ДР ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: „ГЕОПОЛИТИЧКИ РЕЗУЛТАТИ ДЕЛАЊА ХИТЛЕРОВОГ САВЕЗА И ДЕЛАЊА НАТО-САВЕЗА НА БАЛКАНУ ПОСТАЈУ ФАКТИЧКИ ИСТИ“. МОНИКА КНОХЕ:“НЕМАЧКА КАТАСТРОФАЛНО ПОГРЕШНА ПОЛИТИКА У ОДНОСУ НА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ ЈЕ ПОЧЕЛА ВЕЋ ГЕНШЕРОВИМ ПРЕУРАЊЕНИМ ПРИЗНАВАЊЕМ ХРВАТСКЕ“
Разговор на тему „Немачка и Срби – тренутна политичка ситуација, историјски и актуелни односи“ између Монике Кнохе, потпредседнице парламентарне фракције и шефа Спољнополитичког одбора Странке Левице(Дие Линке) и др Владимира Умељића (Светски сабор Срба). Једноесенцијално питање при овоме и, истовремено, један скоро парадигматични параметар нашег времена је – могу ли један српски националиста и један немачки интернационалиста наћи додирне тачке или чак заједничке интересе?
В. Умељић: Госпођо Кнохе, ова година је „супер-изборна година“ у Немачкој и Ваша „Странка Левице“ је довољно ојачала да бирачи по први пут имају избор између пет политичких странака. Зашто би један бирач требало да гласа за Вас? Јер – код других, традиционалних странака човек зна на чему је… или је управо то један довољни разлог за одлуку у Вашу корист?
М. Кнохе: И у односу на „Странку Левице“ човек зна на чему је. То је пацифистичка странка, која се држи међународног права. Ми на пр. консеквентно одбијамо ОЕФ-мисију, као део тзв. општесветског рата против тероризма и захтевамо и да се немачки војници повуку из састава НАТО-ИСАФ јер то само продужава рат и делује контрапродуктивно у односу на мир у Авганистану и на слободе његових грађана.
Како социјалдемократи (СПД) тако и Странка Зелених напустили су позицију политике мира и оним нападачким ратом против Југославије, оним кршењем међународног права, они су дефинитивно окончали пацифистичку фазу послератне Немачке. Тај табу је дакле укинут захваљујући пропаганди пре свега од стране тадашњег министра иностраних послова Јошке Фишера (Зелени), који је Србе асоцирао са Аушвицом, и министра одбране Рудолфа Шарпинга (СПД) са његовим лажима о оминозном „Плану потковица“
Левичари и мировни покрет у западној Немачкој, међутим, нису имали никакве представнике у парламенту све док „Странка Левице“ није ушла у Бундестаг и од тада се и ту чује глас једног просвећено-интернационалистичког схватања политике. Осим тога, чланице наше странке су развиле један еманципаторни концепт сарадње са мировним организацијама жена у смислу УН-Резолуције 1325.
У области спољне политике, ми настављамо наш пацифистички курс, захтевамо поред осталог да се НАТО укине, да се ОСЗЕ ревитализује и да се УН реформише и добије ексклузивни монопол употребе силе на међународном плану.
Активни смо, наравно, и на пољу социјалне политике. Захтевамо законску гаранцију минималног прихода свих запослених, један правични порески систем и поништавање свих оних мера (приватизација, неолиберална анархичност тржишта, перманентна демонтажа основних демократских и људских слобода), које угрожавају једну социјалну тржишну економију и егзистенцијалну сигурност човека. Ови предлози су управо сада, у време ове тешке интернационалне кризе финансијског система додатно добили на тежини.
Осим тога, наша тужба против ЕУ-уговора из Лисабона пред највишом судском инстанцом Немачке је доказ наше привржености принципу социјалне правде. У оквиру наше проевропске оријентације боримо се за укидање нуклеарних реактора и за једну еколошки оријентисану привреду као и против затварања ЕУ-граница пред емигрантима.
Ову и овакву нашу политику подржава у овом тренутку, по свим релевантним анкетама, перманентно између 12-14% немачких бирача и то несумњиво показује да нас већ један врло значајан број грађана разуме односно да поздравља и подржава једну јасну и конкретну алтернативу у односу на неолиберализам осталих политичких партија.
В. Умељић: У овој изборној борби за очекивати је да ће Ваши политички противници много тога покушати, не би ли Вас бирачима представили као „злог вука, који длаку мења…“ Неоспорно је, сложићете се, да су два „љубљена непријатеља“ грађанских актера немачке политичке сцене управо „Странка Левице“ и председник Ваше парламентарне фракције Оскар Лафонтен, бивши шеф социјалдемократске СПД.
„Странка левице“ је – према њима – једна „скупина бивших, пропалих и, наравно, непоправљивих комуниста источне Немачке“ а Лафонтен је један „издајник и ренегат, пропали и непоуздани политикант без корена“.
По мишљењу неких политичких аналитичара, међутим, пре свега ван Немачке, „Странка Левице“ је једина преостала опозиција а Оскар Лафонтен је једини преостали социјалдемократа у овој земљи. Ово друго мишљење се не базира више толико на чињеници да је Лафонтен био, као што је познато, „највољенији (политички) унук“ Вили Бранта већ пре свега на чињеници да је последња немачка СПД-влада напустила све социјалдемократске принципе и аксиоме – како на унутрашње-политичком плану (Агенда 2010) тако и на спољно-политичком (рат око Косова и Метохије, Авганистан).
Да ли је, дакле, „Странка левице“ на путу да постане једна „боља“ СПД или је пак Лафонтен у међувремену постао једна „марксистичка опасност“по друштво и државу? Свакако, и неки трећи одговор је добродошао.
М. Кнохе: Смем ли да Вам на ово питање дам један лични (не приватни) одговор, као дугогодишњи левичарски активиста у западној Немачкој?
Мени СПД никада није била нарочито блиска јер, поред осталог, та иста социјалдемократска партија је под Вили Брантом донела закон о забрани запошљавања комуниста и њихових симпатизера (ја сам једно време била члан западнонемачке комунистичке партије ДКП). Та иста СПД је укинула и право на азил у Немачкој а одговорна је и за ону НАТО-одлууку о појачаном наоружавању у Европи. Та партија је, додуше, до пре неколико година имала и једно „лево крило“ али данас су сви ти левичари код нас, у нашој странци.
Не сме се, свакако, подцењивати оно што је Лафонтен урадио за СПД, он их је вратио на власт и омогућио владајућу коалицију са Зеленима. Он, међутим, вероватно није знао колико је вођство Зелених у суштини већ тада било десничарски оријентисано и како ће га „десно крило“ у СПД-у подмукло сачекати и устати против њега.
Прво рат против Југославије а потом и одустајање од социјалне тржишне привреде и окретање неолиберализму нису више били компатибилни са његовим политичким схватањима и принципима. Стога је поднео неопозиву оставку и интересантно је да је „крило реалиста“ из партије Зелених ту вест дочекало једним бурним аплаузом. Лафонтен је, дакле, показао и доказао своју моралност и свој интегритет а то су особине које су у политици постале једна изузетна реткост.
С пуним поштовањем његовог начина делања, желим истовремено да подвучем да ВАСАГ (западнонемачки левичари, који су се одцепили од СПД и улили у „Странку Левице“) није идентичан са нашом данашњом странком. Сва та негативна искуства са СПД али и са десничарски оријентисаним синдикатима, дакле, остају мој примарни мотив да сачувамо ову нову левицу од метамормозе у неку нову СПД, јер и Немачкој али и Европи је потребна једна еколошки и еманципаторно одговорна, једна просвећена социјалистичка левица.
В. Умељић: Следеће, што ме интересује је – исто тако с пуним поштовањем Ваше потенциране пристојности и чак финоће у јавном опхођењу с политичким противницима – следеће: Делите ли можда моје мишљење да су представници Ваше странке у јавности исувише често „чедни, мили и питоми“, да делују као да се сламају под неподношљивим теретом једног комплекса кривице? Тако је на пример после последњих земаљских избора у Хесену председник Либералне партије (ФДП), Гидо Вестервеле, при следственој ТВ-дискусији врло децидирано (и ефективно у односу на јавно мњење) изјавио: „Нисмо се толико дуго борили против комуниста да бисмо им сада дозволили да партиципирају у државној власти!“ Ваша представница, која је стајала непосредно поред њега, је додуше направила једну гримасу и – ћутала (?!)
Може ли се и од Вас очекивати да у овој предстојећој „супер-изборној години“ припитате господина Вестервеле на пр. какав однос његова партија има према сопственој „оснивачкој икони“ по имену Фридрих Науман, који је у једној својој књизи већ 1915 захтевао да једна „Велика Немачка у свом окружењу сме да толерише само сателитске државе“ као и да „Србија мора да се избрише са европске геополитичке карте“?
Или да јавно поднесете хришћанским демократама (ЦДУ и ЦСУ) листу свих оних бивших нациста, који су после 2. Светског рата под њиховим окриљем запосели највише државне функције односно стигли до највеће еконмске моћи? Зар тако нешто не би допринело аргументативном императиву једне политичке дискусије, по (библијском) принципу – ко седи у стакленој кући, не би требало да као први баци камен на другога?
М. Кнохе: Ви овде имате потпуно право. Ми то и радимо, пре свега је наш други председник парламентарне фракције, Грегор Гизи, увек врло спреман за такву врсту офансзивне одбране. Хришћански демократи (ЦДУ) имају, иначе, тренутно један велики проблем са својим новим републичким председником Саксоније, Станиславом Тилихом, који је прво направио једну успешну каријеру у СЕД (бивша комунистичка партија источне Немачке), пре него што је почео да прави садашњу успешну каријеру у ЦДУ. Што се тиче превлађивања фашизма и осуде интеграције нацистичких злочинаца у систем Савезне Републике Немачке, о томе без „Странке Левице“ односно „Покрета 1968“ не би могло да буде ни говора.
ЦДУ, ЦСУ и ФДП нису ни у ком случају легитимисани да нам одричу наша демократска и цивилизаторна достигнућа. Иначе, само један безначајно мали део наших тренутних чланова себе сматра комунистима. Без обзира на то и даље је неопходно борити се против „ заборављања“ историје као и против толерисања неонациста (НПД). Они данас само нас угрожавају и нападају док „грађанска политичка опција“ о томе само ћути.
В. Умељић: Ви сте програматски опредељени за социјалну правду и мирољубиву коегзистенцију у свету, што – ако је веровати бројним више или мање веродостојним политичким аналитичарима – само једна опозициона странка може себи да дозволи. Истовремено, Ви сте кренули на један „марш кроз институције“, у тежњи да систем „изнутра промените“. Искуствено, то још никоме није пошло за руком а актуелни пример је „Странка Зелених“ Немачке, која је под својим „заљубљеником у политичку власт“ Јошком Фишером мутирала у једну експанивно-милитаристичку групацију (пример нападачког рата поводом Косова и Метохије). Верујете ли заиста да ћете једног дана партиципирати у политичкој власти Савезне Републике Немачке и истовремено сачувати свој садашњи идентитет?
М. Кнохе: „Странка Левице“ црпи своје право на постојање из своје пацифистичке позиције. Ако бисмо ми то одбацили, ова странка више никоме не би била потребна. То је разлика између нас и свих других немачких партија, које су ради учешћа у власти бацили под ноге своју обавезу грађења и одржавања мира (СПД и нарочито Зелени.).
Наше евентуално учешће у једној влади није тренутно у изгледу, то је ствар будућности јер ће Зелени и ФДП бити спремни на све, на сваку врсту коалиција само да нас искључе. Наша програматска визија једне глобалне сигурносне структуре у 21. веку је предуслов сваке потенцијалне коалиције. Нашу идеју о гашењу НАТО-а, ревитализацији ОСЗЕ и реформи УН ћемо, иначе, изложити и образложити 2009 на „Анти-НАТО конференцији“ у Стразбуру и Баден Бадену.
То је исто тако део нашег изборног програма следеће године за немачки и европски парламент јер – и Европа има сушту потребу за једном снажном левицом. Охрабрујућа кретања у том смислу се могу регистровати у Француској, делимично у источној Европи и у Латинској Америци (Венецуела, Боливија, Еквадор) а то изнова доказује да је човек, да су народи у стању да се демократским путем – кроз изборе и промене устава – изборе за позитивне промене.
В. Умељић: У Немачкој већ деценијама живи око 800 000 Срба и полази се од тога да је око 25% ове популације већ прихватило немачко држављанство и тиме стекло, наравно, право учешћа на изборима. Они важе као добро интегрисани, налазе се међутим у једној дилеми, у једном историјски условљеном конфликту лојалитета. Немачки војници су, као што је познато, три пута у 20. веку (1914 Централне силе, 1941 Силе осовине и 1999 НАТО силе) нападали њихову отаџбину, разарали је и убијали њихове сународнике.
„Немачки Срби“, дакле, познају по природи ствари и оне крилатице немачког језика „Србија мора умрети!“ (1914), „Србија је гнојни чир Балкана, кога морамо сагорети!“ (1941) односно „Србију морамо натерати да клекне на колена!“ (1992, Клаус Кинкел). По међународном праву илегални и илегитимни НАТО-напад на Србе и исто тако незаконито признавање независности српске јужне провинције Косово и Метохија од стране Немачке су акутне ране, отворена жаришта. Зашто, дакле би ти „немачки Срби“ – а вероватно и понеки бирачи руског или грчког порекла – требало да свој глас дају Вашој странци?
Допунићу ово једним додатним образложењем (фактички – још два допунска питања на исту тему). Прво доње питање сам, иначе, већ постављао у више јавних дискусија са немачким политичарима „грађанске опције“ и никада нисам добио никакав одговор. Реакције су биле или „Милошевић је свему крив!“ или пак фабулирање о „српским параноидним теоријама светских завера“. Будући да ја, међутим, не верујем ни да се Слободан Милошевић може позвати на одговорност у односу на догађаје 1941-1945, нити верујем у једну колективну „српску параноидност“ дотичних политичких аналитичара, желео бих да Вас као стручњака за међународну политику Ваше странке суочим са истим питањем. Ове две приложене геополитичке карте Балкана, наравно, свако може да стави једну преко друге и да извуче своје сопствене закључке.
Пођимо од тога да само један човек без мозга или пак из изразито злих намера може да стави неумољиви знак једнакости између „НАТО-демократија“ и система Адолфа Хитлера. Утолико је интересантније поређење између распарчавања тадашње Југославије, које је Хитлер 1941-1945 (уз здушну подршку водећих елита Словенаца, Хрвата, босанских муслимана и Шиптара) војно изнудио и распарчавања друге Југославије, коју су „НАТО-демократије“ у ово наше време (исто тако – уз здушну подршку водећих елита Словенаца, Хрвата, босанских муслимана и Шиптара) војно изнудиле.
Резултат је да остатак српске државе по вољи Адолфа Хитлера и остатак српске државе по вољи „НАТО-демократија“ постају све идентичнији и, истовремено, да су сви остали делови бивше Југославије потпали под доминацију Адолфа Хитлера 1941-1945 односно под доминацију „НАТО-демократија“ данашњице.
Сматрате ли могућим да један злочиначи војно-политички савез (Хитлер) и један други војно-политички савез, који тврди да делује искључиво у име демократије, слободе и људских права („НАТО-демократије“) могу да – применом силе – доведу до истих резултата?
Последње питање у овом контексту је дакле – поређење ове две насилне геополитичке поделе Балкана сведочи без икакве сумње да је овде (а што је вероватно јединствено у читавом свету) дошло до једне масивне и скоро потпуне ревизије резултата свих ратова у 20. веку. Присуствујемо ли ми данас извршном чину једне нове варијанте оног злосрећног „похода запада ка истоку“ („Дранг нах Остен“), да ли су архитекте и заговорници „Новог светског поретка“ на путу да поново створе ону опасну ситуацију, која је претходила светским ратовима?
М. Кнохе: Можда смо ми једини који још нису заборавили антифашистичку борбу српских партизана. Али и тешко кршење међународног права је био важан разлог да смо ми били против нападачког НАТО-рата против Југославије, што нам није баш лако пало с обзиром на кршење људских права од стране Слободана Милошевића.
Данас стоји наша тужба немачком Уставном суду са захтевом да се немачки војници одмах повуку из састава КФОР јер – Немачка је признала Косово и сад не постоји ни најмањи разлог за њихово присуство тамо.
Ми смо једина странка у немачком парламенту, која сматра сецесију Косова једним новим кршењем међународног права и захтева ревизију истога. Немачка је већ направила огромну грешку својом подршком ОВК и сада јој се то враћа као бумеранг, као што су ова новија догађања са сарадницима немачке тајне службе БНД на Косову упечатљиво показала.
Нова српска влада држи се успешно УН-Резолуције 1244 и брани пред међународним судом ИГХ своје право на територијални интегритет државе Србије. Добар знак је да Немачка и ЕУ нису успела да прођу са својом намером да, наиме, ЕУЛЕКС једноставно замени КФОР. До сада је само педесетак држава признало Косово и то би могао да буде и крај тог процеса, што нам даје наду да се противправно распарчавање држава у име националистичко-етничких принципа да зауставити.
На Косову, иначе, данас владају корупција и криминал. Наша „Странка Левице“ неуморно осуђује тешке и скандалозне грешке немачке политике у односу на тадашње југословенско питање а које су својевремено почеле већ Геншеровим признавањем Хрватске.
В. Умељић: Једна група „немачких Срба“ је немачком парламенту поднела једну петицију (Бр. 3-16-05-035327), којом се од немачке владе захтева преиспитивање односно повлачење одлуке о признавању сецесије Косова и Метохије од матичне државе. У међувремену је парламенту упућено око 1 000 писама подршке овој петицији. Истовремено су подносиоци замолили за шансу да усмено образложе своје захтеве, што је одбијено. Видите ли Ви неку могућност да практично подржите овај легални пројекат?
М. Кнохе: Ја могу да питам председницу Одбора за петиције у којој фази се налази процес обраде исте али у крајњој линији одлучује већина страначких представника у Петиционом одбору, да ли ће дати дотичне препоруке парламенту или не.
В. Умељић: Ми живимо у једној медијској ери и једна успешна политика се све чешће служи једним анти-етичким узурпирањем „власти над дефиницијама“. Тако је на пр. тадашњи немачки шеф владе Герхард Шредер (СПД) могао себи да дозволи – када је слао немачке војнике по трећи пут у 20. веку у напад на Србију – да 23. јула 1999 изјави у угледном листу „Франкфуртер Рундшау“ да је ова акција Бундесвера врло погодна „да гурне у заборав немачку историјску кривицу на Балкану“… иако су Немци и 1941-1945 заједно са Шиптарима тамо напали Србе, окупирали их и убијали.
Тако је, истовремено, и тадашњи немачки министар иностраних послова Јошка Фишер (Партија Зелених) могао да обзнани да је овај НАТО-напад – који је прекршио УН-повељу, УН-Резолуцију 1244, Хелсиншки уговор, Бечку конвенцију, немачки Устав, Уговор „4+2“, склопљен при поновном уједињењу Немачке па чак и сопствени НАТО-Статут – у суштини „легитиман“ односно да то уопште и није рат већ једна „мера за одржање мира“. То све је бирач, захваљујући одговарајућој и изузетно успешној медијској кампањи, без икаквих проблема акцептирао…
Како се може одупрети овом енормно јаком тренду, како се може остати принципијелан и не прибећи истим средствима а, истовремено, објаснити бирачу разлику у ставовима, убедити га да је тренутни политички пут у Немачкој погрешан и да би могао да води у једну поновну општу несрећу?
Конкретно – па и по цену да се понављам – како Ваша странка мисли да опстане ове године када масовни медији, што је за очекивати, почну да у сваком немачком домаћинству распредају причу о Вама као о „потрошеним комунистима, потенцијалним идеолошким заводницима, опасним сањарима једне опште ноћне море, несавесним и некомпетентним расипницима новца“?
Другим речима – како мислите да се изборите за довољно места у масовним медијима односно за један фер однос истих према Вама? Јер – само још један последњи пример – ми управо доживљавамо једну глобалну економску катастрофу бескрупулозног капитализма и, истовремено, политички рејтинг неолиберала у Немачкој (ЦДУ, ЦСУ, ФДП) расте а Ваш стагнира или чак повремено пада (?!) Како убедити бирача да његов глас дат Вама није један узалудни, један изгубљени глас?
М. Кнохе: Да, ја сам и сама била присутна када је на пр. тадашња влада СПД/Зелени фалсификовала историјску истину и утајила да је Црвена армија а не западни савезници ослободила Аушвиц… Сваки комунистички конвертит се слави у овој земљи али тај сценарио ужаса, та капа коју нам наши политички противници исувише радо стављају на главу, не постиже жељени ефекат. Постоје већ места где у међувремену достижемо и до 30% бирачких гласова а ни на западу земље појам „комуниста“ није више погодан „за плашење деце“.
Исувише много људи у међувремену дели и одобрава нашу критику капитализма, управо сада у овој актуелној финансијској кризи сви доживљавају како тај систем функционише и буди се интерес за алтернативе у односу на неолиберализам и капитализам.
В. Умељић: Ниједна политичка партија у Немачкој се у овом тренутку не би усудила да посматра Вашу странку као потенцијалног политичког партнера, упркос Вашим значајним успесима (12-14% бирача). Ви упркос томе (и с правом) тврдите да Ви и овако имате растући утицај на немачку политику. Колико процената гласова вам је по Вашем мишљењу потребно, да бисте при предстојећим изборима изборили један „позитивни пораз“ (недовољно за фактично учешће у влади, довољно да Ваш утицај на политику постепено постане саодлучујући)?
М. Кнохе: Наше самопоуздање се базира на чињеници да су све остале политичке партије де факто исте и стога се боримо за сваки проценат и промил гласова. Реална је могућност да ми већ следеће године формирамо републичке владе у Саксонији, Тирингији и Бранденбургу а у Сарланду, где се кандидује Оскар Лафонтен, ту ће бити исто врло интересантно…
Не сме се изгубити из вида да се преко Бундесрата (Доњи дом парламента, представништво земаља/република) политички може врло много постићи, на пр. у области законодавства. И у општинама смо већ снажно заступљени и, за једну младу странку, ми смо већ постигли завидне успехе. Стога гледамо са великим самопоуздањем на будућност.
В. Умељић: Политички курс „Странке Левице“ је прилично усамљена појава на међународној политичкој сцени, барем када се посматра западни свет. Видите ли негде неке појаве да и други следе тај пут на пр. у ЕУ јер – следе и избори за ЕУ-парламент и то би требало да буде Ваш следећи велики изазов… Или можда чак и у Србији, земљи која у најмању руку за Вас лично сигурно није једна Terra incognita?
М. Кнохе: И у Србији постоји једна „нова“ социјалистички оријентисана левица, која се при формирању актуелне српске владе дистанцирала од чистог национализма. Она би требало да се са нама повезује а не са социјалдемократским интернационалама. Наш главни кандидат при предстојећим ЕУ-изборима је Лотар Биски, шеф наше партије, и ми бисмо свакако желели да се левичарске партије у читавој Европи охрабре, изађу из депресије и стагнације.
В. Умељић: Закључно бих желео да истакнем неопходност једног историјског измирења Немаца и Срба, упркос претешкој хипотеци заједничке прошлости. Срби се, свакако, налазе у једној дубокој дилеми – с једне стране, немогуће је заборавити односно игнорисати бројне нападе и безмерне злочине „немачких џелата 20. века“ у српским областима Балкана. Срби се истовремено, радо сећају плодотворне културне сарадње са немачким мислиоцима (Леополд фон Ранке, браћа Грим, Јохан Волфганг фон Гете, Герхард Геземан, итд.) а понеко чак и носталгично мисли на врло рану сарадњу два народа тј. државе (први међудржавни уговор Србије и Немачке су потписали крајем 12. века српски владар и родоначелник царске династије Стефан Немања и цар Фридрих II. Барбароса у српском граду Нишу). Шта бисте Ви Немцима и Србима тим поводом саветовали? Шта би могли тј. шта би и једни и други морали другачије односно боље да раде?
М. Кнохе: Не заборављати историју али ни у ком случају не заробити самог себе у драмама 20. века. Ми, као левица, морамо да градимо данашњицу и будућност и то заједнички, без обзира на било које националне границе.
Abgelegt unter: AKTUELNO, Gegen das Vergessen (protiv zaborava), Srpske Novine, Srpstvo | Kommentar schreiben »
