ЈЕЗИКОМ СИ КОПАТЕ ГРОБОВЕ
Речи су пророка свеца мудрог Николаја
Данас нам раке нове копају исти знанци,
којима је горила био пра отац, и драги тата,
у редовима стојимо испред вешала славе
гурамо празне главе у амове од чистог злата,
(за запад се спремају тела,
душа се ђаволу даје.)
За нове фронтове света, мајке спремајте децу,
нови се сукоби царства осете кроз Свето писмо,
на Галицију крећу прождрљиве страшне вране,
а ми се церекамо светом као да Срби нисмо.
Домаћину куца туга оловном куглом у врата,
старица мати меси проју за себе саму
говорници са театра вичу, велике речи без смисла
а дан се над земљом ствара у не прегледну таму.
Србље је сломила мука, тишина, беда, очај.
Тешко хода и храмље пред нове зидове плача,
некада частан човек сада сакрива лице,
и уплашено гледа од чијег ће пасти мача?
А три се сабље дижу над његову јадну главу;
Прва је сабља језик,
што страним речима блати,
све оно што је дала,
Хришћанством дојила Света
сада уцвељена тужна жена,
Старица Србија Мати.
Друга је од незнања,
од не познавања части
Ни племенитог рода ни кол’ко је крви дала
Тај величанствени херој
Србија наша мала.
Трећа је сабља од глади.
Од паганске потребе света,
да се натовари човек свим гадостима ђавла
Па макар продао оца ил’ издао своју мајку,
све ће за злато дати, та продана душа мала.
А они што нас ”воле”, подмазују ново коље
На ћуприји преко Лете,
Шенлуче са ђавлом и славе
Као некад давно на Дрини, тако се данас беле,
кандила измеђ’ два света,
српске смакнуте главе.
Прекрите деци уши, од језика што гробља рују,
ратници сакријте части што вам у грудима сјаје,
јер док се српска лађа креће у ждрело ада,
нико не хаје за то, што се свето ђаволу даје.
Остаће само песма о тамо неком соју..,
који преживе помор сваког до сада рата,
ал’ сломи га тројанско кљусе не надано и страно,
и прогута у ждрело, западног великог брата.
Раб Божији Борис
Filed under: Aktuelno, Literatura, Umetnost
