NEŠTO JE TRULO… – Odlazak naprednog aristokrate i demohrišćanska kriza identiteta

NEŠTO JE TRULO… – Odlazak naprednog aristokrate i demohrišćanska kriza identiteta

Ole fon Bojst napušta politiku

Autor: Tihomir Popović

Kada je hamburški gradonačelnik, demohrišćanin Ole fon Bojst, u nedelju 18. jula objavio svoje povlačenje iz politike, nemačka javnost je još jednom zadrhtala nad sudbinom Demohrišćanske unije (CDU), vladajuće partije Angele Merkel. Odlazak barona Bojsta sa mesta koje mu je davalo uticaj na nivou savezne, pa čak i evropske politike, s obzirom na to da je Hamburg grad-država u okviru nemačke federacije, samo je jedan u nizu „odlazaka“ demohrišćanskih republičkih predsednika u proteklih godinu dana. Nemački mediji gotovo jednoglasno dovode povlačenja ovih vrhunskih političara u vezu sa nedostatkom vladalačkih kvaliteta Merkelove.

//

Pokušaj pojedinih demohrišćana da diferencirano predstave situaciju, s obzirom da su odlasci konzervativnih republičkih predsednika imali različite pozadine, nisu ubedljivi. Naravno, donjosaksonski predsednik Kristijan Vulf je napustio svoju poziciju da bi postao savezni predsednik, dok je Jirgen Ritgers iz Severne Rajne-Vestfalije izgubio republičke izbore. To međutim ne menja činjenicu da „ima nešto trulo“ u nemačkom konzervativizmu, nešto što je navelo kako hesenskog predsednika Rolanda Koha, tako i hamburškog plemića Olea fon Bojsta da dobrovoljno napuste vladajuće pozicije, a Kristijana Vulfa lišilo ambicija da se bavi dnevnom politikom u Hanoveru i motivisalo ga da preuzme najvišu, ali prevashodno simboličnu funkciju u državi.

Članovi Demohrišanske unije rado ističu da njihova partija nije ideološkog karaktera. CDU, za razliku od Socijaldemokratske stranke (SPD) ne važi za programsku partiju, već za političku interesnu zajednicu hrišćansko-konzervativnog i delom liberalnog krila nemačkog društva. Ono što međutim može da bude noseća ideja i zaštitni znak jedne partije – u ovom slučaju sloboda od ideoloških opterećenja – nosi u sebi i latentnu opasnost da postane politička bezobličnost. Mada se ne može reći da demohrišćanima nedostaju političke ideje, zajednički imenitelj ili makar kohezivno sredstvo tih ideja ne može se lako raspoznati. Primetan je i veliki raskorak između političkog vrha i baze: dok sa jedne strane vodeće ličnosti demohrišćana kao što je Kristijan Vulf forsiraju liberalnu politiku integracije stranaca i njihovo uključenje u politički život, ili javno izjavljuju da su postali „levlji i ekološkiji“ kao baron Ole fon Bojst, takve se ideje u konzervativnim zabitima jednog Baden-Virtemberga teško mogu prodati. U samom Hamburgu propao je ovih dana Bojstov pokušaj da, zajedno sa partijom Zelenih, a pre svega u interesu useljeničke dece koja ne vladaju dobro nemačkim jezikom, produži trajanje osnovne škole sa četiri na šest godina. Ova ideja je završila na đubrištu političke istorije ne zahvaljujuci opoziciji, već upravo zbog neprihvatanja od konzervativnih građana Hamburga: tradicija nemačkih konzervativaca zahteva aparthejd dece na osnovu školskog uspeha već sa deset godina. Iza toga se očigledno krije tradicionalna nespremnost buržoazije na suživot sa siromašnijim i lošije obrazovanim društvenim slojevima. Drugačije mišljenje jednog naprednog hamburškog aristokrate nije pomoglo. Baron Bojst napustio je politiku zgađen, izvesno ne samo stanjem u patricijskom polisu na Elbi.

Skepsa demohrišćana prema teorijskim konstruktima i sama ima jednu vrstu kvaziideološke pozadine u privredničkom duhu i njegovom intuitivnom kritičkom držanju prema svim „levim“ ideologijama. U doba kada se podela političkog spektra na „leve“ i „desne“ partije redefiniše, ovaj stav mora biti suštinski prevaziđen, i to ne samo od pojedinaca na vrhu partijske piramide ili u Fondaciji Konrad Adenauer, idejnoj kovačnici bliskoj CDU, nego i u celoj stranci. Problemi modernih društava ne mogu se rešiti isključivo preduzimačkim duhom koji obeležava ogroman broj nemačkih demohrišćana. Kohezivno sredstvo političkih ideja može biti samo idejnog karaktera i mora biti u stanju da motiviše i angažuje ljude. Najveća i vladajuća partija najjače ekonomske sile Evrope stoga mora pokušati da pronađe načelne odgovore na ključna pitanja današnjice, odgovore koji neće biti promenljivi od slučaja do slučaja, a koji će istovremeno biti prihvatljivi za stranačku bazu i – što je neuporedivo važnije – za nemačko biračko telo. CDU će samo tako moći da ubuduće izbegne opravdanu kritiku da se pretvara u puku mašinu moći ili, kako je to formulisao Frankfurter rundšau, „udruženje za izbor kancelara“. Politika jeste umetnost, ali ne umetnost radi umetnosti. Ona je možda umetnost „ostvarivanja mogućeg“, ali to ostvarivanje podrazumeva i stvaranje novih nivoa politički mogućeg. Do ovoga se može doći samo teorijskim političkim razmišljanjem, procesom u koji bi nemački demohrišćani morali intenzivnije da se uključe.

Autor je docent u Hanoveru i Osnabriku, doktorira na Filozofskom fakultetu Humbolt univerziteta u Berlinu, usavršavao se u nemačkom Bundestagu i odgovorni je urednik Informativne službe SOK AKTUEL Eparhije srednjoevropske

About these ads

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ photo

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

Folgen

Erhalte jeden neuen Beitrag in deinen Posteingang.

Schließe dich 87 Followern an

%d Bloggern gefällt das: