СРЕЋНА ПРАВОСЛАВНА НОВА 2009. ГОДИНА – СВИМ ЧИТАОЦИМА ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ!

Društvo Pisateli Makedonija

NA KRILJATA NA NOKTA    
GI PRAKAM MOITE  BAKNEZI
KON VAS
DRAGI    PRIJATELI
SAMO    ZATVORETE GI OCITE
OTVORETE GO SRCETO
PREPUSTETE SE NA
NA   DOBRINATA
LJUBOVTA
EVE  MOJATA   DOBRA VILA
JA PRAKAM KON VAS
DA GI IZBRKA SITE   ZLA
NASMEJTE   SE
VILATA  VODILKA
KE VE ODVEDE    VO SVETOT
NA SONISTATA
A TAMU NEKADE
VE CEKAM I JAS
SE RADUVAM NA VASATA
SREKA
I PRIJATELSKA   SRDECNA
DOBRONAMERNA NASMEVKA
NASMEJTE SE  USTE EDNAS

OVA E VAS  POSEBEN DEN
SREKNA STARA NOVA GODINA
SRDECNO VI POSAKUVAAT
POETITE  OD DRUSTVOTO  NA PISATELITE
OD KUMANOVO
KATE    JOVANOVSKA     PORTPAROL   NA NEZNOSTA

THE  WORD  IS KEY OF THE SOUL
I AM   WHISH  YOU
GOOD  LUCK
IN THE NEXT YEARS     !
HAPPY   ORTODOX    NEW  YEAR
WITH LOVE
ASSOSIATION OF WRITERS    FROM KUMANOVO
VICE-PRESIDENT
KATE    JOVANOVSKA

HOMOLJSKI MITOVI

42. Поглед са брегова на Прибој на Лиму. Панорама Прибоја плива у светлосном уљу. Не види се црвенило јесени по бреговима, ни онај xип на коме смо се довезли. Када сам се издвојио из групе песника и пошао са С. А. према једном обронку, видео сам како се сарајевски песник Бранко Влачић осврће…
Био је то дан првог пољупца у животу гимназијалске С. А… Кад сам се вратио у Београд, писала ми је, али јој никада не одговорих… (Снимак, М. И., 1969.)
43. Пут уз жути Брег. У пролеће, лето и јесен често смо путовали у моје родно место (Мишљеновац, Звижд ), или у Миканов Бадовинац (Мачва). Зато што је ваљда одрастао у равници, на салашу у Брестинама (обала Дрине), Микан је волео да лутамо брдима Звижда. Наша маршута у висину имала је најчешће овај правац : Поток, Зуква, жути Брег, Букове ливаде, Шибови, Чорбанов чаир , Павловац , Циганске пољане, Нерезине, Златни Расуденац, Обренова стражара. (Снимак М. Аничића, 1972)
44. Песник на ветру, на чистини. Пригрнуо сам бели монтгомери мантил; ветар ме је откопчавао; растуривши ми дугу косу. Иза , у измаглици, у даљини, у долини види се бивша шљункара у Сени, Пек и јабланови на обалама, и обрис сивих брегова у предпролећном буђењу. (Снимак М. Аничића, 1972) 45. Уметници на чистом и смарагдном источнику. Ручак изнад испосничке пештере манастира Тумани( испод Црног Врха, у близини Голупца). Под јаворовима. Микан и ја седимо крај кладенца и пијемо воду са кладенца, из кога вода отиче дрвеним коритом издубљеном у стаблу букве. Једна од маршута на север: Мишљеновац, друм према Кучеву, Љешничка река, Црни Врх, Туманска река, манастир Тумани, Голубац – Тврђава (пешке). Повратак аутобусом : Голубац, Зеленичка Греда, Зеленик, Вуковић, Српце, Љешница, Мишљеновац. Видели смо у манастиру старог исповедника ; нисмо знали ко је он (отац Тадеј, један од последњих ученика епископа Николаја Велимировића). Микан је сликао рајску панораму са величанственог Црног врха ; одушевљавао се гласно, као Петрарка, обрисима карпатских планина на североистоку, и после, старим стаблима сасвим умотаним у кудраву и чупаву зелену маховину. Силазили смо са врха према манастиру кроз нетакнуту девичанску природу; зачули смо звук клепетуше и усред букове шуме угледали овна предводника испред стада, и месног пастира налик на оне древне; стадо се зауставило у близини извора. Пастир нам је пришао у тежињавој кошуљи и гаћама, у опанцима од свињске коже, белобрад, усамљен као Бог. Док овце пију из корита, пастир нам без устезања тражи папир, и кад му га пружимо, он вади из јанxика дуван, и савија цигару, затим креше огњилом о кремен. Мирис упаљеног труда што се шири буковом шумом кроз коју пирка топли поветарац има укус печурака, омамљујући.На локвице у зеленој трави испод буковог корита слећу пчеле. На слици се не види јасно шумска стаза и правац из кога су дошли стадо и пастир, али ја се и сад сећам утабане стазе испод букава, којом се распрострла нека чудна, мирна светлост, без извора…
46. Млади уметници усред рушевина средњевековног града Голупца. Крај маршуте водио је до чврстих камених темеља и остатака на којима је машта могла да настави зидање, трајније од фигура које је ветар правио на широкој површини Дунава…
47. Песник, на белом коњу. (Салаш Аничића у Брестинама, атар села Бадовинца на обалама Дрине.) Избелели осушени пањеви, донети са дринских спрудова. Лубенице….( Снимак М. Аничића).
48. Миканова лепа рођака, девица Душа. У дну слике, трепери широка Дрина, и друга бијељинска обала. Врхови топола , као да су од сребра. Сунчали смо се, дуго, а онда покушавали да препливамо Дрину : Микан, његова познаница, Душа и ја. Душа и ја смо одустали и вратили се на топли песак да се сунчамо. Велики спруд титрао је од врелине ; био је пуст; мувице и бубе биле су мртве, или су се склониле негде од жеге. Воњало је на глиб који се распукао од врелине. Девојка би задрхтала у мом загрљају, чудно бледа, лепа као ђаво, осврћући се да види да ли се Микан и његова познаница враћају са оне друге бијељинске обале. А они се нису враћали – сусрели су на оној другој обали своје бијељинске гимназијске пријатеље и тамо остали више од два сата…Био је то фантастичан и прекрасан, неочкиван поклон лета, једног летњег дана. Нешто налик на неизрециву љубав једног поподнева…
49. Повратак до Колебе у Брестинама. Враћали смо се кроз врбаке и непрегледно море бадовиначких кукуруза ; Микан је држао кајасе. Девојке су замишљено ћутале. Белац је каскао покрај ливада и врзина, ја сам се окренуо и заљубљеним погледом обухватио високо дрвеће на обалама Дрине, и небо што пред залазак има боју срца лубенице. Летела су огромна јата врана, а из Микана су навирале његове успомене из детињства… Душа је успут негде сишла, Микан ме упитао тихо : Јесам ли јој заказао састанак за сутра? Не. Вероватно је мислио да сам будала. Ја сам доживео оно што је Иво Андрић описао у епизоди једне своје књиге, које се одрицао. .. Све преко онога што сам доживео било би “без везе”…
50. Чика Ђорђе ( Миканов отац). Седео је под вењаком од ладолежа и винове лозе (Колеба у Брестинама) за столом , држећи у наручју унуку свог млађег сина живанка; позвао нас је да пробамо лубенице. На слици се види и комби Миканове браће, пун воћа и поврћа, спреман да крене на пијацу Бање Ковиљаче…
51. Воденица на Дрини. У њој је Микан отворио своју прву самосталну изложбу слика. На високој стрмо одсеченој обали разбашкарила се маса непознатих лица, као на малом вашару. Ја сам онај тип што седи на чамцу замишљено загледан у широку и трептаву Дрину, у гвоздено уже што виси над водом од једне до друге обале. Види се и скела и на њој двоја кола пуна сена. Том скелом смо се и ми превозили на једно од дринских острва, густо као прашума. Лутали смо покрај дубоких бара, пуних риба и процветалих белих и жутих локвања. Пролазили смо крај напуштених колиба, или колиба у распадању, и ишли даље до бијељинских плажа, где су Микана чекали
Folgen

Erhalte jeden neuen Beitrag in deinen Posteingang.

Schließe dich 85 Followern an