов за генерације које су расле у његовој близини, тајну која ће приповедачу бити откривена у свој својој лепоти тек на крају.
Садашње време носи двоструко бреме: бреме прошлости, породичне и колективне, која је одредила и судбину јунака модерног доба, и сопствено бреме у коме долази до изражаја теорија завере, што овај роман чини трилером и његове јунаке доводи у животну опасност много пута.
Наиме, за Николу, Стевана и Ненада, као и за њиховог ујака Сретка, све је почело веома давно, када је Среткo, боем и сликар на Монмартру, предао рукопис “Олимпљана” Францускињи Натали Келер, коју ће стицајем околности Ненад упознати као мајку вољене жене. Тај рукопис је четрдесет година чуван, а онда га је Натали послала преводиоцу, Ненадовој и Николиној снаји, због чега је неко провалио у њен стан, однео компјутер са рукописом, а њу напао.
Све је то, веровао је Стеван, и о томе давно причао свом знатно млађем и прилично збуњеном брату Ненаду, дело „господара“, тј. групе људи који желе да потлаче цео свет и владају њиме, а који живе у лавиринту, из којег контролишу све што се збива у свету.
О томе Стеван каже: „Сви они који гласно говоре о завјери бивају проглашени лудим и омаловажени због тога, док они који о томе проговоре јавно убрзо на тајанствен начин умру“. Такође каже и следеће:„Диктатори Хитлер и Стаљин, ма како опасни, имали су лице и човјек је знао против кога се бори. Данашњи диктатор нема лице, он је –у лавиринту.“
„Господар“ утиче и на појединце и на друштво:„Породица, породица је стуб који је господар успио да сруши. Ми Европљани смо уништени јер смо дозволили да нам буду уништене породице. Апостоли индивидуализма су створили колектив индивидуалаца конзумената. Хорде будала свакодневно певају оде индивидуализму несвесне да су дио огромног конзументског колектива. Оно што нису успјели да учине Хитлер и Стаљин концентрационим логорима и гулазима, чине сатанисти дрогом и медијима.“
У тајанственом рукопису било је речи о аферама београдског бонвивана Стевана Марковића, који је, након што је отишао у Париз, доведен у везу са Аленом Делоном, али и Помпидуом и Де Голом, тј. уцењивао их, што га је коштало живота, али и о Миши Несторовићу, чија се смрт доводи у везу са Френком Синатром и Микијем Рунијем.
…
www.knjizarastani.ch
knjizarstani@yahoo.de
+41 78 886 75 15
Abgelegt unter: Literatura, Srpske Novine | Kommentar schreiben »
























































