ZAGREB, NE PUŠIMO VAŠE FORE

http://www.index.hr/vijesti/clanak/ne-pusimo-vise-vase-fore-dragi-sugradjani-recimo-im-da-se-ne-damo-vise-ponizavati/551503.aspx

AKO SE REŠIŠ DA ME VOLIŠ

ОД БЕСПУЋА КА ПУТУ – Preneto iz; WWW.VIDOVDAN.ORG

ОД БЕСПУЋА КА ПУТУ PDF Штампа Ел. пошта
Пише: Драгослава Копривица
11 мај 2011

Ова реч исписана је на српском језику. Ниједан други језик није као српски омогућио да се кроз њега на видело пробије истина о истини самој. Истина је да нетрајемо од Светог Саве до партизанских офанзива како су нас то у школи учили. Из Подунавља, матице цивилизованог човечанства, наши далеки преци, Пра-Срби, Срби Словени, преносили су писменост и на Исток и на Запад. А ево стигосмо, са прага цивилизације до прага биолошког и духовног егзодуса.

Народу који не зна ко је, догађају се све могуће заблуде. Лако се да с њим манипулисати. Или, како примећује Гете, онај народ који се одрекне своје прошлости, нема ни садашњост ни будућност. Ако истину о себи не открију пре свега себи самима, данашњи Срби ће се придружити свим оним прецима чија крв данас тече у туђим жилама. Дакле, сазнајмо ко смо да би сачували своје биће.То што нам ваља открити, јесте систем властитог опстанка обележен нашим православним цивилизацијским идентитетом.
Више од свих ратова и геноцидних уништавања, угроженост опстанка српског народа подстицана је затирањем трагова који воде ка извору многомиленијумског народног памћења и обичајности, према свим ослонцима српског цивилизацијског идентитета. Преостали Срби, живи су споменик давног ведског народа, а они који су смишљали како да нас покоре, у подруме Ватикана запечатили су велика дела чије је одсуство из самосвести српског народа најзад и могло довести до трагичног самозаборава и историјске обеспућености. Сва страдања кроз историју великог Словенског рода, и живих народа и оних које је прогутало германско море, почивала су на завађености коју је Запад више него вешто изазивао и користио.
Освестити се, значи разумети целину нашег постојања. Разумети двоструку обележеност нашег народа, две раздвојене целине народног тела, два писана тока народног опстанка. Један ток је онај епски, народњачки, наш језик, индоевропска обичајност, остаци многобожачких култова, обреди, фолклор, епски хероизам. Други ток је хришћанска образованост, ступање у заједницу тзв.`образовних` народа. За наш народ, од важности `бити ил не бити` је свест о суштинском јединству свих раздобља његове историје.
Од времена и пре крсташког заузећа Цариграда, стојимо укљештени између многобоштва и хришћанства. Срби су имали своју државу и пре хришћанства. То је и време када се историја преправља да би се представила као предисторија за нечију ствар. Ступањем у заједницу тзв.`образовних народа`, у два наредна века, Срби су развили моћну царевину. Душан! `Леп, стасит, пун снаге, вршан енергије. Умом предодређен за велика дела, створи поштовање имену Србије. И царска му круна заблиста врх чела.` /Драгослав Драгутиновић/.Историјске прилике наменише му судбину новог Александра Великог, новог `тврдог оклопника` српске прошлости.
Из прожимања православља и народних обичаја, дошло је до стварања посебне српске редакције православља познате под именом Светосавље. Међу бројним многобожачким обичајима које је светосавска црква христијанизовала или `посветила`предњачи обичај празновања крсне славе који је до дана данашњег остао знак распознавања сваке српске породице. За народ је распуштање крсне славе значио губитак српског обележја а сви они који су подлегли примајући ислам и католичанство, без двоумљења су проглашавани за Турке или Хрвате. Ова тешка искључивост показује да је обичај породичне славе неупоредиво старији од времена када су Срби примили хришћанство и сеже дубоко у прошлост колико и наше индоевропско памћење /обредно породично окупљање, истог назива, забележено је у Ведама/. Тако се кроз идентификовање српског националног обележја са припадањем православној вери заправо одржавало сећање на Искон. У вековима турског ропства светосавска црква била је једини организовани заштитник српског народа и чувар његовог етничког идентитета.
Величанствено епско песништво најчистији је израз стваралачког генија народне душе. То песничко усмено предање створило је читав један етички и естетички систем, један целовит народни поглед на свет који обједињава све српске душе ма где се у свету налазиле. Тај неуништиви гусларски етнос, отегнути звук гусала који је ослободио Србе од Турака данас се наслућује кроз трубу и Гучу. Та нит, тај архетип, то тајанствено присуство предака, живи у свим прапостојбинама српског рода, било да се ради о народима који имају свест о свом пореклу или је немају. Сораби, како себе називају Лужички Срби, народ је који већ десет векова окружен германским морем чува своју сорабску нит, макар сведен на пар стотина хиљада припадника. То је та тајна музика гена која се чује кроз трактористе Минојског Крита што крећу у штрајк, кроз заставу са натписом `Косово је Србија` у рукама Пољака на спортској утакмици у Пољској, кроз шумове ирске Таре или ехо ведског Србинде. То је та неуништива нит, наш ген и природни инстинкт који има сопствени ритам и јесте усправна природа, слободарски дух, осећање сопствености и сопственог поноса. Та неуништива усправна нит, препознаје се, без обзира на ововременско посрнуће, и у 60000 наших младих који на фејс буку дају подршку братском народу Либије и брату Гадафију.
Какви год да су наши данашњи погледи, не можемо занемарити чињеницу да је посебност српског културног обрасца била обележена прображајем паганског у хришћанско. Тај преображај носи у себи основу културног програма коју треба да живи наш образовни систем. Ради схватања континуитета српске идеје наша деца треба да стичу свест о нашим коренима, колико словенским толико индоевропским, колико хришћанским толико и паганским. На том преображају,све наше духовне дисциплине, наша филозофија, треба да оцртају посебан поглед на свет који је наша сложена судбина кроз толике векове припремала.
На крају миленијума, на крају 2ооо година хришћанске историје, Срби се налазе, као и читава индоевропска цивилизација, пред задатком сагледавања целине свог пређеног пута. Осмишљавањем своје судбине осмишљавати судбину најширег колективитета и за народ и за појединца је повлашћен тренутак. Та повластица припада само онима који питање смисла решавају из положаја његове највеће угрожености. То подразумева разобличавање кривотворене слике о људској историји и посебно, евроцентричног присвајања харизме `националитета`. То подразумева градити мост ка новој цивилизацији чији ће стубови почивати на дубоком људском памћењу, што претходно подразумева промену диоптрије наших пресуђивачких наочара. Са тим долази и свест позваног народа о неопходности повезивања свих раздвојених токова његовог памћења, освешћивање властитог духа за мисију која му је досуђена.
Утопити се у обезличеност духовно опустошеног Запада, прогнати све традиционално, препустити своја чула изопаченом, за мене је незамисливо. Сви врапчићи већ знају да је западна демократија подмукли јарам. Свака професионална проститутка већ зна да је тзв.`ЕУ`, дама курва на ћошку улице. `ЕУ`, за коју се упорно тврди да је наша `једина алтернатива`, не да није наша алтернатива, него једноставно није наш природан пут. Наш природан пут је тамо где сунце излази. Стари Рим је пао. Надживео га је дух на који су били ослоњени темељи његовог царства. То је та бесмртна душа, како записа српски брат Толстој. Ма како о себи неки од нас сићушно мислили, по својој сензибилности и изражајности, ми смо остаци тог духа. Шта је данашњи европски грађанин¬ ?/америчког и да не спомињем./Данашњи Европејац је по својој вредности далеко испод Европејца Ренесансе. Развој није неизбежно, по нужности и напредак. Напредак је напросто модерна, лажна идеја. Наш дух је наша природна законитост првог реда над којом никаква произвољност, никаква модерна идеја, никакава папирната шушка звана `ЕУ`, нема моћи.
Шта је била наша несрећа? Народним речником речено, проклетство? Несрећа је примати туђе и одбацивати своје обрасце а презирати исконске древне корене народне обичајности који су наш народ одржали од незапамћених времена. Наша несрећа је била у том себенапуштајућем западопоклонству које нас је довело до губљења властитог културног ослонца, до утапања у једну поистовећујућу, материјалистичку, неаутентичну цивилизацију, до једног свестраног самопотцењивања и омаловажавања наших самосвојних културних вредности.
Шта каже пређени пут? Срби су кроз историју опстајали као самосвојни. Опстајали су везујући своју судбину за себе саме. И, како народ каже, увек су имали петљу да се одупру. Уз сва наша посрнућа, никад се није догодила смрт народа. Расрбљавање и осипање да, смрт никада. Народно страдање јесте било велико и српска је историја заиста била пуна трагике али се из духа народне музике није родила трагедија. Родила се епопеја. Дакле, ослонимо своју судбину на своја властита историјска, политичка, привредна и културна одредишта. Самосвест и истина о нашем трајању кроз простор и време, открива нам моћ којом се можемо посведочити спрам себе и света. Из тога може да се створи нешто снажније од ма какве странке. Предуслов за све то јесте да уклонимо туђинце са кормила наших живота. Под хитно их ставити `ад акта`.
Генијални Ниче, радећи на свом натчовеку/код Достојевског је то свечовек/,највише вредном типу човека, најдостојнијем живота, најпоузданијем за будућност, рекао је и следеће: `У одређеном смислу, постоји непрестано ницањена најразличитијим местима Земље и из најразличитијих култура, појединачних случајева са којима се, у ствари, представља један виши тип: нешто што је у односу на укупно човечанство нека врста натчовека. Такви срећни случајеви величајног ницања увек су били могући и можда ће увек бити могући. Па чак и читава поколења, родословља, народи, могу под извесним околностима да представљају тај згодитак`.
Верујем да из ове приче није искључио ни свој род. Словенски.
Folgen

Erhalte jeden neuen Beitrag in deinen Posteingang.

Schließe dich 87 Followern an