SEVERNO OD SEVERA

SEVERNO OD SEVERA

U drvenoj kući, crvene boje
U stanu broj 8, na trećem spratu,
Iznad dvorišta u kojem je jesen
Za stolom na kojem su dve ruže
Sedim severno od severa.

Sedim i gledam kroz prozor
U mrak, koji se strpoštao i zarobio
Grad na severu severa.
Tama me krije od zlih ljudi
Brani me, kao sablja od oštrih jezika.

Ušuškano osluškujem zvuke
U kući koja je tvoja i gde sve,
Baš sve, miriše i podseća na tebe.
Ni suvišni treptaj, ni nagli pokret,
Samo mir i želja da sve zapamtim.

I strah da ne zaboravim
I strepnja da ne nestane naglo,
Kao nedosanjani san.
Sedim i čekam da se vratiš,
Da prodišem od tvog glasa.

Tiho je u drvenoj kući crvene boje
U stanu broj 8 , na trećem spratu,
Iznad dvorišta u kojem je jesen.
Sedim za stolom na kojem su dve ruže
U srećnom iščekivanju, severno od severa.

36 POGLEDA NA FIDŽI

Raspoređena na tri sprata Ateneuma
Gledaju me dela
finskih slikara.
Požurujem do Maksima Gorkog,
Koga ovde nisam očekivala.
Blago mi se osmehuje.
- Drago mi je da smo se konačno sreli, mislim.
Zahvaljujem se Galen Kalei
Što ga je baš takvog naslikao.
Penjem se…
Oko kamere, zapreteno,
U ribarske mreže,
Krošnje rascvetalih trešanja
A kroz njih
jeza.
Gledam ovekovečeni kukavičluk
Mogućeg moćnog naroda
I ovekovečeni užas nedužnih predaka
Kroz pečurku od magle i smrti
Kroz prašinu svetske sramote
Bačene na Hirošimu i Nagasaki.
Nižu se životi
Nedoživljeni
Kroz kadrove zatečenih,
Heroja,
Zarobljenih istorijskim ludilom.
Gle, nosila je ručni sat,
Koji pokazuje 8 sati i 15 minuta
NJene smrti
A našeg buđenja
I piše:
„Sat pronađen 700 kilometara od mesta eksplozije!“
Za opomenu budućim generacijama.

Sklanjam suze iz prizemlja.
Krijem se desno od stepeništa
I radujem se:
- Japan se budi!
Svakoga dana.
Na bojenoj svili, priča,
Izlaske sunca.
Šetam srećna
Japanom,
Koji doslikavam sopstvenom ljubavlju.
Upoznajem ljude.
Hokusai je izabrao
36 pogleda na Fidži.
Stojim.
Svečano.
Pozdravljam Japan.
Moje srce drhti
Kao svila,
Kao latica trešnjinog cveta
Pred slikom sam nema:
Talasi, nebo, Fidži!
Odoleva,
Kao i Japan.
Idem u susret gorostasu.
Još samo tren i kročiću
Na njegovo crno tle.
Put do vrha – tek predstoji.
Isto kao i u životu.
Isto kao i u životima.
Mojim i vašim.
Osećate?
Svi smo pomalo Fidži.
U svega 36 pogleda.

(pesma napisana nakon posete Ateneumu u Helsinkiju i razgledanja izložbe Savremene japanske fotografije kao i posebnog dela pod nazivom „36 pogleda na Fidži“)

ZVONO U SUOMENINAN CRKVI

Na severu Evrope,
Nadomak Severnog pola
More, zamak, hladan vetar
Što do kostiju dopire
I ja.

Feribot pristaje.
Za koji tren
Zakoračiću u istoriju.
Jesenji, sunčan dan.
Vetar otkida požutelo lišće
Kao da okreće stranice istorije.
Predamnom ponosno se uzdiše
SUOMENINAN CRKVA,
Opasana teškim lancima
Između prevrnutih
Topovskih cevi.
Zlatan krst na kupoli
Para plavetnilo neba,
Takmiči se sa suncem.
Sa leve strane, u dvorištu,
Veliko zvono.
Zvono što je zvonilo za upozorenje,
opasnost, pozivalo u borbu,
oplakivalo poginule.
Zvono za rat, za primirje,
Za slobodu,
Za mir među narodima,
Među verama.
Za mir na zemlji
I Univerzumu.
Skoro ne moguće
A tako potrebno.
(18. oktobar 2008 god. )

PESMA ZA MENE

Večeras
dok si radio
Čitala sam tvoje pesme.
U sobi koja je mirisala
Na cimet i narandžinu koru,
Gutala sam tvoje stihove.
Kroz pesme si voleo,
Patio, optuživao, bol lečio.
Zavidela sam svim ženama
Kojima si pesme napisao.
Blago njima, kako si ih voleo.
Meni ostaje da se nadam
Da ćeš mi jednom
Napisati pesmu.
Neka je najkraća,
U kojoj ćeš mi reći samo :
„Volim te „.

SEVER

Talasi kreću put obale,
Sa pučine donose miris mora
U letnje predvečerje.
Mirno je.
Suviše tiho.
Dan se sprema da
Ustupi mesto noći
Koje neće biti.
Ovo je sever,
Ovde je drugačije.

Miris je mirisniji,
LJudi jasniji, pesme tužnije
i suze bistrije.

Ja sam jača kada sam slabija
I slabija kada sam jača.
Tamo.
Ne proveravam.
Ne vraćam se.

Samo je bol ista.
Peče i reže,
Dušu na režnjeve,
Utrobu mi gnječi
Dah zaustavlja
Kičmu savija
Ramena sabija.
Samo je bol ista.
To znam.
Mada ne proveravam.
I ne vraćam se.

VO SONOT

Vo sonot glasot ti go čjem
Vo sonot mirisot ti go poznavam,
Vo sonot tuka si pored mene.
Samo vo sonot.
Nok ke si pomine brgu.
Nov den pak ke se rodi. Jas ke se ogrnam so mrakot
I pak tebe ke si sonuvam.
Ke si ispratam edna zvezda
Da te povika
Da si legnaš pored mene
Da barem ednaš
Son stane java.

SEVERNE PESME : VID VATTEN

Vandra om natten,
Stjärnornas väg.
Brinnande vatten
”Käraste!” – säg.

Höra ditt hjärta
Vänta ditt svar.
Trotsa all smärta
I kärlekens da’r.

Solsken och blomma,
Regnbågens bro,
Ingen må komma,
Frihet och rå.

”Mitt liv!” – sa du ömt,
Kysste mig så.
Allting jag drömt,
Verklighet då.

Vanda om natten
Stjärnornas väg,
Brinnande vatten,
”Käraste!” – säg

PORED VODE

Zvezde me vode,
šetam u tihoj noći,
pored ustalasanog mora
„Moja ljubavi“ – hoćemo li moći.

Osluškujem tvoje srce,
Iščekujem odgovor tvoj,
Uprkos ljubavi
Tonem u bolu velikom.

Sunce i cveće,
Most od duge
Kojim niko proći neće,
Nigde puta, ni pruge.

„Živote moj!“ – reći ćeš nežno,
Poljubiti me strasno
Hoću li se probuditi,
Dok ne mine noć, dok ne bude kasno.

Zvezde mi pokazuju put,
Šetam u noći,
Pored ustalasane vode,
„Moja ljubavi, ne, neću ti doći.“

Zorica SALIJEVIĆ*

_______

* Zorica Salijević prvi put objavljuje u ZAVETINAMA. Poslala je na Veliki konkurs Zavetina 2008. zbirku pesama SEVERNO OD SEVERA. Rođena 7. avgusta 1962 godine u Beogradu. Po ocu Belji, poreklom iz Gornje Belice iznad Ohrida, a po majci Mariji beograđanki, potomak Jovana Sterije Popovića. Pisanjem i novinarstvom bavi se od najranije mladosti. Član je Udruženja profesionalnih novinara Srbije, Udruženja književnika Srbije, Književnog udruženja „Miloš Crnjanski“ iz Stokholma, saradnik mnogobrojnih medijskih kuća u Srbiji i van nje. Autor je radijske emisije „Pravoslavlje“ koja se emitovala na talasima Radio Politike …
Do nedavno bila je šef sektora za odnose s javnošću i protokola NJegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika Aleksandra Drugog i Kraljevske Porodice Karađorđević. Govori : englesli, ruski, makedonski, švedski jezik a trenutno živi i radi u Stokholmu. Objavila je i tri knjige za decu …

Ovde objavljujemo izbor iz rukopisa njene knjige, uglavnom na srpskom, kao i po jednu pesmu na makedonskom, švedskom.

Do kraja decembra meseca 2008. godine na adresu Zavetina stiglo je više od pet stotina rukopisa, a stotinak ih je stiglo pred sam kraj. Zbog toga smo odlučili, a i zbog molbi na desetine autora koji žive daleko od Srbije, da produžimo konkurs makar na kratko dok ne završe svoje rukopise, da produžimo konkurs do kraja februara 2009. godine, kada ćemo ga zaključiti i početi da objavljujemo širu listu rukopisa dela, koja su ušla u obzir za publikovanje.

Gospođi Salijević savetujemo da nam se javi i potvrdi da njene pesme nisu objavljivane ili publikovane na drugim mestima (iz rukopisa koji nam je poslala), kao i to, čime u stvari želi da konkuriše – stihovima na srpskom, prepevima na švedski?

Gavrilo Došen – prevodilac, ovim rečima preporučuje stihove Z. Salijević: Mogu samo da ti napišem šta osećam dok čitam pesme Zorice Salijević. A to je nešto kao – hmm,… – toplina na snegu – kao kad me je otac vukao na sankama, ne smem ni da pomislim pre koliko godina. Kao kad sam prvi put gledao „Snežnu kraljicu“ i znao da bajka MORA da se završi hepiendom. Kao kad se zajedno sa kćerkom Sofijom kližem na ledu. Osećam se kao kad mi nije hladno na zimskom vetru jer imam šal i rukavice koje je isplela moja baka. Spreman za avanturu, za putovanje po nepoznatim predelima, za čudesne, strašne i potresne prizore. Osećam fantomsku nostalgiju za mestima na kojima nikada nisam, a verovatno nikada neću ni biti. Osećam da se poznajemo mnogo duže nego što se stvarno poznajemo, i, da, da se definitivno poznajemo iz nekog prethodnog života. Samo još ne znam iz kog…