Budućnost bez zla i mržnje

http://www.koreni.net

Budućnost bez zla i mržnje

Nikola JanićBivši (ne)prijatelj


Ne shvatam i ne prihvatam saučesništvo političke i medijske Srbije u rešenosti da oćute kontinuirane laži o srpskom narodu kao genocidnom. – Zašto politička elita u Srbiji i srpskim žrtvama ne odaje počast. Onakvu kakvu godinama odaju drugim narodima koji su stradali u građanskom ratu i Nato bombardovanju Srbije?!

Od raspada bivše Jugoslavije pa sve do danas, “izgubio” sam samo jednog prijatelja, od onih koji nisu bili Srbi. Među Srbima ih je više. Musliman iz Bosne, sa kojim sam imao i poslovnu saradnju, početkom devedesetih mi je u Minhenu rekao: “Ne volim Aliju Izetbegovića zato što muslimanima u Bosni nije obezbedio više noževa, da pokoljemo sve Srbe.” Kako je ovakvu prijateljsku dobrodošlicu izgovorio na “njegovom terenu” (prolazio sam kroz Minhen na putu za Beograd) uradio sam jedino što sam mogao. Pozvao sam konobara i platio naručeno, a potom ljubazno zamolio mog, od tog momenta bivšeg “prijatelja”, da se vrati tamo odakle se rodio i izašao iz hotela.


Više se nikada nismo ni čuli ni videli, nikada ga nisam pominjao, a danas osećam obavezu da se opet setim tog dana. Ne zbog bivšeg (ne) prijatelja, koliko zbog ubeđenja da skoro dve decenije narodi nekadašnje Jugoslavije žive sa destruktivnom mržnjom i da svet i dalje sluša neodržive tvrdnje i modifikovane opise dešavanja u, i tokom građanskog rata devedesetih godina. Ali, prvenstveno što ne shvatam i ne prihvatam saučesništvo političke i medijske Srbije u rešenosti da oćute kontinuirane laži o srpskom narodu kao genocidnom. Što vladine institucije u siromašnoj Srbiji godinama šakom i kapom daju novac ”za lobiranje” ljudima koji to ne znaju da rade i koji nemaju konkretnih, vidljivih i validnih rezultata, a mediji o tome ćute. Što iz matice organizacijama i pojedincima širom Evrope, čiji rezultati mogu i da se vide i izmere, a za to ne traže novac već sami finansiraju taj rad za dobro Srbije, ne daju potrebne i tražene informacije. Određene političke grupacije i političari idu još dalje i na sve načine sprečavaju i marginalizuju njihov rad. Zbog toga imam potrebu da se setim (ne)čoveka koji žali što mu Alija nije obezbedio više noževa, i zbog moje nemoći da razumem zašto politička elita u Srbiji i srpskim žrtvama ne odaje počast. Onakvu kakvu godinama odaju drugim narodima koji su stradali u građanskom ratu i Nato bombardovanju Srbije?!



Žrtve i odnos prema njima


Na komemoraciji bošnjačkim žrtvama u Srebrenici jula 2010. prisustvovao je politički vrh mnogih zemalja iz sveta i naravno, predsednik Srbije. Ništa loše nema u tome. Naprotiv. Svim nevinim žrtvama se treba pokloniti.


Ali, da li se mora klanjati i poklanjati i političarima koji sve mrtve Bošnjake (i nevine, i krvnike iz Srebrenice, koji su i klali i silovali srpsku nejač na tim područjima) oplakuju istim rečima, navodno rečima izgovorenih zbog potrebe oprosta i pomirenja, a ciljno sročenih da bi se među srpskim i bošnjačkim narodom u Bosni i Republici Srpskoj, održala tenzija mržnje? Mnogo se videlo i čulo tih dana. I da pojasnim -: ono što se dogodilo Bošnjacima, zločin nad njima i ubistva, ne sme se negirati. U istoj meri koliko se sme dozvoliti da se taj zločin u Srebrenici učvršćuje kao genocid nad nevinim bošnjačkim civilima, čije ruke nisu prethodno bile okaljane krvlju nevinih srpskih civila. Deo Bošnjaka, koji su bežali iz Srebrenice, bio je ubijen u borbama, a deo njih je streljan bez suda i bez presude, i ruke su im bile do lakata natopljene krvlju srpske nejači i mladosti. Ne svima, sigurno ne svima.


Ukupno i nevinih i krvavih bošnjačkih ruku, čiji život nije tih dana u julu 1995. u okolini Srebrenice trebalo da se okonča onako kako je okončan, nije šesnaest hiljada, ili “8000 nevinih Bošnjaka”.  Ubijenih Bošnjaka na području Srebrenice je danas onoliko koliko ih je imenom i prezimenom identifikovano da su zaista i ubijeni. Ne da su nestali! Iduće godine će brojka, možda i ne daj Bože, biti veća, jer Bošnjaci čuvaju zamrznute leševe, da bi ih u jednom istom danu sve zajedno sahranili u Potočarima. Za koliko će se brojka povećati? Zavisi da li će doći do neophodne odluke da se žrtve računaju na osnovu stručnih nalaza: Da svi mi, i Bošnjaci, i Srbi, i ceo svet, zna koliko ih je streljano, a koliko ih je ubijeno u borbama tokom njihovog bežanja iz Srebrenice ka Tuzli, koliko ih je stiglo na teritoriju pod kontrolom muslimana. Kasnije je jedan broj njih prebačeni u prekookeanske zemlje, u kojima žive i danas a njihova imena se i dalje nalaze na listi nestalih? Nečijom voljom i odlukom i ti ”nestali” broje se kao ”ubijeni civili u Srebrenici”!?


Kakav kriterijum (sigurno ne isti) važi za ubijene Srbe po selima u okolini Srebrenice? Njih sigurno nije 15.000, kako neko kaže, ali ih je identifikovano približno broju ubijenih muslimana. Razlika je u tome što se za nenaoružanu srpsku decu, starce i starice sa prerezanim vratovima, ne može tvrditi da su poginuli u borbi sa mudžahedinima i vojnicima Nasera Orića. Zna se šta se desilo i koliko se desilo u Srebrenici i da je Amerika konstantno pratila dešavanja u, i oko Srebrenice. Posebno u danima posle pada ove ”zaštićene zone”. Na američkim satelitskim snimcima nalazi se nepobitna istina i dokaz o svemu. Dokumentovane su mnoge borbe i sukobi srpskih vojnika sa muslimanima koji su krenuli u beg ka Tuzli. Nepobitna su i tragična ”dešavanja” među Bošnjacima i drugim muslimanima, onih koji su hteli da se predaju i onih koji su to odbijali, svesni njihovih počinjenih zločina nad Srbima.


Tehnika satelitskih snimanja nije neka vojna tajna koja bi sprečavala Ameriku da snimke iznese pred javnost ili da ih preda Haškom tribunalu kao nepobitan dokaz za zločine, za koje se u Hagu i dalje uglavnom sudi i osuđuju Srbi. Ti snimci se ne objavljuju, jer su oni jedini dokaz da u Srebrenici nije bilo sve onako kako mnogi i dalje tvrde. Zato ne prihvatam da je u Srebrenici bio genocid, čak ni ”lokalni”, kako manje radikalni muslimani, počinju da govore. Ako postoje ”lokalni genocid” onda je sigurno da tih ”lokalnih” ima, i u Bosni, i u Hrvatskoj, gde su žrtve bili srpski civili.


Računanje i brojanje (identifikovane žrtve imenom, prezimenom i utvrđenim uzrokom smrti) može da počne u Slavoniji, Krajini, Sarajevu… Ili baš oko Srebrenice, gde je od snaga pod komandom Nasera Orića, stacioniranih u Srebrenici, ubijeno 3.267 Srba. Odatle su Naserovi ratnici polazili da pale srpska sela i ubijaju srpsku nejač. Onda se vraćali u Srebrenicu da pod zaštitom UN-a, neometano peru sa ruku srpsku krv. I ni jedno ime sa spiska tih srpskih žrtava nije se kasnije pojavilo na nekom glasačkom spisku u Bosni, ili je ustanovljeno da je izbeglica od avgusta 1995, a danas ”živ i zdraz” u nekoj zapadnoj zemlji. Sa bošnjačkim žrtvama stvari stoje drugačije i tih slučajeva je previše, da bi se prihvatili kao usamljen i redak propust. To ne govore i ne tvrde Srbi, već drugi.


Predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC) Mirsad Tokač izjavio je da IDC ima saznanje za oko 500 živih ljudi, a koji su se vodili na spiskovima ubijenih u, i oko Srebrenice u julu 1995. godine. Direktor Memorijalnog centra u Potočarima, Mersed Smajlović, je ne tako davno priznao da je u Potočarima sahranjeno i više od 50 Bošnjaka koji nisu ubijeni u Srebrenici. Tu su ih sahranili iz ”humanitarnih i emotivnih” raloga, jer su bili ”rođaci nekima od nastradalih u Srebrenici!? Pet stotina nestalih, 100, ili 150 mrtvih muslimana manje ili više, (možda godišnje?) neće uticati na tu još pre pada Srebrenice planiranu brojku ”genocida u Srebrenici”.



Sve se zna, ali…


Danas zapadni političari govore da Srbija direktno i dokazano nije učestvovala u onome što se dešavalo oko Srebrenice, ali isti ti političari tvrde, da je Srbija kriva i odgovorna za sve, zato što nije sprečila zločin?! Za razliku od srpskih, vojnici zemalja članica UN-a jesu 1995. bili u Bosni. Holandski bataljon je bio ”na licu mesta” a nikada nismo čuli da su UN, ili da je Holandija kriva zato što ”nisu sprečili zločin”!?  Muslimanski general Sefer Halilović je svedočio u Haškom tribunalu da je u Srebrenici bilo više od 5.000 vojnika bosanske armije i da je posle proglašenja te enklave kao zaštićene i demilitarizovane zone, Halilović lično rukovodio velikim brojem isporuka sofisticiranog oružja u Srebrenicu. A francuski general Filip Morion, komandant UNPROFOR-a, kaže da su zločini muslimanskih vojnika bili takvi, da je želja Srba za odmazdom bila neizbežna i 12. februara 2004. godine svedoči u Hagu da je iz Srebrenice Naser Orić, u danima kada su Srbi slavili božićne praznike, organizovao napade na srpska sela i u njima masakrirao civilno stanovništvo.


Dakle, i to se zna, ali još dugo, dugo… nećemo čuti ko je kriv što godinama, pre pada Srebrenice, ti zločini ratnika Nasera Orića, koji su iz Srebrenice, pod zaštitom UN-a, nesmetano izlazili da, kako opisuje jedan musliman, po srpskim selima: ”kolju sve što je srpsko”, nisu sprečeni.


Međunarodna komisija za nestale osobe je do sada, analizom DNK profila, utvrdila identitet ukupno 6.481 osobe koje su nestale padom Srebrenice u julu 1995. godine. Do sada je u Potočarima ukupno sahranjeno 3.749 identifikovanih žrtava. Silajdžić je rekao da je u Srebrenici razgovarao sa mnogim članovima porodica bošnjačkih žrtava, pitajući ih kakva je danas njihova poruka, i da su svi naglasili da su oni za “istinu i pravdu, a niko nije spomenuo osvetu”. Verujem da je ova izjava Silajdžića tačna, mada su njegove izjave kada govori o Srbima suprotne. Verujem i da članovi porodica bošnjačkih žrtava žele i hoće ”istinu i pravdu, a ne osvetu”. Ali ne verujem da pametan razume u čemu je problem što isto to hoće, što žele i što godinama bezuspešno traže i porodice srpskih žrtava!?


Visoki predstavnik u BiH Valentin Incko, jedan od mnoge gospode koja bi trebalo da su pametni, to nikako ne razume i ubeđen je u svoje poštenje i pamet. Sa namerom da ubedi i sve narode u Bosni o svom iskrenom naporu da se pobedi zlo i mržnja, da se ustanovi istina i da svi koji su učestvovali u zločinu budu kažnjeni, reče u Srebrenici jula 2010:


”Časni ljudi će pobediti nad onima koji dovode u pitanje genocid u Srebrenici. Oni nemaju budućnosti, oni nisu deo naše civilizacije. Zato pozdravljamo svako iskreno izvinjenje i svaki iskreni napor u tom smislu, da pobedimo zlo i mržnju”.


To reče Valentin Incko.



Činjenice


A da vidimo šta je u nedavno objavljenom članku gospodin Srđa Trifković naveo da su rekli neki drugi:


“Činjenice govore da je tokom rata u BiH između maja 1992. godine i jula 1995. nekoliko hiljada muslimana muškaraca izgubilo život u Srebrenici i okolini… “. “Međutim, tačan broj žrtava i dalje je nepoznat, osporavan i pogrešno tumačen. Sa 8000 pogubljenih i hiljadama ubijenih u sukobima, trebalo bi da postoje ogromne grobnice kao i satelitski dokazi pogubljenja, sahrana i mogućih uklanjanja tela”…Da se dogodio ratni zločin i da su ubijene stotine muslimana to niko ne spori, međutim broj žrtava ostaje nepotvrđen i forenzički i demografski”.


Trifković kaže da bivši novinar mreže Bi-Bi-Si Džonatan Ruper navodi u njegovim izveštajima da je broj žrtava od samog početka korišćen i zloupotrebljavan u političke svrhe.


“Godinama se smatralo da je veoma važno da prvobitni približan broj onih koji su ubijeni u Srebrenici odgovara listi `nestalih` od 7300 ljudi koju je sastavio Međunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC)”, kaže Ruper i tvrdi da se broj od sedam do osam hiljada ljudi poistovećivao sa brojem ubijenih, što nikad nije bilo moguće. On govori i o dešavanjima posle pada Srebrenice i ukazuje na činjenicu da “bezbrojni savremeni podaci ukazuju da su posmatrači UN i drugi nezavisni posmatrači videli žestoke borbe sa velikim brojem gubitaka na obe strane”. Poznato je, takođe, da su drugi pobegli u Tuzlu i Žepu pod kontrolom muslimana, neki su pobegli u pravcu zapada i severa, a neki u Srbiju, prema tome jasno je da nigde u blizini toliki broj nestalih nije mogao biti pogubljen.


U svom članku gospodin Trifković takođe piše: ” Tadić je, ipak se mora priznati, pokazao zrno morala zaobilaženjem Bratunca i obeležavanja Petrovdana, dana kada se odaje pomen za 3.267 Srba koje su na ovom području ubile snage Nasera Orića, zato će 11. jula da stoji u Potočarima, tik uz Orića, za kojeg je Haški tribunal ocenio da je bio “mlad i zbog toga razuzdan” pa da nije kriv za najmonstruoznija moguća ubistva 3.267 Srba. Zna Tadić da u Potočarima nema sahranjena ni jedna žena i ni jedno dete, za razliku od pravoslavnih grobalja u Bratuncu, Srebrenici i Skelanima. I zato je razumljivo da 12. jula ne bude u Bratuncu jer, šta bi rekao Milici Dimitrijević čiju decu, petogodišnjeg Aleksandra i desetogodišnjeg Radisava, 16. januara 1993. godine, ubiše isti oni s kojima je dan ranije stajao i kojima se izvinjavao!? Šta bi rekao Cvetku Ristiću koji je kao trinaestogodišnjak ostao bez igde ikog svog, bez oca Novaka (42), majke Ivanke (43), sestre Mitre (18) i brata Miće, ili, malom Brani Vučetiću koji je kao devetogodišnjak odveden u Orićev logor i ostao bez oca, majke i brata!? Kako se suočiti s bolom u očima nesrećnih majki Slavke Matić, koja u pupoljku mladosti sahrani svoje kćeri Snežanu i Gordanu, ili Ivanke Rankić koja i danas na grudima steže sliku ispečenog sina Nenada, ili Marije Jeremić koja još uvek traga za kostima svoga sina Marka, a Radovanu pali sveće, sanjajući da će pored njega ukopati i Marka!? Kako u oči pogledati Anu Mlađenović koja oca Anđelka ni upamtila nije, ali čitav život živi sa spoznajom da su mu odsekli glavu i njom igrali fudbal!?…”



Budućnost bez zla i mržnje


O gospodinu Valentinu Icko i njemu sličnima izvan granica Srbije, gospodin Trifković nije pisao. Ima vremena i za ta pisanja. Ali lično sam ubeđen da je najveći američki živi mislilac, gospodin Noam Čomski, pametniji od svih političara, a on nikada nije prihvatio da je u Srebrenici bio genocid i rekao je: ”Da bi zločin nad muslimanima u Srebrenici mogli prihvatiti kao genocid, onda bi prvo morali da promenimo značenje reči genocid!”. A časni poštenjačina i pametnjakovic, Valentin Icko, javno optuži Noama Čomskog da je nešastan!? A nasuprot Icku ja sam ubeđen da nam takva manjina, kao što je gospodin Čomski, omogućuju nadu i verovanje da postoji pamet i da će takav razum našoj deci (svoj i svačijoj deci) omogućiti budućnost bez zla i mržnje. Danas su najveće zlo “Valentini” širom sveta, oni koji veruju da su njihove “pobede” beskonačne. A jednog dana…?  Jednog dana će sin mog bivšeg (ne)prijatelja, muslimana iz Minhena, reći mom sinu u Beogradu, Sarajevu ili u Banja Luci: “Izvini Srbislave što je moj otac mrzeo Aliju zbog malo kupljenih noževa muslimanima. Nije ih bilo baš tako malo, a i sa njih “malo” mnogo je Srba poklano”.


A sin moj će, siguran sam, da mu odgovori: “Danas nema ni mog ni tvog oca. Hajdemo preko Bratunca i Skelana u Potočare, da nas očevi obadvojicu osete kraj njihovih grobova. Znaće da kraj njih mrtvih ne stojimo iz političke potrebe i interesa, nego što smo i ti i ja priznali da su naši očevi počinili zločine jedni nad drugima. Ali i što smo shvatili da su “Valentini” prepreka mirne i sigurne budućnosti naše dece “.


Tog dana će časni ljudi pobediti nad onima koji nisu budućnost ljudske civilizacije, kao što to sigurno nije Valentin Icko. Iskren i dokazan demokrata Noam Čomski, kada se to ostvari, neće biti među živima. Ali će na TV kanalima, oslobođenih političkih uticaja i diktata, milioni Noama širom sveta slušati reči Hasana iz Sarajeva i Srbislava iz Banja Luke. Slušaće i radovaće se što ta dva mlada čoveka sede za istim stolom. Možda za istim stolom od koga sam ja devedesetih godina ustao, psujući majku nekadašnjem prijatelju. Zbog te izgovorene psovke se izvinjavam. Samo zbog psovke, jer nije njegovoj majci nedostajalo noževa. Ali više nikada, zbog njegove i zbog moje dece, zbog dece naše dece, neću ćutati kada političari koji ne pominju srpske žrtve, i nikada nisu otišli u Bratunac, Skelane, Kravice… u Sarajevo na mesta gde su i u invalidskim kolicima nepokretne Srbe maljem ubijali i deca im pred očima roditelja silovana, pa zaklana i nogom gurnuta u jamu… nastave da o Srebrenici govore kao o jedinom mestu zločina u Bosni!


Nikola Janić


About these ads

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ photo

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

Folgen

Erhalte jeden neuen Beitrag in deinen Posteingang.

Schließe dich 85 Followern an

%d Bloggern gefällt das: